Dostupni linkovi

logo-print

Aktivizam u regiji: Čiji su "naši" javni prostori?


Miodrag Dakić iz Banjaluke i Ljubo Grgurević iz Dubrovnika na Zelenoj akademiji na Visu

Miodrag Dakić iz Banjaluke i Ljubo Grgurević iz Dubrovnika na Zelenoj akademiji na Visu

U situaciji kada države ne pokazuju dovoljno interesovanja za zaštitu prirodnih dobara, građani se sami organizuju kako bi sačuvali javne prostore od prodaje, odnosno privatizacije. Neke od akcija su javne, medijski ispraćene i vrlo jasno šalju i političku poruku, poput pokreta „Park je naš“ iz Banjaluke koji se uključio u predizbornu kampanju na lokalnim izborima u BiH, dok se druge vežu primarno za očuvanje prirodnih dobara, javnih prostora i sprečavanje urbanističkog haosa, koji se može videti u svim državama u tranziciji – od Hrvatske do Makedonije.

Prema mišljenju aktivista iz regije, akcije građana su sve češće jer su shvatili da je to jedini način da odbrane „svoje dvorište“. Na taj način u Beogradu je odbranjen Peti park na Zvezdari, koji je planiran za parking prostor, kao i Zvezdarska šuma, međutim, seča platana na Bulevaru Kralja Aleksandra nije sprečena. Slična je situacija i sa parkom u Banjaluci, koji je bio okidač građanskih protesta protiv vlasti. Protest je krenuo kada su mašine već zabrujale i počele da kopaju zelenu površinu.

Protest u Varšavskoj ulici 2010. godine

Protest u Varšavskoj ulici 2010. godine

Tu je i slučaj Varšavske ulice u Zagrebu, gde su se građani bunili protiv izgradnje garaže u strogom centru grada, projekta „Skoplje 2014“ koji je centar grada pretvorio u haotični izložbeni prostor za spomenike iz različitih perioda... Ulcinjska Solana odbranjena je zahvaljujući pravovremenoj reakciji stanovnika tog dela Crne Gore, a Srđ poviše Dubrovnika već nekoliko godina predmet je javne debate i ozbiljnih akcija građana koji se protive izgradnji apartmanskog naselja. Građani u Splitu traže zaštitu Marjana, u Zadru su ustali protiv seče stabala, u Istri traje bitka zbog izgradnje termoelektrane "Plomin C".

Akcije zaštite javnih dobara bile su razlog da se njima teorijski bavi i ovogodišnja Zelena akademija na Visu u organizaciji Hajnrih Bel fondacije i Fonda za otvoreno društvo, koja je okupila veliki broj aktivista, od Urugvaja, Italije preko balkanskih država do Islanda.

Sve države u regiji prolaze tranziciju na sličan način, privatizacija ima mahom iste posledice pa je, samim tim, i otpor negativnim posledicama tog procesa isti ili sličan. Za sada je jedina razlika u zakonskim okvirima i masovnosti građanskih akcija, ali se one danas teško mogu ignorisati.

„Na ovim prostorima tajkuni su posegnuli za javnim prostorima i svugdje je isti model uzurpcije javnih prostora da bi se izgradili stanovi ili tržni centri. Toga smo se nagledali toliko da me uopšte ne čudi da je situacija slična ili još gora u BiH, Srbiji i Crnoj Gori. Neki od najpoznatijih slučajeva, solana u Ulcinju ili iskustva šetača u Banjoj Luci pokazuju da je uvijek ista podjela uloga u pitanju“, pojašnjava Đuro Capor iz dubrovačke inicijative „Srđ je naš“, koja okuplja nekoliko organizacija u borbi protiv izgradnje apartmana na brdu poviše Dubrovnika.

Srbija je, u tom smislu, prilično pasivna. Aktivista Marko Aksentijević, koji je uključen u nekoliko akcija i inicijativa zaštite javnih prostora, smatra da je na prvom mestu ekonomska situacija, a onda i medijska marginalizacija doprinela tome da je manji broj ljudi zainteresovan za aktivizam.

„Građani Srbije se ne bave mnogo javnim prostorima, što je negde i razumljivo kada se uzmu u obzir problemi s kojima se građani i društvo svakodnevno suočavaju. Kada ljudi odsecaju sebi prst da bi pokazali očaj u kojem žive, nestanak i komercijalizacija javnog prostora izgleda kao marginalna pojava, pa čak ostavlja prostora i za komentare kako je "dobro da se nešto radi".

U Srbiji su trenutno najmasovniji protesti u kragujevačkom naselju Aerodrom gde se više stotina ljudi suprotstavlja izmeni detaljnog plana regulacije njihovog naselja koji predviđa izgradnju solitera na mestu zelene površine.

„Najveći poduhvat je onaj udruženja građana Almašani iz Novog Sada koji su uspeli da utiče na obim promena urbanističkog plana njihovog kraja. Ono što karakteriše ove grupe koje su uspele u svojim naporima je upornost, a neretko i pristup medijima koji su generalno nezainteresovani za ovu problematiku“.

Prema rečima Aksentijevića, urbani prostori nisu jedino javno i zajedničko dobro koje pokušava da se uzurpira.

„Svedoci smo planova izgradnje brana na rekama Lim i Ibar kao i protivljenju lokalnog stanovništva koje je nedavno završilo i prebijanjem aktivista od strane privatnog obezbeđanja na samoj javnoj raspravi u Prijepolju“, podseća on.

Slični problemi i načini borbe

Spomenik "Makedonski ratnik na konju" u Skoplju

Spomenik "Makedonski ratnik na konju" u Skoplju

Izgradnja hidroelektrana u okviru projekta „Gornji horizonti“ koje bi trebalo da utiče na tok reka Trebišnjica i Neretva, povezala je aktiviste Hrvatske i BiH kako bi sprečili, tvrde, uništenje doline Neretve i eko sistem u tom delu regije.

Međutim, iako se sve više ljudi uključuje u ovakve vrste akcija, činjenica je da pozitivni rezultati često izostaju. Nekada se građani organizuju kasno, a nekada je veza tajkuna i politike dovoljno jaka da pritisak javnosti ne može mnogo. Tako se desilo sa Varšavskom ulicom u Zagrebu, takav je i slučaj parka u Banjaluci. To je uglavnom rezultat nedovoljnog iskustva, smatra Miodrag Dakić iz inicijative „Park je naš“ i kaže da je razmena iskustava veoma korisna.

„Mi imamo slične probleme, a u velikoj mjeri i slične neuspjehe zbog sličnih razloga. Prije svega jer nemamo dovoljno iskustva, nemamo dovoljno ni kapaciteta posebno u tom nekom pravnom dijelu. Jedan od zaključaka našeg rada na Visu bio je da pokušamo da napravimo bazu podataka i o organizacijama i o pojedincima i o neformalnim grupama, njihovim iskustvima koja mogu ustupiti drugima da bi im pomogli u njihovim lokalnim borbama, naravno još jedan dio te baze podataka će biti neki resursi, prije svega literatura da se može pomoći tim grupama da se dođe do nekog zacrtanog cilja“, kaže Dakić.

Na pitanje odakle sličan slogan Dubrovčanima i Banjalučanima „Srđ je naš“ odnosno „Park je naš“, odgovara: „To je prepoznavanje, početak prepoznavanja građana da sve što mi dajemo lokalnim vlastima jeste naše, prepoznavanje da to treba da koristi svima nama. U tom smislu i Srđ i park imaju vjerovatno istu dimenziju, građani koji su prepoznali da ta prirodna dobra moraju biti upravljana na način da koriste svima nama.“

Međutim, iako su problemi slični i koriste se skoro iste metode borbe, aktivistkinja Ivana Dragišić iz Skoplja kaže da se ne mogu sve prakse primeniti na druge države.

„Često smo pokušavali da se ugledamo na druge primere, ali koliko su primeri isti, metode napadanja javnog prostora, metode reagiranja vlasti na otpor, ipak je u nekim društvima lakše ostvariti tu socijalnu koheziju, svest građana je negde na višem negde na manjem nivou, zainteresovanost medija takođe. Negde te stigmatiziraju, a negde to neće raditi, tako da ipak nismo mogli da primenimo sve prakse, niti one mogu svuda uroditi istim plodom, ali učimo jedni od drugih. Za početak, volim da mislim da su naše akcije u Skoplju pokrenule lavinu drugih glasnijih reakcija“, kazala je Dragišićeva.
  • 16x9 Image

    Žarka Radoja

    Diplomirala na Akademiji lepih umetnosti, na temi "Ratna propaganda: Vukovar 1991.". Novinarstvom počela da se bavi u dnevnom listu "Vesti". Deo redakcije internet portala e-Novine od njenog osnivanja do novembra 2011. godine kada prelazi na internet stranicu RSE.

XS
SM
MD
LG