Vremena su se promijenila … Danas je Emir nezaposlen, a obitelj bez novca. Zbog toga se odlučio na očajnički korak – sam je sebi izvadio kamence iz mokraćnog kanala.
Desetak kilometara od Kaknja, industrijskog grada stiješnjenog planinama, penjem se uskim putem prema nebu, u selo Javor.
„Jel' gore Javor?“
„Samo pravo idete, pa gore.“
Tražim Emira Javoraša, da ga upitam za zdravlje.
„Hvala Bogu, dobro sam i zdravo. Zaista nemam nikakvih problema, samo sam inače žalovit momak: onako, nekad čovjek gleda televiziju: sve ima gore od goreg.“
Emir Javoraš, rođen 1975. godine, u svom životu najviše pamti bolničke sobe. Imao je čak 13 operacija na urinarnom traktu. Četrnaestu je izveo sam. Sebe je operisao, „odradio“ – kako on kaže, i izvadio pet kamenaca:
„Svi su bili u mokraćnoj cijevi, skićeno se ovako staložilo, ovaj sam čup'o da ga izvadim. To je ovako nekako bilo: znate, ja sam imao ogroman otok, gdje sam ja prije napipav'o gdje imam u mokraćnoj cijevi kamence, i kad su došli oni trenuci, bolovi sve više, odnio vrag šalu, to je ogroman otok bio, nisam mog'o ustat' od bolova, odlučio sam da sam sebi to uradim. Pripremio sam sebi jedan tabure, pripremio gaze, žilet, iglu, pa sam iglom od šprice prob'o negdje na sredini mokraćne cijevi i tačno udario na kamenje. Znao sam gdje ću da rasiječem – već sam im'o nekog iskustva kroz bolnice. Prvo kamenje izvadio, bolovi odmah nestali! Čitavu noć ljepote i te sreće: nema bolova!“
Emirova majka Safija: Uf! Nije mi ništa rek'o. Samo me probudio kad je to uradio. Ja se iznenadila. Koji đavo, mog'o je podleći. Dođe meni i kaže: daj mi sad iglu da hirurg sebe ušije. Daj bolan, nemoj me pravit budalom, ostaćeš bez glave. Neću, kaže. Ja ti ne smijem dat'. On ti uzme konac i iglu. Pa jesi li iglu spalio? Nisam, kaže. Kako se osjećaš? Pa dobro, kaže on. Do jedno dva-tri dana rekoh: a rana? Zarasta, brzo ću konce vadit'. On je to sam sebi povadio, stvarno, sve mu je bilo u redu, pa eto, ne možeš mu ništa reć'. Da sam ja to znala, ne bih mu ja dala da to radi sebi. Nekako bi se operis'o, platila bi se bolnica nekako, al' on kaže: nema, kad je mala plata, a zna da se velike operacije plaćaju. On kaže: ja sam odredio: il' umrijet il' živit' – dotle mu je došlo.
Emir: Rasiječeš, razvrati se rana, oni sami izlaze, samo mi je ovaj jedan, koji je špicast, zaglavio u kanalu, ali sam i to iščup'o. Vidiš, im'o sam jednu čakijicu kukastu, pa sam ga njome iščup'o, ha ha.
Safija: Nije to što je on previše hrabar, to su muke njega natjerale, sami znate kako je.
Emiru su dosadile anestezije i bolničke sobe, a najveći je razlog da postane sam svoj hirurg što novca u porodičnom budžetu hronično nedostaje:
„Lezi na sto, ne znaš ništa, mogu te isjeć', radit' šta hoće, probudiš se...“
Safija: Ima nas šestero na njegovom vratu. A šta je to 350 što dobije, ti to rasporedi! I šta ti od toga možeš? Nemaš ti odakle da to razmeđiš. Hvala Bogu, nismo gladni. Uhh.
Emir: Radim i što mogu i što ne mogu. Nekad sam čuv'o stoku gore u planini, skupim od naroda ovaca da bih zaradio za sebe platu pa idem za njima. To je gore, daleko. Sam spav'o, ima magle, kiše, vukova. Ja kažem: ne bih dao ni mom najvećem dušmanu ovo što sam ja preživio do sad. Šta me čeka još kroz život, to dragi Bog zna. Najgore je što čovjek nije u radnom odnosu. Najgori je to problem. Kad imaš nešto novca, možeš neke probleme i riješit', a kad nemaš, ne možeš ništa riješit'. Šta ćeš. Sve svoje ima. Dade Bog snagu. Jedino Bog što je svačiji. Niko ti ne može ni oduzet' ni dodat'. Kol'ko je propisano, toliko je.
Desetak kilometara od Kaknja, industrijskog grada stiješnjenog planinama, penjem se uskim putem prema nebu, u selo Javor.
„Jel' gore Javor?“
„Samo pravo idete, pa gore.“
Tražim Emira Javoraša, da ga upitam za zdravlje.
„Hvala Bogu, dobro sam i zdravo. Zaista nemam nikakvih problema, samo sam inače žalovit momak: onako, nekad čovjek gleda televiziju: sve ima gore od goreg.“
Emir Javoraš, rođen 1975. godine, u svom životu najviše pamti bolničke sobe. Imao je čak 13 operacija na urinarnom traktu. Četrnaestu je izveo sam. Sebe je operisao, „odradio“ – kako on kaže, i izvadio pet kamenaca:
„Svi su bili u mokraćnoj cijevi, skićeno se ovako staložilo, ovaj sam čup'o da ga izvadim. To je ovako nekako bilo: znate, ja sam imao ogroman otok, gdje sam ja prije napipav'o gdje imam u mokraćnoj cijevi kamence, i kad su došli oni trenuci, bolovi sve više, odnio vrag šalu, to je ogroman otok bio, nisam mog'o ustat' od bolova, odlučio sam da sam sebi to uradim. Pripremio sam sebi jedan tabure, pripremio gaze, žilet, iglu, pa sam iglom od šprice prob'o negdje na sredini mokraćne cijevi i tačno udario na kamenje. Znao sam gdje ću da rasiječem – već sam im'o nekog iskustva kroz bolnice. Prvo kamenje izvadio, bolovi odmah nestali! Čitavu noć ljepote i te sreće: nema bolova!“
Emirova majka Safija: Uf! Nije mi ništa rek'o. Samo me probudio kad je to uradio. Ja se iznenadila. Koji đavo, mog'o je podleći. Dođe meni i kaže: daj mi sad iglu da hirurg sebe ušije. Daj bolan, nemoj me pravit budalom, ostaćeš bez glave. Neću, kaže. Ja ti ne smijem dat'. On ti uzme konac i iglu. Pa jesi li iglu spalio? Nisam, kaže. Kako se osjećaš? Pa dobro, kaže on. Do jedno dva-tri dana rekoh: a rana? Zarasta, brzo ću konce vadit'. On je to sam sebi povadio, stvarno, sve mu je bilo u redu, pa eto, ne možeš mu ništa reć'. Da sam ja to znala, ne bih mu ja dala da to radi sebi. Nekako bi se operis'o, platila bi se bolnica nekako, al' on kaže: nema, kad je mala plata, a zna da se velike operacije plaćaju. On kaže: ja sam odredio: il' umrijet il' živit' – dotle mu je došlo.
Emir: Rasiječeš, razvrati se rana, oni sami izlaze, samo mi je ovaj jedan, koji je špicast, zaglavio u kanalu, ali sam i to iščup'o. Vidiš, im'o sam jednu čakijicu kukastu, pa sam ga njome iščup'o, ha ha.
Safija: Nije to što je on previše hrabar, to su muke njega natjerale, sami znate kako je.
Emiru su dosadile anestezije i bolničke sobe, a najveći je razlog da postane sam svoj hirurg što novca u porodičnom budžetu hronično nedostaje:
„Lezi na sto, ne znaš ništa, mogu te isjeć', radit' šta hoće, probudiš se...“
Safija: Ima nas šestero na njegovom vratu. A šta je to 350 što dobije, ti to rasporedi! I šta ti od toga možeš? Nemaš ti odakle da to razmeđiš. Hvala Bogu, nismo gladni. Uhh.
Emir: Radim i što mogu i što ne mogu. Nekad sam čuv'o stoku gore u planini, skupim od naroda ovaca da bih zaradio za sebe platu pa idem za njima. To je gore, daleko. Sam spav'o, ima magle, kiše, vukova. Ja kažem: ne bih dao ni mom najvećem dušmanu ovo što sam ja preživio do sad. Šta me čeka još kroz život, to dragi Bog zna. Najgore je što čovjek nije u radnom odnosu. Najgori je to problem. Kad imaš nešto novca, možeš neke probleme i riješit', a kad nemaš, ne možeš ništa riješit'. Šta ćeš. Sve svoje ima. Dade Bog snagu. Jedino Bog što je svačiji. Niko ti ne može ni oduzet' ni dodat'. Kol'ko je propisano, toliko je.
