Dostupni linkovi

logo-print

Day after tommorow


Ptičiji grip nam nikada nije bio bliži. Od petka je na 100 kilometara udaljenosti, u susednoj Hrvatskoj. U našem studiju u Beogradu gosti su bili Aleksandra Janković, psiholog i reditelj Dejan Zečević. Najpre da vidimo kako je to izgledalo kada je ptičiji grip otkriven u Hrvatskoj, a onda i par dana kasnije, a sve u delovima izveštaja od naših dopisnika iz Hrvatske.

*****

Barbir-Mladinović: Virus ptičije gripe pronađen je na uzorcima šest uginulih labudova koji su sletjeli u Slavoniji u jedan ribnjak u blizini Orahovice.

Zebić: Policija od sinoć blokira prilaze tom području...

„Primjećeni su živčani znakovi kod tih labudova. Zabacivanje glave, trzanje glave, vrćšenje u krug...!

Barbir-Mladinović: Hrvatski je premijer Ivo Sanader na izvanrednoj sednici Vlade da je virus dijagnosticiran i u Hrvatskoj.

„Dakle, H5 je dijagnosticiran...“

Zebić: Iznutrice ovih šest labudova poslato je u referalni laboratorij u Engleskoj da se ustanovi je li riječ o visoko patogenoj vrsti virusa.

„Negdje u Evropi postoji žarište ptičijeg gripa koja do sada nije otkrivena. Labudovi nisu došli, sasvim sigurno, sa Crnoga Mora, odnosno ušća Dunava, Rumunjske ili Turske.“

Zebić: Na zagrebačkim tržnicama nije primjećen manji interes za perad uzgojenu na farmama.

*****

RSE: Aleksandra, koji od ovih zaključaka koje ste čuli zvuči najprihvatljivije?

JANKOVIĆ: Definitivno, smrt je jedna infektivna kategorija, tako da se i u ovom slučaju uverevamo, prosto da ćemo umreti i da postoji prilično ono, „Život je opasan po zdravlje“. Definitivno se nešto događa i svakim danom se suočavamo da smo sve bliže smrti.

RSE: Kako živeti sa tim? Vi to pričate vrlo šarmantno, ali je zaista užasna pomisao da u jednom trenutku sve može prestati.

JANKOVIĆ: Mislim da ljude treba prvo probuditi. Zaista, mislim da smo mi jedna nacistička kultura. Kraj 20. i početak 21. veka pokušava da ljude anestezira na prisustvo smrti. Mi imamo tu glad za novinom, za nečim što bi trebalo da nam zamagli tu ideju da smo prilično smrtni. Mislim da bi čovek trebao da se seti da je smrtan i da tog trenutka preispita kako mu izgleda život. U Srbiji nije vrlo često pitanje „Ima li života posle smrti?“, nego „Ima li života pre smrti?“. Znači, ideja, saznanje da ste smrtni, možda može da promeni kvalitet vašeg života u globalu, što nije razlog za paniku. Ovako se ljudi anesteziraju, a onda imaju strahove od svega i svačega. Ukoliko se čovek ne suoči sa onim šta je u osnovi, dolazi do premeštanja strahova na najrazličitije segmente njegova života.

RSE: Dejane, snimili ste jedan horor film, poslednji u Srbiji, a i vaš prethodni film „Kupi mi Eliota“, u mnogim svojim segmentima ne deluje ništa manje zastrašujuće. Zašto ste se odlučili za tu ulogu, da svoje gledaoce podsećate na stalno prisustvo smrti?

ZEČEVIĆ: Ja, kao filmski gledalac, a onda i kao profesionalac očekujem intenzitet, i onda je postići to, jedna od najintenzivnijih stvari praviti stvar vezanu sa smrću. U tom smislu, ne znači da se u meni krije nekakva perverzna ideja da ja u tome uživam, ali prosto u smislu neke manipulacije koju reditelj sprovodi nad gledaocima u svojim filmovima, jer su mi horor filmovi užasno privlačni i da ih gledam, jer dobijam veliki intenzitet sa platna, a i da pravim horor filmove, jer mi je ta manipulacija vrlo bliska, zanimljiva itd. Uvek se postavlja taj problem, da li su horor filmovi zdravi, zašto ih praviti? Ja ne spadam u tu kategoriju koja misli da film može nekoga da, normalnog čoveka, promeni. Naravno, ima slučajeva gde su ljudi već psihički „načeti“ gledanjem nekih filmova, pa počnu da rade neke ružne stvari i u realnom životu, ali evo možda i sa ovog stanovišta podsećanja ljudi da smrt postoji, horor film može samo da im koristi.

RSE: Ovo što ste čuli iz Hrvatske, ima li elemenata za jedan fin i napet triler?

ZEČEVIĆ: Ova priča je veoma filmična. Uvek su te priče o epidemijama i bolestima meni bile uvek dosta zanimljive za horor filmove, jer negde u sebi sublimiraju nekoliko bitnih strahova koje svi mi imamo, i generalno, horor filmovi su uspešni ukoliko uspeju da što više kolektivnog, podsvesnog vezano za neke strahove, prosto pomire i da se ljudi mogu lako identifikovati. Ovde imamo strah od Smrti, od gubitka kontrole, u smislu ne možete ništa uraditi ukoliko se razbolite i jedan od najvećih strahova je strah od nepoznatog. Koliko god da smo informisani, mnogo je veća nepoznanica nego neki drugi strahovi, koje smo imali prilike da vidimo ovde kod nekih ljudi. Situacija je grozna, ali se narod ponaša neverovatno van neke ideje kako bi trebao da se ponaša.

RSE: Jel' Vas zahvatio taj strah? Kupujete piletinu, jedete je?

