*****
RSE: Da krenem unatraške. Koja je gornja granica? Do kada će te štrajkovati?
DODIĆ: Do ispunjenja zahteva.
RSE: To može dugo da traje.
DODIĆ: Može, spremna sam.
RSE: Ko više ispašta, učenici...?
DODIĆ: Ne znam. Nisam sigurna. Bolje da okrenemo ovako. Ko je kriv da se ovo pitanje uopšte pokreće? Dakle, unija sindikata je najavila u junu mesecu jednodnevni štrajk upozorenja Vladi, ako se ne reše problemi. I da školska godina 1. septembra neće da krene. Vlada je imala dovoljno vremena da pregovara sa sindikatima i apsolutna odgovornost je na Vladi, odnosno Ministarstvu finansija i prosveti.
RSE: Kada pitam o tome ko više ispašta, otvorena su pitanja proteklih godina: da li su đaci najveće žrtve, jer oni su ti koji ne idu u školu, koji gube od nastave i, u krajnjem slučaju, moraće to nadoknađivati, a nadoknada ne može nikada biti kvalitetna kao predavanje u prvom koraku.
DODIĆ: Tu se otvara jedna druga priča. Časovi su godinama trajali 45 minuta, a zapravo prosveta je bila u belom štrajku. To je pitanje kvaliteta nastave, da li će čas trajati 30 minuta ili 45 minuta i ne postoji takav čas koji se ne može nadoknaditi. Pitanje može da se drugačije okrene. Kako možete da očekujete od jednog nastavnika da bude entuzijasta, da bude profesionalan, da bude spreman da uđe u obrazovanje i vaspitanje na način koji bi najveće potencijale dece izvukao, kada je on lično frustriran i kada u to isto obrazovanje društvo ne ulaže?
RSE: Sa nama je i direktor Osnovne škole ¨Drinka Pavlović¨. Škola u centru grada, u Kosovskoj ulici. Gospođa Milena Bićanin. Čuli ste šta kaže Radmila. Nastavnici i profesori su frustrirani u uslovima u kojima žive i rade. Da li se Vi u tome prepoznajete ili mislite da se Vaše kolege u tome mogu prepoznati?
BIĆANIN: Mi globalno svi nosimo neku vrstu frustracije, nezavisno kojom se vrstom posla bavimo. Svi imamo priču iza sebe, dugogodišnju tegobu života i pre svega i ličnu vrstu frustriranosti, onda to mora da se pokaže i na poslu kojim se bavimo. Nisu prosvetni radnici u nešto specifično i dramatično drugačijem položaju, nego što su drugi ljudi koji rade, pa bez obzira da li su njihove plate finansirane iz budžeta ili su u privredi.
RSE: Ali, prosvetni radnici mnogo češće štrajkuju.
BIĆANIN: Ekonomsko pitanje je uvek i za svakoga važno, i da živimo u potpuno sređenoj zemlji i tada bi nas interesovalo, ali mislim da prosvetni radnici vrlo često štrajkuju zato što nemaju društveno priznat status. Taj status se davno izgubio i svi se negde sećaju kada su popovi i učitelji bili najcenjeniji ljudi. Lično mislim da je to bilo vreme niske društvene nadgradnje, tako da se ne bih vraćala u to vreme autoriteta. Ali, ako pričamo o frustriranosti, ona je značajno prisutna neadekvatnim ekonomskim momentom, ali mislim da je prvi uzrok svemu ta društvena ojađenost, što smo godinama bili na margini, možda smo i sami tome doprineli, i što dugo godina iz toga ne možemo da se izvučemo, a sa druge strane, mislimo da se bavimo veoma značajnim poslom, borimo se u svim poteškoćama kojima smo okruženi i želimo da budemo prepoznati kao ljudi koji se bave ne samo vaspitanjem, obrazovanjem nego, prosto odgajanjem novih ličnosti.
RSE: Imam utisak da pokazujete razumevanje za razloge štrajka.
BIĆANIN: Ja ih pokazujem.
RSE: Zašto onda ne štrajkujete?
BIĆANIN: Zato što svaka škola ima svoju tradiciju, svoj duh, ima kolektiv, energiju i po tome se sve škole razlikuju, bez obzira što čine isti sistem. Možda je škola, u kojoj sam ja sada na tom mestu, u nešto drugačijoj situaciji. Sve najave sindikata da se Vlada opominje da će biti štrajka itd., pored nas su potpuno prošle, jer smo se bavili onim što je za nas zaista primarno i potpuno sam sigurna u to što kažem, a to je taj 1. septembar i dolazak svih naših učenika i svi poslovi koje moramo da obavimo.
RSE: Radmila, imam utisak da nešto želite da dodate?
DODIĆ: Dve stvari. Reč frustriranost zapravo ne znači samo materijalnu frustriranost, da nas je država stavila u poziciju građana drugog reda, nego znači i da mi dugogodišnjim štrajkovima pokušamo da iznudimo da se sistemski reši problem prosvete. Znači, sa jedne strane problem finansiranja prosvete, da bude stabilan, sa druge strane da se reši problem pravca i puteva, da se ova Vlada opredeli kojim putem će da ide prosveta, a da ne gura probleme pod tepih.
RSE: A, druga stvar?
DODIĆ: To je ta druga stvar. Jedan reformski kurs da se odredi, oko kojeg bi trebalo da se stvori koncenzus, a da ne zavisi i finansiranje i putevi reformi od ličnosti ministra. Što je potpuno nedopustivo. I naša želja je da ovaj štrajk bude poslednji i da se reše sistemski problemi.
RSE: To su za svaki štrajk govorili: želimo da bude poslednji.
DODIĆ: Mi smo umorni od toga, a evo koleginici direktorki da odgovorim, pošto je ona objasnila da je njena škola specifična, možda bi tu odgovor bio bivšeg premijera Marjanovića da postoje škole u kojima rade...kako je rekao...
RSE: Ne sećam se.
DODIĆ: Ja ću da ga parafraziram i to je za nas bila velika uvreda kada smo mu rekli: ¨ministre, daj novca¨, a on kaže: ¨nemam dinara, vadite devize, u prosveti rade nesposobni muškarci i imućne žene¨.
BIĆANIN: To je slično jednom mom izlaganju na nastavničkom veću 1996., kada je bio taj veliki štrajk i kada sam bila novajlija u kolektivu, rekla sam da ljudi u prosveti rade, žene koje su udate i one što imaju mame i tate, kao što imam ja. Znači, ako pričamo o plati, morate da imate nekog ko će da vam malo pomogne, ali to nije specifičnost moje škole.
DODIĆ: Odluka je bila da prvi razredi budu primljeni, da učitelji prvih razreda ne štrajkuju, baš zato da se taj prvi dodir sa školom ničim ne bi pokvario.
BIĆANIN: Jeste, onda to znači, prekosutra ne idemo u školu. Dočekali smo prvake i rekli im, ¨E, dragi moji, mi sada nećemo raditi i vi ćete na neodređeno vreme...
DODIĆ: Ne, prvaci i dalje rade.
BIĆANIN: Samo prvaci rade. Znači, za te kolege ne važi.
DODIĆ: Jeste. Imali smo razumevanja za specifičnu situaciju...
RSE: ...onih koji polaze u prvi razred. To smo čuli na početku. Sa nama je i dečiji psiholog, inače predavač na Odeljenju za pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gospođa Ljiljana Levkov. Vi ste radili sa učenicima, pretpostavljam, bavili se i njihovim iskustvima i zaključcima do kojih su oni dolazili tokom štrajkova. Koji je Vaš utisak? Da li su oni najveće žrtve ovih štrajkova?
LEVKOV: Mi imamo u ovoj zemlji mnogo iskustva sa tim kako se funkcioniše u neregularnim i izuzetnim uslovima. Jedan elemenat tih neregularnih uslova su i štrajkovi, i inače i u prosveti posebno. Nažalost, ne raspolažemo nikakvim sistematskim i pouzdanim podacima o tome kakav je stvarni i dugoročni i neposredni uticaj ovakvih događanja i na decu i na obrazovanje uopšte i na nastavnike i sve druge aktere u sistemu. Ono što zdrav razum govori veoma ubedljivo je da posledice i uticaj nikako ne mogu biti povoljni ni za koga. Veoma ozbiljno čujem reči koleginice Radmile kada kaže da ¨štrajkujemo u nadi da je ovo poslednji štrajk¨. Dakle, jedan procep u kojem se nalaze i škole, roditelji, prosvetni radnici i, naravno, deca, jedan od mnogih, jeste taj da prosvetari predstavljaju jedan poseban društveni sloj, poseban deo radno sposobnog stanovništva koji može i mora da radi u svim uslovima i bez obzira na sve. Kada se čovek nađe u tom procepu, to je nemoguća situacija u kojoj se nalaze nastavnici koji pod tim uslovima mogu ili moraju da rade, a i deca kojima se inače, strahovito nepovoljan opšti ambijent u kojem u ovoj zemlji rastu, još dodatno destabilizuje, još dodatno relativizuje, dodatno opterećuje. To zaista ne može da bude ni za koga dobro.
RSE: Koje je Vaše mišljenje, da li se deca raduju štrajku? Poznato je da deca baš i ne vole toliko da idu u školu.
LEVKOV: U ovakvu školu niko ne voli da ide ili malo ko voli da ide.
RSE: To je već druga tema. Mene interesuje da li smo napravili stanje kojem se đaci osećaju kao da imaju produženi raspust?
LEVKOV: Naravno da ga doživljavaju. Da li se sećate šta su srednjoškolci skandirali u ulici, tada Srpskih vladara, pred Skupštinom Srbije? Vikali su, ¨Dačo care – ne daj pare¨. Deca to očekivaju kao jednu neočekivanu pogodnost. Treba da se ide u školu, a ne ide se, super!
RSE: Da podsetimo ko je Dača. To je bivši ministar prosvete Dača Marković. To je bilo prilično davno. Hajdemo u Bor. Čućemo kako, između ostalog, i srednjoškolci doživljavaju ovaj štrajk. Inače u Boru se većina škola pridružila aktuelnom štrajku.
*****
U štrajku je šest osnovnih i dve srednje škole ili više od 70 posto borskih škola. Totalne obustave nastave nema, jer je Forum sindikata obrazovanja u Boru odlučio da se ispoštuje zakonski minimum, da čas traje samo 30 minuta.
U borskoj gimnaziji za ovakav oblik štrajka učenici imaju sledeće komentare:
¨Gubimo dosta zato što ćemo morati sve to za zimski raspust da nadoknađujemo. Više sam za to da idemo u školu na početku nego kasnije, na zimskom raspustu.¨
¨Gubimo dosta, ali nama to ide u korist. U smislu što smo sada sa raspusta i nekako nam se ne ide u školu.¨
¨Ne ostavlja posledice, ali ako već ne idemo u školu, ne bi trebali da idemo uopšte, jer ovako samo gubimo vreme.¨
¨Mislim da ne gubimo ništa, zbog toga što bi mi jednostavno bežali sa časova u početku, a ovako je bolje što idemo u školu, a ustvari ne idemo jer nećemo morati da nadoknađujemo.¨
RSE: Kako misliš to, idete, a ne idete?
¨U suštini idemo na časove, ali ništa ne radimo, verovatno zbog štrajka, a i zbog početka školske godine.¨
RSE: Misliš da će to kasnije da ostavi posledice?
¨Neće velike posledice. Nadam se da neće ovaj štrajk dugo trajati.¨
¨Mislim da ništa ne gubimo. Ja sam za to da časovi traju 35 minuta. To samo kod nas traju 45 minuta.¨
Da li su učenici oštećeni ovakvim oblikom štrajka, pitamo profesorku francuskog Gordanu Ignjevski:
¨Mislim da nisu. To je kao zagrevanje fudbalera pored terena da uđe u igru. Na početku im je gimnazija gimnazija, inače teška posle osmog razreda. Znači, na početku, malo kraće, rasterećenije. Imamo dosta iskustva da sažetije uradimo to što je početak i mislim da nema nikakvih problema.¨
RSE: Sami štrajkovi, u poslednjih desetak godina, koliko su po vama uticali na razvoj generacija i edukaciju učenika?
