Mada je Fond za humanitarno pravo prosledio čitav snimak sa potresnim scenama streljanja Bošnjaka iz Srebrenice Radio-televiziji Srbije, neposredno nakon što je deo tog materijala prikazan pred Haškim tribunalom, ova državna stanica emitovala je do sada samo određene segmente. U centralnim informativnim emisijama prikazane su mnoge ključne scene, ali su izostali sami prizori ubijanja Bošnjaka od strane srpskih snaga. Zašto se zastalo na tome, upitali smo generalnog direktora Radio-televizije Srbije Aleksandra Tijanića.
“Materijal je nama ponuđen i odmah je prihvaćen. Po kodeksu međunarodnog novinarstva mogli smo da odlučimo na našem sastanku kolegijuma kako ćemo složiti priču, jer po kodeksu ne možete prikazivati egzekucije. Ne postoji snimak na Si-en-enu gde se odseca glava zarobljenim Amerikancima u Iraku. I mi smo rešili da prikažemo celu storiju tako što smo prikazali kamion, silazak lica žrtava, lica zlikovaca, njihovo vređanje, pucnjevi i streljanje. Sve sem scena u kojima meci razaraju meso. I smatramo da po međunarodnom kodeksu novinarstva nijednoj televiziji nije dozvoljeno da to rade. Znači prikazali smo celu poruku i odredili se prema tom zločinu, najstrašnijem dokumentu kojeg smo dobili praktično iz ovog rata.”
Direktor Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, tvrdi međutim, da integralni snimak srebreničkog masakra nije prikazan zbog drugih razloga.
“Tačno je jedino da sam ja zvala Radio-televiziju Srbije, najpre razgovarala sa urednikom Nenadom Stefanovićem, pozvala ih da prikažu snimak, poslala im ceo snimak, i posle izvesnog vremena se javio gospodin Tijanić i doslovno mi je rekao: Da, pogledao sam snimak. Strašan je. Mi moramo da vodimo računa kako ćemo to da prikažemo, ali je problem u tome što je to samo jedna strana. Ja sam bila zapanjena tim njegovim... onda sam rekla, ovo je jedan jedini primer u kome vrlo jasno vidimo obe strane.”
Prvi čovek RTS Aleksandar Tijanić, ipak smatra da je ova kuća krajnje profesionalno obavila posao kada je reč o prezentovanju materijala o streljanju srebreničkih Bošnjaka.
“Tom zločinu naime nije potrebno nikakvo manekenstvo. Niko ne treba da dokazuje svoju moralno-političku podobnost bilo kome na osnovu broja sekundi koje smo prikazali. Šta je u prilici koju smo prikazali ostalo nedorečeno? Ja mislim da smo poslali moralnu, političku, civilizacijsku, nacionalnu, državnu, ljudsku poruku svima onim što smo prikazali.”
S obzirom da državna televizija neprikazivanje integralnog snimka zločina i samim tim neposrednih egzekucija opravdava profesionalnim kodeksom, filmskog i pozorišnog reditelja Gorana Markovića smo upitali da li bi u prezentovanju tih brutalnih prizora postojao bilo kakav moralni problem.
“Naravno da se to ne postavlja kao moralni problem, neprikazivanje je moralni problem. Ono što sam video na državnoj televiziji to je stvarno jako šturo i jako kratko. Naravno, državna televizija se ponaša kao vlast, hermafroditski i htela bi da prizna i ne bi htela da prizna, i htela bi da sarađuje i ne bi htela da sarađuje. To liči uopšte na celu vlast, naročito na premijera, koji na kašičicu pokušava da koliko mora sarađuje sa evropskim i svetskim institucijama i to je, naravno, užasano za nas sve teško, i predstavlja gubljenje vremena. I jednostavno mi svi zbog toga trpimo. Naravno da bi trebalo da vidimo ceo materijal na državnoj televiziji zato što istini treba pogledati u oči i jednom zauvek reći – da, to smo mi uradili, ili to su u naše ime uradili i mi se s time suočavamo. To su uradili ti, ti, i ti, i do kraja, do poslednjeg čoveka sve to obelodaniti, jer mi jedino tako možemo da prevaziđemo ovu situaciju u kojoj se nalazimo. Ovako odlaganje i na parče priznavanje odgovornosti je stvarno pogubno, i što se više odlaže stvar
postaje malignija.”
“Materijal je nama ponuđen i odmah je prihvaćen. Po kodeksu međunarodnog novinarstva mogli smo da odlučimo na našem sastanku kolegijuma kako ćemo složiti priču, jer po kodeksu ne možete prikazivati egzekucije. Ne postoji snimak na Si-en-enu gde se odseca glava zarobljenim Amerikancima u Iraku. I mi smo rešili da prikažemo celu storiju tako što smo prikazali kamion, silazak lica žrtava, lica zlikovaca, njihovo vređanje, pucnjevi i streljanje. Sve sem scena u kojima meci razaraju meso. I smatramo da po međunarodnom kodeksu novinarstva nijednoj televiziji nije dozvoljeno da to rade. Znači prikazali smo celu poruku i odredili se prema tom zločinu, najstrašnijem dokumentu kojeg smo dobili praktično iz ovog rata.”
Direktor Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, tvrdi međutim, da integralni snimak srebreničkog masakra nije prikazan zbog drugih razloga.
“Tačno je jedino da sam ja zvala Radio-televiziju Srbije, najpre razgovarala sa urednikom Nenadom Stefanovićem, pozvala ih da prikažu snimak, poslala im ceo snimak, i posle izvesnog vremena se javio gospodin Tijanić i doslovno mi je rekao: Da, pogledao sam snimak. Strašan je. Mi moramo da vodimo računa kako ćemo to da prikažemo, ali je problem u tome što je to samo jedna strana. Ja sam bila zapanjena tim njegovim... onda sam rekla, ovo je jedan jedini primer u kome vrlo jasno vidimo obe strane.”
Prvi čovek RTS Aleksandar Tijanić, ipak smatra da je ova kuća krajnje profesionalno obavila posao kada je reč o prezentovanju materijala o streljanju srebreničkih Bošnjaka.
“Tom zločinu naime nije potrebno nikakvo manekenstvo. Niko ne treba da dokazuje svoju moralno-političku podobnost bilo kome na osnovu broja sekundi koje smo prikazali. Šta je u prilici koju smo prikazali ostalo nedorečeno? Ja mislim da smo poslali moralnu, političku, civilizacijsku, nacionalnu, državnu, ljudsku poruku svima onim što smo prikazali.”
S obzirom da državna televizija neprikazivanje integralnog snimka zločina i samim tim neposrednih egzekucija opravdava profesionalnim kodeksom, filmskog i pozorišnog reditelja Gorana Markovića smo upitali da li bi u prezentovanju tih brutalnih prizora postojao bilo kakav moralni problem.
“Naravno da se to ne postavlja kao moralni problem, neprikazivanje je moralni problem. Ono što sam video na državnoj televiziji to je stvarno jako šturo i jako kratko. Naravno, državna televizija se ponaša kao vlast, hermafroditski i htela bi da prizna i ne bi htela da prizna, i htela bi da sarađuje i ne bi htela da sarađuje. To liči uopšte na celu vlast, naročito na premijera, koji na kašičicu pokušava da koliko mora sarađuje sa evropskim i svetskim institucijama i to je, naravno, užasano za nas sve teško, i predstavlja gubljenje vremena. I jednostavno mi svi zbog toga trpimo. Naravno da bi trebalo da vidimo ceo materijal na državnoj televiziji zato što istini treba pogledati u oči i jednom zauvek reći – da, to smo mi uradili, ili to su u naše ime uradili i mi se s time suočavamo. To su uradili ti, ti, i ti, i do kraja, do poslednjeg čoveka sve to obelodaniti, jer mi jedino tako možemo da prevaziđemo ovu situaciju u kojoj se nalazimo. Ovako odlaganje i na parče priznavanje odgovornosti je stvarno pogubno, i što se više odlaže stvar
postaje malignija.”