ZEČEVIĆ: Mene nije. Pre dva-tri dana sam pojeo.

RSE: Jeste dobro?

ZEČEVIĆ: Jesam, malo samo kašljem.

RSE: Vi, Aleksandra?

JANKOVIĆ: Nije me zahvatio taj strah. Mene više, u stvari, plaši da, ako imam te elemente straha, zbog životinja koje držim u kući. Što se piletine tiče, one koja se kod nas prodaje, poodavno je napravljena, tako da ne verujem da je na bilo koji način inficirana.

RSE: Ja, od kada sam čuo za taj virus gripa, zaista ne jedem piletinu. Polazim od onoga „Ko se čuva, i Bog ga čuva“.

JANKOVIĆ: Dobro, to nije loše. Nekada saradnja sa Bogom nije loša. Moguće je da ste sugestibilniji, da podležete opštoj atmosferi, a drugo, nekako nije ni IN da se čovek ne plaši. Izgleda kao da smo nedovoljno brižni, ukoliko nemamo neku vrstu pojačane strepnje. Meni ova priča sa Hrvatskom deluje strašno zabavno, zato što će jedan deo u Srbiji da tvrdi kako je reč o specijalnom ratu, kako su se srpske ptice naselile u Hrvatskoj. To je naš fantastičan način da uništimo našeg bivšeg neprijatelja. Ne bi me čudilo da ovo bude, u stvari, fantastičan projektivni test. Jer, kada se ranije rat nije vodio na teritoriji Srbije, ne bi me uopšte začudilo, što je to 100 kilometara od nas, i to baš u Hrvatskoj, ne izazove reakcije. Sećate se priče, sa pojavom virusa AIDS-a? Kakva je u stvari priča bila? Priča je bila da se radi o nekakvoj Božijoj kazni, odmazdi. Uopšte me nebi začudila interpretacija toga tipa.

RSE: Da čujemo kako su u Srbiji doživeli ptičiji grip, i to tamo gde su najugroženiji, u srpskom selu. Ovoga puta je to selo Veliko Kriveljo, nadomak Bora,

*****

U mnogočlanom domaćinstvu Kokoranovića iz Velikog Krivelja, nadomak Bora, ozbiljno su shvatili pojavu ptičijeg gripa u susednim državama:

„Ne puštamo živinu, imamo je dosta, ali je sve vreme zatvorena i uopšte nema kontakta sa divljim ili domaćim životinjama. Znači, izolovani.“

„Mene je lično strah od ptičijeg gripa. Svi smo uplašeni, imamo živinu, držimo je zatvorenu, ali strah postoji. Ne mogu da kažem da smo ladnog srca, kad postoji strah.“

Pri pomenu ptičijeg gripa, čini se da nije svejedno ni onim najstarijim članovima domaćinstva.

Koliko imate godina?

„79“

Jel se bojite ptičijeg gripa?

„Kako da ga se bojim. Ja ga ne vidim. Ne znam šta je to. Šalim se, ali nije baš lako, to. Ni za mi, ljudi,a ni za stoku. Kolko imamo stoku i živinu, i kupili smo koncentrat i sve nas košta. Dosta nas košta.“

„Kolko se bojim sebe, ja sam već i star, ali kol'ko se plašim za mladi naraštaj, onda se stvarno plašim. Nije igračka.“

Starine se sećaju vremena s početka osamdesetih. Tada je, kako kažu, stradala sva živina. Zanimljivo je da niko nije znao, zbog čega.

„Sve kokoške su nam polipsale. Nijedna nam nije ostala. Niko nije reagovao na to. Šta je bilo, pojma nemam.“

„To ne znamo od čega. Oni su umirali i mi smo ih zakopali i nikom ništa. Nije samo kod nas, nego i u komšiluku.

A, kada je to bilo?

„Ne pamtim ja, dečko. Pre dvadeset godina i više.“

„Ali, nismo nikada računali na to da, možda, postoji zaraza. Uzimali smo lekove, dali smo pilićima i onda se to stagniralo i opet ništa. Te 1982. godine, onda je bio pomor, svih.“

RSE: Dejane, kako Vam zvuči ovo iz Bora?

ZEČEVIĆ: Odlično. Vrlo mi se dopada.

RSE: Ja stičem utisak da su ljudi vrlo trezveno prihvatili opasnost.

ZEČEVIĆ: Da, mislim da je ovo što je Aleksandra započela, u prethodnoj priči, biće sigurno zanimljivih razmišljanja na temu okolnih zemalja. I ne znam šta će se dogoditi sa ovim ovde terenom, ali ja uvek volim da čujem te priče i ta viđenja stvari u narodu. Meni je ovo zabavno bilo, da budem iskren. Mogu da zamislim na šta će sve da se pretvori ako stvari krenu u negativnom pravcu.

RSE: Koja je Vama od teza najverovatnija? Neke ćemo i čuti od građana Srbije i Crne Gore. Da li da je u pitanju međunarodna zavera, pa nam je neko sve ovo namestio? Da li da je u pitanju delovanje farmaceutskog lobija? Ili, osveta, kao što je Aleksandra rekla, naših bivših neprijatelja?

JANKOVIĆ: Ne, pa mi se svetimo, Bog se sveti našim bivšim neprijateljima. I to evropskoj zajednici, u kojoj mi nismo, ha-ha.

RSE: I koja se, itekako, brani od udara ptičijeg gripa.

ZEČEVIĆ: Ne znam. Ja sada prvi put čujem te teorije, ali mislim da će biti još zanimljivih.

JANKOVIĆ: Ja mislim da će teorija zavere da proradi. To sigurno. A, drugo, ja sam sklona teoriji zavere, zato što mi je interesantna ta pravilnost kojom se pojavljuje. Znači, svi ti virusi negde postoje i oni se na dve-tri godine aktiviraju. Neki virus krene da hara. I onda, odjednom, obustavi paljbu i ništa se tu specijalno ne događa, a u toj teoriji zavere uvek postoji prostor za ovu farmaceutsku mafiju koja, definitivno, jako dobro se uklapa u celu tu priču. I opet ideja o tome da neke sive eminencije, čija imena nikada nećemo ni saznati, zapravo kontrolišu i manipulišu ljudskim životima.

ZEČEVIĆ: Da, ta farmaceutska zavera mi je delovala najlogičnije. Kada vam pričaju koliko se milijardi dolara zaradi, zarad nekog virusa, zvuči stvarno logično.

RSE: Da slušaoci to ne shvate pogrešno. To ne znači da ne treba da se paze i da ne rade ono što ih država savetuje. Kkada smo bili bombardovani, kada smo bili u ratu sa NATO-om, 1999. godine, mi smo sa prozora i terasa posmatrali kako padaju bombe, a godinu dana kasnije, na poziv tada državnih medija, zatvarali smo se u kuće zbog pomračenja sunca. Da li je to idealan primer kako mi u Srbiji reagujemo na stres?

JANKOVIĆ: Ne mislim da smo mi tu različiti od bilo kog naroda na svetu. A i na početku bombardovanja nije bila baš tako opuštena situacija. Prvih dana bombardovanja niste mogli da vidite ljude na ulici. Mislili su da će to da liči na ono koje su preživeli stari Beograđani. Tako da je bilo, itekako, zatvaranje u kuće i neka metodologija koja je daleko zastarelija od onog što bi se sada očekivalo. Ali, iskustvo ih je nateralo da promene svoj stav. I drugo, suviše je dugo trajalo. Mi nemamo strpljenja. To postaje nekako suviše ograničavajuće i morate da izađete, da osvojite neki svoj stepen slobode. S druge strane, ovo pomračenje Sunca, to sve spada u domen prirodnih katastrofa. Kod bombardovanja ima se utisak da imamo kontrolu, jer bombarduju nas ljudi, onda to izgleda manje strašno, u stvari podložno je kontroli. Postoji mogućnost da ipak predvidite šta će oni da urade. Ostavlja vam iluziju da imate kontrolu nad ishodom. Prirodne pojave i katastrofe su nešto nad čim nemate kontrolu. To vas podseti da mi nad svojim životima imamo prilično relativnu kontrolu.

RSE: Kada razmislim o tom pomračenju Sunca, kada je cela Evropa slobodno posmatrala šta se događa, a mi se zatvarali u kuće, i putem medija je bilo pozivano da je najbolje da ostanemo u kućama.

JANKOVIĆ: Mi smo godinama pozivani da je najbolje da uđemo u svoju kućicu i da pratimo na televiziji, sa bezbedne udaljenosti, bajkovite prikaze toga šta se događa. Međutim, imam utisak da ima onih buntovnika večitih, koji su baš u to vreme bivali na ulici. Masa jeste podlegla tom uticaju medija, jer kod nas je najbezbednije da uopšte ne živite, jer život je stvarno opasan. Kada izađete može da vas udari auto, kriminal cveta... Mislim, najbolje je da sedite kod kuće, ustvari, da živite uz televizor.

RSE: To je i Vaš utisak, Dejane?

ZEČEVIĆ: Vratiću se na to oko pomračenja. Znači, pominjao sam taj strah od nepoznatog. To bombardovanje nam je postalo poznato, a mi jesmo narod koji je sklon ironiji, crnom humoru itd., A ovo je stvarno nepoznata stvar, pomračenje Sunca, plus što su krenule teorije zavere, još od Nostradamusa, pa dolazak novog milenijuma, apokalipsa se približava. Gledao sam neke emisije, na stranim emisijama, gde su se ljudi spremili da dolazi kraj sveta. Da bi se nakraju ispostavilo, konkretno oko Nostradamusovog proročanstva koje je imalo taj datum negde zapisan, ali je nešto vezano za prevod bilo pogrešno pa je jedna reč promenila čitav kontekst. Inače, gomila ljudi imala je utisak da će doći prava apokalipsa i onda je to vezano za to pomračenje. Znam po sebi. Ako pokušam da se malo sa svojim strahovima, da ih malo ispitam, zaista je strah od nepoznatog i od nemanja kontrole, mnogo veći od nekih drugih strahova, po meni.

JANKOVIĆ: Tako je i u bolesti. Recimo, čovek koji sazna da boluje od neizlečive bolesti, na početku biva obuzet užasom i panikom, ali zapravo ide i strah od toga šta će se događati i kako će on u celoj toj priči da se ponaša. Međutim, tokom vremena čovek nauči, srodi se sa svojom bolešću zato što počinje da je opet osvaja. Postaje poznatije i samim tim manje strašno.

RSE: I strah od smrti postaje slabiji, to hoćete da kažete?

JANKOVIĆ: Iskreno rečeno, stvarno ne znam šta bih radila da sam ateista. Verovatno bi mi bilo nepodnošljivo strašno. Ono što imam kao iskustvo, iz ranijeg perioda svog života, to je period kada nisam baš mnogo bila u crkvi, tada sam imala te noćne strahove, koji se u psihijatriji smatraju direktnim derivatom straha od smrti. To je taj osećaj kada pokušavate da svojom svešću, iz ove pozicije, zamislite ništavilo.

RSE: Pomenuli ste i strahove, neću pitati koji su, ali na koji način to prevazilazite? Dejane?