IGNJEVSKI: Obrnuto mislim. Čak su se neki učenici starijih razreda divili što pokazujemo. To one godine kada niko nije smeo da protestuje, a mi smo ipak smogli snage i gledali su nas kao heroje. Mislim da mladi ljudi nemaju ništa protiv toga, ne gube ništa od nastave. Inače je bilo pretrpano gradivo. Sada je tendencija Ministarstva da se to malo rastereti, prema principima Evropske unije, i da smo mnogo veće ličnosti što smognemo snage da isteramo naša prava.
RSE: Ono što je interesantno, što proizilazi iz samog kraja ove priča, a što će biti pitanje za sve tri moje sagovornice, jeste: da li se učenici zaista dive svojim profesorima ili se profesorski autoritet ovim potezom nepovratno urušava?
BIĆANIN: Ja nemam nikakvo iskustvo u tom smislu zato što naša deca dolaze u školu. Na početku školske godine je bilo ne više od tri do pet poziva roditelja koji su pitali: da li radite? Ako je tako malo interesovanje roditelja bilo da li ćemo da radimo, onda je i u njihovim kućama to bilo sasvim normalno da hoćemo. Časovi potpuno normalno funkcionišu, nema nikakvih teških komentara, kolega koji kaže, zašto mi radimo a neko drugi ne radi. Škola najnormalnije funkcioniše, sa najnormalnijom atmosferom, kao da se to okolo ni ne dešava.
RSE: Mislite li da bi deca pokazala razumevanje ukoliko bi vaša škola bila u štrajku?
BIĆANIN: Ja ne mogu da govorim o razumevanju dece. Neko voli da ide školu više, neko manje i nađe razlog da vas opravda ili ne, i da vas razume to što vi hoćete ili nećete. Naša deca su mala, u rasponu od 7 do 15 godina, pa ko sada u tom rasponu može šta da razume?
RSE: Pokušavam da govorim o porukama. Onaj ko bi za njih trebalo da predstavlja autoritet, a to je nastavnik, učitelj, odlazi da štrajkuje zbog toga što od toga što radi ne može da živi. Kakvu to njima poruku emitujete? Da li emitujete poruku: „nemojte nikada da radite ono što mi radimo, nađite bolji posao¨?
BIĆANIN: Ne. Mislim da emitujemo potpuno drugačiju poruku, a to je, uprkos svemu i zato što jesu takve okolnosti, nije potrebno da se tako radi, ali mi želimo da radimo. Vratiću se specifičnosti moje škole. To je kolektiv u najvećem broju sastavljen od ljudi koji su birali posao. Oni taj posao vole, rade sa entuzijazmom i silne godine smo proveli zajedno u veoma teškim okolnostima.
RSE: Ljiljana, koji je Vaš utisak? Kakva se poruka šalje deci ovakvim potezima?
LEVKOV: Prvo, govorimo o jednom veoma širokom uzrasnom rasponu. Mene su veoma dotakle reči profesorke francuskog iz Bora, koja kaže da je štrajk u koji su ušli stvorio jedno dodatno poštovanje prema nastavnicima od strane učenika. Ja verujem da je to tako. Sa druge strane, u osnovnoj školi govorimo o deci koja nemaju osnova na kojem bi zasnovali nekakav svoj stav. Prvo je zaista relevantno ispitati kakvu im poruku šaljemo. Štrajk im šalje poruku, ne može sve i ne sme se pristati na sve. Sa druge strane, mislim da nebi štrajk trebali da posmatramo isključivo iz perspektive dečijeg odnosa, iako su deca veoma značajni akteri u tom poslu, prosto i same činjenice da se radi o deci, i da njihova gledišta mogu da budu ili smeju da postanu bilo kakav kriterijum. Dakle, ovde je pitanje da li odrasli mogu da postignu nešto time što rade i da li to što rade i što postižu nosi u sebi barem klicu interesa za samu decu. Ako štrajk ima za cilj da poboljša kvalitet onoga što se u školi dešava, onda je dobar i za decu. Može se raditi i bez štrajka, a da kvalitet onoga što se radi u školi bude nikakav i kakva je onda to poruka? Ja bih se zadržala na tome da deca i nastavnici predstavljaju neku vrstu zajednice, da su nastavnici neka vrsta uzora za decu i ako su oni sposobni i spremni za nešto što se zove zajednički interes, onda to šalje dobru poruku deci.
RSE: Mislite li da je moguće ostvariti solidarnost da deca sve to istrpe, a onda da se vrate u normalu na sopstvenu štetu, jer čuli ste šta su rekli i sagovornici Dejana Radulovića, to su deca koja su sasvim svesna da će raditi i vikendom?
LEVKOV: Imamo većih šteta i manjih. Mnogo je veća šteta da oni završe školu, a da zapravo unutar tog procesa ne napreduju i da se ne osposobe za život kakav ih čeka u budućnosti.
RSE: Radmila, voleo bih da čujem vaš komentar na sve ovo. Čini mi se da mi sve ovo govorimo o naporima za postizanje kvaliteta nastave, kvaliteta obrazovanja, a ono što slušamo u medijima ovaj štrajk se ipak svodi na finansijske zahteve?
DODIĆ: Poruka koja se šalje, može i ovako da se shvati, borimo se i za dostojanstvo profesije. Prosvetni radnik nije građanin drugog reda ove države. Ima prava kao i svi ostali na određene zakonom propisane stvari, a prosvetni radnik ima i prava da se bori i za bolju školu i za bolje školstvo. U tom smislu, to bi bio jedan poseban segment i to bila priča o kvalitetu nastave. Za 30 minuta ili 45, mislim da je to pitanje potpuno nebitno. Treba da se otvori priča o tome kakvu mi školu želimo. Gde je tu mesto nastavnika, gde je zainteresovanost društva, gde je zainteresovanost, ne samo u pitanju finansiranja nego da se otvori pitanje reformisanog školstva. I ako pričamo o strahu nastavnika od štrajka i strahu da se ne ostane bez posla, to je ta priča u kojoj treba isterati ministra na čistac i da on kaže zašto je zabranjena reč ¨Tehnološki višak¨, oko koje svi nastavnici strepe. 12000 ljudi ima koji su ne raspoređeni ili su tehnološki višak, a naš ministar priča o nekim političkim odlukama u kojima u narednih dve godine neće biti reči o otpuštanju nastavnika i onda nastavnike tera da se bore za golu egzistenciju, kako će oni da prežive te dve političke godine i posle kada tresnu, kako će da tresnu.
RSE: Pa nije mi stalo da budem neiskren sa Vama, ja sam čuo tu njegovu izjavu koja jasno kaže: „strpimo se, još godinu dana da izdržimo pa će sve biti u redu“.
DODIĆ: Kako može da bude u redu, ako mi imamo svake godine demografski pad, a ministar priča o neke dve godine kada će da se pojave npr. 8.000 novih đaka.
RSE: Ali, evo, Milena i njen kolektiv su spremni da se strpe tih godinu dana.
BIĆANIN: Da, pa zaista jesmo, jer u sadašnjoj generaciji prvih razreda imamo 97 dece, prošle godine smo upisali oko 100 i vraćali roditelje jer smo mislili da je to mera za nas. Ove godine ih je došlo oko 97, taman fino, od toga je dvije trećine izvan ¨Drinke Pavlović¨. Mi bi smo sa onim što je populacija u rejonu, što nama pripada, mogli da napravimo jedno odeljenje. Pošto u našoj školi prvi razred ima celodnevnu nastavu, znači da ima osam učitelja, šest učitelja bi moglo, neznam kako, da se rasporedi.
DODIĆ: Ali, znači komšijski, Vi ste oduzeli drugim školama posao učitelja?
BIĆANIN: Ne, mi nikome nismo oduzeli, zato što su roditelji birali, oni po zakonu to mogu da rade. Znači mogu od februara, početka marta, da se raspitaju da li u školama ima mesta, jer ako imate mesta vi ćete ih primiti. Ako su čuli za školu i ako su rešili da dođu, mi smo za sada veoma voljni da njihovo poverenje ojačamo i prosto smo se odazvali na njihovo poverenje.
RSE: Ako ja dobro shvatam, voljni ste da prihvatite taj poziv ministra da se strpite godinu dana?
BIĆANIN: Jesmo voljni.
RSE: Na sopstvenu štetu?
BIĆANIN: Ne znam kolika je šteta, znate šta, ja bih pitala svoje kolege, da li smo i koliko bili u šteti kada smo 2000. godine imali 60 maraka prosečnu platu, ćutali, trpeli, a tu platu smo primali jednom u tri nedelje, neznajući kada ćemo da je primimo.
RSE: Hajde da kažemo nešto što je aktuelno, pa ćemo i to prokomentarisati. Na ime, dva sindikata su optužila Uniju prosvetnih radnika Srbije da je ovaj štrajk politički motivisan i da iza njega stoji Čedomir Jovanović i Pokret Snaga Srbije, Bogoljub Karić. Predstavnik jednog od tih sindikata Zdravko Kovač za naš program je izjavio:
„Sasvim je sigurno da je jedan deo Demokratske stranke upleten u to. To je frakcija koja oko gospodina Jovanovića, a sasvim je sigurno da u poslednje vreme još jedna politička opcija utiče svim sredstvima na sve javne činioce, da svim sredstvima oko pravljenja afera štrajkovima, koji nisu rezonski bilo kojim vrstama javnih protesta i okupljanja, tribinama i slično utiče na to da se vlada obara. Radi se o snazi Srbije i ja neću da tvrdim da je Unija povezana, ali sasvim sigurno da sa ovom grupacijom koju sam prvo spomeno imaju dosta dobre veze i da su i oduvek imali. I to bi moglo da podrazumeva da gospodin Skrobonja u potpunosti ne kontroliše svoj odbor i da verovatno neki jaki ljudi u tom odboru nastupaju u ovom trenutku više sa političkih nego sa sindikalnih pozicija.
RSE: Zdravko Kovač iz Gradskog sindikata nezavisnost. Radmila, da budem direktan: da li Vas je instruirao Čedomir Jovanović i Bogoljub Karić?
DODIĆ: Znate šta, uvek u nedostatku argumenata potegne se pitanje politike, tako da je potpuno smešno. Ovo je sindikalna borba. Ali, smešno je da jedan Kovač pokreće političko pitanje, kada znamo da je njegov sindikat potpisao sa Vladom ugovor o saradnji. Dakle 23 člana koliko ima naš glavni odbor, i svi članovi su iz cele Srbije, ja odgovorno tvrdim da ni jedan nije ni u jednoj političkoj stranci. Dakle mi kao sindikat ne menjamo stranke radi političkih i pravimo političke dogovore, nego je ovo čisto sindikalna borba. A ako se to zove politička borba uslovno rečeno, onda DA.
RSE: Ljiljana da li Vama zvuči neverovatno da iza štrajka prosvetnih radnika, stoji neka politička opcija?
LEVKOV: Ja vam nisam baš neki stručnjak u političkim pitanjima.
RSE: Kako god, imate valjda neki utisak?
LEVKOV: Imam utisak i moram da kažem da u slučaju ovog štrajka nemam utisak da je rukovođen političkim razlozima. Uostalom, već smo rekli da su razlozi koji rukovode ovaj štrajk, razlozi koji su sistemske prirode, u kojima se pojavljuje veoma razgovetno potreba da se sa obrazovanjem nešto sistemski učini, ali komentari i komentar koji ste naveli govore o tome da i ovaj štrajk predstavlja poligon za dobijanje i prikupljanje političkih poena. To je veoma žalosna situacija i ako se vratimo na našu predhodnu temu o porukama koje upućujemo deci, onda mislim da su te poruke veoma loše, da su strahovito neozbiljne i da mi u stvari govorimo našoj deci, ovde niko ne nastupa iskreno i ništa nije onako kako izgleda, svako ima neki mračan interes i svako se bori samo za sebe.
RSE: Idemo u Požarevac.
*****
Osamdeset posto škola na teritoriji ove opštine je u štrajku, časovi u mnogima traju samo 30 minuta, ali zvona zvone nakon 45 minuta, dok profesori i nastavnici ustaju i odlaze posle 30. minuta.
Predsednik sindikata u Požarevcu Miloš Mijatović kaže da ovom sindikatu u požarevačkim školama pripada između 800-900 radnika, što predstavlja tri četvrtine ukupnog nastavnog kadra:
¨U svim školama gde je skraćena nastava i gde su ljudi ušli u štrajk, tu su se priključili i ljudi iz samostalnog sindikata. Naravno, mi smo prosvetni radnici i borimo se za ista prava, bez obzira u kom smo sindikatu.¨
Članovi Samostalnog sindikata prosvetnih radnika, takođe su se priključili štrajku svojih kolega. Mišljenja roditelja apsolutno su podeljena:
¨Podržavam štrajk, mislim da će naša deca odnosno učenici, da nadoknade to kasnije, znači neće izgubiti ništa. Smatram da Vlada bi trebalo da svima mesečna primanja uskladi sa inflacijom, što mislim da ne čine.¨
¨To je žalosno, zato što deca gube mnogo¨
¨Imam utisak da će da imaju loš stav o prosveti¨
¨Nemam pojma, neznam, nisam ni čula¨
¨Normalno da mislim, treba da se reši na drugi način, deca u tom bombardovanju mislim da su izgubili mnogo od nastave, da bi se sada isto tako radilo, mislim da nije u redu¨
Deca koja se danas drže skraćene nastave takođe različito reaguju na štrajk nastavnog kadra:
¨Ide mi se u školu, a nisam za štrajkovanje zato što ćemo opet to da nadoknađujemo i bolje da krenemo na vreme u školu.¨
¨Nastavnici ništa ne gube, mi gubimo nastavu i svoje vreme.¨
¨Kada imamo kontrolni onda volim da bude štrajk, a kada nemamo onda, ne!¨
¨Nismo se dugo videli i sada se igramo u školi.¨
I prosvetni radnici zahtevaju redefinisanje pojedinih članova pojedinačnih kolektivnih ugovora. Kao i to da cena njihovog rada prati stopu inflacije za ovu godinu. Kažu da do ispunjenja svojih zahteva od štrajka neće odustati.
*****
RSE: U nastavku će biti reči o tome koliko roditelji pokazuju razumevanje za tvrdnje iz Vlade Srbije da je finansijski neizvodljivo povećenje plata prosvetarima. TV voditelj i majka dvoje osnovaca Suzana Mančić:
¨Pa neka oni malo sebi smanje plate i sve ostale beneficije koje imaju, pa onda neka govore o prosvetarima i zdravstvenim radnicima, jer znam kako žive.¨
RSE: Nešto kasnije biće sa nama i Suzana Mančić. Ali jedno pitanje koje je iz Požarevca meni nameće, da kažem sistemsko pitanje obrazovanja. Gospođo Ljiljana Levkov, Vi ste dečiji psiholog. Šta mislite i šta kaže nauka, da li bi zaista časovi trebalo da traju 30 minuta, možda je to neka korist koju možemo da izvučemo iz ovih štrajkova?
LEVKOV: U različitim obrazovnim sistemima različito su koncipirani časovi, pa i trajanje časa. Ima sistema, i to vrlo uspešnih, u kojima nastava traje 30 minuta. Ali moram da vam skrenem pažnju da je pitanje trajanja časova i ukupnog trajanja nastave samo jedno od pitanja kada se radi o organizaciji obrazovanja. Naše obrazovanje je tako koncipirano da je sadržinski strahovito zasićeno, postoji ogromna količina sadržinskog materijala koje deca po pravilu treba da memorišu, bez mogućnosti da ga stvarno izgrade kao znanje. I postoji jedan drugi problem, a to je ocenjivanje tog znanja i njihove efikasnosti. Dakle, nema problema sa trajanjem časa od 30 minuta, čas može da traje i 45 minuta jer ono što je važno je šta se na času dešava i koja vrsta pristupa deci i znanju na času se primenjuje, to je ono što je ključno. A jeste tačno da i sa 30 minuta može da se uradi vrlo mnogo, i kao što je istina da za 45 minuta može da se ne uradi ništa. Dakle, pogrešno je postavljeno pitanje da li deca gube ako gube 15 minuta od jednig časa, kao što je pogrešno reći da samim tim što nam časovi traju od 45 minuta da je naše obrazovanje dobro. Ono što ja želim da kažem, to se odnosi na komentare koje ste emitovali iz Požarevca. To je zaista licemerno, da se rukovodstvo prosvete od prosvetnih radnika traži strpljenje, za užasan materijalni položaj.
RSE: Zašto je to toliko licemerno kada mi živimo u jednoj siromašnoj zemlji u kojoj se traži strpljenje, ne samo od prosvetnih radnika, nego od svih slojeva društva?
LEVKOV: Nije licemerno to što živimo u siromašnoj zemlji, nego je licemerno to što rukovodioci Ministarstva prosvete imaju i po tri i četiri puta veću platu nego prosvetni radnici od kojih se traži strpljenje, to je licemerno.
RSE: Milena, koji je Vaš komentar na ovo? Pitam zbog toga što ste ekli da ipak imate spremnost da izađete u susret onome što kažu u Ministarstvu prosvete.
MILENA: Komentar je otprilike: ako je sada pitanje kolika je plata i njih u Ministarstvu i koliko je puta veća u ovom trenutku od naših plata, pa to je večno pitanje koliko je bilo u nazad tri godine, pa u nazad pet godina, pa koliko u nazad 15 godina. Znači, to je otprilike uvek bilo tako.
LEVKOV: Ja ne kažem da nije tako.
DODIĆ: Ja zaista ne znam kolike su njihove plate, ja znam koliko primaju moje kolege, ali ne bih rekla da je to licemerje pozivati nas na strpljenje. Možda malo u meni dominira neki moj lični stav, ja sam istoričar po obrazovanju i znam da treba puno vremena za neke procese.
BIĆANIN: Ja mislim da, ako nema za otpremninu za nastavnike više od plate i po, a za svoje službenike Ministarstvo ima više od 200 evra mesečno, odnosno konkretno, nadzornik za odpremninu Kragujevca dobija protivvrednost od 12.000 evra, a nastavnik u Beogradu za otpremninu dobija platu i po, ja onda tu mogu da pričam o mnogo čemu. I između ostalog o tom sramotnom traženju strpljenja za nas, a oni imaju pare i za tu otpremninu i za Guču, i za ogromne plate poslanika, tako da ja baš nemam razumevanja za apele ministra.
LEVKOV: Volela bih da bude potpuno jasno šta smo rekli, nije licemerno tražiti strpljenje i nije reč o tome da bilo ko misli da bilo ko može da uradi nešto za kratko vreme, licemerno je tražiti strpljenje od nekog ko živi na rubu egzistencije, a u isto vreme sam živeti vrlo komotno i komforno.
RSE: Kolika je prosečna plata u prosveti?
BIĆANIN: Zvanično za profesore je 20.000 dinara, zvanično za nastavnike je 14.000 dinara, a dalje da ne idem, prema učiteljima i vannastavnom osoblju.
RSE: Ja zmam da u nekim fabrikama u Beogradu koje su pod stečajem plate ne prelaze 10.000 dinara.
BIĆANIN: Pa onda dolazimo na onu čuvenu Miloševićevu: „meni je prosvetni radnik važan koliko i svaka zemljoradnička zadruga.“ Mislm da Vam je poređenje neumesno.
LEVKOV: Ja mislim da je poređenje neumesno, ali to je veoma raširen način na koji se misli, pri tome želim da kažem da nastavnici svakako nemaju nameru da žive bogato i da dobijaju bogataške plate. Ali ne mogu valjano da obavljaju svoju osnovnu delatnost ako kao nadoknadu za nju ne mogu da namiruju svoje elementarne, egzistencionalne i porodične potrebe. Kakav god da je nastavnik i kakva god da mu je motivacija, ako živi na rubu egzistencije, ne može dugo tako da funkcioniše.
RSE: Još jedan primer iz Srbije: Užice.
*****
U Užicu nijedna škola nije u štrajku. Ne pominjemo uopšte obustavu rada, iako smo ranijih godina uvek učestvovali u štrajku prosvetnih radnika.
U školama su redovne plate i iznad proseka, a za sada nema viška radnika za razliku od privrede kaže profesor Tehničke škole u Užicu, Željko Antonijević:
¨Ova sadašnja vlast je prilično poštena što se tiče prosvete, u odnosu na predhodne. I bilo je razloga za štrajk i jesmo štrajkovali, jer drugačije se nije moglo i niko nije slušao glas prosvete uopšte. A u ovoj situaciji, posebno kada privreda posustaje, tako da dosta zahteva dolazi kod direktora škole da se traži posao, ali ne pada mi na pamet da štrajkujem jer Ministarstvo finansija dogovorene obaveze ispunjava na vreme. Radio sam i kada smo primali deset puta manju platu nego privreda, pa sada ti isti inžinjeri, moje kolege, dolaze i traže posao. Došli smo na svoje, konačno, da se taj profesorski posao i ceni i poštuje, nama je profesorska plata 23.000 u odnosu na kolege iz privrede koji primaju oko 2.000 do 5.000, to je ipak relativno visok iznos.¨
Štrajk profesora najviše štete nanosi maturantima, ne ide se nekoliko dana u školu, ali se sve to kasnije nadoknadi subotom, odgovaraju užički gimnazijalci i učenici Srednje tehničke škole:
¨Učenici su možda i gubili, a profesori dobijaju time što štrajkuju.¨
¨Ništa se ne dobije, jer smo kasnije sve nadoknađivali. Ovako je bolje da krenemo bez štrajka.
¨U suštini mi gubimo. Pogotovo mi četvrtaci, jer nam treba za fakultet. I nemamo vremena baš. Treba sve to nadoknaditi.¨
¨Mislim da je bolje da se ide u školu iz tog razloga što bi se posle te subote nadoknađivale.¨
Kažu da će ovaj štrajk na početku školske godine najviše pogoditi maturante. Šta misli jedna od njih?
¨To je sigurno tačno, jer bi smo sada mnogo izgubili time što nebi išli u školu. Nadoknađivali bi te časove i nebi stigli na vreme da pripremimo ni prijemne ispite, ni maturu, a takođe nas čeka i ekskurzija, koja je sada, 24.9. Tako da je jedva čekamo i uopšte ne pomišljamo na štrajk. Zaista nam nije poptreban.¨
A, vašim profesorima?
¨To morate pitati njih, ali mislim da ne bi trebalo.¨
¨Čim ne štrajkuju, znači da im nije potreban.¨
RSE: Ja bih se vratio na početak priče. Svi se sećamo 1999. godine, NATO bombardovanja, škole nisu radile skoro tri meseca. Onda se to nadovezalo na školski raspust, još tri meseca i praktično pola godine deca nisu išla u školu i to je najduža pauza od 1991. godine, kada su počeli štrajkovi. Da li je moguće popuniti te rupe u znanju?
LEVKOV: Podaci koje imamo sa međunarodnih merenja, postignuća naših učenika su katastrofalna i ona pokazuju da, posle 12 godina školovanja, skoro 50 posto naših učenika nije u stanju da razume, na jednom elementarnom nivou, jedan pisani tekst. U tumačenju ovakvih poražavajućih rezultata, uzgred budi rečeno, nalazimo se na poslednjem mestu od svih evropskih zemalja. Nije toliko bitno to poslednje mesto, koliko je bitno zaostajanje za drugima. U tumačenju toga ima izvesnog udela i te pauze u procesu izazvane štrajkovima ili NATO bombardovanjem. Sasvim je sigurno da se jednim delom, zaostatak do kojeg dolazi zbog ne obavljanja nastave, može nadoknaditi kvalitetnom nastavom. Ja vam govorim o periodu od 12 godina, ovo istraživanje je vršeno u maju 2003. godine, u kojem nismo uspeli da opismenimo svoju decu da razgovetno razumeju elementarnu verbalnu poruku.
