Piše: Milena Bogavac
Svaki autor čija su dela značajna mora biti svevremen: bez obzira na epohu u kojoj ili o kojoj je pisao, njegova dela bitna su samo ukoliko u njima postoji nešto univerzalno, ljudsko, nešto trajno i prepoznatljivo svim potonjim generacijama čitalaca. Ova se izjava može uzeti kao opšte mesto, kao izjava o kojoj nije potrebno posebno polemisati… Kako onda objasniti činjenicu da nas svevremenost drugih dramskih pisaca, ingtrigira daleko manje nego kada je reč o Nušiću?
Svaki reditelj koji se dohvatio njegovih ključnih komada, otkrio je tu toplu vodu, ostao zapanjen nad tim opštim mestom, fasciniran otkrićem te rupe na toj saksiji: Nušić kao da je bio naš savremenik! Sve je isto ko nekada! Naše se društvo nije promenilo; u njemu još žive Savke, Živke, Jerotiji i Agatoni, zar to nije neverovatno, zar nije, zar nije, zar nije?! …
Realno: nije. Mnogo je većeg čuđenja dostojna činjenica da je način postavljanja Nušićevih dela na scenu, u Srbiji, ostao isti kao u vreme kada je ovaj autor pisao. Umesto da mu svaka nova izvedba udahnjuje novi život, nove nivoe, nova značenja i nove moduse reprezentacije, naše pozorište je Nušićev rad konzerviralo, pa predstave "Sumnjivog lica" (a bilo ih je čak 195 na repertoarima profesionalnih pozorišta) izgledaju gotovo isto kao u vreme kada je ovaj komad napisan.
Jerotije, Anđa, pisamce, glupi činovnici, elementi komedije zabune, a zatim tragikomično razrešenje i srećan kraj. Dvoje mladih se uzelo. Ljubav je pobedila. Palanka je nastavila svoj mirni, malograđanski život.
Publika je umirena, zadovoljena na neko vreme. Sada i onda može da se vrati svom životu, međutim: da li je taj naš život isti onaj patrijarhalni život, u kom se “znao neki red”?
Zašto smo konzervirali pisca koji je bio sve osim konzervativan? Da li smo mu tako svesno ili nesvesno otupili oštricu? I da li je moguće da nas u njegovom delu iznova iznenađuju univerzalni elementi, toliko da zaboravljamo da postavimo pitanje: a šta se to ipak promenilo, šta je drugačije, o čemu bi Nušić pisao da je živeo u vreme u kom televizori zauzimaju centralna mesta u svakom domu, dok svi ukućani za ruke drže svoje pametne telefone?
O čemu bi Nušić pisao da je, pred Gogolja, čitao i tabloide, da je pisao u vreme post-dramskog, post-modernog, moralno relativizovanog i ideologije oslobođenog sveta?
U rad na Nušićevom "Sumnjivom licu" ušli smo s ovom pitanjem, kao i pitanjem: šta je smešno? Da li se zaista smejemo onda kad vidimo sve mane našeg društva, a komad završimo “umirujućim krajem” koji pokazuje da se u pograničnoj palanci zvanoj Srbija, stvari još dugo neće promeniti?
Tako je naše "Sumnjivo lice" ostalo bez srećnog kraja. U njemu ljubav nije pobedila, i za mlade nema nade. U njemu glupi činovnici, nisu samo glupi, već su pre svega: bahati, ružni i zli, a državni poslovi, koji su nekada vođeni poverljivim, šifrovanim depešama, danas se vode putem medija.
Naš Nušić nije onaj “stari dobri”, čiji nam jezik budi nostalgiju, već Nušić iz sveta rijaliti-šou programa, u kom se istina utvrđuje na poligrafu, ili pesnicom: što je veća fizička sila, argumenti su ubedljiviji.
Umesto da zasmejemo publiku starom, prežvakanom idejom o tome da u našem društvu još uvek žive Nušićevi likovi, pokušali smo da je uzbudimo činjenicom da u našem društvu još žive takvi pisci: polomljeni istorijskim okolnostima, prinuđeni na borbu s cenzurom i autocenzurom, zastrašivani i osporavani, a ipak britki i hrabri da u svojim delima dijagnostifikuju sve bolesti našeg društva.
Nema srećnog kraja. Nema umirenja. Palanka će nastaviti svoj život, no taj je život sve osim miran. U savremenoj verzij Nušića – NIŠTA NIJE SMEŠNO.
(Autorka je dramaturškinja predstave “Sumnjivo lice”, naredno izvođenje 6. septembra, Mikser House, Beograd)
Facebook Forum