ZEČEVIĆ: Imam tu mogućnost da se bavim kreativnim poslom, pa onda verovatno u taj kreativni deo svoje ličnosti ubacujem svoje strahove, pa su rezultat ti filmovi koji imaju veze sa nekim stvarima koje mene plaše. To je jedan zanimljiv mehanizam koji ja uopšte ne razumem. Ni ne pokušavam do kraja da ga razumem, ali ga poštujem u sebi i prilagođavam mu se.

RSE: Kako zvuči ideja da religija, kada je hrišćanstvo u pitanju, podrazumeva puno razmišljanja o životu, odnosno o onome što dolazi posle smrti, da bude spas i nešto što će nas olakšati strahove dok život traje?

ZEČEVIĆ: Ja sebe deklarišem kao ateistu, ali sam prepun poštovanja i razumevanja. Pa zbog toga ne mogu sebe da priklonim nekoj pripadnosti. U svakom slučaju, mislim da vera je u svakom trenutku života jako bitna i jako pomaže.

JANKOVIĆ: To je ono. Čovek je homo-religiozus. Kako god bilo, u nešto veruje. I definitivno je vera nešto što ga obeležava. Taman posla da ne verujemo. Ne bi mogli da komuniciramo. To je sada stvar poverenja. Kod upoznavanja, morate da verujete da taj čovek jeste tog imena. Znači, poverenje jeste u osnovi svega. Mislim da ljudi imaju različite načine da se bore sa svojim strahovima. Prihvatili mi sada da su oni derivat straha od smrti ili ne, ali oni imaju zaista različite načine, od kojih jedan i jeste kreativnost. Ovo što Dejan govori, nije tako atipično. Postoji mogućnost da strah prevaziđete tako što uđete u nešto što je kontrafobično ponašanje. Ako imate fobiju, vi nekakvim preplavljivanjem tim sadržajem postižete kontrafobični efekat. Opisano je da ljudi koji se plaše visine se opredeljuju za zanimanje gde su, praktično, stalno na žici. Celog života prevazilaze svoj strah od visine.

RSE: Verujete da i ateisti mogu da postignu mir i oslobode se strahova?

JANKOVIĆ: Manje verujem u to.

RSE: U Podgorici su počeli da za vreme vikenda proveravaju tamošnju živinu ne bi li, daleko bilo, utvrdili ptičiji grip. Sa stanovnicima Podgorice razgovarali smo između ostalog i o tome koga bi, pre svih, pelcovali.

*****

„Vakcinisao bih samog sebe, kako bi djelovao preventivno. Pošto već jedem tu piletinum i kao uzor građanima da apelujem na njih, da ne rade to što ja radim, da ne jedu piletinu. Postao sam, bukvalno, zavistan od piletine, volim jaja da pojedem. Što ću, takav sam.“

„Prvo bih vakcinisao doktora koji će mene da vakciniše, pa onda mene.“

„Svog psa“

Jel ima neki momak, kojeg bi ti rado vakcinisala?

„Moj!“

„Jednom sam našao na internetu da će 50 miliona ljudi da umre od ptičije gripe. Što se tiče ovog ptičijeg gripa i koliko je to tačno da je ptičiji grip, to je već nešto drugo. Ja bih pomislio da to Amerikanci kloniraju svijet.“

„Da je to vrsta nekog hemijskog rata.“

„Kako da ne. A, ne to - ptice prenose. I do sada su ptice umirale, pa se nismo okrećali za njima. Ipak mislim da to nije ptičiji grip, nego da je to naručila Amerika. Da se malo sredimo. Mnogo nas je.“

Zvuči neobično, ali ima i onih koji nisu čulu za ptičiji grip.

Čitate li novine?

„Čitamo, ali nismo o tome čitali ništa.“

Gledate li televiziju?

„Gledamo, ponekada, kada imamo vremena.“

Samo se o tome priča. Kada ste posljednji put gledali televiziju?

„Sinoć.“

I ništa niste čuli o tome?

„Baš ništa.“

“Čuo sam samo da su one neke kokoške bolesne. Za ljude ništa nisam čuo.“

Ako bi imao tu vakcinu protiv ptičije4g gripa, koga bi prvo vakcinisao?

„Prvo sebe, pa moju braću i sestre, normalno.“

A nekoga, koga ne poznaješ, a posebno ti je drag?

„Pa, mog komšu.“

„Samo svoje roditelje i svoju porodicu. To mi je najbitnije.“

*****

RSE: Dejane, koga nikada ne bi ste vakcinisali? Neka bude neko iz javnog života. Nećemo biti lični pa pitati iz vašeg okruženja.

ZEČEVIĆ: Bojim se da se ne radi o jednoj ličnosti. A, čekajte, postoji li vakcina za to ili ne?

RSE: Postoji vakcina koja se vodi kao najbolja zaštita. To je taj „Tamiflu“.

ZEČEVIĆ: A, prenosi se na ljude? Ili ne?

RSE: Ukoliko se prenese na ljude, pa mutira, svašta može da bude.

ZEČEVIĆ: A jel se preneo na čoveka?

RSE: Još uvek ne, u Evropi, u Aziji jeste. Umrlo je oko 60 ljudi. Aleksandra?

JANKOVIĆ: Iz neke hrišćanske tačke gledišta, ne postoji osoba koju nikada nebi vakcinisala.

RSE: To vas pitam zbog toga što je otvorena ta velika rasprava i puno se pričalo na temu, da li srpski poslanici treba da budu prioritet, da li lekari treba da budu prioritet, veterinari koji skupljaju ptice? Znate li da se ministar Tomica Milosavljević morao pravdati pred novinarima?

JANKOVIĆ: Isti princip kao i u avionu. Ljudima zvuči paradoksalno da, u trenutku gubitka pritiska, majke treba da stave prvo sebi maske pa onda deci. Mislim, zaista je logično da prvo lekar bude vakcinisan da bi ostao u životu.

RSE: Meni se isto čini logično, ali zanima me zašto je javnost tako odreagovala?

JANKOVIĆ: Mislim da, zato što i ovako imaju utisak da, recimo, poslanici, ili ljudi koji pripadaju tim društveno-prestižnim zanimanjima imaju sve moguće privilegije, pa sada još i privilegiju da se na razbole. To stvarno nije u redu. Drugo, ovo vam je kao projektivni test, čim se nešto ovog tipa pojavi, ljudi počinju da projektuju, zapravo, neke svoje sadržaje. Što svesno ili nesvesno, ali mogu da budu jako gadni.

RSE: Što bi značilo, „On ima vakcinu, a ja nemam“. Kao nekada, kada smo imali restrikcije električne energije, pa kada su se ljudi žalili što komšija ima struju, a ne što on nema.

JANKOVIĆ: Prosto morate da budete u posedu te vakcine, a pritom je to odlučivanje vrlo sebično. Ustvari, trebalo bi napraviti neko istraživanje koga bi ljudi vakcinisali.

RSE: Pa, čuli ste. Prvo sebe.

JANKOVIĆ: Ali na reprezentativnom uzorku. To onda ne trebaju izbori, uopšte.

RSE: Dejane, šta vi mislite, zašto se u Srbiji napravila tolika rasprava o listi prioriteta?

ZEČEVIĆ: Očigledno smo spremni da raspravljamo o listi prioriteta, po svakom pitanju. Više sam, moram priznati, dosta isključen po tom pitanju mišljenja naroda. Tako da, mislim da je to već standardno. Šta god da se dogodi narod na sličan način reaguje, i to je možda karakteristika svakoga, ali ja mogu sada da zaključim da je, svakako, karakteristika našeg naroda. Zgodno je i inspirativno kada se narodu dogodi nešto tako. A, kao što je Aleksandra već rekla...

RSE: Da pitam direktno. Sve nešto vrdate. Da li poslanici treba da budu na listi prioriteta, Dejane?

ZEČEVIĆ: Ne mislim.

RSE: Tomica Milosavljević, ministar, je objasnio da se radi o ljudima koji, u izmenjenim okolnostima, ukoliko virus mutira, moraju da donesu određene zakone koji menjaju način života u zemlji. To mogu da budu samo oni po ustavu. Znači, oni moraju da budu zdravi i čili.

JANKOVIĆ: Poslanici jesu predstavnici te zakonodavne vlasti. Znači, trebalo bi. Isto tako i izvršna vlast. Znači, mora. Definitivno i policija i vojska. To je neki prirodan sled.

JANKOVIĆ: To već govorimo o totalnoj apokalipsi.

RSE: Vaši filmovi i govore o tome. Ne želim da dižem paniku, ali ko zna dokle stvar može da ode.

JANKOVIĆ: Postoji ona čuvena kletva, odnosno, projekcija „Da komšiji crkne krava“, sada se pretvara „Da komšiji crkne kokoška“.

RSE: U nastavku ćete čuti da na televiziji „Pink“, ovih dana ne puštaju filmove koji bi kod publike mogli da pojačaju strah od ptičijeg gripa. Urednik filmskog programa, Mladen Popović:

„Mislim da ništa nisam pustio ovih dana što bi moglo da korespondira sa ovom situacijom. Tako da, odgovor na vaše pitanje je: Da, vodim računa.“

RSE: Aleksandra, puno su se vaše kolege pojavljivale u novinama i uopšte u medijima, ovih dana, i govorili su o tome da u 21. veku, u kojem je tehnologija došla do izuzetno visokog stupnja, u kome je život prosečnog čoveka, prilično kvalitetan, onaj osnovni strah koji ga najviše opterećuje jeste strah od smrti. I zato se, na primer, događa da u Poljskoj na izborima zatvaraju biračko mesto, jer ljudi neće da glasaju zbog toga što je neposredno pored, izložba ptica.

JANKOVIĆ: Pa, dobro. I šta sad? Mislim, to je ispravna konstatacija. Koliko god da je život kvalitetniji, da je produžen životni vek, činjenica da živite u zemljama koje imaju ostvaren građanske slobode, razna prava, nikako nas ne spašava od toga da smo smrtni. To je nešto sa čim je neophodno biti suočen, a nas ovakve situacije samo podsećaju kako. Svako od nas mora da nađe jednu vrstu ličnog razrešenja. Problem je kada to postane široko, kada se pojavi neka ideja o epidemiji, i kada nema više ni referisanja straha od smrti, prevazilaženja, nego se jednostavno ulazi u paniku.

RSE: Mi uvek, kada govorimo o svemu što se nama događa, krenemo od okolnosti u kojima živimo. Šta mislite, Dejane? Da li su nas devedesete i sve što smo proživeli od 1991. pa naovamo, trebale da „očeliče“ i da nam ovaj ptičiji grip bude mačiji kašalj?

ZEČEVIĆ: Ne mislim. Ako pričamo o ovim bazičnim strahovima, koji imaju veze sa strahom od smrti, mislim da kvalitet života, dužina životnog veka i sve ostalo ne može da spreči taj strah. I ne znam šta da se dogodi, sem ako ne pričamo o ovim drugim aspektima stvari, kao što je vera itd., definitivno fizičke situacije ne mogu da promene i da nešto učine sa ljudskom psihom da prevaziđemo te probleme. Rešenje je očigledno negde drugde, neki ljudi zasigurno znaju gde je, neki osećaju na ovaj ili onaj način, ali generalno mislim da je u toj nekoj sferi rešenje.

RSE: Aleksandra, koje je Vaše iskustvo u radu sa pacijentima, da li su to danas jači ljudi ili ljudi koji su opterećeni prošlošću?

JANKOVIĆ: Tu se ja slažem sa Dejanom. Ne postoji generalan odgovor. Odgovor je krajnje ličan. Ima ljudi koji, baš zbog toga što su prošli, su uspeli da iskreiraju svoj život na bolji, kvalitetniji način. Ima ljudi koji su ostali opterećeni prošlošću, još uvek nisu rešili prošlost, sustiže ih sadašnjost, a nemaju poverenja u budućnost.

RSE: Kako živeti tako?

JANKOVIĆ: Teško. Zato ljudi dolaze, obraćaju se terapeutima. Generalno mislim da veći procenat populacije ima potrebu za nekom vrstom psihološke pomoći, jer mnoge stvari nisu razrešene. Ne znam da li ste posmatrali, kada se govori o bombardovanju, ljudi vrlo ne rado ulaze u tu priču, sve su kao prevazišli, to je bilo davno i referišu one pozitivne aspekte, jer mi imamo dosta dobar način, kao duhovit narod, obično imamo niz fazona i humor kao sredstvo od straha. Međutim, posle jako kratkog vremena se uključuju u priču o svojim iskustvima, i koko-god ona humoristično počela, ipak traje i biva manje humoristična. Vi onda vidite da taj traumatizam definitivno postoji. U Srbiji sada ljudi mnogo lošije reaguju na petarde, pucnjave i stimulanse tog tipa, nego što su reagovali pre bombardovanja.

RSE: Dejane, u kakvom je Vama sećanju ostalo bombardovanje?

ZEČEVIĆ: Na vrlo sličan način na koji je Aleksandra pomenula. Ja isto imam tu možda iluziju da sve nije bilo tako strašno, da smo bili u određenim fazama duhoviti. Često se sećam jedne slike, da li u Njujorku ili ne znam gde, je nestalo struje u podzemnoj železnici i taj voz je stajao na stanici, vrata su se zatvorila na pet minuta i posle pet minuta su ljudi počeli da ispadaju, plaču, onesvešćuju se i onda se setim u tom trenutku i kažem kao: Jao, vidi ove, a kako smo mi bili krajnje jaki. Meni sve deluje onako kao: pa dobro, ljudi radili posao, gađali tamo.

RSE: Jeste gledali kroz prozor kako padaju bombe?

ZEČEVIĆ: Pa, jesam. Sve ono standardno, nemam ja tu ništa originalno sada da kažem.

RSE: U kakvom je Vama sećanju ostalo bombardovanje, Aleksandra? Jesu li psiholozi operisani od toga, njih to ne dotiče?

JANKOVIĆ: Ja sam u napred imala ideju da se plašim. Znači, da to doživljavam onda kada traje, a ne da radim stvari koje bi mi zamaskirale strah, a posle toga da počnem da razvijam tikove, nekakav posttraumatski sindrom. A drugo, sticajem okolnosti, s obzirom da sam između MUP-a i Generalštaba i na desetom spratu, nisam baš imala prilike da budem jako relaksirana. To je stvarno bio potres, jer smo imali i tektonske poremećaje.

RSE: Da li je savet gospođe Janković prosto se plašiti ptičijeg gripa i preživljavati to dok traje? A sledeći prilog nam dolazi, takođe iz Crne Gore. Idemo u Bijelo Polje, tamo je desetkovana prodaja živine, otkako je krenula cela ova priča

*****

Neke su mesare potpuno obustavile prodaju piletine, a neke planiraju da to urade zbog odsustva potražnje.

„Prije smo prodavali desetak kila, do petnaest, sada možda dva-tri kIla. To sve malo psihološki djeluje na potrošače.“

Slično je i u prodavnicama mješovite robe:

„Prepali se od ovoga gripa. Zdravi su sigurno, 100 posto ispravni.“

U specijalizovanoj „Neoplantinoj“ prodavnici mesa i mesnih prerađevina, prodavac smatra da ne postoje razlozi za strah i on sam koristi proizvide koje i prodaje. Drastičan pad prometa, međutim, razlog je što je narudžbe obustavio:

„Totalno pala prodaja piletine. Valjda od neinformisanosti ili što ja znam. Čak i da se pojavi gripa, ne može biti u ovim proizvodima.“

Ljubitelji kolača u Bijelom Polju moraju se snaći u domaćoj radinosti. Prodaja torti u slastičarnama obustavljena je do daljnjeg:

„Posao je pao baš. Zbog toga što se pojavio ptičiji grip ljudi izbjegavaju da jedu kolače koji su u sastavu sa jajima. Ostali su tu neki kolači bez jaja.“

Kao kolateralna šteta psihološkog efekta od opasnosti od ptičijeg gripa stradalo je i gnijezdo lastavica na ulazu u glavnu bjelopoljsku poštu. Kako su lastavice već odselile sa sjevera Crne Gore, domaćini gnijezda do proljeća neće saznati vijest da su ostali bez doma. Da li se radi o nepromišljenoj osveti nekog od sladokusaca ili o predostrožnosti, nejasno je jedino bjelopoljskom baštovanu, čovjeku koji uređuje dvorište pošte:

„Ja ptice volim, ali neću da se sada miješam ko je oborio gnijezdo. Ja zimi kupim žito za ptice, jer one grdne premrznu. Svaka ptica voli svoje gnijezdo, to je njezina kuća, ona tu podiže svoju pilad. Prema tome, ne treba da neki ljudi dižu paniku. Ja kada slušam cvrkut neke ptice, život mi se produži.“

*****

RSE: Aleksandra, šta je dakle, savet onima koji su se toliko prepali pa otkidaju gnezda ptica sa kuća?

JANKOVIĆ: Prva stvar je informacija. Druga stvar, negde na psihološkom nivou, zaista je važno sebi priznati da se plašimo, prilično je ljudski plašiti se. Znači, neke osnovne ljudske emocije, strah, gnev i tuga, jesu prirodne i one nečemu služe. Ako negde pripišete svoj strah, umesto da se junačite i odpisujete ga, imate mogućnost da se organizujete. Strah je vrlo važan motivator ljudskog ponašanja. Sa druge strane, informacija koja bi sprečila da strah preraste u paniku.

RSE: Dejane, kako vama zvuči? Da li vas to podstiče da radite kako ste i radili ili se zamislite kada dvadeset ljudi izađe sa projekcije Vašeg filma?

ZEČEVIĆ: Pričamo o „TT Sindromu“.

RSE: Odnosno, o strahu.

ZEČEVIĆ: Mislim da je realno i dobro da neki ljudi ne mogu da odgledaju neki horor film do kraja. Ja sam imao tu situaciju da mi do 20 posto ljudi izađe sa projekcije i meni je to u redu, jer sam imao dokaz da sam uspeo da na taj način uplašim publiku.

RSE: Mislite, platili su kartu, pa sad, šta da se radi?

ZEČEVIĆ: Ali, posle sam razgovarao sa ljudima koji su traumatično doživeli taj film i imao sam situacija u kojima su mislili da iza toga stoji neko ko je, u najmanju ruku, bio razočarenje, jer su videli da nemam nikakve veze sa tim u nekom direktnom životnom smislu.

RSE: Jeste li uspeli sebi da odgovorite na pitanje zašto ljudi toliko uživaju u strahu koji im se palsira sa velikog platna?

ZEČEVIĆ: Ja sam jedan od onih koji uživaju u gledanju horor filmova i ta situacija da ste u sigurnom, u sobi, bioskopskoj sali, sa prijateljima, gde vam se u suštini ništa ne događa, a da primate sa ekrana nešto što je strašno, je neka klackalica koje je zanimljiva. U principu, ja sam neko ko reaguje dobro na horor filmove u smislu - plašim se. I volim taj osećaj. Volim da budem izmanipulisan, da me neke stvari pomere. Da se razumemo, smatram da 90 posto horor filmova ne valjaju. Ne treba bežati od straha. Ne kažu ljudi džabe da je strah jedna od najjačih emocija.

RSE: Da pitamo Aleksandru, kada je to onda strah poželjan, a kada nije?

JANKOVIĆ: Kako da vam kažem. Strah je potpuno prirodna reakcija na situaciju. Ima ljudi koji imaju veći stepen strahovanja, nezavisno od situacije. Međutim, ja recimo mislim da strah jeste jedna od najjačih emocija, ali mislim i da rešenje jeste u ljubavi. Ako govorimo o ljubavi koja nije prosto osećanje, nego sentiment, rešenje jeste u ljubavi. U ljubavi je moguće prevazići najrazličitije strahove. A u strahu teško da ćete moći da ostvarite ljubav.

RSE: O filmovima katastrofe razgovarao sam sa urednikom filmskog programa televizije „Pink“ Mladenom Popovićem:

*****

Strah od ptičijeg gripa nije mimoišao ni najgledaniju srpsku televiziju pri emitovanju filmova, za čiju dozvolu ovih dana daje dozvolu Mladen Popović, ne krije, vodi računa o trenutnom raspoloženju javnosti:

„Mislim da ništa nisam pustio ovih dana što bi moglo da korespondira sa ovom situacijom.“

Tako film koji ovih dana nikako nemojte očekivati su čuvene „Ptice“, legendarnog Alfreda Hičkoka. Ovaj reditelj igra se sa idejom da čovek menjući prirodu, menja i one koji samo od prirode žive. U slučaju ovog filma to su ptice u jednom zabačenom američkom gradu, gde jednostavno polude i meštanima objavljuju rat do istrebljenja.

„Ljudi vole kada prepoznaju svoje slabosti i mane i svoje strahove, ljubavi i brige. I zato je taj film svojevremeno bio veliki hit. Naravno, danas kada se gleda, film je otišao mnogo unapred. Palo mi je na pamet da bi bilo zanimljivo videti reakciju ljudi u celoj ovoj histeriji, vezanoj za ptičiji grip, koga nema zapravo.“

Decenijama kasnije, Amerikanac Ronald Emerik režirao je „Dan posle sutra“, priča drugačija, ali u osnovi ista. Cenu tehnološkog napretka plaća planeta Zemlja. Uništavamo je, ali ona nam to neće oprostiti, osvetiće nam se vraćanjem čitav severni deo hemisfere, ne slučajno, onog dela zemlje koji zahvata najrazvijenije države sveta, u ledeno doba.

„'Day after tommorow', dosta dobro koincidira sa svim ovim klimatskim promenama koje se dešavaju, posebno u poslednjih godinu dana. Od Tsunamija, u Aziji, preko svih ovih uragana. Kao da je film anticipirao ta dešavanja. Spektakularne su scene tih nekoliko tornada.“

Ono što se u ovom filmu završava za oko dva sata, Kris Karter razvukao je na 300 epizoda dugo izuzetno gledane TV serije. Agenti Molder i Skali pokušavaju da spreće apokalipsu koju donose vanzemaljci, ali opet uz pomoć ljudi. U „Dosijeu X“ svoje mesto imaju i svemirski brodovi, i čuda i sile izvan ljudske kontrole, ali i virusi kao jedan od puteva koji vodi ka konačnom kraju ljudske vrste.

„Dosije X je bio nešto što je meni bilo jako zanimljivo u početku. Međutim, vrlo me je brzo umorilo, jer nijedna epizoda nije nudila razrešenje. Sve je ostajalo na ivici misterije.“

Međutim, ni najverniji „X Files“ obožavaoci u poslednjoj epizodi nisu dočekali apokalipsu. Terry Gilliam vam to neće dozvoliti. U njegovom filmu „12 majmuna“, ludi naučnik kreće na put sa devet epruveta. U svakoj je smrtonosni virus, a planira da ih otvori u devet najvećih gradova sveta. Na putu za Tokio, na zahtev aerodromskog službenika, ne planirano, ali zadovoljno otvara prvu epruvetu.

„Ja bih, recimo, 12 majmuna stavio u redovan program iz prostog razloga što mislim da je to dobar film. Jer i ta priča je u ovom trenutku daleko manje ekspoicitna od hičkokovovih Ptica. Ptice su jedan prva asocijacija na temu broj 1, ovih dan. Tako da, 12 majmuna bih rado pustio, ali ptice ne, u ovom trenutku.“

Posle nezamislivih situacija koje je prošao u prva dva dela „Terminatora“, Arnold Švarceneger, u trećem, daleko lošijem uspeva tek da uništi jednu mašinu. Hiljede ostalih su probuđeni, preuzimaju kontrolu nad planetom. Sve njih stvorio je čovek.

„Terminator gledam više kao bajku, koja je surova, kao što su generalno bajke surove. Tako da je to film koji je između neke bajke i stripa.“

Ipak, kada robot zauzme mesto čoveka, i u „Terminatiru“, ostaju oni koji se bore za ljudsku vrstu. U slučaju ovog filma, to je John Connor, koji gledaocu upućuje jasnu poruku.

*****

RSE: Aleksandra, zašto ljudi žele da gledaju svoje najveće strahove, pa i strahove o apokalipsi?

JANKOVIĆ: Baš zato da se razplaše. Oni mogu da u uslovima u kojima su relativno bezbedni, kontrolisani, prožive ono što spada u njihova najveća strahovanja i da samim tim postignu nekakvu relaksaciju. Osim toga, koliko god da ih film potresa, postoji to svojevrsno i funkcioanlno ocepljenje, tako da to osećanje nikada nije u toj meri prisutno kao kada bi se suočavali sami.

RSE: Voleli bi ste ovih dana da pogledate „Ptice“?

JANKOVIĆ: Nemam ništa protiv.

RSE: Mislite da ih treba piustiti na televiziji?

JANKOVIĆ: Meni je ta cela priča prilično sporna. Naime, ne mislim da u ovom trenutku postoji film koji bi mogao da zaista dovede do panike. Urednik filmskog programa govori o filmu, a ne plaši se propagande pedofilije, zato što ima emisiju koja bukvalno prati nekakve talentovane devojčice koje pevaju hitove svojih Grand zvezda.

RSE: To baš nije u njegovoj nadležnosti.

JANKOVIĆ: Nema veze. Ista kuća bi trebalo da se zapita, ako to nije uznemiravanje javnosti, onda sam ja kišna glista. U ovom slučaju ne vidim zašto bi „Ptice“ mogle biti uznemiravanje javnosti, naročito ako je to osnova za neku debatu. To jeste dobar film. Isto kao i „12 Majmuna“.

RSE: Kako se vama ovo čini, Dejane?

ZEČEVIĆ: Mislim da ne bi bio nikakav problem, ali sada slušajući ove razne pričice i razne debate koje ste snimili, stvarno moram da se zamislim i da kažem da nisam baš siguran. Sećam se da je u okviru promotivne kampanje nekog filma „Independance Day“, da je Studio B napravio neku igru u smislu ala Orson Wells, pa su napravili neku emisiju u kojoj se vanzemaljci spuštaju kombinovano sa insertima iz filma, u Srbiju i znam dosta priča i ljudi koji su se užasno uspaničili. Tako da nisam siguran, kako bi ljudi možda reagovali.

JANKOVIĆ: Ali, ja ne vidim što će manje da ih uznemiri „12 majmuna“? nisu ljudi baš tako glupi, da ne povežu malo.

ZEČEVIĆ: Nisam siguran da toliki nivo panike i opasnosti koji nam dolazi, da je nastao ovde. Barem nisam imao utisak. Mislim da će sve to da prođe i da neće biti nikakvih posledica, videćete.

RSE: Možda treba pričati o tome, pre nego što se dogodi, pa onda da dočekamo spremno?

JANKOVIĆ: Svakako treba pričati i svakako treba biti oprezan.

RSE: U kontekstu ovih filmova koje smo spominjali, moje poslednje pitanje će biti: Verujete li u „Sudnji čas“?

JANKOVIĆ: Verujem, naravno da verujem. Kad-tad će doći.

RSE: I kako izgleda živeti sa tom idejom?

JANKOVIĆ: Zato što verujem da će doći i vaskrsenje.

RSE: Ili verujete da neće doći za Vašeg života?

JANKOVIĆ: To bi mi nekako odgovaralo, ali nekako sam se pomirila sa idejom da Bog će da uradi ono što treba.

RSE: Dejane, kako vama zvuči ideja „Sudnjeg časa“?

ZEČEVIĆ: Ne znam, ali kada za mene bude nastupio moj „Sudnji čas“, to će za mene biti, verovatno kao i za celu...

RSE: Nostradamus je predvideo za 3027?

ZEČEVIĆ: To je sada nova varijanta, pošto nije uspeo ovaj 1999. ne volim da spekulišem zato što mislim da mi ljudi još uvek nismo sposobni ni pitanja da postavimo na pravi način a kamoli odgovore.

RSE: Hoće li sledeći film?

ZEČEVIĆ: Verovatno.
XS
SM
MD
LG