Dostupni linkovi

logo-print

Patriotska opereta


Iz nekih razloga, poznatih valjda samo vlastima u Beogradu, izgleda da je baš Srbija rešila da u praksi isproba onu znamenitu izreku kako se istorija odigrava premijerno kao tragedija, a reprizno kao farsa. Ovde se, doduše, više radi o žanru nekakve »patriotske operete«, sa svim pratećim zvučnim i scenskim efektima. U roku od svega nekoliko nedelja, Srbija je, ponekad i sasvim bizarnim povodima, sistematski pokvarila odnose sa svim svojim eks-jugoslovenskim susedima. To u startu podseća na stanje iz vremena zakuvavanja miloševićevskih ratnih pohoda, ali sa jednom krupnom »žanrovskom« razlikom: i već nastala i potencijalna šteta ovaj je put samo na jednoj strani, to jest, samo će Srbija ispaštati zbog epohalne neodgovornosti i nezrelosti svoje političke elite. Ostali mogu samo da sede i da se čude, ako im je još preostalo strpljenja za to.

Predsednik Srbije Boris Tadić svojim je, pa makar i nemim, odlaskom u Srebrenicu povukao jedino ispravan potez, dakle nešto što bi se moglo u najgorem slučaju nazvati »državništvom u iznudici«. No, kao što smo se i bojali, pokazalo se da se Tadić odmah uplašio sopstvene odvažnosti, tako da je pokušao da je brže-bolje kompenzuje preko nadolazeće godišnjice »Oluje«, zadajući domaći zadatak svom hrvatskom kolegi Stjepanu Mesiću i tamošnjoj Vladi da mu se revanširaju, kao da je u pitanju ispitni rok u školi lepih manira, a ne sva složenost novije balkanske istorije, u kojoj nema mesta za trivijalne analogije. Pošto ovima takav revanš, naravno, nije padao ni blizu pameti, nastala je jedna duboko besmislena polemika – u koju se posredno uključila i ovdašnja Vlada, medijski forsirajući jezik kakvog se ne bi postideo ni RTS iz devedesetih - a koja nije otkrila ništa novo ni o kome i ni o čemu, nego je samo potvrdila dobro znan Tadićev opsesivni strah da neko nedajbože slučajno ne pomisli kako je predsednik Srbije odustao od omiljene ovdašnje društvene igre retuširanja i stilizovanja novije istorije. Sve dok na kraju ne ispadne da se nikako ne zna ko je koga, kako i zašto, pa će onda u tom nerazmrsivom kolopletu biti, jelte, mnogo lakše da se svi svima izizvinjavamo, pa da idemo dalje.

Kako god, Tadićev naizgled ziheraški, a suštinski luzerski manevar, dečija je igra u poređenju sa onim što su Vlada i neki njeni ministri imali, umeli i hteli da doprinesu novom talasu samozadovoljne samoizolacije Srbije, u regionalnom i širem kontekstu. Još se nije slegla prašina ni oko one patetične blamaže u vezi sa tobože zatajenim sporazumom o prolasku NATO trupa, a službeni Beograd je – uz glasno terciranje živopisnog ministra Velimira Ilića, koji kao da se na poslu spremao za Guču – obasuo drvlje i kamenje na susednu Republiku Makedoniju, zbog (inače spornog) hapšenja jednog stanovnika i državljanina Makedonije, koji je odnedavno velikodostojnik Srpske pravoslavne crkve. E sad, kakve to institucionalne veze ima SPC sa sekularnom Republikom Srbijom da zbog jednog njenog pripadnika, a tuđeg državljanina, treba povesti gotovo pa hladni rat sa jednom susednom i suverenom zemljom, to znaju – a možda i ne znaju – samo oni koji su celu stvar pokrenuli. Isto se, uostalom, odnosi i na postavljanje one nadrealne crkvolike kiosk-građevine na vrh Rumije u Crnoj Gori, u režiji mitropolita Amfilohija i izvedbi beogradskog Generalštaba, uz punu političko-medijsku podršku zvaničnog Beograda, a što je sasvim očekivano povećalo tenzije u Crnoj Gori. Važno je, dakle, samo Podgorici zapržiti čorbu, a za smisao i konsekvence takvog poduhvata odavno se i ne pita.

Ipak, makar u jednoj važnoj regionalnoj stvari, zvanični se Beograd drži upadljivo diskretno, kao da nije odavde: potrudio se da prećuti koliko god se može poziv supruge Radovana Karadžića najčuvenijem haškom odmetniku da se preda. Dakle, kada treba vaditi kestenje iz one strašne vatre devedesetih, mi odjednom nemamo ništa s tim. Radije ćemo se baviti tuđim brigama i drčno podvikivati na okolinu, a o našem jadu neka se zabavi ko nema druga posla.
XS
SM
MD
LG