RSE: Da li je bio problem samo u tim pauzama ili i u obrazovnom kadru?
LEVKOV: Nije problem samo u tim pauzama, to je upravo ono što sam htela da kažem. Reč je o kvalitetu rada i kvalitetu sistema, u celini. Moram da kažem da je aktuelno rukovodstvo Ministarstva prosvete na neshvatljiv način ignorisalo ove pokazatelje i pripisalo ceo projekat nečijoj nameri da naškodi ugledu našeg obrazovanja.
RSE: Sećamo se te priče i ona je bila tema jedne naše emisije. Sva pitanja koja postavljam, vezana za štrajk i koja se mogu shvatiti maliciozna, vezana su pre svega za nameru. Radmila, ovo se pre svega na Vas odnosi, da pokažem da ste svesni odgovornosti koju potez, koji ste preduzeli, sobom nosi. Čuli ste Ljiljanu, te pauze jesu jedan od razloga ovakvog stanja koje imamo kada je o njihovom obrazovanju reč.
DODIĆ: Ne znam da li je bitan. Mislim da je bitniji kvalitet nastave. I najbitnije je da ono koliko društvo ulaže u svoju budućnost, toliko ulaže i u prosvetu. Ako cenimo po onom koliko društvo ulaže u prosvet u poslednji 12 godina, mislim da ovo društvo nema neku veliku prespektivu. I ovi objektivni testovi su to i pokazali.
BIĆANIN: Rupu teško da možete da popunite. Sve možete da radite odloženo, ali postoji najbolje vreme za sve, a ako to vreme znate da popunite kvalitetnim sadržajem, onda ste na dobitku. Vreme nam je proteklo, usled okolnosti u kojima smo bili. Zašto nam je sistem obrazovanja loš, zašto deca pokazuju loše rezultate, a mi se svi ubismo radeći? Potrebe društva nisu bile za visokosvesnim pojedincima, za uopšte svesnom nacijom. Počeli smo da se budimo i da u tom pravcu razmišljamo, ali prosto imamo tu početnu fazu tranzicije, izgradnje demokratskog društva gde vlade padaju, gde svaka nova misli da ima mnogo bolju koncepciju, prave se prekidi i to su ti nesporazumi i oteževajuće okolnosti.
LEVKOV: Htela sam da kažem, delimično se slažem što kađe gospođa Leko, ali moram nešto da napomenem. Rezultati o kojima sa govorila nisu prvi. Devedesetih godina je institut za psihologiju radio istraživanje o efektima osnovnog obrazovanja. Tadašnji nalazi su, takođe bili poražavajući, po kvalitet sistema i slično sadašnjem rukovodstvu ministarstva prosvete i političkoj vlasti u zemlji, ni tadašnja nije obratila pažnju na upozorenja sadržana u tim nalazima. Dakle, proces propadanja kvaliteta obrazovanja nije ni od juče ni od prekjuče, niti ima veze sa štrajkovima, nego ima veze sa tim što se u ovom društvu ne vodi sistematska briga za obrazovanje.
RSE: Zašto Vi, Radmila, niste rekli u sindikatu da cilj vašeg štrajka nema veze ni sa inflacijom ni sa platama, nego pre svega ima za cilj da popravimo proces obrazovanja?
DODIĆ: O procesu obrazovanja i reformi škola već odavno pričamo. Sarađivali smo sa ministarsvom Gaše Kneževića ovako ili onako, sa ove perspektive sjajno. Kada je došla gospođa Čolić apsolutno ni jedan put nije primila sindikalce. Ništa se profesionalno od nastavnika ne očekuje, ministar izgleda jedno razume reč štrajk, kojim ćemo naterati ministra da počne već jednom da sistematski rešava pitanje prosvete.
RSE: Ministar Vuksanović je roditelj, na sastancima to ponavlja, a nema razumevanja za vaše razloge i mnogi roditelji u Srbiji ne pokazuju razumevanje za štrajk, a onaj koga ćemo sada čuti, pokazuje i te kako. Suzana Mančić, TV zvezda:
¨Imam razumevanja i mislim da imaju razloga za štrajk. Pre svega, svi aludiramo na to da su deca naše najveće blago, da omladinu ne treba ispustiti, da je škola jako važna, pa ako je toliko važna, zašto onda prosvetari žive na ivici egzistencije? I kako možemo da očekujemo da neko ko nema hleba da jede i koji ima egzistencijalni problem, treba sa ljubavlju, pažnjom i strpljenjem da vaspitava našu decu? Ne mogu da kažem da ih podržavam, ali ih razumem.¨
RSE: A razumete li argumente iz Vlade Srbije, koji kažu da budžet ne bi mogao da podnese bilo kakva povećanja plata, pa taman i da se ide u skladu sa porastom stope inflacije?
¨Neka oni malo sebi smanje plate i sve ostale benificije koje imaju pa, neka onda govore o prosvetarima i zdravstvenim radnicima.¨
RSE: Sa druge strane, ono što se nameće, je da time što se štrajkuje, pre svega gube deca. Da li Vas to zabrinjava?
¨Naravno da me zabrinjava. Sreća je da ja imam tu finansijsku sigurnost da platim deci privatne časove. Šta sa onima koji nemaju? Prema tome, istina je da deca najviše trpe, ali dobro je prosvetni radnici izađu sa svojim zahtevima na početku školske godine i da se to tu reši, a ne da štrajkuju sto puta u toku godine.¨
RSE: Pominjete da ste u prilici i da uzimate privatne časove vašoj deci. Da li to deluje poražavajuće po vas, jer oni ipak idu u školu, provode tamo po sedam, osam sati dnevno i onda to nije dovoljno i moraju da uzimaju dodatne časove?
¨Ja to prihvatam kao realnost, jer nisam jedini roditelj koji je suočen sa takvim problemima, a sa druge strane, nemam dovoljno vremena da radim sa svojom decom. Da li sam ja bila mnogo pametna ili je moja generacija mnogo pametnija od ove danas ili su nam programi bili manjeg obima, ne znam. Uglavnom, sem engleskog nisam nikada uzimala druge časove.¨
RSE: Zašto mislite da je sada to potrebno?
¨Možda su prenatrpani i preobimni programi. Rekla bih da je to.¨
RSE: Ne mislite da je možda to što se ne radi adekvatno?
¨Možda se ne radi i adekvatno, ne znam. Ja sam jedan od onih roditelja koji kažu: uči školu, jer učiš za sebe, a ne za mene. Prema tome, sedi i uči. Ja da sedim i da radim sa decom, ne mogu. Ne mogu na taj način da vređam prosvetne radnike. Ali, oni dobro predaju ili ne predaju. Ima dobrih i loših profesora.¨
RSE: Čuli ste Suzanu Mančić, majku dvoje dece, dve devojčice, idu u osnovnu školu. Radmila, zovu li vas roditelji u sindikat i šta Vam govore?
DODIĆ: Retko zovu. Zovu da podrže ili da prete.
RSE: Čime prete?
DODIĆ: Pitaju, gde je Vaša direktorka, da je zovem, da joj ja kažem? To su, otprilike pretnje te vrste. Nijedan poziv, barem dok sam ja bila pored telefona, nije zvučao kao poziv na dijalog.
RSE: Milena, koji je savet roditeljima čija deca ne idu u školu zbog štrajka? Da li da krenu putem, kojim je krenula Suzana Mančić, pa da uzimaju privatne časove kako bi to nadoknadili?
BIĆANIN: Sumnjam da to propušteno gradivo može da se nadoknadi privatnim časovima. Može da se, nekako ta vremenska praznina popuni, može dete da održi kontinuitet sa gradivom, ali mislim da metod nastave koji se primenjuje na času, način na koji se radi na času. Prosto ne mislim da je to najbolji recept, jer ako jeste onda neka svako svoje dete kod kuće obrazuje i onda ne vidim nikakav problem. Onda neka roditelji menjaju učitelje i nastavnike kako vole, hoće i da brigu o obrazovanju preuzmu sami na sebe. Ali, ne mislim da je to civilizacijski normalno da se radi.
DODIĆ: Međutim, to se radi i to je toliko rasprostranjeno da se drže privatni časovi, da je Ministarstvo napisalo uredbu po kojoj nastavnici ne mogu da drže privatne časove svojim đacima. Očigledno da postoji nekakav defekt u školskom sistemu kada roditelji jure nastavnike i to iz svih predmeta.
BIĆANIN: Postoji defekt rada u svemu. Postoji defekt u sistemu, ali i izvan prosvete. Mi bi smo mogli da pričamo i o roditeljskoj brizi. Mogli bi smo da pričamo o tome koliko dolaze u školu, koliko slušaju savete razrednih.
DODIĆ: To sada nije tema.
BIĆANIN: Jeste, to je tema zašto plaćaju privatne časove. Da li ću time da kupim pažnju deteta, da li je to sada postalo ¨In¨? Jer, škola ne vredi, onaj ko radi ne vredi. Nismo svi isti, nismo savršeni.
RSE: Ljiljana, koji je vaš savet?
LEVKOV: To je ogroman problem i ja sam sasvim sigurna da ljudi koji štrajkuju taj problem veoma precizno vide. Ne mogu sada da smislim taj savet, ali moram da kažem, da i bez štrajka bi trebali strahovito da se brinemo za obrazovanje. I da nismo u ovakvoj situaciji. Pokrenuli smo temu privatnih časova. Pogledajte koliko su kod nas stvari propale kada o privatnim časovima govorimo o kao nečem uobičajenim, nečem veoma raširenom s obzirom da ministarstvo mora da donosi uredbu. I pogledajte kakva je ta uredba. Ne smeš da držiš časove svojim učenicima, ali smeš učenicima drugih nastavnika. Dakle, strahovito veliki problemi. Roditelji uvek treba da brinu o svojoj deci, ne mogu da prepuste školi svoju brigu o deci i dužni su da svojom intervencijom uskoče tamo gde škola ostavlja prazan prostor.
RSE: Neka to bude njihov savet za večeras. Radmila, da li ste zloupotrebili 1. septembar? Kao što se to uobičajilo proteklih godina, štrajkovi počinju baš prvog septembra.
DODIĆ: Ne! Normalno sindikalno iskustvo je: štrajkovi ne počinju 1. septembra, štrajkovi počinju onda kada se pravi budžet. Znači, počinju u novembru, to smo naučili od 1996. godine.
RSE: Zašto niste krenuli u novembru?
DODIĆ: Ovaj štrajk je iznuđen. Mi nismo mislili da će do njega doći. Dakle, u junu mesecu došlo je do potpisivanja protokola između sva tri reprezentativna sindikata, kojeg je i Ministarstvo parafiralo, doduše Vuksanović nije stavio potpis, ali je rekao da je dovoljno što je na memorandumu Ministarstvo prosvete. I ostalo je da se do početka školske godine reše sporna pitanja i potpiše kolektivni ugovor.
RSE: Po vašem uverenju to se nije dogodilo i tako je štrajk počeo?
DODIĆ: To se nije dogodilo, a mi smo u junu održali štrajk upozorenja, jednosatni, da pokažemo koliko smo ozbiljni što se 1. septembra tiče.
RSE: I ponovo ću pitati ono što sam pitao na početku emisije, do kada će štrajk trajati?
DODIĆ: Do ispunjenja svih zahteva.
RSE: Koliko smo rekli da je trenutno škola u štrajku?
DODIĆ: 352. štrajk se širi...
RSE: ...kao epidemija.
DODIĆ: Jeste. Mogu vam reći da je i sindikat iznenađen. Zbilja smo prijatno iznenađeni i eto doživljavamo svoju satisfakciju da nam i škole iz drugih sindikata sada prilaze i jednostavno prepoznaju gde je prava priča.
RSE: Nemojte zanemariti da sam rekao ¨kao epidemija¨, jer to je ipak kao bolest, na čjoj god strani da je reč, treba je lečiti.
RSE: Da krenem unatraške. Koja je gornja granica? Do kada će te štrajkovati?
DODIĆ: Do ispunjenja zahteva.
RSE: To može dugo da traje.
DODIĆ: Može, spremna sam.
RSE: Ko više ispašta, učenici...?
DODIĆ: Ne znam. Nisam sigurna. Bolje da okrenemo ovako. Ko je kriv da se ovo pitanje uopšte pokreće? Dakle, unija sindikata je najavila u junu mesecu jednodnevni štrajk upozorenja Vladi, ako se ne reše problemi. I da školska godina 1. septembra neće da krene. Vlada je imala dovoljno vremena da pregovara sa sindikatima i apsolutna odgovornost je na Vladi, odnosno Ministarstvu finansija i prosveti.
RSE: Kada pitam o tome ko više ispašta, otvorena su pitanja proteklih godina: da li su đaci najveće žrtve, jer oni su ti koji ne idu u školu, koji gube od nastave i, u krajnjem slučaju, moraće to nadoknađivati, a nadoknada ne može nikada biti kvalitetna kao predavanje u prvom koraku.
DODIĆ: Tu se otvara jedna druga priča. Časovi su godinama trajali 45 minuta, a zapravo prosveta je bila u belom štrajku. To je pitanje kvaliteta nastave, da li će čas trajati 30 minuta ili 45 minuta i ne postoji takav čas koji se ne može nadoknaditi. Pitanje može da se drugačije okrene. Kako možete da očekujete od jednog nastavnika da bude entuzijasta, da bude profesionalan, da bude spreman da uđe u obrazovanje i vaspitanje na način koji bi najveće potencijale dece izvukao, kada je on lično frustriran i kada u to isto obrazovanje društvo ne ulaže?
RSE: Sa nama je i direktor Osnovne škole ¨Drinka Pavlović¨. Škola u centru grada, u Kosovskoj ulici. Gospođa Milena Bićanin. Čuli ste šta kaže Radmila. Nastavnici i profesori su frustrirani u uslovima u kojima žive i rade. Da li se Vi u tome prepoznajete ili mislite da se Vaše kolege u tome mogu prepoznati?
BIĆANIN: Mi globalno svi nosimo neku vrstu frustracije, nezavisno kojom se vrstom posla bavimo. Svi imamo priču iza sebe, dugogodišnju tegobu života i pre svega i ličnu vrstu frustriranosti, onda to mora da se pokaže i na poslu kojim se bavimo. Nisu prosvetni radnici u nešto specifično i dramatično drugačijem položaju, nego što su drugi ljudi koji rade, pa bez obzira da li su njihove plate finansirane iz budžeta ili su u privredi.
RSE: Ali, prosvetni radnici mnogo češće štrajkuju.
BIĆANIN: Ekonomsko pitanje je uvek i za svakoga važno, i da živimo u potpuno sređenoj zemlji i tada bi nas interesovalo, ali mislim da prosvetni radnici vrlo često štrajkuju zato što nemaju društveno priznat status. Taj status se davno izgubio i svi se negde sećaju kada su popovi i učitelji bili najcenjeniji ljudi. Lično mislim da je to bilo vreme niske društvene nadgradnje, tako da se ne bih vraćala u to vreme autoriteta. Ali, ako pričamo o frustriranosti, ona je značajno prisutna neadekvatnim ekonomskim momentom, ali mislim da je prvi uzrok svemu ta društvena ojađenost, što smo godinama bili na margini, možda smo i sami tome doprineli, i što dugo godina iz toga ne možemo da se izvučemo, a sa druge strane, mislimo da se bavimo veoma značajnim poslom, borimo se u svim poteškoćama kojima smo okruženi i želimo da budemo prepoznati kao ljudi koji se bave ne samo vaspitanjem, obrazovanjem nego, prosto odgajanjem novih ličnosti.
RSE: Imam utisak da pokazujete razumevanje za razloge štrajka.
BIĆANIN: Ja ih pokazujem.
RSE: Zašto onda ne štrajkujete?
BIĆANIN: Zato što svaka škola ima svoju tradiciju, svoj duh, ima kolektiv, energiju i po tome se sve škole razlikuju, bez obzira što čine isti sistem. Možda je škola, u kojoj sam ja sada na tom mestu, u nešto drugačijoj situaciji. Sve najave sindikata da se Vlada opominje da će biti štrajka itd., pored nas su potpuno prošle, jer smo se bavili onim što je za nas zaista primarno i potpuno sam sigurna u to što kažem, a to je taj 1. septembar i dolazak svih naših učenika i svi poslovi koje moramo da obavimo.
RSE: Radmila, imam utisak da nešto želite da dodate?
DODIĆ: Dve stvari. Reč frustriranost zapravo ne znači samo materijalnu frustriranost, da nas je država stavila u poziciju građana drugog reda, nego znači i da mi dugogodišnjim štrajkovima pokušamo da iznudimo da se sistemski reši problem prosvete. Znači, sa jedne strane problem finansiranja prosvete, da bude stabilan, sa druge strane da se reši problem pravca i puteva, da se ova Vlada opredeli kojim putem će da ide prosveta, a da ne gura probleme pod tepih.
RSE: A, druga stvar?
DODIĆ: To je ta druga stvar. Jedan reformski kurs da se odredi, oko kojeg bi trebalo da se stvori koncenzus, a da ne zavisi i finansiranje i putevi reformi od ličnosti ministra. Što je potpuno nedopustivo. I naša želja je da ovaj štrajk bude poslednji i da se reše sistemski problemi.
RSE: To su za svaki štrajk govorili: želimo da bude poslednji.
DODIĆ: Mi smo umorni od toga, a evo koleginici direktorki da odgovorim, pošto je ona objasnila da je njena škola specifična, možda bi tu odgovor bio bivšeg premijera Marjanovića da postoje škole u kojima rade...kako je rekao...
RSE: Ne sećam se.
DODIĆ: Ja ću da ga parafraziram i to je za nas bila velika uvreda kada smo mu rekli: ¨ministre, daj novca¨, a on kaže: ¨nemam dinara, vadite devize, u prosveti rade nesposobni muškarci i imućne žene¨.
BIĆANIN: To je slično jednom mom izlaganju na nastavničkom veću 1996., kada je bio taj veliki štrajk i kada sam bila novajlija u kolektivu, rekla sam da ljudi u prosveti rade, žene koje su udate i one što imaju mame i tate, kao što imam ja. Znači, ako pričamo o plati, morate da imate nekog ko će da vam malo pomogne, ali to nije specifičnost moje škole.
DODIĆ: Odluka je bila da prvi razredi budu primljeni, da učitelji prvih razreda ne štrajkuju, baš zato da se taj prvi dodir sa školom ničim ne bi pokvario.
BIĆANIN: Jeste, onda to znači, prekosutra ne idemo u školu. Dočekali smo prvake i rekli im, ¨E, dragi moji, mi sada nećemo raditi i vi ćete na neodređeno vreme...
DODIĆ: Ne, prvaci i dalje rade.
BIĆANIN: Samo prvaci rade. Znači, za te kolege ne važi.
DODIĆ: Jeste. Imali smo razumevanja za specifičnu situaciju...
RSE: ...onih koji polaze u prvi razred. To smo čuli na početku. Sa nama je i dečiji psiholog, inače predavač na Odeljenju za pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gospođa Ljiljana Levkov. Vi ste radili sa učenicima, pretpostavljam, bavili se i njihovim iskustvima i zaključcima do kojih su oni dolazili tokom štrajkova. Koji je Vaš utisak? Da li su oni najveće žrtve ovih štrajkova?
LEVKOV: Mi imamo u ovoj zemlji mnogo iskustva sa tim kako se funkcioniše u neregularnim i izuzetnim uslovima. Jedan elemenat tih neregularnih uslova su i štrajkovi, i inače i u prosveti posebno. Nažalost, ne raspolažemo nikakvim sistematskim i pouzdanim podacima o tome kakav je stvarni i dugoročni i neposredni uticaj ovakvih događanja i na decu i na obrazovanje uopšte i na nastavnike i sve druge aktere u sistemu. Ono što zdrav razum govori veoma ubedljivo je da posledice i uticaj nikako ne mogu biti povoljni ni za koga. Veoma ozbiljno čujem reči koleginice Radmile kada kaže da ¨štrajkujemo u nadi da je ovo poslednji štrajk¨. Dakle, jedan procep u kojem se nalaze i škole, roditelji, prosvetni radnici i, naravno, deca, jedan od mnogih, jeste taj da prosvetari predstavljaju jedan poseban društveni sloj, poseban deo radno sposobnog stanovništva koji može i mora da radi u svim uslovima i bez obzira na sve. Kada se čovek nađe u tom procepu, to je nemoguća situacija u kojoj se nalaze nastavnici koji pod tim uslovima mogu ili moraju da rade, a i deca kojima se inače, strahovito nepovoljan opšti ambijent u kojem u ovoj zemlji rastu, još dodatno destabilizuje, još dodatno relativizuje, dodatno opterećuje. To zaista ne može da bude ni za koga dobro.
RSE: Koje je Vaše mišljenje, da li se deca raduju štrajku? Poznato je da deca baš i ne vole toliko da idu u školu.
LEVKOV: U ovakvu školu niko ne voli da ide ili malo ko voli da ide.
RSE: To je već druga tema. Mene interesuje da li smo napravili stanje kojem se đaci osećaju kao da imaju produženi raspust?
LEVKOV: Naravno da ga doživljavaju. Da li se sećate šta su srednjoškolci skandirali u ulici, tada Srpskih vladara, pred Skupštinom Srbije? Vikali su, ¨Dačo care – ne daj pare¨. Deca to očekivaju kao jednu neočekivanu pogodnost. Treba da se ide u školu, a ne ide se, super!
RSE: Da podsetimo ko je Dača. To je bivši ministar prosvete Dača Marković. To je bilo prilično davno. Hajdemo u Bor. Čućemo kako, između ostalog, i srednjoškolci doživljavaju ovaj štrajk. Inače u Boru se većina škola pridružila aktuelnom štrajku.
*****
U štrajku je šest osnovnih i dve srednje škole ili više od 70 posto borskih škola. Totalne obustave nastave nema, jer je Forum sindikata obrazovanja u Boru odlučio da se ispoštuje zakonski minimum, da čas traje samo 30 minuta.
U borskoj gimnaziji za ovakav oblik štrajka učenici imaju sledeće komentare:
¨Gubimo dosta zato što ćemo morati sve to za zimski raspust da nadoknađujemo. Više sam za to da idemo u školu na početku nego kasnije, na zimskom raspustu.¨
¨Gubimo dosta, ali nama to ide u korist. U smislu što smo sada sa raspusta i nekako nam se ne ide u školu.¨
¨Ne ostavlja posledice, ali ako već ne idemo u školu, ne bi trebali da idemo uopšte, jer ovako samo gubimo vreme.¨
¨Mislim da ne gubimo ništa, zbog toga što bi mi jednostavno bežali sa časova u početku, a ovako je bolje što idemo u školu, a ustvari ne idemo jer nećemo morati da nadoknađujemo.¨
RSE: Kako misliš to, idete, a ne idete?
¨U suštini idemo na časove, ali ništa ne radimo, verovatno zbog štrajka, a i zbog početka školske godine.¨
RSE: Misliš da će to kasnije da ostavi posledice?
¨Neće velike posledice. Nadam se da neće ovaj štrajk dugo trajati.¨
¨Mislim da ništa ne gubimo. Ja sam za to da časovi traju 35 minuta. To samo kod nas traju 45 minuta.¨
Da li su učenici oštećeni ovakvim oblikom štrajka, pitamo profesorku francuskog Gordanu Ignjevski:
¨Mislim da nisu. To je kao zagrevanje fudbalera pored terena da uđe u igru. Na početku im je gimnazija gimnazija, inače teška posle osmog razreda. Znači, na početku, malo kraće, rasterećenije. Imamo dosta iskustva da sažetije uradimo to što je početak i mislim da nema nikakvih problema.¨
RSE: Sami štrajkovi, u poslednjih desetak godina, koliko su po vama uticali na razvoj generacija i edukaciju učenika?
