Dostupni linkovi

logo-print

Koja bi bila engleska reč za srpstvo


Milan Marinković

Milan Marinković

Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodio novinar Milan Marinković iz Niša, stalni saradnik e-novina, redovni kolumnista portala tačno.net, saradnik za Balkan na blogu Peacefare.net, te povremeni analitičar za OpenDemocracy.

Subota, 28. januar

Prethodne noći sam do ranog jutra privršavao tekuće spisateljske obaveze kako bih danas mogao maksimalno da se posvetim praćenju ostrvskog fudbalskog spektakla – utakmici FA kupa između voljenog mi Liverpula i Mančester junajteda. Taj meč mu u Engleskoj dođe otprilike kao derbi Partizan-Zvezda u Srbiji, Dinamo-Hajduk u Hrvatskoj, odnosno Želja-Sarajevo u Bosni. S tom razlikom što tamo ljudi, nakon što je „Iron Lady“ Thatcher zavela red, umesto da divljaju i razbijaju glave jedni drugima i policiji, na stadion odlaze da bi uživali u lepoti fudbala. Razlike u samom kvalitetu igre izlišno je komentarisati.

Uglavnom, do pred sam kraj susreta bilo je neizvesno, miroljubivih 1:1, a onda je leteći Holanđanin, neumorni Dirk Kuyt, rutinskim pogotkom doneo „mojim“ redsima plasman u narednu rundu kupa. Ne mogu ni da zamislim koliki ponos oseća svaki menadžer velikog Liverpula dok mu čitav Anfield Road, na čelu sa legendarnim Kopom, skandira ime. Jedno vreme sam se čak nosio mišlju da upišem fudbalsku akademiju i postanem trener, pa da onda, korak po korak, od nekog domaćeg nižerazrednog kluba možda doguram i do engleskog Premiershipa.

Nikad se ne zna. Ionako sam se do sada oprobao u desetinama potpuno različitih poslova, a i sa Football Managerom imam solidno iskustvo. Uostalom, do pre samo koju godinu nisam ni sanjao da ću doživeti da pišem kolumne, još manje da će mi prvi tekst objaviti institucija zvana Petar Luković. Valja zato u životu biti uporan.

Angelina Jolie

Angelina Jolie

Nego kad pomenuh Lukovića, setih se da mu se danas preko svoje zastupničke kompanije pismeno obratila (u svakom pogledu prekrasna) Angelina Jolie. Čula Angie kakva se kuka i motika digla međ’ Srbljima zbog tabloidnih dezinformacija o njoj i njenom najnovijem rediteljskom ostvarenju o ratu u BiH, pa sad preko ono malo normalnih srbijanskih medija pokušava da objasni ovdašnjem pučanstvu do koje mere je izmanipulisano.

Ama, dušo moja (i Bredpitova), uzalud gubiš vreme. Svekoliko srpstvo mora stalno da izmišlja neprijatelje, inače bi u protivnom izgubilo jedini smisao svog postojanja – supstancu, takoreći. A ovih je dana, bogami, tih neprijatelja bilo na pretek. Preživeli smo čak dva teroristička napada. Najpre nam je bratski nož u leđa zabilo bivše drugo oko u glavi preko nekog njihovog kobajagi pisca, a potom su nas dokusurili domaći izdajnici predvođeni izvesnim bibliotekarem. Toliko su nas, sirote, izbacili iz ravnoteže ti teroristi da je Šakirino priznanje Kosova maltene palo u drugi plan. O, kukavno srpstvo namučeno! (ili kako već ono beše ide).

Stvarno, koja bi bila engleska reč za srpstvo? Serbness? Serbship? Serbity? I kako bih njeno značenje objasnio prijateljima iz anglosaksonskog govornog područja? The state of being a Serb? A možda ipak: the quality of being the Serb? Ili, još bolje: the quality of owning the pure Serb DNA.

Nedelja, 29. januar

Drugi dan vikenda mi se po pravilu čini najdepresivnijim tokom inače depresivne zime, u inače depresivnoj Srbiji. Ima, doduše, ta depresivnost veze i sa godinama, ne samo sa Srbijom ili zimom u njoj. Dok si mlad, naivno veruješ da je moguće promeniti i svet ako treba, kamoli tek jednu malu zemlju na brdovitom Balkanu. Kako stariš, tako ti i dubina mnogih pojava postaje jasnija. Shvatiš da je isuviše toga ipak daleko čvršće ukorenjeno u sam mentalni kod širokih narodnih masa nego što ti se onda činilo. Finansijska oskudica mu tu dođe više kao dopunsko opravdanje nego što je suštinski uzrok pesimizmu.
Svekoliko srpstvo mora stalno da izmišlja neprijatelje, inače bi u protivnom izgubilo jedini smisao svog postojanja – supstancu, takoreći.

Na sreću, nedelja je, kao i subota, fudbalski dan u Engleskoj, a posredstvom kablovske mreže i u mom domu. Uz kvalitetan fudbal se poslepodnevni sati lakše preguraju, pa uobičajena nedeljna depresija nekako do večeri splasne sama od sebe. Pogotovo ako imaš sreće da u poluvremenu, surfujući netom, na Peščaniku naletiš na najnoviji tekst izvrsnog Vuka Perišića (Perpetuum mobile).

Jedno od prokletstava kolumnističko-analitičarskog posla ogleda se u neizbežnom mazohizmu nad vlastitim mozgom, u koji spada i dvosatno praćenje Utiska nedelje. Koliko god mi pomenuta emisija generalno ide na nerve, svestan sam njenog uticaja i udela u oblikovanju domaćeg javnog mnenja, a budući da svojim tekstovima i sam na neki način pokušavam da transformišem ukupnu društvenu svest, neophodno je da o svemu budem maksimalno informisan, pa i o tome šta radi protivnička strana. Olakšavajuća okolnost prilikom tog samomrcvarenja Utiskom je što među gostima neretko ima i ličnosti koje privatno visoko cenim. Večeras je to bila gospođa Vesna Pešić.

Ponedeljak, 30. januar

Napokon stižem da završim jednu ozbiljnu i opsežnu analizu ambicionzno-provokativnog naslova Geopolitika „prirodne“ Jugoslavije, i prosleđujem je mejlom svojim prijateljima iz Mostara, sa portala Tačno.net, da je objave. Jedva čekam!

U međuvremenu sam morao i do banke da ponovo otvaram tekući račun, pošto sam prethodni brzopleto ugasio još prošle godine. Usput svratih do prodavnice da obnovim zalihu Crnogorskog vranca. Lagana čaša kvalitetnog crnog vina dobro dođe uveče pred spavanje, dok se sumiraju utisci minulog dana. Koji je, sve u svemu, lepo prošao.

Utorak, 31. januar

Pozvan sam da u četvrtak učestvujem na tribini o decentralizaciji, koja će se održati u Beogradu, u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), zbog čega sam najveći deo radnog dana posvetio pripremanju teza kojima nameravam posvetiti posebnu pažnju tokom debate.

Neumorni Englezi su danas ponovo igrali fudbal, ovog puta ligaški, pa sam večernje sate uglavnom proveo uz TV i grickalice.

Sreda, 1. februar

Išao da uzmem povratnu kartu do Beograda i prijatno se iznenadio ljubaznošću i profesionalnošću službenica Niš-ekspresa. Eto dokaza da je i u državnu firmu moguće uvesti red, samo ako se hoće. Naravno, pohvala se, bar za sada, odnosi samo na sektor prodaje i rezervacije karata, a već sutra ću biti u prilici da saznam da li je pozitivan pomak načinjen i u domenu prevoza putnika.

Do večeri se manje-više ništa značajnije nije dešavalo. Vreme do reprize TV duela Čedomira Jovanovića i Milorada Dodika mahom sam proveo uz kompjuter. Inače sam morao da čekam reprizu pošto u trenutku direktnog prenosa zbog kvara na mreži nisam imao ni kablovsku televiziju ni internet.

Tokom najvećeg dela emisije sam osećao blagu mučninu u stomaku. Kao prozapadnom antinacionalisti su mi Čedini stavovi svakako neuporedivo bliži nego Dodikovi, ali stvar je u tome da njihova polemika ništa u suštini novo nije donela, osim što su obojica samo dodatno učvrstila još ranije ustanovljene pozicije – svaki u svom biračkom telu. Drugim rečima, za većinsku Srbiju će Čeda i dalje ostati „izdajnik“, a Dodik „legenda“ i „pravi Srbin“ koji „brani naše(?!) nacionalne interese“.
Za većinsku Srbiju će Čeda i dalje ostati „izdajnik“, a Dodik „legenda“ i „pravi Srbin“ koji „brani naše(?!) nacionalne interese“.

Sve dok se mainstream retorika na ovim prostorima umesto termina građani Srbije, građani Bosne i Hercegovine, građani Kosova, građani Crne Gore i građani uopšte bude pretežno služila kategorijama tipa srpski narod, bošnjački narod, albanski narod, crnogorski narod i sličnim, ne treba očekivati bilo kakav značajniji pomak u našem regionu.

Četvrtak, 2. februar

Dan sam proveo u Beogradu sa ekipom sjajnih ljudi. Nakon dve i kusur godine online saradnje, konačno sam uživo upoznao kompletan dream team e-novina. Vreme do početka tribine o decentralizaciji, Goran Necin iz redakcije i ja prekratili smo, po starom srpskom običaju – u kafani, u kojoj nam se nakratko pridružio i Marko Matić, za koga slobodno mogu reći da spada među trenutno naše najbolje spoljnopolitičke analitičare.

Nakon kafanisanja smo se uputili do CZKD na tribinu, koja je protekla u opuštenoj i drugarskoj atmosferi i, uprkos relativno maloj posećenosti, može se oceniti kao uspešna i, iznad svega, konstruktivna. Uz to, imali smo i počasnu gošću iz meni najdraže ex-jugoslovenske države – Bosne i Hercegovine. Sledi još par pića za rastanak, a onda pravac autobuska pa nazad u provinciju.

Petak, 3. februar

Dok polako privodim kraju ovaj dnevnik, i dalje sam pod više nego pozitivnim utiscima od prethodnog dana. Vidim i da je moja Geopolitika „prirodne“ Jugoslavije u međuvremenu izašla na sajtu Tačno.net. I, kao svako sujetno piskaralo, sada željno iščekujem reakcije.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG