Dostupni linkovi

logo-print

Šta se to dešava u Vojsci?


Vojnik umro pred drugovima, potpukovnik pokušao samoubistvo, otrovalo se 60 vojnika u kasarni. Ove vesti iz Vojske Srbije i Crne Gore našle su se na naslovnim stranama beogradske štampe u samo jednom danu. Bojan Stanojević koji je u sredu preminuo iz još neutvrđenih razloga je sedamnaesti vojnik Srbije i Crne Gore na odsluženju vojnog roka koji je stradao od početka 2004. A još nerasvetljena pogibija dvojice gardista na Topčideru koja se dogodila prošle godine dugo je potresala ovdašnju javnost. Da li to može biti povod za pitanje šta se dešava u Vojsci Srbije i Crne Gore. Vojni analitičar Aleksandar Radić kaže da statistika pokazuje da nema nekog većeg broja povećanja tragičnog slučaja koji bi predstavljali takav povod:

“Vojni poziv je sam po sebi visoko rizičan i nesreće se dešavaju svugde i naprosto tokom obuke postoje mogućnosti da se nastarada i to se svuda dešava, ali ovo što je interesantno za slučaj Vojske Srbije i Crne Gore je da zbog obuke, upravo na ono što je tipično za vojnički poziv, najmanje ljudi strada. Oni ovde stradaju zbog problema što su sa sobom doneli iz civilstva i mislim da naprosto to nije odgovornost Vojske i da bez obzira na to što postoji nedoumica oko toga šta je pravi uzrok topčiderska tragedije da je zapravo čitava priča o problemu stradanja u vojsci predimenzionirana.”

Većina slučajeva pogibija vojnika zvanično je okarakterisana kao samoubistvo, ali pojedine porodice odbijaju da prihvate takvo tumačenje. Postoje više razloga koje ljude navode na samoubistvo počev od postraumatskog sindroma, s obzirom da je Srbija izašla iz petanaestogodišnje traume, kaže Božo Prelević pravnik i predsednik Nezavisne komisije koja se bavila rasvetljavanjem pogobije dvojice gardista u Topčideru:

“Postoje, recimo, razlozi koji se tiču same Vojske koji tome doprinose. Vrlo često se radi o ljudima koji ne prepoznaju ne vreme depresivne ljude ili ljude koji su agresivni. Vojska Srbije i Crne Gore u odnosu poginulih i stradalih vojnika nije značajno različita u odnosu na zemlje u regionu. Ali je stanje svakako došlo do one granice kada i vojni i civilni psiholozi, psihijatri, moraju da prepoznaju i depresiju i psihozu i narkomaniju i agresiju.”

Statistikom se služi i zvanični vojni organi kada objašnjavaju slučajeve pogibije vojnika uz isto obrazloženje koje pružaju i naši sagovornici. A Vojislav Čurčić, psihijatar i psihoanalitičar, kaže da je na simpozijumu o samoubistvima koji je organizovao Institut za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, Vojska pokazala da preduzima napore za prevenciju:

“Ne postoji nikakva stoprocentna selekcija potencijalno suicidalnih vojnika ali postoje neke mere i one su izdali nekakav priručnik koji govori kako u takvim slučajevima, ako dobiju takvu informaciju ili poluinformaciju, treba da se ponašaju drugovi vojnici i starešine i cela ta sanitetska služba. Vojna služba je zasigurno jedna vrlo teška i komplikovana služba i vrlo frustirajući faktor. Ali to može da bude samo doprinoseći faktor ili provokativan faktor da se vojnici baš u tim teškim okolnostima a neki koji su imali neki takav potencijal baš tu opredele za samoubistvo.”

Na zabrinutost da je reč o učestalim pogibijama u vojsci, analitičar Aleksandar Radić kaže da će možda zvučati kao da brani vojsku, ali da je u prošlosti bilo mnogo više pogibija vojnika i vojnih profesionalaca:

“Devedesetih godina pripadnik sekte je napao svoje kolege, osamdesetih godina je Albanac vojnik pucao u svoje kolege i samo što postoji jedna veća otvorenost vojske prema informacijama i pre svega javnost i mediji se više bave tim problemom i onda se stvara utisak o tome da se dešava nešto vanredno.”

Međutim neki od ovih slučajeva ipak doprinose padu poverenja u Vojsku kao što je slučaj pogibije dvojice gardista u Topčideru, konstatuje Božo Prelević, predsednik Nezavisne komisije:

“Isto kao što doprinosi činjenica da ne znam koliko je vojnika otrovano hranom i tako dalje.”
XS
SM
MD
LG