IGNJEVSKI: Obrnuto mislim. Čak su se neki učenici starijih razreda divili što pokazujemo. To one godine kada niko nije smeo da protestuje, a mi smo ipak smogli snage i gledali su nas kao heroje. Mislim da mladi ljudi nemaju ništa protiv toga, ne gube ništa od nastave. Inače je bilo pretrpano gradivo. Sada je tendencija Ministarstva da se to malo rastereti, prema principima Evropske unije, i da smo mnogo veće ličnosti što smognemo snage da isteramo naša prava.
RSE: Ono što je interesantno, što proizilazi iz samog kraja ove priča, a što će biti pitanje za sve tri moje sagovornice, jeste: da li se učenici zaista dive svojim profesorima ili se profesorski autoritet ovim potezom nepovratno urušava?
BIĆANIN: Ja nemam nikakvo iskustvo u tom smislu zato što naša deca dolaze u školu. Na početku školske godine je bilo ne više od tri do pet poziva roditelja koji su pitali: da li radite? Ako je tako malo interesovanje roditelja bilo da li ćemo da radimo, onda je i u njihovim kućama to bilo sasvim normalno da hoćemo. Časovi potpuno normalno funkcionišu, nema nikakvih teških komentara, kolega koji kaže, zašto mi radimo a neko drugi ne radi. Škola najnormalnije funkcioniše, sa najnormalnijom atmosferom, kao da se to okolo ni ne dešava.
RSE: Mislite li da bi deca pokazala razumevanje ukoliko bi vaša škola bila u štrajku?
BIĆANIN: Ja ne mogu da govorim o razumevanju dece. Neko voli da ide školu više, neko manje i nađe razlog da vas opravda ili ne, i da vas razume to što vi hoćete ili nećete. Naša deca su mala, u rasponu od 7 do 15 godina, pa ko sada u tom rasponu može šta da razume?
RSE: Pokušavam da govorim o porukama. Onaj ko bi za njih trebalo da predstavlja autoritet, a to je nastavnik, učitelj, odlazi da štrajkuje zbog toga što od toga što radi ne može da živi. Kakvu to njima poruku emitujete? Da li emitujete poruku: „nemojte nikada da radite ono što mi radimo, nađite bolji posao¨?
BIĆANIN: Ne. Mislim da emitujemo potpuno drugačiju poruku, a to je, uprkos svemu i zato što jesu takve okolnosti, nije potrebno da se tako radi, ali mi želimo da radimo. Vratiću se specifičnosti moje škole. To je kolektiv u najvećem broju sastavljen od ljudi koji su birali posao. Oni taj posao vole, rade sa entuzijazmom i silne godine smo proveli zajedno u veoma teškim okolnostima.
RSE: Ljiljana, koji je Vaš utisak? Kakva se poruka šalje deci ovakvim potezima?
LEVKOV: Prvo, govorimo o jednom veoma širokom uzrasnom rasponu. Mene su veoma dotakle reči profesorke francuskog iz Bora, koja kaže da je štrajk u koji su ušli stvorio jedno dodatno poštovanje prema nastavnicima od strane učenika. Ja verujem da je to tako. Sa druge strane, u osnovnoj školi govorimo o deci koja nemaju osnova na kojem bi zasnovali nekakav svoj stav. Prvo je zaista relevantno ispitati kakvu im poruku šaljemo. Štrajk im šalje poruku, ne može sve i ne sme se pristati na sve. Sa druge strane, mislim da nebi štrajk trebali da posmatramo isključivo iz perspektive dečijeg odnosa, iako su deca veoma značajni akteri u tom poslu, prosto i same činjenice da se radi o deci, i da njihova gledišta mogu da budu ili smeju da postanu bilo kakav kriterijum. Dakle, ovde je pitanje da li odrasli mogu da postignu nešto time što rade i da li to što rade i što postižu nosi u sebi barem klicu interesa za samu decu. Ako štrajk ima za cilj da poboljša kvalitet onoga što se u školi dešava, onda je dobar i za decu. Može se raditi i bez štrajka, a da kvalitet onoga što se radi u školi bude nikakav i kakva je onda to poruka? Ja bih se zadržala na tome da deca i nastavnici predstavljaju neku vrstu zajednice, da su nastavnici neka vrsta uzora za decu i ako su oni sposobni i spremni za nešto što se zove zajednički interes, onda to šalje dobru poruku deci.
RSE: Mislite li da je moguće ostvariti solidarnost da deca sve to istrpe, a onda da se vrate u normalu na sopstvenu štetu, jer čuli ste šta su rekli i sagovornici Dejana Radulovića, to su deca koja su sasvim svesna da će raditi i vikendom?
LEVKOV: Imamo većih šteta i manjih. Mnogo je veća šteta da oni završe školu, a da zapravo unutar tog procesa ne napreduju i da se ne osposobe za život kakav ih čeka u budućnosti.
RSE: Radmila, voleo bih da čujem vaš komentar na sve ovo. Čini mi se da mi sve ovo govorimo o naporima za postizanje kvaliteta nastave, kvaliteta obrazovanja, a ono što slušamo u medijima ovaj štrajk se ipak svodi na finansijske zahteve?
DODIĆ: Poruka koja se šalje, može i ovako da se shvati, borimo se i za dostojanstvo profesije. Prosvetni radnik nije građanin drugog reda ove države. Ima prava kao i svi ostali na određene zakonom propisane stvari, a prosvetni radnik ima i prava da se bori i za bolju školu i za bolje školstvo. U tom smislu, to bi bio jedan poseban segment i to bila priča o kvalitetu nastave. Za 30 minuta ili 45, mislim da je to pitanje potpuno nebitno. Treba da se otvori priča o tome kakvu mi školu želimo. Gde je tu mesto nastavnika, gde je zainteresovanost društva, gde je zainteresovanost, ne samo u pitanju finansiranja nego da se otvori pitanje reformisanog školstva. I ako pričamo o strahu nastavnika od štrajka i strahu da se ne ostane bez posla, to je ta priča u kojoj treba isterati ministra na čistac i da on kaže zašto je zabranjena reč ¨Tehnološki višak¨, oko koje svi nastavnici strepe. 12000 ljudi ima koji su ne raspoređeni ili su tehnološki višak, a naš ministar priča o nekim političkim odlukama u kojima u narednih dve godine neće biti reči o otpuštanju nastavnika i onda nastavnike tera da se bore za golu egzistenciju, kako će oni da prežive te dve političke godine i posle kada tresnu, kako će da tresnu.
RSE: Pa nije mi stalo da budem neiskren sa Vama, ja sam čuo tu njegovu izjavu koja jasno kaže: „strpimo se, još godinu dana da izdržimo pa će sve biti u redu“.
DODIĆ: Kako može da bude u redu, ako mi imamo svake godine demografski pad, a ministar priča o neke dve godine kada će da se pojave npr. 8.000 novih đaka.
RSE: Ali, evo, Milena i njen kolektiv su spremni da se strpe tih godinu dana.
BIĆANIN: Da, pa zaista jesmo, jer u sadašnjoj generaciji prvih razreda imamo 97 dece, prošle godine smo upisali oko 100 i vraćali roditelje jer smo mislili da je to mera za nas. Ove godine ih je došlo oko 97, taman fino, od toga je dvije trećine izvan ¨Drinke Pavlović¨. Mi bi smo sa onim što je populacija u rejonu, što nama pripada, mogli da napravimo jedno odeljenje. Pošto u našoj školi prvi razred ima celodnevnu nastavu, znači da ima osam učitelja, šest učitelja bi moglo, neznam kako, da se rasporedi.
DODIĆ: Ali, znači komšijski, Vi ste oduzeli drugim školama posao učitelja?
BIĆANIN: Ne, mi nikome nismo oduzeli, zato što su roditelji birali, oni po zakonu to mogu da rade. Znači mogu od februara, početka marta, da se raspitaju da li u školama ima mesta, jer ako imate mesta vi ćete ih primiti. Ako su čuli za školu i ako su rešili da dođu, mi smo za sada veoma voljni da njihovo poverenje ojačamo i prosto smo se odazvali na njihovo poverenje.
RSE: Ako ja dobro shvatam, voljni ste da prihvatite taj poziv ministra da se strpite godinu dana?
BIĆANIN: Jesmo voljni.
RSE: Na sopstvenu štetu?
BIĆANIN: Ne znam kolika je šteta, znate šta, ja bih pitala svoje kolege, da li smo i koliko bili u šteti kada smo 2000. godine imali 60 maraka prosečnu platu, ćutali, trpeli, a tu platu smo primali jednom u tri nedelje, neznajući kada ćemo da je primimo.
RSE: Hajde da kažemo nešto što je aktuelno, pa ćemo i to prokomentarisati. Na ime, dva sindikata su optužila Uniju prosvetnih radnika Srbije da je ovaj štrajk politički motivisan i da iza njega stoji Čedomir Jovanović i Pokret Snaga Srbije, Bogoljub Karić. Predstavnik jednog od tih sindikata Zdravko Kovač za naš program je izjavio:
„Sasvim je sigurno da je jedan deo Demokratske stranke upleten u to. To je frakcija koja oko gospodina Jovanovića, a sasvim je sigurno da u poslednje vreme još jedna politička opcija utiče svim sredstvima na sve javne činioce, da svim sredstvima oko pravljenja afera štrajkovima, koji nisu rezonski bilo kojim vrstama javnih protesta i okupljanja, tribinama i slično utiče na to da se vlada obara. Radi se o snazi Srbije i ja neću da tvrdim da je Unija povezana, ali sasvim sigurno da sa ovom grupacijom koju sam prvo spomeno imaju dosta dobre veze i da su i oduvek imali. I to bi moglo da podrazumeva da gospodin Skrobonja u potpunosti ne kontroliše svoj odbor i da verovatno neki jaki ljudi u tom odboru nastupaju u ovom trenutku više sa političkih nego sa sindikalnih pozicija.
RSE: Zdravko Kovač iz Gradskog sindikata nezavisnost. Radmila, da budem direktan: da li Vas je instruirao Čedomir Jovanović i Bogoljub Karić?
DODIĆ: Znate šta, uvek u nedostatku argumenata potegne se pitanje politike, tako da je potpuno smešno. Ovo je sindikalna borba. Ali, smešno je da jedan Kovač pokreće političko pitanje, kada znamo da je njegov sindikat potpisao sa Vladom ugovor o saradnji. Dakle 23 člana koliko ima naš glavni odbor, i svi članovi su iz cele Srbije, ja odgovorno tvrdim da ni jedan nije ni u jednoj političkoj stranci. Dakle mi kao sindikat ne menjamo stranke radi političkih i pravimo političke dogovore, nego je ovo čisto sindikalna borba. A ako se to zove politička borba uslovno rečeno, onda DA.
RSE: Ljiljana da li Vama zvuči neverovatno da iza štrajka prosvetnih radnika, stoji neka politička opcija?
LEVKOV: Ja vam nisam baš neki stručnjak u političkim pitanjima.
RSE: Kako god, imate valjda neki utisak?
LEVKOV: Imam utisak i moram da kažem da u slučaju ovog štrajka nemam utisak da je rukovođen političkim razlozima. Uostalom, već smo rekli da su razlozi koji rukovode ovaj štrajk, razlozi koji su sistemske prirode, u kojima se pojavljuje veoma razgovetno potreba da se sa obrazovanjem nešto sistemski učini, ali komentari i komentar koji ste naveli govore o tome da i ovaj štrajk predstavlja poligon za dobijanje i prikupljanje političkih poena. To je veoma žalosna situacija i ako se vratimo na našu predhodnu temu o porukama koje upućujemo deci, onda mislim da su te poruke veoma loše, da su strahovito neozbiljne i da mi u stvari govorimo našoj deci, ovde niko ne nastupa iskreno i ništa nije onako kako izgleda, svako ima neki mračan interes i svako se bori samo za sebe.
RSE: Idemo u Požarevac.
*****
Osamdeset posto škola na teritoriji ove opštine je u štrajku, časovi u mnogima traju samo 30 minuta, ali zvona zvone nakon 45 minuta, dok profesori i nastavnici ustaju i odlaze posle 30. minuta.
Predsednik sindikata u Požarevcu Miloš Mijatović kaže da ovom sindikatu u požarevačkim školama pripada između 800-900 radnika, što predstavlja tri četvrtine ukupnog nastavnog kadra:
¨U svim školama gde je skraćena nastava i gde su ljudi ušli u štrajk, tu su se priključili i ljudi iz samostalnog sindikata. Naravno, mi smo prosvetni radnici i borimo se za ista prava, bez obzira u kom smo sindikatu.¨
Članovi Samostalnog sindikata prosvetnih radnika, takođe su se priključili štrajku svojih kolega. Mišljenja roditelja apsolutno su podeljena:
¨Podržavam štrajk, mislim da će naša deca odnosno učenici, da nadoknade to kasnije, znači neće izgubiti ništa. Smatram da Vlada bi trebalo da svima mesečna primanja uskladi sa inflacijom, što mislim da ne čine.¨
¨To je žalosno, zato što deca gube mnogo¨
¨Imam utisak da će da imaju loš stav o prosveti¨
¨Nemam pojma, neznam, nisam ni čula¨
¨Normalno da mislim, treba da se reši na drugi način, deca u tom bombardovanju mislim da su izgubili mnogo od nastave, da bi se sada isto tako radilo, mislim da nije u redu¨
Deca koja se danas drže skraćene nastave takođe različito reaguju na štrajk nastavnog kadra:
¨Ide mi se u školu, a nisam za štrajkovanje zato što ćemo opet to da nadoknađujemo i bolje da krenemo na vreme u školu.¨
¨Nastavnici ništa ne gube, mi gubimo nastavu i svoje vreme.¨
¨Kada imamo kontrolni onda volim da bude štrajk, a kada nemamo onda, ne!¨
¨Nismo se dugo videli i sada se igramo u školi.¨
I prosvetni radnici zahtevaju redefinisanje pojedinih članova pojedinačnih kolektivnih ugovora. Kao i to da cena njihovog rada prati stopu inflacije za ovu godinu. Kažu da do ispunjenja svojih zahteva od štrajka neće odustati.
*****
RSE: U nastavku će biti reči o tome koliko roditelji pokazuju razumevanje za tvrdnje iz Vlade Srbije da je finansijski neizvodljivo povećenje plata prosvetarima. TV voditelj i majka dvoje osnovaca Suzana Mančić:
¨Pa neka oni malo sebi smanje plate i sve ostale beneficije koje imaju, pa onda neka govore o prosvetarima i zdravstvenim radnicima, jer znam kako žive.¨
RSE: Nešto kasnije biće sa nama i Suzana Mančić. Ali jedno pitanje koje je iz Požarevca meni nameće, da kažem sistemsko pitanje obrazovanja. Gospođo Ljiljana Levkov, Vi ste dečiji psiholog. Šta mislite i šta kaže nauka, da li bi zaista časovi trebalo da traju 30 minuta, možda je to neka korist koju možemo da izvučemo iz ovih štrajkova?
LEVKOV: U različitim obrazovnim sistemima različito su koncipirani časovi, pa i trajanje časa. Ima sistema, i to vrlo uspešnih, u kojima nastava traje 30 minuta. Ali moram da vam skrenem pažnju da je pitanje trajanja časova i ukupnog trajanja nastave samo jedno od pitanja kada se radi o organizaciji obrazovanja. Naše obrazovanje je tako koncipirano da je sadržinski strahovito zasićeno, postoji ogromna količina sadržinskog materijala koje deca po pravilu treba da memorišu, bez mogućnosti da ga stvarno izgrade kao znanje. I postoji jedan drugi problem, a to je ocenjivanje tog znanja i njihove efikasnosti. Dakle, nema problema sa trajanjem časa od 30 minuta, čas može da traje i 45 minuta jer ono što je važno je šta se na času dešava i koja vrsta pristupa deci i znanju na času se primenjuje, to je ono što je ključno. A jeste tačno da i sa 30 minuta može da se uradi vrlo mnogo, i kao što je istina da za 45 minuta može da se ne uradi ništa. Dakle, pogrešno je postavljeno pitanje da li deca gube ako gube 15 minuta od jednig časa, kao što je pogrešno reći da samim tim što nam časovi traju od 45 minuta da je naše obrazovanje dobro. Ono što ja želim da kažem, to se odnosi na komentare koje ste emitovali iz Požarevca. To je zaista licemerno, da se rukovodstvo prosvete od prosvetnih radnika traži strpljenje, za užasan materijalni položaj.
RSE: Zašto je to toliko licemerno kada mi živimo u jednoj siromašnoj zemlji u kojoj se traži strpljenje, ne samo od prosvetnih radnika, nego od svih slojeva društva?
LEVKOV: Nije licemerno to što živimo u siromašnoj zemlji, nego je licemerno to što rukovodioci Ministarstva prosvete imaju i po tri i četiri puta veću platu nego prosvetni radnici od kojih se traži strpljenje, to je licemerno.
RSE: Milena, koji je Vaš komentar na ovo? Pitam zbog toga što ste ekli da ipak imate spremnost da izađete u susret onome što kažu u Ministarstvu prosvete.
MILENA: Komentar je otprilike: ako je sada pitanje kolika je plata i njih u Ministarstvu i koliko je puta veća u ovom trenutku od naših plata, pa to je večno pitanje koliko je bilo u nazad tri godine, pa u nazad pet godina, pa koliko u nazad 15 godina. Znači, to je otprilike uvek bilo tako.
LEVKOV: Ja ne kažem da nije tako.
DODIĆ: Ja zaista ne znam kolike su njihove plate, ja znam koliko primaju moje kolege, ali ne bih rekla da je to licemerje pozivati nas na strpljenje. Možda malo u meni dominira neki moj lični stav, ja sam istoričar po obrazovanju i znam da treba puno vremena za neke procese.
BIĆANIN: Ja mislim da, ako nema za otpremninu za nastavnike više od plate i po, a za svoje službenike Ministarstvo ima više od 200 evra mesečno, odnosno konkretno, nadzornik za odpremninu Kragujevca dobija protivvrednost od 12.000 evra, a nastavnik u Beogradu za otpremninu dobija platu i po, ja onda tu mogu da pričam o mnogo čemu. I između ostalog o tom sramotnom traženju strpljenja za nas, a oni imaju pare i za tu otpremninu i za Guču, i za ogromne plate poslanika, tako da ja baš nemam razumevanja za apele ministra.
LEVKOV: Volela bih da bude potpuno jasno šta smo rekli, nije licemerno tražiti strpljenje i nije reč o tome da bilo ko misli da bilo ko može da uradi nešto za kratko vreme, licemerno je tražiti strpljenje od nekog ko živi na rubu egzistencije, a u isto vreme sam živeti vrlo komotno i komforno.
RSE: Kolika je prosečna plata u prosveti?
BIĆANIN: Zvanično za profesore je 20.000 dinara, zvanično za nastavnike je 14.000 dinara, a dalje da ne idem, prema učiteljima i vannastavnom osoblju.
RSE: Ja zmam da u nekim fabrikama u Beogradu koje su pod stečajem plate ne prelaze 10.000 dinara.
BIĆANIN: Pa onda dolazimo na onu čuvenu Miloševićevu: „meni je prosvetni radnik važan koliko i svaka zemljoradnička zadruga.“ Mislm da Vam je poređenje neumesno.
LEVKOV: Ja mislim da je poređenje neumesno, ali to je veoma raširen način na koji se misli, pri tome želim da kažem da nastavnici svakako nemaju nameru da žive bogato i da dobijaju bogataške plate. Ali ne mogu valjano da obavljaju svoju osnovnu delatnost ako kao nadoknadu za nju ne mogu da namiruju svoje elementarne, egzistencionalne i porodične potrebe. Kakav god da je nastavnik i kakva god da mu je motivacija, ako živi na rubu egzistencije, ne može dugo tako da funkcioniše.
RSE: Još jedan primer iz Srbije: Užice.
*****
U Užicu nijedna škola nije u štrajku. Ne pominjemo uopšte obustavu rada, iako smo ranijih godina uvek učestvovali u štrajku prosvetnih radnika.
U školama su redovne plate i iznad proseka, a za sada nema viška radnika za razliku od privrede kaže profesor Tehničke škole u Užicu, Željko Antonijević:
¨Ova sadašnja vlast je prilično poštena što se tiče prosvete, u odnosu na predhodne. I bilo je razloga za štrajk i jesmo štrajkovali, jer drugačije se nije moglo i niko nije slušao glas prosvete uopšte. A u ovoj situaciji, posebno kada privreda posustaje, tako da dosta zahteva dolazi kod direktora škole da se traži posao, ali ne pada mi na pamet da štrajkujem jer Ministarstvo finansija dogovorene obaveze ispunjava na vreme. Radio sam i kada smo primali deset puta manju platu nego privreda, pa sada ti isti inžinjeri, moje kolege, dolaze i traže posao. Došli smo na svoje, konačno, da se taj profesorski posao i ceni i poštuje, nama je profesorska plata 23.000 u odnosu na kolege iz privrede koji primaju oko 2.000 do 5.000, to je ipak relativno visok iznos.¨
Štrajk profesora najviše štete nanosi maturantima, ne ide se nekoliko dana u školu, ali se sve to kasnije nadoknadi subotom, odgovaraju užički gimnazijalci i učenici Srednje tehničke škole:
¨Učenici su možda i gubili, a profesori dobijaju time što štrajkuju.¨
¨Ništa se ne dobije, jer smo kasnije sve nadoknađivali. Ovako je bolje da krenemo bez štrajka.
¨U suštini mi gubimo. Pogotovo mi četvrtaci, jer nam treba za fakultet. I nemamo vremena baš. Treba sve to nadoknaditi.¨
¨Mislim da je bolje da se ide u školu iz tog razloga što bi se posle te subote nadoknađivale.¨
Kažu da će ovaj štrajk na početku školske godine najviše pogoditi maturante. Šta misli jedna od njih?
¨To je sigurno tačno, jer bi smo sada mnogo izgubili time što nebi išli u školu. Nadoknađivali bi te časove i nebi stigli na vreme da pripremimo ni prijemne ispite, ni maturu, a takođe nas čeka i ekskurzija, koja je sada, 24.9. Tako da je jedva čekamo i uopšte ne pomišljamo na štrajk. Zaista nam nije poptreban.¨
A, vašim profesorima?
¨To morate pitati njih, ali mislim da ne bi trebalo.¨
¨Čim ne štrajkuju, znači da im nije potreban.¨
RSE: Ja bih se vratio na početak priče. Svi se sećamo 1999. godine, NATO bombardovanja, škole nisu radile skoro tri meseca. Onda se to nadovezalo na školski raspust, još tri meseca i praktično pola godine deca nisu išla u školu i to je najduža pauza od 1991. godine, kada su počeli štrajkovi. Da li je moguće popuniti te rupe u znanju?
LEVKOV: Podaci koje imamo sa međunarodnih merenja, postignuća naših učenika su katastrofalna i ona pokazuju da, posle 12 godina školovanja, skoro 50 posto naših učenika nije u stanju da razume, na jednom elementarnom nivou, jedan pisani tekst. U tumačenju ovakvih poražavajućih rezultata, uzgred budi rečeno, nalazimo se na poslednjem mestu od svih evropskih zemalja. Nije toliko bitno to poslednje mesto, koliko je bitno zaostajanje za drugima. U tumačenju toga ima izvesnog udela i te pauze u procesu izazvane štrajkovima ili NATO bombardovanjem. Sasvim je sigurno da se jednim delom, zaostatak do kojeg dolazi zbog ne obavljanja nastave, može nadoknaditi kvalitetnom nastavom. Ja vam govorim o periodu od 12 godina, ovo istraživanje je vršeno u maju 2003. godine, u kojem nismo uspeli da opismenimo svoju decu da razgovetno razumeju elementarnu verbalnu poruku.
RSE: Da li je bio problem samo u tim pauzama ili i u obrazovnom kadru?
LEVKOV: Nije problem samo u tim pauzama, to je upravo ono što sam htela da kažem. Reč je o kvalitetu rada i kvalitetu sistema, u celini. Moram da kažem da je aktuelno rukovodstvo Ministarstva prosvete na neshvatljiv način ignorisalo ove pokazatelje i pripisalo ceo projekat nečijoj nameri da naškodi ugledu našeg obrazovanja.
RSE: Sećamo se te priče i ona je bila tema jedne naše emisije. Sva pitanja koja postavljam, vezana za štrajk i koja se mogu shvatiti maliciozna, vezana su pre svega za nameru. Radmila, ovo se pre svega na Vas odnosi, da pokažem da ste svesni odgovornosti koju potez, koji ste preduzeli, sobom nosi. Čuli ste Ljiljanu, te pauze jesu jedan od razloga ovakvog stanja koje imamo kada je o njihovom obrazovanju reč.
DODIĆ: Ne znam da li je bitan. Mislim da je bitniji kvalitet nastave. I najbitnije je da ono koliko društvo ulaže u svoju budućnost, toliko ulaže i u prosvetu. Ako cenimo po onom koliko društvo ulaže u prosvet u poslednji 12 godina, mislim da ovo društvo nema neku veliku prespektivu. I ovi objektivni testovi su to i pokazali.
BIĆANIN: Rupu teško da možete da popunite. Sve možete da radite odloženo, ali postoji najbolje vreme za sve, a ako to vreme znate da popunite kvalitetnim sadržajem, onda ste na dobitku. Vreme nam je proteklo, usled okolnosti u kojima smo bili. Zašto nam je sistem obrazovanja loš, zašto deca pokazuju loše rezultate, a mi se svi ubismo radeći? Potrebe društva nisu bile za visokosvesnim pojedincima, za uopšte svesnom nacijom. Počeli smo da se budimo i da u tom pravcu razmišljamo, ali prosto imamo tu početnu fazu tranzicije, izgradnje demokratskog društva gde vlade padaju, gde svaka nova misli da ima mnogo bolju koncepciju, prave se prekidi i to su ti nesporazumi i oteževajuće okolnosti.
LEVKOV: Htela sam da kažem, delimično se slažem što kađe gospođa Leko, ali moram nešto da napomenem. Rezultati o kojima sa govorila nisu prvi. Devedesetih godina je institut za psihologiju radio istraživanje o efektima osnovnog obrazovanja. Tadašnji nalazi su, takođe bili poražavajući, po kvalitet sistema i slično sadašnjem rukovodstvu ministarstva prosvete i političkoj vlasti u zemlji, ni tadašnja nije obratila pažnju na upozorenja sadržana u tim nalazima. Dakle, proces propadanja kvaliteta obrazovanja nije ni od juče ni od prekjuče, niti ima veze sa štrajkovima, nego ima veze sa tim što se u ovom društvu ne vodi sistematska briga za obrazovanje.
RSE: Zašto Vi, Radmila, niste rekli u sindikatu da cilj vašeg štrajka nema veze ni sa inflacijom ni sa platama, nego pre svega ima za cilj da popravimo proces obrazovanja?
DODIĆ: O procesu obrazovanja i reformi škola već odavno pričamo. Sarađivali smo sa ministarsvom Gaše Kneževića ovako ili onako, sa ove perspektive sjajno. Kada je došla gospođa Čolić apsolutno ni jedan put nije primila sindikalce. Ništa se profesionalno od nastavnika ne očekuje, ministar izgleda jedno razume reč štrajk, kojim ćemo naterati ministra da počne već jednom da sistematski rešava pitanje prosvete.
RSE: Ministar Vuksanović je roditelj, na sastancima to ponavlja, a nema razumevanja za vaše razloge i mnogi roditelji u Srbiji ne pokazuju razumevanje za štrajk, a onaj koga ćemo sada čuti, pokazuje i te kako. Suzana Mančić, TV zvezda:
¨Imam razumevanja i mislim da imaju razloga za štrajk. Pre svega, svi aludiramo na to da su deca naše najveće blago, da omladinu ne treba ispustiti, da je škola jako važna, pa ako je toliko važna, zašto onda prosvetari žive na ivici egzistencije? I kako možemo da očekujemo da neko ko nema hleba da jede i koji ima egzistencijalni problem, treba sa ljubavlju, pažnjom i strpljenjem da vaspitava našu decu? Ne mogu da kažem da ih podržavam, ali ih razumem.¨
RSE: A razumete li argumente iz Vlade Srbije, koji kažu da budžet ne bi mogao da podnese bilo kakva povećanja plata, pa taman i da se ide u skladu sa porastom stope inflacije?
¨Neka oni malo sebi smanje plate i sve ostale benificije koje imaju pa, neka onda govore o prosvetarima i zdravstvenim radnicima.¨
RSE: Sa druge strane, ono što se nameće, je da time što se štrajkuje, pre svega gube deca. Da li Vas to zabrinjava?
¨Naravno da me zabrinjava. Sreća je da ja imam tu finansijsku sigurnost da platim deci privatne časove. Šta sa onima koji nemaju? Prema tome, istina je da deca najviše trpe, ali dobro je prosvetni radnici izađu sa svojim zahtevima na početku školske godine i da se to tu reši, a ne da štrajkuju sto puta u toku godine.¨
RSE: Pominjete da ste u prilici i da uzimate privatne časove vašoj deci. Da li to deluje poražavajuće po vas, jer oni ipak idu u školu, provode tamo po sedam, osam sati dnevno i onda to nije dovoljno i moraju da uzimaju dodatne časove?
¨Ja to prihvatam kao realnost, jer nisam jedini roditelj koji je suočen sa takvim problemima, a sa druge strane, nemam dovoljno vremena da radim sa svojom decom. Da li sam ja bila mnogo pametna ili je moja generacija mnogo pametnija od ove danas ili su nam programi bili manjeg obima, ne znam. Uglavnom, sem engleskog nisam nikada uzimala druge časove.¨
RSE: Zašto mislite da je sada to potrebno?
¨Možda su prenatrpani i preobimni programi. Rekla bih da je to.¨
RSE: Ne mislite da je možda to što se ne radi adekvatno?
¨Možda se ne radi i adekvatno, ne znam. Ja sam jedan od onih roditelja koji kažu: uči školu, jer učiš za sebe, a ne za mene. Prema tome, sedi i uči. Ja da sedim i da radim sa decom, ne mogu. Ne mogu na taj način da vređam prosvetne radnike. Ali, oni dobro predaju ili ne predaju. Ima dobrih i loših profesora.¨
RSE: Čuli ste Suzanu Mančić, majku dvoje dece, dve devojčice, idu u osnovnu školu. Radmila, zovu li vas roditelji u sindikat i šta Vam govore?
DODIĆ: Retko zovu. Zovu da podrže ili da prete.
RSE: Čime prete?
DODIĆ: Pitaju, gde je Vaša direktorka, da je zovem, da joj ja kažem? To su, otprilike pretnje te vrste. Nijedan poziv, barem dok sam ja bila pored telefona, nije zvučao kao poziv na dijalog.
RSE: Milena, koji je savet roditeljima čija deca ne idu u školu zbog štrajka? Da li da krenu putem, kojim je krenula Suzana Mančić, pa da uzimaju privatne časove kako bi to nadoknadili?
BIĆANIN: Sumnjam da to propušteno gradivo može da se nadoknadi privatnim časovima. Može da se, nekako ta vremenska praznina popuni, može dete da održi kontinuitet sa gradivom, ali mislim da metod nastave koji se primenjuje na času, način na koji se radi na času. Prosto ne mislim da je to najbolji recept, jer ako jeste onda neka svako svoje dete kod kuće obrazuje i onda ne vidim nikakav problem. Onda neka roditelji menjaju učitelje i nastavnike kako vole, hoće i da brigu o obrazovanju preuzmu sami na sebe. Ali, ne mislim da je to civilizacijski normalno da se radi.
DODIĆ: Međutim, to se radi i to je toliko rasprostranjeno da se drže privatni časovi, da je Ministarstvo napisalo uredbu po kojoj nastavnici ne mogu da drže privatne časove svojim đacima. Očigledno da postoji nekakav defekt u školskom sistemu kada roditelji jure nastavnike i to iz svih predmeta.
BIĆANIN: Postoji defekt rada u svemu. Postoji defekt u sistemu, ali i izvan prosvete. Mi bi smo mogli da pričamo i o roditeljskoj brizi. Mogli bi smo da pričamo o tome koliko dolaze u školu, koliko slušaju savete razrednih.
DODIĆ: To sada nije tema.
BIĆANIN: Jeste, to je tema zašto plaćaju privatne časove. Da li ću time da kupim pažnju deteta, da li je to sada postalo ¨In¨? Jer, škola ne vredi, onaj ko radi ne vredi. Nismo svi isti, nismo savršeni.
RSE: Ljiljana, koji je vaš savet?
LEVKOV: To je ogroman problem i ja sam sasvim sigurna da ljudi koji štrajkuju taj problem veoma precizno vide. Ne mogu sada da smislim taj savet, ali moram da kažem, da i bez štrajka bi trebali strahovito da se brinemo za obrazovanje. I da nismo u ovakvoj situaciji. Pokrenuli smo temu privatnih časova. Pogledajte koliko su kod nas stvari propale kada o privatnim časovima govorimo o kao nečem uobičajenim, nečem veoma raširenom s obzirom da ministarstvo mora da donosi uredbu. I pogledajte kakva je ta uredba. Ne smeš da držiš časove svojim učenicima, ali smeš učenicima drugih nastavnika. Dakle, strahovito veliki problemi. Roditelji uvek treba da brinu o svojoj deci, ne mogu da prepuste školi svoju brigu o deci i dužni su da svojom intervencijom uskoče tamo gde škola ostavlja prazan prostor.
RSE: Neka to bude njihov savet za večeras. Radmila, da li ste zloupotrebili 1. septembar? Kao što se to uobičajilo proteklih godina, štrajkovi počinju baš prvog septembra.
DODIĆ: Ne! Normalno sindikalno iskustvo je: štrajkovi ne počinju 1. septembra, štrajkovi počinju onda kada se pravi budžet. Znači, počinju u novembru, to smo naučili od 1996. godine.
RSE: Zašto niste krenuli u novembru?
DODIĆ: Ovaj štrajk je iznuđen. Mi nismo mislili da će do njega doći. Dakle, u junu mesecu došlo je do potpisivanja protokola između sva tri reprezentativna sindikata, kojeg je i Ministarstvo parafiralo, doduše Vuksanović nije stavio potpis, ali je rekao da je dovoljno što je na memorandumu Ministarstvo prosvete. I ostalo je da se do početka školske godine reše sporna pitanja i potpiše kolektivni ugovor.
RSE: Po vašem uverenju to se nije dogodilo i tako je štrajk počeo?
DODIĆ: To se nije dogodilo, a mi smo u junu održali štrajk upozorenja, jednosatni, da pokažemo koliko smo ozbiljni što se 1. septembra tiče.
RSE: I ponovo ću pitati ono što sam pitao na početku emisije, do kada će štrajk trajati?
DODIĆ: Do ispunjenja svih zahteva.
RSE: Koliko smo rekli da je trenutno škola u štrajku?
DODIĆ: 352. štrajk se širi...
RSE: ...kao epidemija.
DODIĆ: Jeste. Mogu vam reći da je i sindikat iznenađen. Zbilja smo prijatno iznenađeni i eto doživljavamo svoju satisfakciju da nam i škole iz drugih sindikata sada prilaze i jednostavno prepoznaju gde je prava priča.
RSE: Nemojte zanemariti da sam rekao ¨kao epidemija¨, jer to je ipak kao bolest, na čjoj god strani da je reč, treba je lečiti.
