Za nekoliko dana prestaje da važi Zakon o lustraciji donet pre deset godina, Zakon koji nikada nije ni počeo da se primenjuje. Postoji inicijativa Lige socijaldemokrata Vojvodine da se produži važenje Zakona. Koga bi danas u Srbiji trebalo lustrirati?
Do blokade procesa lustracije je, po mišljenju sagovornika RSE, došlo zbog neslaganja oko toga koga lustrirati, da li prevashodno one koji su učestvovali u ratnoj politici Slobodana Miloševića u 90-im godinama ili saučesnike vlasti u socijalističkom periodu, dakle do 90-te godine. Iza te navodne dileme stoje zapravo oni koji ni posle petooktobarskih promena nisu imali stvarni otklon prema političkom projektu i ciljevima Miloševićeve politike. Mada je pitanje da li je i krilo tadašnjih istinskih reformista bilo spremno na taj korak.
Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV) namerava da podnese inicijativu Skupštini da produži važenje Zakona o lustraciji.
„Prikupljamo potpise u pokušaju da zakažemo vanrednu sednicu Parlamenta Srbije na kome bi se o tome razgovaralo. Za to nam je potrebno 84 potpisa poslanika“, kaže narodni poslanik iz redova LSV, Bojan Kostreš, i računa na glasove svog poslaničkog kluba, zatim Demokratske stranke, LDP-a i Saveza vojvođanskih Mađara. Ukupno 70 potpisa, uz nadu da će im se još neko pridružiti.
Potpredsednik Skupštine Srbije iz redova opozicije Žarko Korać, inače jedan od lidera nekadašnjeg DOS-a koji je izveo petooktobarske promene, smatra da danas lustracija nema smisla jer su na vlasti upravo oni koji bi trebalo da budu lustrirani.
Žena se potpisuje u knjigu žalosti za Slobodana Miloševića
Univerzitetska profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić kaže da bi to moglo da ima smisla, ali da bi to bio „strahovit izuzetak“.
Dakle, koga treba lustrirati 13 godina kasnije, kada se glavni akteri iz 90-ih praktično odriču tadašnjih ciljeva i vode Srbiju u Evropu, a generacija iz pred-miloševićevskog perioda više nije ni na životnoj sceni? Bojan Kostreš ne spori proevropsku politiku ove vlasti i odgovara na to i na druga pitanja koja se nameću povodom njihove inicijative neobično otvoreno:
„Siguran sam da moraju biti lustrirani, bez obzira čime se oni danas bave. Naš Parlament, naša država i naše društvo mora da pokaže da su stvari koje su činjene 90-ih nedopustive, svi ti postupci koji su doveli do ratova, prisilnih mobilizacija, kršenja ljudskih prava po puno osnova, hiperinflacija, osiromašenje, nestašice..."
RSE: I sad će potpisati vašu inicijativu članovi DS-a koji su toliko godina bili na vlasti i koji nisu sprovodili ovaj Zakon? Pa, nije li to malo licemerno?
Kostreš: Malo jeste, možda je i malo više licemerno. Ali moram da tražim potpise od svih onih poslanika koji žele to da potpišu.
RSE: Imate li neprijatan osećaj da se to koristi u dnevnopolitičke svrhe?
"Da, imam taj neprijatan osećaj,“ odgovara Kostreš koji kaže da je ušao u Ligu socijaldemokrata Vojvodine sa 17 i po godina zato što je ta partija bila protiv rata i da njegova upornost proističe iz istinskog uverenja da ne treba ostaviti nelustrirane aktere tog vremena.
Glavni kočničari
Vratimo se u prošlost. Zakon o lustraciji je donet 2003. godine i nikada nije bio primenjen. Parlament nije uspeo ni da formira kompletnu komisiju koja bi radila na primeni Zakona. O tome svedoči jedna od osam izabranih članica Komisije profesorka Vesna Rakić Vodinelić.
„Nije bila formirana, jer je sve vreme nedostajao jedan član iz redova tadašnje opozicije predvođene SPS-om. Nismo imali ni sedište, pečat smo napravili o svom trošku... tako je bilo“, priseća se Vesna Rakić Vodinelić i njena priča kao da potvrđuje da zapravo u kompletnoj vlasti nije bilo entuzijazma za lustraciju.
Taj nedostatak entuzijazma Žarko Korać objašnjava:
„Vojislav Koštunica je, uprkos glasanju DOS-a, doneo odluku da na mesto načelnika Državne bezbednosti zadrži Radeta Markovića, a na mestu načelnika Generalštaba Nebojšu Pavkovića. Imate, dakle, jednog ubicu i jednog ratnog zločinca, govorim o sudskim presudama, a ne o svom mišljenju, koji su zadržani na tim mestima i vi sada očekujete da ćete da lustrirate ljude koji su bili na nižim položajima ili eventualno njihovi pomagači!“
Za Žarka Koraća, glavni kočničar je bio, dakle, Vojilsav Koštunica.
Miloš Aligrudić iz Koštuničinog DSS-a kaže da je ova stranka bila za lustraciju, ali ne onih iz Miloševićevog okruženja u ratnim 90-im.
„Bilo je insistiranje na tome da budu obuhvaćeni isključivo protagonsti iz 90-ih godina i to uglavnom zbog nacionalističkog stava ili svog dela odgovornosti za rat, a nije uopšte bilo reči o tome da se lustriraju protagonisti komunističkog režima, odnosno prethodnog režima koji je praktično doveo do svega toga“, kazao je Aligrudić.
Ključno pitanje je bilo i ostalo vrednovanje Miloševićeve politike, tvrdi Žarko Korać:
„Ogromna popularnost Miloševićevog režima i ogromna participacija građana Srbije u onom što je taj režim radio. Drugim rečima, Srbija je morala da lustrira samu sebe, jer Milošević nije bio nametnuti diktator, već je bio veoma popularan političar dok je trajao rat i on u njemu pobeđivao. Srbija je, u stvari, rekla - ti ne možeš više da nas vodiš, ali tvoja politika nije loša.“
Podsetimo, lustracija je izvorno pojam koji je označavao obredno čišćenje od greha, ispitivanje savesti i pomirenje. Danas se upotrebaljava za uklanjanje osoba iz javnog političkog života koji su bili aktivni u službi totalitarnih režima, kao u procesu denacifikacije poratne Nemačke ili nakon pada socijalističkih režima u zemljama istočnog prosovjetskog bloka.
Domaći Zakon o lustraciji koji je donet 2003. godine oslanja se na ratifikaciju međunarodnog pakta o ljudskim pravima koji je Jugoslavija potpisala 1972. Dakle, formalno se lustracija odnosi na povrede ljudskih prava od početka 70-ih. Međutim, na teritoriji bivše Jugoslavije na kojoj se period postkomunizma poklopio sa krvavim ratovima, stvar postaje komplikovanija nego u ostalim zemljama u tranziciji.
Početkom 2000-ih teško da je neko iz takozvane partizanske generacije mogao da pretenduje na neku javnu funkciju, protok vremena je učinio svoje. Trebalo je lustrirati saradnike režima koji su pripremali i vodili ratove, od političara do pripadnika policije, pravosuđa, medija... To nije učinjeno. Ne sporeći da bivši šešeljevci i miloševićevci danas odlučnije vode Srbiju ka Evropi nego njihovi prethodnici, oni koji su oborili Miloševića sa vlasti, evidentno je da se uz lidere današnjih socijalista i naprednjaka pojavljuju sve češće likovi za koje bi se teško moglo reći da su promenili svoju ideologiju i da se srame svoje uloge u 90-im. To dodatno pokazuje koliko je krupna žaba koju je Srbija primorana odnosno spremna da proguta. Sa ili bez lustracije. Bila svesna toga ili ne.
