Dostupni linkovi

logo-print

Jaki otpori političkih struktura sprečili sprovođenje lustracije


Arhiv, ilustracija

Arhiv, ilustracija

Lustracija u Srbiji nije nikada provedena, iako je Zakon donesen još pre 12 godina.

Najveća prepreka da se Zakon o lustraciji donese odmah nakon petooktobarskih promena 2000., ali i da se sprovede nakon što je izglasan 2003. godine, po mišljenju
Zorana Živkovića, premijera koji je vrlo kratko vodio zemlju nakon Đinđićevog ubistva, bio je lider Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica.

„Donet je u godini Đinđićevog ubistva, a već marta iduće godine, kada je Koštunica postao premijer, ponašao se kao da taj zakon ne postoji. Ovo će sada ličiti na priču da je Koštunica kriv za sve. On nije kriv za sve, kao što ni Milošević nije bio kriv za sve u devedesetim, ali je on kriv za najviše stvari. Koštunica je dominantno doprineo da se bilo kakva ideja, o bilo kakvom obračunu sa prošlošću i nametanje istine, odnosno da se provede lustracija, opstruiše u vreme kada je imalo smisla to uraditi”, tvrdi Živković.

Iako je Zakon o lustraciji donesen, nikada nije bila izabrana lustraciona komisija, podseća Žarko Korać, član prve Đinđićeve Vlade.

On kaže da su za sprovođenje ovog zakona postojala dva ograničavajuća faktora. Prvi su male stranke u novoj vlasti, koje su, uz izuzetak najomraženijih, usisale dosta bivših komunističkih funkcionera. Drugi razlog, koji je onemogućavao sprovođenje lustracije, po Koraćevom mišljenju, bio je mnogo značajniji:

Žarko Korać

Žarko Korać

„U Srbiji je postojao dosta veliki konsenzus o podršci Miloševiću i bilo je vrlo zanimljivo kako ćete lustrirati ljude koji su sprovodili politiku koja je dosta dugo uživala podršku građana. To je nešto što se meni, iz nepoznatih razloga, stalno previđa. Svi se prave da Miloševićeva politika nije imala konsenzualnu podršku. To se čak vidi i danas. Osnovne ideje te politike su: čitajte knjige Dobrice Ćosića, gledajte odnos Srbije prema ratu u BiH, prema događajima na Kosovu, konačno čak i prema hrvatskoj nezavisnosti. Imate utisak da su te osnovne ideje još i danas manje-više prihvaćene od većine građana. Srbija nije imala uslova za lustraciju jer je najveći broj građana Srbije bio saučesnik te politike. To ne znači da je većina građana podržavala pljačku i slične stvari, ali onaj koji podržava politiku na čelu treba da živi i sa lošim konsekvencama te politike. Ako hoćete od mene direktan odgovor – u Srbiji lustracije nije bilo jer bi većina građana morala da lustrira samu sebe jer su u suštini podržavali tu politiku”, navodi Korać.

Momčilo Veljković, bivši pripadnik Otpora, koji je bio žrtva najogoljenije represije Miloševićevog režima, primećuje rezignirano da je ne posezanje za lustracijom dvanaest godina posle demokratskih promena dovelo pravog političkog teatra apsurda.

„Ljudi bivšeg režima, koji su doveli zemlju na najniže grane, su ostali na svojim pozicijama, a neki su i napredovali, kao ministar policije Ivica Dačić“, naglašava Momčilo Veljković.

Zoran Živković podseća da je Vojislav Koštunica, ne samo ignorisao Zakon o lustraciji, nego se i okružio ljudima iz bivšeg režima koji bi, da je zakon sprovođen, morali biti njegove prve žrtve:

„On je posle petnaest dana doveo savetnika Aleksandra Tijanića, koji je bio ministar JUL-a u Vladi Mirke Marjanovića. On bi bio prvi korisnik primene lustracije. To isto možemo da kažemo i o Bulatoviću koji je posle toga bio šef DIA-e i o mnogim takvim likovima koji su posle 5. oktobra u DSS-u ili sličnim strankama našli svoju mašinu za pranje prošlosti. Dok dođemo do 2008. godine već je mnogo toga oprano i već je primena Zakona o lustraciji dovedene do besmisla jer su već svi bili u novoj vlasti. Ne svi, ali većina.”

Poništene petooktobarske tekovine

Zašto nije bilo lustracije jeste pitanje koje sam bezbroj puta postavila, tim pre što sam došla do zaključka da je jedan od dubinskih razloga svega ovoga što nam se danas dešava upravo činjenica što nije bilo lustracije, kaže sociološkinja Zagorka Golubović.

Nekome ko je bio u svim ovim vladama, a naročito onoj sa Koštunicom, nije odgovaralo da se, prvo, pokrene otvaranje dosijea", ocenjuje Zagorka Golubović.


„A zašto nije bilo? Izgleda da je to tesno povezano sa onom zabranom ili odlaganjem otvaranja dosijea. Mislim da nekome ko je bio u svim ovim vladama, a naročito onoj prethodnoj Vladi sa Koštunicom, da nije odgovaralo da se, prvo, pokrene otvaranje dosijea, a drugo lustriranje jer možda bi tu morali da zakače i nekog ko je bio u tadašnjoj Vladi“, ocenjuje Zagorka Golubović.

Naša sagovornica podseća da je još prvi post-oktobarski premijer Zoran Đinđić imao jake otpore lustraciji jer je čak i u njegovom kabinetu bilo ministara čiji su sivi poslovi sezali u devedesete godine:

„Recimo Mihajlović koji je bio ministar policije. Mi smo u Savetu za borbu protiv korupcije odmah ustanovili da je on u sukobu interesa jer je on imao silna preduzeća i istovremeno bio u Vladi. Još se o nekom govorilo da je u toj Vladi bio umešan u neke vrlo gadne poslove devedesetih godina. Zbog toga verujem da nije išlo u račun tim početnim vladama, a onda se to stigmatizovalo time što je rečeno da je to ostrašćenost, osveta i slično. Dakle, pogrešno tumačena lustracija.”

Do 2008. godine, dok je Vojislav Koštunica imao vlast, ideja lustracije je totalno skrajnuta, a ulazak u vlast Demokratske stranke Borisa Tadića sa Socijalističkom partijom Ivice Dačića, bivšeg portparola Slobodana Miloševića, pa onda još i istorijsko pomirenje između te dve partije, na kovčeg lustracije je verovatno za sva vremena zabijen ekser, ocenjuje Zagorka Golubović:

„Kad je Tadić uzeo Dačića i SPS, već sam zamerila što je uzeo. Rečeno mi je da niko drugi nije imao dovoljno da pomogne koaliciju. OK, ali kad je njima dao takva ovlašćenja, onda je već to bio kraj lustracije, a naknadno pomirenje znači – sve im je oprošteno.”

Istorijskim pomirenjem sa SPS-om, Tadić je de facto poništio petooktobarske tekovine ocenjuje i Žarko Korać.

„Tadić je to uradio potpuno namerno. Tadić to nije uradio zato što je to neka greška ili što mu je trebao SPS da formira vlast, što je također tačno, nego iz njegovog istinskog ubeđenja da je to vreme prošlo, da su se ti ljudi pokajali i pomenuli, iako je Socijalistička partija Srbije, za razliku od svih drugih partija u postkomunističkim zemljama, jedina nereformisana partija. Dačić, iako vrlo mlad čovjek, je bio portparol te partija, a ta partija nikada nije uputila formalno izvinjenje građanima Srbije za ono što je radila i da to bude iskreno izvinjenje. Dačić je samo nedavno rekao da bi on mogao možda da se izvine. Tako da je Tadić, u suštini, učinio jednu strašno lošu uslugu budućnosti Srbije. Tadićeva politika uživa dosta široku podršku. Njegova lična politika se i bazira na tome da se izbrišu sve političke razlike u Srbiji, da se Srbija ponovo, na neki paradoksalni način, vrati onoj ideji sabornosti, koja je inače dovela Miloševića”, zaključuje Žarko Korać.
  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG