Dostupni linkovi

logo-print

Košmar srpske košarke


Tuča u finalu plej-ofa Srbije između Crvene zvezde i Partizana
Courtesy: Nenad Negovanovic/Sportski zurnal

Tuča u finalu plej-ofa Srbije između Crvene zvezde i Partizana Courtesy: Nenad Negovanovic/Sportski zurnal

Košmar srpske košarke kulminirao je skandaloznim scenama u finalu domaće lige, kaznama i optužbama, ali mu se ne nazire kraj jer se ne zna da li će se i kako prvenstvo završiti. Dok se javnost pita šta je razlog za potonuće nekada trofejnog sporta, košarkaški rat se nastavlja.

Umesto svetkovine domaćeg sporta, u finalu plej-ofa Srbije između Crvene zvezde i Partizana dogodio se košarkaški rat. Tuča igrača na parketu, akcija policije kojom su ispražnjene tribine, i odluka delegata da prekinutu utakmicu odigra pet košarkaša crveno-belih protiv tri crno-belih, kraj meča u igri 4 na 2, novčane kazne za izgrednike i zabrana Partizanu da nastupa pred publikom epilog su sukoba rukovodstava dva beogradska kluba.

Sve što se dešavalo uoči ovog meča, kaže za RSE Predrag Sarić, glavni urednik lista Sportski žurnal, prenelo se na igrače.

„Godinama stvarana tenzija dovela je do toga da momci, koji su inače normalni i vrlo smireni, na terenu imaju neverovatnu količinu agresije pa i mržnje. Čini mi se ako bi im se umesto lopte dali mačevi da bi bilo krvi do kolena“, konstatuje Sarić.

A kako je došlo do ovoga? Možda je bilo samo pitanje trenutka nakon dvogodišnjeg medijskog rata, koji je često ulazio i u zonu mogućeg fizičkog sukoba prilikom retkih susreta, funkcionera Crvene zvezde i bivšeg političara Nebojše Čovića i trenera Partizana Dušana Vujoševića.

Suština onoga čime je, u bespoštednim međusobnim napadima u kojima nisu birana sredstva, publika u Srbiji mesecima bila „bombardovana“ može se sažeti u sledeće: „Zvezda po svaku cenu hoće titulu – Partizan ni po koju cenu ne da titulu“. Za cenu, kako se čini nakon svega, niko nije mario.

Zoran Slavnić Moka, legenda jugoslovenske košarke, rekao je za RSE da se i u ovom slučaju pokazalo da je sport ogledalo države.

„Naravno da je sve što se dešava doprinelo i ovome u košarci. To i slep čovek može da vidi. Izreka „Košarka košarkašima“ ne postoji za džabe. Sada treba biti realan i pošten i izvući pouke. Moraju da se prevaziđu sitni, uski interesi i da se shvati da je borba za titulu samo jedan sportski događaj. Oni koji vode klubove trebalo bi da objasne igračima da se od njih traži poštena i „krvava“ borba na terenu do poslednjeg minuta. A da se posle toga priča završava i da su svi prijatelji. Jer košarka nije igra na život i smrt. Već samo igra“, podseća Slavnić.

Kako se borba za klupski primat između Čovića i Vujoševića već duže vreme vodi van terena, javnost je u razmeni najgorih uvreda imala prilike da se nasluša svega, od optužbi „mafijaška pudlica“ ili „belosvetska baraba“ do kvalifikacije „moralni gmizavac“, kao i pominjanja porodice jednog od aktera ove priče ili bolesti drugog.

Predrag Sarić smatra da se ipak ne radi o ličnom sukobu.

„Po meni, to je specijalni rat koji traje. U kom Čović udara Partizan tamo gde je najjači ne bi li ga oslabio. Odnosno, zna da ukoliko fokus Vujoševića pomeri sa terena da su onda šanse Zvezde veće“, kaže Sarić.

Dok su se rukovodstva Partizana i Zvezde zabavljala obračunom koji se pretvorio u rat izmakao im je plasman u Evroligu koji obezbeđuje kakav takav košarkaški život, dok je borba za pehar domaćeg prvenstva ostala samo stvar prestiža i opstanka ili prestanka dvanaestogodišnje dominacije Partizana.

Duci: Ludilo u društvu vidimo na sportskim terenima

O tome da li možda ima nešto i u pričama da je jednim delom u sve upletena politika niko ne želi da govori. Činjenica je da su u tim klubovima bili i da su i danas političari. Andrej Vučić, brat premijera Aleksandra Vučića, potpredsednik je KK Crvena zvezda, dok je u upravi KK Partizan, mada bez mnogo političkog uticaja, i posle dolaska naprednjačke vlasti ostao Andreja Mladenović iz Demokratske stranke Srbije.

Ljubodrag Simonović Duci, jedna od najvećih sportskih zvezda iz vremena SFRJ, kaže za RSE da je za objašnjenje trenutnog stanja u srpskoj košarci potrebna ozbiljna sociološka analiza.

„Neminovno je da se to jedno ludilo koje se dešava u društvu odražava na sportskim terenima. Sve je prisutnija agresivnost, i model u kom se sve što se postiže dobija silom koja je sve više nedefinisana. Jedna gruba, divljačka sila. A ne postiže se, kao što je normalno, kroz neki normativni ili moralni okvir. Košarka uopšte nije odvojena od cele te priče. U košarci isto vladaju mafijaške bande i iza igrača koji se tako ponašaju stoje uprave u kojima sede ti mafijaši“, naglašava Simonović.

Košarka je u prošlim vremenima bila sport koji je okupljao ljude koji su ga voleli bez ideje da su tu isključivo radi zarade, ali i težili obrazovanju i umetnosti, pa se i danas pamti da je čuveni Radivoje Korać Žućko doneo prvu ploču „Bitlsa“ u Beograd.

Moka Slavnić kaže da današnjim košarkašima mora da bude jasno da je rivalitet OK, ali da tuča ne dolazi u obzir.

„I ja sam igrao protiv Partizana, osam godina. I ja sam pre utakmice govorio Kićanoviću da će sad da vidi kako Musa dere jarca. Ali posle toga idemo u kafanu i zajedno večeramo. To je poenta priče“, navodi Slavnić.

Uzroci debakla domaće košarke su duboki i ozbiljni, dugo se plovilo na uspesima reprezentacije, a pojedini sportski radnici tvrde da je sunovart počeo 2002. i raspravama o učešću u regionalnoj Jadranskoj ligi. Od tada u domaćoj organizaciji nema sistema, pominju se privatni interesi, dok se posle odlaska Radomira Šapera, Nebojše Popovića i penzionisanjem Bore Stankovića retko koje veliko ime prihvatilo posla u srpskoj košarci.

Suštinski problem domaće košarke, zaključuje Predrag Sarić, je što je vode ljudi nedorasli zadatku:

„To dovodi do toga da su čak i navijači po nekada postali važniji od igre. Veliki novci koji su tu doveli su i do većih apetita. Na kraju krajeva, lični interesi su nadjačali zajedničke i košarkaške interese. I to je dovelo do toga da mi sada pričamo o košarci sa gađenjem. Umesto sa radošću kao što smo nekada radili.“
  • 16x9 Image

    Zoran Glavonjić

    Novinarsku karijeru počeo je 1995. u informativnoj redakciji beogradske televizije Studio B. Radio je u beogradskom listu "Dnevni telegraf" i u dnevniku "Glas javnosti." Na RSE je od avgusta 2000. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG