Dostupni linkovi

logo-print

Nikola Kovačević: Mnogi idu Orbanovim stopama


Od početnog hvaljenja Srbije što ne podiže ograde i podstiče pozitivan odnos prema izbeglicama došlo se do tačke u kojoj beogradski zvaničnici počinju da razmišljaju o barijerama i preprekama kako bi smanjili broj migranata koji ulaze u tu zemlju. O tome da li Srbija menja svoju politiku prema izbeglicama u Intervjuu nedelje RSE govori Nikola Kovačević iz Beogradskog centra za ljudska prava.

"Dobili smo neke vrste oprečnih izjava. Jedno je rekao ministar Aleksandar Vulin, drugo premijer. Da li me je to iznenadilo ili nije? Sve se više oseća napetost kod srpskih zvaničnika, obzirom da je Srbija, do sada, jedna od retkih zemalja koja je odolevala takvim aktima, iz prostog razloga što je Mađarska podigla zid, što je Hrvatska dosta ojačala svoje granice. Sada, ljudi koji ulaze u Srbiju, sve teže iz nje mogu da izađu.

Mislim da se donekle i opravdano kod nas stvorila bojazan da bi Srbija mogla da postane zemlja u kojoj će izbeglice biti zaglavljene. Bez obzira o kojoj se zemlji radilo, podizanje ograda predstavlja praksu kojom se krši međunarodno izbjegličko pravo, ali i ljudska prava, zato što se time automatski, bez ikakve procedure, koje su zakonom utvrđene, skraćujete pristup azilu ili pristup teritoriji ljudima, među kojima ima veliki broj onih koji jesu u potrebi za međunarodnom zaštitom.

Čuju se i ti drugi argumenti, da se struktura postepeno menja, da broj ljudi koji jesu izbeglice opada, a da postepeno raste broj onih ljudi koji dolaze iz zemalja koje se ne mogu smatrati zemljama koje generišu veliki broj izbeglica. To jeste istina. Povećava se broj ljudi sa severa Afrike, Pakistana i Bangladeša. Opet, i prema tim ljudima morate primeniti određenu, zakonom utvrđenu proceduru. Ne možete tek tako, na osnovu nečije nacionalnosti, reći nekome da ne može dalje jer je, recimo, iz Pakistana. Delovi Pakistana su u velikim problemima jer u njima deluju talibani. U Bangladešu postoje sistemski štrajkovi, u kojima se dve vodeće političke partije konstantno sukobljavaju i proganjaju neistomišljenike, a oni ne mogu da traže zaštitu od države.

Ne može nečija nacionalnost automatski nekoga da diskvalifikuje. Zbog toga je rešenje, zid i ograda na granicama, neprihvatljivo jer se automatski uskraćuje pristup postupku dobijanja azila ljudima koji barem mogu da imaju pravo da se njihova priča čuje", ističe naš sagovornik.

RSE: Premijer Aleksandar Vučić kaže da je izgleda jedini on ostao u Evropi koji je protiv zidova i ograda i dodaje: "Nemojte da nas terate da moramo da kažemo da ne može nijedan (migrant) više da uđe na teritoriju Srbije". Da li se ta najava o mogućim barijerama, kao što ste i sami pomenuli, može dovesti u vezu sa strahom da će ti ljudi ostati zaglavljeni u Srbiji?

Kovačević: Mislim da to jeste opravdan strah. Mi smo svedoci da je zaista svakoga dana broj ljudi koji ulazi u Srbiju konstantan, ali broj ljudi koji izlazi iz Srbije, ostaje isti. To je nekih tridesetak ljudi koje Mađari prime u toku dana. Od toga, dobar deo njih biva vraćeno u formalnoj proceduri, nekada u toku noći, nekada u sred bela dana, bez ikakve saradnje sa srpskim organima vlasti. Određeni broj ljudi uspe da uz pomoć krijumčara napusti zemlju.

Ipak smo svedoci toga da postepeno idemo ka našim maksimalnim kapacitetima, koji su, prema oceni naših zvaničnika, oko 6.000 mesta. Po poslednjim statistikama u Srbiji se nalazi oko 4.900 ljudi. Već smo blizu tih kapaciteta, a kako vreme bude prolazilo, verovatno će ova brojka rasti. To jesu opravdani strahovi.

Ali opet, znam da je teško kada vidite praksu nekih zemalja članica EU da postupaju na takav način da podižu zidove. Mislim da treba da ostanemo dosledni dosadašnjem stavu i da se uzdržimo od prakse koja može da vodi ka kršenju ljudskih prava ovih ljudi.

RSE: Kada je ministar Aleksandar Vulin, koji je u Vladi zadužen za pitanja izbeglica, rekao da su možda barijere jedno od rešenja da se smanji broj migranata obrazloženje je bilo da je u Srbiji sve veći broj ekonomskih migranata. Premijer Vučić je rekao da među migrantima više nema izbeglica iz Sirije, već da su najčešće u pitanju ekonomski migranti koji dolaze iz zemalja u kojima nema rata. Kakvi su Vaši podaci, da li nam je poznata struktura ljudi koji ulaze u Srbiju?

Kovačević: Ima i žena i dece, ima maloletnika bez pratnje. Ima žena bez pratnje sa velikim porodicama. Struktura je prilično mešovita. Ima Sirijaca, Iračana, Afganistanaca. Oko 60 posto su one nacionalnosti za koje možemo reći da su izbeglice iz zemalja koje tradicionalno generišu najveći broj izbeglica. Jeste istina da je u porastu broj ljudi koji dolaze iz Pakistana i Bangladeša. To jeste potencijalno problem.

Po meni je najbolje moguće rešenje za Srbiju da zadrži svoj status, koji je stekla humanim pristupom koji ima do sada, da primeni odgovarajuće pravne procedure, da uspostavi migracionu politiku, koja će, po unapred pravno utvrđenim pravilima, rešavati sva ta pitanja. Ako 300 ljudi dolazi iz zemalja koje ne generuju izbeglice, treba ih vratiti u Bugarsku po međunarodnom sporazumu. Takva mogućnost postoji. Mora da postoji sistem, koji bi mogao da sprovede takvo nešto u delo. Mora da postoje veća prihvatilišta za strance, u koja ćete te ljude smestiti dok ih ne udaljite. Kod nas postoje prihvatilišta za strance koja broje do 80 mesta. Kada bi počeli da pretrpavamo takvo prihvatilište doveli bi migrante u situaciju da se prema njima postupa nečovečno i ponižavajuće.

Migranti u Beogradu

Migranti u Beogradu


Srbija trenutno nema kapaciteta da na odgovarajući način upravlja migracionim situacijama na svojoj teritoriji. Ono što je do sada Srbija uradila jeste da je obezbedila te tranziciono registracione centre tako da migranti dobijaju minimum.

Da bi se o Srbiji moglo govoriti kao o zemlji koja u potpunosti poštuje sve tekovine međunarodnog izbegličkog prava onda bi bilo neophodno da se uspostavi jedan pravni sistem koji bi na adekvatan način tretirao te ljude iz Pakistana i Bangladeša i vraćao ih u Bugarsku, ali u skladu sa odgovarajućim profesionalnim pravilima. Za sada Srbija nema takve stvari. Svaka praksa koja bi značila odstupanje od ove dosadašnje bi je dovela u opasnost da prekrši neka od međunarodnih pravila.

RSE: U kakvom su stanju izbeglice koje se nalaze u Srbiji? Gde ih najviše ima? Znamo da je nekada ključna tačka bila Preševo, ali sada tamo nema velikog broja ljudi. Ponovo ih ima u parku kod Autobuske stanice u Beogradu?

Kovačević: U Preševu se nalazi oko 700 ljudi, prema podacima UNHCR-a, koji su prilično precizni. Oko 1.600 ljudi boravi na zapadnoj granici Srbije sa Hrvatskom. U kampu Hrnjači nekada boravi i oko 1.000 ljudi. Na ulicama Beograda, u pograničnom delu kod Horgoša i Kelebije, postoji oko nekoliko stotina ljudi. Ukupno, oko 5.000 ljudi. Činjenica je da i dalje ima ljudi koji borave na ulicama.

Na jedan od razloga za takvu situaciju je beogradski Centar za ljudska prava nekoliko meseci nazad ukazivao. To je da Srbija nema dokument koji bi izbeglicama koji ne žele da ostanu u Srbiji legalizovao boravak na duže od tri dana. Kada bi ste imali dokument koji imaju Grci koji svakom Sirijcu koji uđe u njihovu zemlju odobrava boravak na šest meseci, onda on tu legalno boravi. Ima pristup zdravstvenoj zaštiti, može da spava u privatnom smeštaju.

Neki od njih možda ne žele da idu u kamp iz prostog razloga što tamo uslovi nisu baš na najboljem mogućem nivou jer broj ljudi konstantno raste, higijena je loša, nema privatnosti. Takvi bi onda o svom trošku možda mogli da borave u nekom privatnom smeštaju. Sada, ako vlasnik hotela ili hostela primi migranta, recimo u Beogradu, na duže od tri dana, rizikuje da bude krivično gonjen za krivično delo krijumčarenje ljudi, koje je propisao član 350 Krivičnog zakonika, jer omogućava nedozvoljen i nezakonit boravak na teritoriji Srbije.

Samo taj jedan dokument bi već možda popravio stanje na ulicama Beograda. Možda nekada i nije razumno očekivati da petočlanu porodicu sa maloletnom decom, ili ženu bez pratnje sa maloletnom decom, pošaljete u kamp u Krnjaču, u kojem boravi oko 1.000 ljudi, gde su zajedno različite nacionalnosti, Suniti i Šiti, Afganistanci i Arapi, gde nije situacija baš na najzavidnijem mogućem nivou. Iako se Srbija trudi da ih namiri nije razumno uvek očekivati da neko želi sa decom da boravi u takvim uslovima, gde nema privatnosti.

(RSE/Video – Avganistanski migrant: Teški uslovi u subotičkom kampu)

RSE: Kako sada migranti ulaze u Srbiju? Jedan od poslednjih zvaničnih podataka ukazuje na to da je u poslednjih 15 dana porastao pritisak ilegalnih migranata iz pravca Bugarske.

Kovačević: Proteklih nekoliko meseci najveći broj ljudi u Srbiju ulazi iz pravca Bugarske. Jedan od razloga je što Makedonci mnogo bolje čuvaju svoju granicu prema Grčkoj. Makedonci su obeshrabrili ljude da koriste tu rutu zbog čega i jeste pokrenuto pitanje njihove odgovornosti pred Evropskim sudom za ljudska prava. Bugarska jeste trenutno jedna od vodećih zemalja iz koje najveći broj ulazi u Srbiju. To je trend koji je postepeno rastao u proteklih nekoliko meseci. Pretežno se radi o ljudima koji dolaze iz Afganistana.

RSE: Kakvo je stanje na granici sa Mađarskom? Da li Mađari vraćaju ljude u Srbiju i kako se to odvija?

Kovačević: Praksa Mađarske, u ovom trenutku, na njihovim južnim granicama, to jeste na našim severnim, je takva da oni svakodnevno primaju 15 ljudi na Horgošu i 15 na Kelebiji.

To su ljudi koji ulaze na osnovu sada već famoznih i dobro poznatih spiskova koji se ne prave samo između izbeglica, koji čekaju da uđu, i mađarskih organa vlasti, kako je to u početku bilo. Sada te spiskove pravi Komesarijat za izbeglice i migracije. Ti spiskovi imaju jednu dobru stranu. Više nema toliki broj ljudi koji čeka da uđe u Mađarsku. Pre je bilo oko 1.200 izbeglica koji čekaju da uđu u Mađarsku. Sada su svi ti ljudi raspoređeni po kampovima i čekaju svoj red na tom spisku. Kako u Srbiji boravi oko 5.000 ljudi, a kako Mađari dnevno primaju oko njih 30-tak, bojim se da će veliki broj ljudi čekati isuviše dugo, možda čak i neće doći na red jer se prioritet daje ženi i deci, bolesnim i slično.

Izbeglice iscrpljene i izgubljene

Izbeglice iscrpljene i izgubljene


Dodatna otežavajuća okolnost je da postoji velika verovatnoća da će Mađarska, koja Srbiju smatra sigurnom trećom zemljom, tim ljudima koje primimo, po ubrzanoj proceduri odbaciti zahtev za azil i na jedan neformalan način ih vratiti, da li u toku noći, ili u toku dana, nazad u Srbiju, tojest nazad u među-granični prostor, gde su nikli divlji kampovi, u kojima se sada nalazi oko 250 ljudi.

RSE: Mogu li uopšte ograde da zaustave ljude koji beže od rata, gladi, opasnosti, ili da samo uvećaju opasnost po njih, obzirom na pojavu krijumčara?

Kovačević: Mogu drastično da smanje njihov broj. To se i desilo posle sporazuma sa Turskom, čim je ojačana granica između Turske i Grčke. Već je primetno da situacija nije ista kao prošle godine. Kada na to dodate svaku sledeću prepreku, svaku sledeću praksu na koju mogu da naiđu, na primer od strane bugarske policije ili čak lokalnog stanovništva, ili od strane makedonske policije, jasno je da su sve te zemlje na zapadno balkanskoj ruti preduzeli određene mere koje obeshrabruju ljude da se upute ka EU.

Dodatno što obeshrabruje ljude jeste i činjenica da su se i one zemlje koje su do sada prihvatale izbeglice našle u veoma teškom položaju jer su njihovi sistemi popustili pod pritiskom i ne mogu više da namire na isti način potrebe svih ljudi koji tu dolaze. Govorim o Nemačkoj, skandinavskim zemljama i zemljama Beneluksa.

Kada se sve to oduzme i sabere ipak dolazimo u situaciju da će ljudi nastaviti da dolaze. Šta god da se desi broj ljudi koji ulazi u Evropu, možda neće biti isti, ali će i dalje u nekom broju izbeglice dolaziti na evropski kontinent. To znači da će i sve evropske države koje ih prihvate imati prema njima one iste obaveze koje su imale i prema onim ljudima koji su dolazili pre kada ih je bilo znatno više.

RSE: Imate li saznanja kako funkcionišu krijumčarski putevi?

Kovačević: Krijumčarski putevi, i te krijumčarske mreže, počinju već u Turskoj, ili možda čak i u zemlji porekla, ili u zemlji susedu, kao što je Liban ili Jordan. Oni su protežu sve do zemalja članica EU i uključuju jednu vrstu organizovanog kriminala u koji su uključeni ne samo domaći državljani, ne samo ljudi koji su lokalni stanovnici zemalja kroz koje ti ljudi prolaze. Ako pogledamo statistike srpskih pravosudnih organa, kao okrivljeni u postupcima za krijumčarenje, pojavljuju se ljudi iz Irana, Pakistana, Bangladeša, Iraka, Sirije, Maroka.

To je jedna vrlo dobro organizovana mreža koja funkcioniše dokle god postoje prepreke. Dokle god postoje zidovi krijumčarenje će biti jedini način da se granice prelaze. To te ljude dovodi u dodatne rizike u smislu organizovanog kriminala, otimanja novca, prevara, trgovine ljudima. Činjenica da u Evropi ne postoji zajedničko rešenje i da svaka zemlja ima svoju politiku, stavlja ove ljude u dodatnu opasnost pored one koje već imaju u svojoj zemlji porekla.

Nikola Kovačević u beogradskom studiju RSE

Nikola Kovačević u beogradskom studiju RSE


RSE: U susednoj Mađarskoj se spremaju za referendum protiv naseljavanja izbeglica u zemljama Evropske unije koji je raspisao premijer Viktor Orban. Kako doživljavate taj referendum?

Kovačević: To je jedna u nizu mera koje preduzima mađarska Vlada, koja u potpunosti odražava neke vrednosti koje nemaju nikakve veze sa EU, sa vrednostima i tekovinama koje proističu iz Evropske konvencije o ljudskim pravima. Tu spada ksenofobija i islamofobija, jedan neopravdan, možda čak i primitivan strahu u odnosu na ljude koji su svoje zemlje porekla napustili u strahu od progona ili u strahu od nasilja opštih razmera. Šta god da kažem na tu temu, ne bi bilo ništa pozitivno.

Kada se govori o EU ne govori se o jednom univerzalnom sistemu vrednosti, već moramo da pratimo pažljivo o kojoj zemlji razgovaramo. Nije isto govoriti o Nemačkoj i Švedskoj koje su se dosta odgovorno ponele prema ovoj krizi. Sa druge strane su zemlje Višegradske četvorke i Bugarska, ili neke druge zemlje koje nisu uspostavile sistem koji može da namiri potrebe tih ljudi. Svaka od ovih zemalja je ratifikovala i Konvenciju o statusu izbeglica, dodatne protokole, Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i brojne druge međunarodne dokumente, čime su se obavezale da na odgovarajući način postupaju prema ovim ljudima.

RSE: Da li se tom podelom u EU, kada je u pitanju odnos prema izbeglicama, može objasniti činjenica da EU nije povukla nijedan mehanizme da kazni Mađarsku zbog nehumanog odnosa prema izbeglicama?

Kovačević: Evropska komisija je to osudila. I Junker je oštro govorio protiv mađarskog zida, mada je njegova izjava, od pre nekoliko dana, bila prilično blaga. Ni na koga posebno nije upirao prstom. I sama EU nije uspela da iznudi rešenje.

Moj utisak, o celoj ovoj situaciji, ne govorim samo o EU, je da su pobedila rešenja koja su zasnovana na politici a nisu zasnovana na vladavini prava, na pravilima koja su davno utemeljena. Tako nisu zasnovana ni na pravilima koja postoje unutar same EU, koja je imala određene mehanizme kojima je mogla da natera Mađarsku da poštuje sistem kvota i da poštuje odluke institucija EU.

RSE: Orban je, dok je sa bugarskim kolegom Bojkom Borisovom obilazio ogradu sa bodljikavom žicom u bugarskom selu Lesovo, rekao da će budućnost Evropske unije biti odlučena na granici Bugarske sa Turskom, a ne u Briselu. Da li je Orbanovo ponašanje prema izbeglicama postalo mainstream u Evropi?

Kovačević: Možda je Orban u startu bio najiskreniji, kada je rekao da će odmah podići zid. I Bugarska je razvukla bodljikavu žicu do svoje granice sa Turskom, mnogo pre mađarskog zida. Kada su se nagomilavale izbeglice na granici sa Hrvatskom, oni ljudi koji nisu hteli da koriste redovne metode prelaska, putem vozova koji su bili slani u Šid, njih su vraćali u modricama i povređene zbog toga što je hrvatska granična policija, sa te strane, bila prema njima prilično brutalna. Na žalost, očigledno je politika Mađarske i politika ograde i žice nešto što se postepeno širi među državama članicama EU. I to ne samo među državama članicama, već to kao primer uzimaju i druge zemlje, koje su u postupku evropskih integracija, koje su u postupku prijema za članstvo u EU.

Viktor Orban

Viktor Orban


RSE: Kako funkcioniše sporazum EU sa Turskom o zaustavljanju izbeglica? Postoji hiljade i hiljade ljudi izbeglica migranata koji su zaglavljeni u Grčkoj.

Kovačević: Sporazum je doveo do situacije da je zapadno balkanska ruta zatvorena. Taj način prolaska ljudi nije bio neki pravni put ali je bio neka vrsta dogovora koji je ipak imao humaniji odnos prema ovim ljudima. Taj sporazum, za sada, daje rezultate.

Nemamo scenario od pre marta ove godine ali se postavlja pitanje da li će EU isplatiti do kraja sav novac koji je obećala i da li će Turska, u situaciji u kojoj se sada nalazi, imati kapaciteta da se bavi pitanjem tri miliona ljudi koji nisu u potpunosti od njenog interesa. Svi smo svesni toga šta se desilo pre nekoliko meseci u Turskoj i na koji način se sada Erdogan obračunava sa svojim političkim neistomišljenicima, na koji način on sada vodi politiku i šta ta politika podrazumeva. Podrazumeva možda čak i pitanje uvođenja smrtne kazne ili pitanje kršenja nekih drugih elementarnih ljudskih prava.

Kako je Turska zemlja u procesu evropskih integracija, pitanje je na koji način će EU odgovoriti na to? Da li će tolerisati takvo ponašanje da bi se dogovor ispoštovao i dati viznu liberizaciju? Ili će ostati dosledna svojim vrednostima i reći – Ne, zemlja koja želi da bude članica EU, ne može na takav način da se ponaša. Onda se postavlja pitanje šta će biti sa sporazumom.

Moje skromno mišljenje jeste da, šta god da se desi, EU neće dozvoliti scenario od prošle godine, iz prostog razloga što to ne bi išlo na ruku vladajućim političkim strankama u Nemačkoj, Francuskoj i u mnogim drugim zemljama, u kojima desnica konstantno jača.

RSE: Da li, obzirom na porast islamofobije u evropskim zemljama, problemi izbeglica uopšte prestaju kada dođu do svoje željene destinacije?

Kovačević: Tretman izbeglica u mnogim zemljama, pa čak i u onim koje su odgovorno postupile kada je izbeglička kriza bila u zenitu, nije isti kao pre. Te zemlje su odlučile da smanje pomoć izbeglicama, i smanje njihova prava, koja im pripadaju, ne zbog toga što oni jesu izbeglice, već zbog toga što su njihovi sistemi poklekli pod pritiskom. Brojni izbeglički kampovi po Nemačkoj su pretrpani i uslovi nisu na zavidnom nivou. I po izbegličkim kampovima u Švedskoj, broj izbeglica konstantno raste. Ti uslovi bi se, u nekim situacijama, mogli da poistovete sa uslovima koji su pre vladali u Grčkoj ili u Italiji. U kampu, koji je kapaciteta 500 mesta se nalazi i do 1.300 ljudi. To su neke stvari koje mogu, možda čak i kada se izbeglice pojave u Nemačkoj, da ih obeshrabre jer to nje ono što su oni očekivali.

(RSE/Video: Milion potpisa za bolju budućnost izbjeglica)

Sada se veliki broj Iračana vraća u delove Iraka koji se ne nalaza pod kontrolom Islamske države, koji je i dalje pod kontrolom iračkih vlasti. Postoji informacija da se čak i neki Sirijci vraćaju u pogranične zemlje, kao što su Liban i Jordan, kako bi se ponovo spojili sa svojim porodicama. Nemačka više ne može da radi spajanje porodica a u pitanju je princip izbegličkog prava. Ona to više ne može da ispoštuje jer Nemačka više fizički i finansijski verovatno nema mogućnosti da namiri potrebe ni svojih ljudi. Priča se da nema dovoljno profesora nemačkog jezika pa se integracija tih ljudi dovodi u pitanje.

Na žalost, činjenica da se samo nekoliko zemalja uhvatilo u koštac sa izbegličkom krizom, je dovela do toga da te zemlje više ne mogu da izdrže taj napor, a druge zemlje nisu ni približno stavile na raspolaganje ovim ljudima onoliko resursa koliko su trebale, po onim čuvenim kvotama. One se sada ograđuju zidovima i prave se kao da to nije njihov problem. To je poražavajuća činjenica.

  • 16x9 Image

    Ljudmila Cvetković

    Novinar sa diplomom Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Radno iskustvo sticala u Asocijaciji nezavisnih elektronskih medija i Radiju B92. Na RSE radi kao novinar, uređuje i vodi dnevne informativne emisije.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG