Dostupni linkovi

logo-print

Ispovest radnika: Radio sam u Sočiju na crno


Stavljanje asfalta u Olimpijskom parku u Sočiju

Stavljanje asfalta u Olimpijskom parku u Sočiju

Povodom vesti da se 33 radnika iz Srbije nalaze u migracionom pritvoru u Rusiji, postavlja se pitanje ko organizuje rad na crno u Rusiji, u glavnom na gradilištima za Olimpijadu u Sočiju? Do tih podataka teško je doći jer ni sami radnici neće tek tako odati kanale preko kojih odlaze da zarade za život. Mi smo zabeležili jednu ispovest.

Pedesetšestogodišnji Mirko Domanović iz Požege bio je u dva maha poslednje dve godine po nekoliko meseci na gradilištima u Sočiju - Veseloj. On je do 1993. godine bio otpravnik vozova, završio je svojevremeno saobraćajnu školu u Sarajevu. Od 1993. je bez posla, počeo je da radi kao armirač i to sve vreme na crno. Što u Srbiji, uglavnom na Zlatiboru, što u Crnoj Gori, dok nije čuo da su traženi radnici na gradilištima u olimpijskom Sočiju.

„Na birou sam već 11 godina i ne mogu da nađem posao. Ovde posla nema, prehranjivao sam porodicu berući maline, vadeći krompire.. i to je bio posao na crno. Došao sam do telefona čoveka koji je išao u Rusiju i radio. Pitao sam ga preko koga i kako, a on mi je odgovorio – otiđi i nazovi one što su bili tamo. Posle me pozvao i rekao: ‘Mi idemo!’”, priča Domanović tvrdeći da nije našao posao preko posrednika.

Neki Ljubiša iz Požarevca je organizovao autobus za Soči , za prevoz radnika.

„Došao sam na stanicu u Beograd, pitao: ‘Ima li mesta u autobusu? Ja bih išao da radim“, kaže Mirko Domanović.

„Neki radnici , koji su pre radili, vraćali su se u istu firmu u kojoj su radili. Bilo je tri – četiri ruske firme koje su angažovale radnike , skupi se grupica od 50-ak ljudi i ide kod jednog gazde. Dakle, oni su otišli na ta gradilišta na kojima su i pre radili, a mi novi smo se priključili nekim grupama. Dvadeset dana sam radio kao običan armirač i gazda mi je odneo pasoš, uradio turističku vizu. Smestio me u stan koji je bio 500 metara od gradilišta. Uveče, posle 10 sati nisam izlazio u grad, nisam sedeo u parku i pio, nisam išao po kafanama...“

Domanović kaže da nisu sklapali ugovore sa poslodavcem, već su dobijali akontaciju, prve dve nedelje po 2000 rubalja svakih sedam dana, a zatim je stigla prva plata.

„Poslovođa nas je prozivao i davao kovertu na spisak.“ Pošto je ubrzo postao predradnik, Domanović je zaradjivao mesečno oko 2.500 dolara, a prosečno radnik je dobijao svakog prvog od 1.500 do 2.000 dolara. Satnica je bila pet dolara, a radilo se 10-15 sati dnevno.

„U januaru je ispao problem. Kakav, ne znam. Imigraciona policija nas je uhvatila, meni je dva dana ranije istekao boravak. Posle 30 dana, trebalo je da izadjem iz zemlje. Bio sam u emigracionoj policiji na saslušanju, vraćen mi je pasoš i ja sam došao u Požegu, kući, normalno. U junu sam otišao ponovo, na isti način, ali sam otišao na gradilište na kojem sam već bio“, priča Domanović i objašnjava šta se dogodilo sa 33 radnika.

„Oni nisu zatvoreni. Oni su sad ili u stanovima ili u kontejnerima, u koje ih je smestila imigraciona policija. U kontejneru su četiri kreveta, imate terasicu ispred i kupatilo i wc pored. Tako sam i ja proveo dve noći.

Domanović nastavlja svoju porodičnu priču: „Ja imam ovde porodicu, privatno stanujem, žena nezaposlena, sin, keramičar po struci, isto ide povremeno u Rusiju ili u Crnu Goru da radi na crno. Tako radimo i tako preživljavamo u Srbiji.“

Domanović kaže da bi se rado legalno zaposlio, nabraja firme u kojima je konkurisao, ali, kaže, ko će da primi 56-ogodišnjeg radnika? „Na birou sam 11 godina. Svaku overu kartona vršim redovno.“
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG