Dostupni linkovi

logo-print

Dnevnik: Komfor posedovanja nas je osiromašio


Marko Aksentijević

Marko Aksentijević

Dnevnik je pisao Marko Aksentijević, aktivist iz Beograda, član Ministarstva prostora, "Ko gradi grad", jednog od prvih skvotova u Beogradu - INEX filma i drugih inicijativa koje se bore za zaštitu javnih prostora.

Dnevnik je počeo voditi na dan kada je Parada ponosa u Beogradu otkazana, a završio na putu od Beograda prema Banjaluci kako bi sudjelovao na festivalu BL ART.

U svojim zapisima pojašnjava što znači biti beskućnik u Srbiji, te zašto mrzi granice.

* Subota 6.10.

Mamurluk 6. oktobra se ove godine lepo poklopio sa kalendarom. Dan je miran, baš onakav kakvog nam je premijer obećao nekoliko dana ranije. Anti-klimaks jesenje parade.

Ova, sada već tradicionalna manifestacija, počinje sa najavom Parade ponosa, koju zatim prate izlivi fašizma na fasadama i prolaznicima, beskrajne TV debate u kojima razni dušebrižnici izmišljaju razne načine da sopšte zašto ta šetnja ne bi trebalo da se desi, mada oni razumeju da su neki ljudi drugačiji, pa se zatim beogradski gradonačelnik zabrine za imovinu, jagodinski za moral, neki treći za ekonomiju, i tako sve dok Ministar unutrašnjih poslova ne presudi.

Presuda je po pravilu negativna i bazira se na bezbedonosnoj proceni za koju pak ne znamo na čemu se bazira. Nema nekih podataka, analiza, akcija povodom takve procene, nego – takva je. Ministar, a sada i premijer, daje bezbedonosnu procenu kao što mrmot Phil prognozira dolazak proleća. Jednog jutra se probudi i ako ne vidi sopstvenu senku, bezbedonosna procena je loša, zima se nastavlja.

Onda kreće duševni bol na drugoj strani. Civilno društvo proglašava kapitulaciju države i poraz demokratije, smrt prava i evropskih vrednosti. Sve se završava kratkim performansom kojim se poručuje “Vidimo se dogodine”

Dan mrmota, koji će da traje sve dok se pravimo da ne znamo ko nam je država i dok svaka marginalna grupa sebično vodi svoju borbu, bez savezništva i sa uverenjem da je potrebno da se jednom godišnje neki evropski izaslanik na privremenom radu na Zapadnom Balkanu prošeta sa povorkom.

Ove godine je godišnjica dana koji se nije desio donela i jedan bizarni obrt. Vlada koju čini osovina “starog režima” hapsi pripadnika prethodne vlade zbog zloupotrebe položaja. Gde nema kosmičke pravde, dobra je i poetska.

* Nedelja 7.10.

Već skoro četiri meseca sam beskućnik. Spavam po tuđim kućama, hranim se iz tuđih frižidera, nerviram tuđe komšije i živim tuđe živote. Dobro mi ide (iz svog se frižidera ionako nikad nisam poštene najeo) i prija mi sloboda koju pruža četkica za zube u zadnjem džepu. Neretko mi se dešava i da biram između više praznih stanova koje su mi na korišćenje ostavili prijatelji i rodbina.

U ovom gradu, u svakom trenutku, postoji više praznih stanova nego beskućnika na ulici. U ovoj zgradi ima bar osam skupih automatskih bušilica iako nikad u isto vreme nisu ni dve u upotrebi. I ko zna još koliko resursa čuči neiskorišćeno, po stanovima, podrumima i tavanima, samo zato jer nam je prividno lakše da ne delimo stvari sa drugima, tako i sebi uskraćujući sve što bi iz toga dobili.

Komfor posedovanja nas je osiromašio. Ne mora se biti levičar da bi se to uvidelo. Mada pomaže.

* Ponedeljak 8.10.

Naslov u novinama: Priveden Albanac koji je prešao most u Kosovskoj Mitrovici.

Tekst nam otkriva da je reč o “mentalno oboleloj osobi”. Logično, samo bi ludaku palo na pamet da pređe most...

* Utorak 9.10.

Danas je tužilaštvo konačno saslušalo ministra optuženog za zloupotrebu i potom ga pustilo. Izvesni Felix se spremao da skokom sa 36 ipo kilometara obori razne neke rekorde, ali su ga vremenski uslovi omeli. Ni ja nisam uradio šta sam naumio za danas ali za razliku od tužilaštva i Felixa, to niko neće spomenuti u večerašnjim vestima.

Ipak, jedan drugi neuspeh nije promakao budnom oku prijatelja – desetogodišnjica mog studiranja. Ovaj jubilej obeležavamo već drugi put u dve nedelje, ovog puta u kafani. Slavlje povodom decenije studiranja mu dođe kao proslava 18. rođendana za generacije koje ne idu u vojsku i nužno se ne žene i udaju. Nije nikakav uspeh, postiže se pukim protokom vremena, ali nam možda subjekt neće dati boljeg povoda.

Treba znati sa svojim neuspesima, od njih smo satkani. Uspesi su prolazni.

* Sreda 10.10.

U podne se okupljamo za kolektivni odlazak na javni uvid plana izgradnje luksuznog hotelsko-stambeno-poslovnog kompleksa na prostoru bivše fabrike Beko na Dorćolu. Još jedan budući spomenik balkanske tranzicije i investitorskog urbanizma. Renderi ekskluzivnog kompleksa, koji će zakloniti pogled na Kalemegdan sa Dunava i znatno izmeniti život na Dorćolu, su izloženi u podrumu Sekretarijata, tamo gde se okuplja zainteresovana javnost i miševi.

Popodne provodimo sređujući zgradu Inex Filma za maskenbal u subotu. Hodnik je sav u đubretu a skoro ništa od zajedničke imovine više nije tamo. Ima već godinu ipo dana kako smo okupirali ovu ruinu sa entuzijazmom da od nje napravimo prostor za rad, izložbe, tribine, život, provod... Ekspedicija je i ranije imala svoje uspone i padove a dok stojim međ' svim tim đubretom, čini mi se da bi najbolje bilo da neko skvotuje naš skvot. Šta znam – smena generacija, kažu da je to dobro. Mi smo izgleda ostali puki zbir individua i zasebnih prostorija. Biće da solidarnost ne dolazi lako.

* Četvrtak 11.10.

Na graničnom prelazu sa Mađarskom, srpska carina je uhvatila par Avganistanaca u potrazi za boljim životom. To je naš doprinos u odbrani Tvrđave Evropa. Ali izgleda nije dovoljno. Kažu da suviše naših građana traži azil i treba nam vratiti vize. Evropa steže kaiš i dupe.

* Petak 12.10.

Evropska unija je dobila Nobelovu nagradu za mir jer spaja narode.

Hvatam bus za Banjaluku. Festival BL-ART na koji sam pošao je uveliko počeo ali se radujem da uhvatim bar jedan dan. Izmeštanje mi uvek prija.

Ispostavlja se da autobus ide preko Hrvatske a ja nemam pasoš sa sobom. Izmeštanje iz autobusa mi ne prija.

Mrzim granice!

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG