RSE: Mnoga pitanja vezana za ubistvo premijera Zorana Đinđića i dalje su ostala otvorena, a neka su i dalje predmet političkih napada i obračuna. U poslednje vreme se spekuliše i fono snimkom sa 1. sednice Vlade Srbije nakon ubistva premijera i pretpostavljam da znate da skupštinski Odbor za bezbednost insistira da dobije taj snimak. Možete li da nam kažete šta se dešavalo na toj sednici i da li zapravo postoji nešto sa te sednice s čim javnost u Srbiji još nije upoznata?
KORAĆ: Nažalost, nastavljaju se zloupotrebe i dezinformacije o radu Đinđićeve vlade, pa i nažalost tog tragičnog čina – njegovog ubistva. Valjalo bi reći da je predsednik tog Odbora za bezbednost istaknuti radikal Mirčić, koji na jedan dosta beskrupulozan način zloupotrebljava svaku priliku da dezavuiše bilo kakve demokratske i reformske poteze bivše vlasti. Sednica vlade je održana i na toj sednici su donesene neke odluke. Da li je celokupna sednica snimana ili nije snimana, ja vrlo teško na to pitanje mogu da odgovorim, pošto se nijedan član vlade na bavi tehničkim pitanjima, znači snimanjima sednica vlade. I to je primer kako se u našoj javnosti prave mistifikacije, kako pokušava da se diskredituje ta vlada. Znači, neko hoće da kaže da smo mi na toj sednici doneli neku odluku, pa onda nismo hteli da se to snimi. To je toliko neozbiljno. Kako nešto tajno može da se donese na sednici na kojoj sedi preko dvadeset ljudi, uključujući i ljude koji danas ne samo ekstremno kritično, nego i na jedan prosto neprihvatljiv način govore o toj vladi.
Uzimam za primer Mileta Isakova. Već je on dao izjavu za „Kurir“, svoj omiljeni list, i neki drugi, o tome da je tu urađeno nešto nezakonito. Ja mislim da je verovatno snimljeno sve, a neko namerno mistifikuje i hoće da kaže da su tu donesene neke tajnovite odluke. To je skandalozno. To nešto govori o Srpskoj radikalnoj stranci, ali govori, nažalost, i o sadašnjoj vladi. Ovo je primer kako Srpska radikalna stranka shvata svoju funkciju na javnoj sceni i ovo je primer na šta liči Odbor za bezbednost i zaštitu Skupštine Srbije koji je dobio da vodi predsednik Srpske radikalne stranke, koji ništa drugo ne radi nego govori o Sablji. Zanimljivo je da je taj gospodin inače zaštitio Bezbednosno-informativnu agenciju od svih pokušaja da ona odgovori na neka pitanja i tu se naravno – samo toliko da kažem da ne ostanem baš vašim slušaocima dužan – pokazuje jako bliska veza nekih predstavnika SRS-a i bivše Državne bezbednosti, odnosno današnje BIA-e. Znači, zanimljivo je da je gospodin Miršić vrlo aktivan kad treba zaštiti BIA-u, ali je nešto manje aktivan kada treba da brani istinu.
RSE: Mislite li da postoje neki konkretni kontakti sa nekim ljudima iz BIA-e?
KORAĆ: Ne samo da mislim, nego i znamo da postoje ti konkretni kontakti, ali, naravno, o tome će se, pretpostavljam, jednog dana mnogo više znati.
RSE: Da se vratimo malo na trenutak neposredno nakon ubistva premijera Đinđića. U medijima se takođe spekuliše nekim činjenicama da je tada u vladi nastala panika, strah od toga da će doći „Crvene beretke“, da će doći Legija u vladu. Šta se dešavalo neposredno, dakle nakon ubistva premijera?
KORAĆ: To je još jedna dezinformacija. Naravno, to je bio jedan strahovit šok za sve nas koji smo bili tamo. Moram da kažem da kod nas postoji jedna tendencija – to je vrlo neobično za Srbiju – da ljudi koji uopšte nisu učestvovali u nečemu, tvrde da su bili učesnici i da znaju. Znači, kod nas se javno laže nemilice. Nije bilo nikakve panike, naprotiv. Ako se sećate, vrlo brzo je dana poternica, uvedeno je vanredno stanje… To sve, naprotiv, pokazuje da su sve tadašnje državne institucije ustvari odlično funkcionisale. Ima jako mnogo svedoka da zapravo nikakve panike i ničeg sličnog nije bilo.
RSE: Da li biste možda na drugačiji način vodili rad vlade nego Komisija za utvrđivanje propusta u obezbeđenju premijera Đinđića, s obzirom da su se, recimo, pred Specijalnim sudom za ubistvo premijera čula mnoga svedočenja?
KORAĆ: Ne. Naša komisija je uradila dve stvari. Moram otvoreno da kažem da mislim da gotovo nijedan čovek u ovoj zemlji nije uopšte pročitao izveštaj te komisije, izuzev Miloša Vasića. Mislim da je izveštaj naše komisije pisan na jedan način koji je dao sažetu, suštinsku ocenu propusta i mesta gde je do tih propusta došlo. Znači, komisija je samo pokazala na kojim sve mestima je bilo tih propusta. I moram da kažem da je u originalnom predlogu komisije stajalo, i ostalo je u zaključcima vlade, znači kad je komisija to uputila vladi, da se unutar MUP-a i BIA-e napravi dodatna istraga i da se utvrdi konkretna odgovornost. Činjenica da je pet ljudi direktno snosilo konsekvence je odluka vlade, a ne komisije. Ja i dalje mislim da su to ključna mesta na kojima je zaista došlo do propusta. Njihovu odgovornost je utvrđivala vlada. Ja lično sad otvoreno moram da kažem da je više ljudi pozvano na odgovornost, ali to više nije bila naša odluka. Znači, mislim da se, nažalost, jedan broj ljudi izvukao i da nije ustvari snosio profesionalne konsekvence za svoj nerad i propuste u službi obezbeđenja.
RSE: Da li se slažete sa tvrdnjom Čedomira Jovanovića da u Srbiji funkcioniše zločinačko udruženje koga čine delovi vojske, policije, crkve i inteligencije i da to udruženje stoji iza ubistva Zorana Đinđića?
KORAĆ: Postoji više nivoa odgovornosti za ono što se desilo Zoranu Đinđiću i oni nisu jednaki. Postoji, naravno, najdirektnija i najneposrednija odgovornost pre svega ljudi koji su to organizovali i izvršili. Postoji odgovornost, koju za sada mi naslućujemo, ali još se ne može utvrditi, onih koji su podstrekavali, to je ono što je politička pozadina. Neke ideje imamo i nadam se da će te ideje kad-tad naša javnost uspeti, bar nešto od toga ili bar veći deo toga, da utvrdi. Postoji naravno odgovornost onih koji su vodili političku hajku protiv Zorana Đinđića. Mislim da Čedomir Jovanović govori pre svega o jednoj političkoj borbi protiv Zorana Đinđića koja je prevazilazila ono što jedno normalno društvo može da shvati političkom borbom. Znači, Zoran Đinđić je protiv sebe imao jedan blok takozvanih patriota ili pseudopatriota i taj blok nesporno postoji i taj blok je imao ogroman interes da se zaustave promene u Srbiji.
RSE: Ipak, stiče se utisak da imate neka saznanja, ali da ne želite da govorite konkretno o imenima.
KORAĆ: Ja sam u nekim trenucima govorio, a javnost nije reagovala. Iznosio sam neke činjenice koje imam, neko moje osećanje, neke moje zaključke i naravno da sam mnogo o tome razmišljao. Nema nikakve sumnje da je postojao politički kontekst. On nije samo u toj medijskoj hajci i političkom govoru koji je njega učinio lakom metom, već se naravno radi i o jednoj političkoj zaveri da se zaustave promene. Moram da kažem, sada kada praktično polako ovi odlasci u Hag prestaju da budu tema u Srbiji, pokazuju se reči Zorana Đinđića koji je rekao: „Ako neko misli da će da zaustavi promene mojim ubistvom…“, da je zapravo on još jedanput bio u pravu. Naravno, to više neće biti promene koje je on želeo, onako kako je on to brzo radio, koji je prepoznat od strane Zapada kao partner. Mi smo sada, ako tako mogu da kažem, ova vlast je nevoljni partner Zapada. Ona radi sve pod ogromnim pritiskom. Ali, vidite, ipak se takozvani „haški heroji“ nisu zaštitili posle ubistva Zorana Đinđića, nego su na kraju završili u Hagu. Ova vlast je, ako mogu tako da kažem, pre svega Koštunica, nevoljni pratilac promena. Međutim, ona je ipak pratilac, iako sa ogromnim zakašnjenjem. Ogromno vreme je potrošila dezavuišući prošlu vladu, puna revanšizma. Kad je došla pre svega Demokratska stranka Srbije na vlast, oni su govorili gomilu netačnih stvari i obećavali, ako se sećate, zatvore, sudske procese i na kraju, naravno, ništa se od svega toga nije desilo, zato što naravno nisu imali argumente, ni činjenice koje bi im omogućile da vode te procese, da hapse, da pokazuju korupciju i slično.
RSE: Nedavno je premijer Koštunica izjavio da tek sada, kada se nalazi na tom mestu, shvata sa kakvim sve problemima se suočavao Đinđić i da sada drugačije gleda na njegov rad. Takođe, članovi vlade, pa čak i oni iz Koštuničinog DSS-a, u ovom trenutku odaju priznanje i prethodnoj vladi za to što je zemlja u ovom trenutku dobila pozitivnu ocenu Studije o izvodljivosti. Kako vi, kao neko ko je bio u toj prethodnoj vladi, doživljavate sada tu naknadnu iskrenost?
KORAĆ: Mislim da je ovo što je rekao Koštunica najbliže nekom izvinjenju za ono što je govorio, ali, nažalost, to nije izvinjenje, znači on nije smogao snage da nešto o tome kaže. I s druge strane, ostaje gorak ukus da je on učinio mnogo toga da oteža položaj te vlade. Ja vas podsećam da je on 28. juna 2001. godine, na dan izručenja Miloševića haškim istražiteljima, rekao da je to protivustavan, protivzakonit akt, sa mesta predsednika tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. Znači, ne može se čak ni ovakvim jednim polupriznanjem da nije bio u pravu, izbrisati ono što je on objektivno otežao nama koji smo želeli da promenimo Srbiju. U vladi postoje ljudi koji ne propuštaju priliku da sa neskrivenom antipatijom govore o Zoranu Đinđiću i njegovoj vladi. Portparol tih snaga je svakako današnji ministar pravde Zoran Stojković. Znači premijer više o tome ne govori, ali, nažalost, još ima ljudi oko njega, ljudi od njegovog poverenja, koji nedvosmisleno, negativno i destruktivno govore o radu te vlade. Tako da moram da kažem da se stiče utisak da, ne samo da DSS u suštini nije promenila odnos prema te dve godine reformi Zorana Đinđića, zapravo tri godine reformi njegove vlade s drugim premijerom Živkovićem, nego se radi o nevoljnim reformama, kao što sam već rekao, iznuđenim od strane Zapada. Koštunica je po prirodi konzervativan političar, on ima jednu pastoralnu sliku Srbije, znači jednu inače potpuno pogrešnu sliku zemlje u kojoj živi, njene prošlosti. On najmanje vidi Srbiju kao moderno društvo. On je vrlo blizak ljudima koji veruju u kolektivizam i narodni duh. I mene nimalo ne čudi da je ovo što ste vi citirali, što je nesumnjivo pozitivno, ali po mom mišljenju ne opravdava sve ono što je uradio, po mom mišljenju je to samo jedna iznuđena izjava, meni se čini da je nešto drugo u pitanju. Koštunica je na kraju otkrio da ga je kampanja koju je vodio protiv mrtvog čoveka dovela dotle da je on najmanje popularan premijer Srbije.
RSE: Mislite li da obe strane, znači DS i DSS, imaju u ovom trenutku jasnu strategiju kako da vode zemlju ili se svo njihovo delovanje zapravo svodi na neku dnevnu politiku i stranački marketing?
KORAĆ: To su dve različite stranke i u različitim situacijama. Što se tiče Demokratske stranke Srbije, njoj je pečat dao Koštunica, on je i dalje predsednik te strane i ona je neodvojiva od njega. To je jedna konzervativna stranka koja je zapravo retko bila u prilici da bilo šta konkretno ponudi građanima i da se građani uvere o njenoj efikasnosti. Što se tiče Demokratske stranke, ona je pretrpela strahovit udarac smrću Zorana Đinđića. Zoran Đinđić je iza sebe ostavio jednu jako dobro organizovanu stranku. Čini mi se da je DS još uvek u fazi traganja za pravom politikom. To nije samo personalno pitanje, nego je to i pitanje opredeljivanja ove stranke. Čini mi se da je u ovoj fazi to stranka koja nema možda prave snage da sa onom žestinom koju je imao Zoran Đinđić uđe u političke okršaje i čini mi se da je kod nje došlo do jednog pomeranja bliže ka centru nego što je to bilo za vreme Zorana Đinđića. Moj politički protivnik nije Demokratska stranka, moj politički protivnik su Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije. Demokratska stranka je moj partner.
RSE: Mislite li da DS treba da se agresivnije ponaša i prema premijeru Srbije i prema Demokratskoj stranci Srbije, kao što je recimo insistirao Čedomir Jovanović dok je bio u stranci i sada nakon isključenja?
KORAĆ: Mislim da je veliki problem Demokratske stranke to što je njen predsednik ujedno i predsednik Srbije. Taj pojam kohabitacije je pre svega, da kažem, sa pozicije predsednika Republike, ali u političkoj areni kohabitacije u tom smislu nema. Meni nedostaju konferencije za štampu DS-a. Mislim da ona mora da se vrati na jedan veliki prostor, da ga osvoji. Zašto ona ne želi tu konfrontaciju? Ima tumačenja koja kažu da je smrt Zorana Đinđića stvorila jedan strah, jednu nesigurnost kod te stranke, da se boji da taj gubitak za nju ne bude fatalan na neki način, da dovede u pitanje njeno postojanje. Međutim, mislim da je došao trenutak kada Srbija zaista ne može da ide brže dalje ako nema jednu evropeizirajuću stranku, mislim u smislu njene faktičke pozicije na političkoj sceni, ne formalne. Mislim da bi bilo dobro da dođe do izvesnog, ako mogu da kažem, aktivnijeg, mnogo aktivnijeg ponašanja Demokratske stranke. Da li će do toga doći, to od mene ne zavisi.
RSE: Jedno od ključnih pitanja za Srbiju u ovom trenutku jeste i Kosovo. Čini se da ni po tom pitanju ne postoji jasna strategija Beograda. Politički lideri, osim što su se složili da će biti jednoglasni oko tog pitanja, bojim se da više ništa nismo čuli, niti razradu one formule – više od autonomije, manje od nezavisnosti. S obzirom da je premijer Đinđić neposredno pre ubistva insistirao na otvaranju pitanja Kosova, šta vi mislite koji su mogući pravci rešavanja problema?
KORAĆ: To je jedna interesantna i pomalo zaboravljena epizoda. Nažalost pred kraj njegovog života, on se vratio iz inostranstva i rekao nam je: „Ako će biti loše vesti o Kosovu, hajde da to brže čujemo, pa da Srbija ide dalje“. On je bio svestan nečega čega izgleda nije svesna politička elita u Srbiji. To je da je otvoren problem Kosova rak rana Srbije, u smislu da ona ne može ići u velike reformske zahteve, integracije sa otvorenim pitanjem jednog velikog dela svoje teritorije. I u suštini Zoran Đinđić je i tu bio u pravu. Problem je bio što Evropa tada nije bila spremna to da prihvati. Mislim da je ova priča – više od autonomije, manje od države, kao neka mantra bez smisla, ali ipak bih – hajde da bude i malo optimizma – rekao da vladajuća koalicija ipak nije nikada uslovila svoje učešće u razgovorima izjavom da ne želi da učestvuje u razgovorima u kojima bi se pitanje nezavisnosti Kosova uopšte stavilo na dnevni red. Moram da kažem da će naravno albanski predstavnici to staviti odmah na dnevni red. Tako da se, čini mi se, iz ove retorike i ovog ućutkivanja ljudi, poput Gorana Svilanovića, koji su se usudili da kažu nešto drugačije, znači jedna zastrašujuća haranga protiv Svilanovića, pokazuje da je vladajuća koalicija ipak nešto razumnija nego što se čini u prvi mah i da je ona ipak svesna da je rešenje kosovskog pitanja dugoročno najosnovniji interes Srbije. Tako da ja mislim da je Beograd pomalo uplašen od tih pregovora. Vladajuća koalicija za sada nema nikakav jasan javni stav, ali da ona u principu nije odbila da sedne za sto i da razgovara o svemu što je na stolu. Bilo bi fatalno kada bi ona dozvolila da oni koji su najodgovorniji u poslednjoj fazi za ovo što se dogodilo na Kosovu – Srpska radikalna stranka i ove kvazipatriotske ličnosti, počnu da diktiraju javni govor. Tako da ja ovde više gledam čega nema, nego čega ima. Ovo čega ima je ništa, ali je važno da nečega nema, a to je jedan ultimatum da se ne želi uopšte razgovarati o svemu što je na stolu, a moram reći da je, naravno, za albansku stranu nezavisnost osnovna stvar.
RSE: Pomenuli ste Gorana Svilanovića, bivšeg šefa diplomatije, i žestoke napade koje je on trpio ovih dana. U tom kontekstu da li možete da nam preciznije kažete kako doživljavate to što je on stavio svoj potpis na izveštaj Međunarodne komisije za Balkan koji preporučuje nezavisnost Kosova? Kako nacionalnu izdaju ili kao realnu politiku?
KORAĆ: Moram reći da Svilanović zapravo nije prava tema većine tih koji mu sada organizuju „toplog zeca“ ili odjeke i reagovanja po nekim novinama. Tema je da se stvori jedna atmosfera u vladajućoj politici koja će pregovarati i neće moći uopšte da sedne za sto ako je tema nezavisnosti na dnevnom redu. Meni se čini da poneko u vladajućoj koaliciji to baš dobro ne razume. Drugim rečima, radi se o jednoj poruci, preko Svilanovića, Koštunici i onima koji će pregovarati. Mislim da je ovo ućutkivanje Svilanovića poruka pre svega vladajućoj koaliciji. Mislim da ona to nije dobro razumela jer njoj zapravo odgovara da se te teme otvore, da se pokaže da u Srbiji zapravo postoji jedna lepeza mišljenja, makar i tog manjinskog da je, nažalost, neizbežna samostalnost Kosova. Ali jedna stvar je sigurna, Srbija neće moći izbeći da se otvori pitanje Kosova i u tom smislu njoj će pre pomoći ovakvi solistički izleti, nego što se čini da to sad remeti opšte slaganje oko toga da je Kosovo od sada pa do kraja ljudske istorije deo suverene Srbije.
RSE: U kontekstu ove priče – gde se Srbija nalazi danas? Pre desetak dana na Pravnom fakutetu umalo da bude održana tribina pod nazivom „Deset godina oslobođenja Srebrenice“. Mislite li da tako nešto govori o tome da je u Srbiji izostalo suočavanje sa prošlošću?
KORAĆ: U Srbiji su učinjeni tek prvi koraci. To ide sporo i teško. Znači, sve dok god se Ratko Mladić u istraživanjima pokazuje kao pozitivan lik, onda me ne čudi da se pojavi i ovakav plakat. Inače, ja sam ga svojim očima video na mom, Filozofskom fakultetu, dakle evo svedoka. Zanimljivo je da je sutra taj plakat zamenjen drugim. Ja sam pratio genezu tog plakata prolazeći kroz hodnike fakulteta. Moram reći da sam bio šokiran kad sam to video. Da otkrijem jednu tajnu, ja sam obavestio najveći broj novinara i mojih prijatelja. Nisam se kolebao da ga pocepam, međutim onda sam pomislio da je besmisleno da ga pocepam, da je bolje razgovarati. Sutradan je on zamenjen plakatom na kome je pisalo „Istina o Srebrenici“. A treći dan je sklonjen i taj plakat. Tu se pokazalo da je pritisak ipak urodio plodom. Prodekan za nastavu na Pravnom fakultetu je to zabranio. To je bar mala pobeda pravde. Ali jeste užasavajuće da nekom mladom čoveku može da padne napamet da napiše da se proslavlja deset godina oslobođenja Srebrenice. To pokazuje da ćemo mi još dug put morati da pređemo kao društvo.
RSE: Vladan Batić, vaš kolega u prethodnoj vladi, ovih dana medijima izjavljuje kako je vlada u to vreme zapravo znala da se Ratko Mladić krije u Srbiji i ko ga krije, ali da ona prosto nije imala načina da ga uhapsi jer vojska nije bila pod njenim ingerencijama.
KORAĆ: To je tačno.
RSE: Imali ste te informacije?
KORAĆ: Godine 2001. Ratko Mladić se nije mnogo ni krio. On je bio po Beogradu. Hajde da sada kažemo nešto otvoreno, Ratko Mladić se u suštini krije – to je inače zanimljivo – od trenutka ubistva Zorana Đinđića. Znači, on se od marta 2003. godine ustvari suštinski krije, što je nešto vrlo zanimljivo. Da se te stvari ne mogu sakriti, valjda najbolje pokazuje slučaj Topčider, gde su nezavisna državna komisija i vojna komisija imale dijametralno suprotne zaključke o smrti dva mlada čoveka. Znači, ako je to moguće u 2005. godini, onda šta mislite šta je sve bilo moguće u 2001. godini? Znači, u centru Beograda imate jednu veliku kasarnu, sa jednom elitnom jedinicom, gde se dešava smrt dva mladića, gde se jednom neshvatljivom arogancijom vojno-istražne komisije odbacuju ozbiljna pitanja novinara. Imate slučaj komandanta te jedinice za kojeg se pokazalo da je tada, juna 2001. godine, kao zamenik komandanta gardijske brigade, sabotirao hapšenje Miloševića. Znači, ako se to dešava u centru Beograda, šta mislite kako to izgleda negde drugde, u nekom zabačenom malom mestu, u nekoj kasarni koja je u nekoj nedođiji, ko se usuđuje to da kontroliše i tako dalje? Ako me pitate da li je moguće da neko ko je blizak vojsci, ko je bio u vojsci, imao veze s vojskom, krije generala Ratka Mladića, ja sam ubeđen da se to dešava. I sada. Mislim da sam bio jasan, nisam rekao sa su to sada aktivna vojna lica, ali sigurno neko od njegovih ratnih drugova, u to uopšte ne sumnjam. On je veoma popularan u tom geografskom pojasu u okolini Drine. On očigledno prelazi Drinu i tu se negde krije, ne verujem da je otišao iz ove zemlje.
Mislim da niti Bosna i Hercegovina, niti Srbija i Crna Gora, a pre svega Srbija, neće imati evropske budućnosti dok se ne zatvori priča o Karadžiću i Mladiću i dok se oni ne pojave pred sudom.
RSE: Da li je prethodna vlada ipak u tom periodu pokušavala nešto da uradi? Da li ste obavestili međunarodnu zajednicu? Da li ste preduzimali neke korake da ga uhapsite?
KORAĆ: Ja se nisam time bavio, time se bavi MUP Republike Srbije.
RSE: Ali pretpostavljam da imate neke informacije.
KORAĆ: Mi sad pričamo o 2001. godini – Generalštab Nebojše Pavkovića je isti, ništa se nije promenilo, isti su ljudi. Ne samo da je vojska objektivno, naravno, veća oružana sila od policije, nego ona je uvek uživala mnogo veću zaštitu države. I vi bi praktično doveli do konfrontacije jedne policije, za koju je inače pitanje koliko je lojalna, i jedne vojske koja ima podršku stanovništva. U percepciji ljudi se stvarna vlast i formalna vlast izjednačuje. Ali to nije tako. Znači, bez obzira na ogromnu podršku naroda, mi smo došli na vlast bez oružane sile i time se može možda tumačiti taj očajnički pokušaj Zorana Đinđića da nekako neutrališe „Crvene beretke“, tu Jedinicu za specijalne operacije, i onda je dao, nažalost, te izjave da mi njima mnogo dugujemo za 5. oktobar. Mi njima, naravno, ništa ne dugujemo, posebno ne za 5. oktobar, ali mislio je da će tim izjavama da ih smiri. Nažalost te izjave su ostale i mnogi ih danas zloupotrebljavaju, mada su nesporno izrečene neoprezno. Znači, on to nije mislio o njima, niti je on bio fasciniran tom jedinicom. Suviše je Zoran Đinđić bio inteligentan i iskusan, znao je on odlično o kome se radi. Ali nije imao nikakav izlaz. Tada je on bio vladar u senci Vojislava Koštunice koji je bio najpopularniji i, nažalost, simbol 5. oktobra, iako je zapravo Đinđić arhitekta 5. oktobra. Autoritet Zorana Đinđića je postepeno rastao i bez ikakve oružane sile. Nesrećni Zoran Đinđić je krenuo u reforme a da nije u suštini imao nikakvu oružanu podršku oružane sile, a sa strane vojske je imao neprekidne sabotaže, pre svega od Koštunice i naravno kasnije načelnika vojne bezbednosti, danas već čuvenog generala Ace Tomića.
RSE: Da ovaj razgovor završimo pitanjem jednog posetioca našeg internet sajta, s obzirom da ste vi ovonedeljni on-line gost Radija Slobodna Evropa. Razmišljate li o svojim greškama u politici?
KORAĆ: Naravno, ja o tome često razmišljam. Ima mnogo stvari koje bih danas drugačije uradio, ili bih, da sam ponovo u toj situaciji, napravio nešto drugo, ili ne bih ni učestvovao u nekim stvarima. Grešaka je naravno bilo, i to ne malo, i mogao bih naravno i konkretno govoriti o onome što sam grešio. Ali voleo bih da niko ne sumnja u to da sam želeo jednu drugu Srbiju. Siguran sam da će te druge Srbije biti. Moje je opravdanje pred ovim vašim posetiocem sajta – želeo sam najbolje, ali, naravno, često nisam uspeo.
KORAĆ: Nažalost, nastavljaju se zloupotrebe i dezinformacije o radu Đinđićeve vlade, pa i nažalost tog tragičnog čina – njegovog ubistva. Valjalo bi reći da je predsednik tog Odbora za bezbednost istaknuti radikal Mirčić, koji na jedan dosta beskrupulozan način zloupotrebljava svaku priliku da dezavuiše bilo kakve demokratske i reformske poteze bivše vlasti. Sednica vlade je održana i na toj sednici su donesene neke odluke. Da li je celokupna sednica snimana ili nije snimana, ja vrlo teško na to pitanje mogu da odgovorim, pošto se nijedan član vlade na bavi tehničkim pitanjima, znači snimanjima sednica vlade. I to je primer kako se u našoj javnosti prave mistifikacije, kako pokušava da se diskredituje ta vlada. Znači, neko hoće da kaže da smo mi na toj sednici doneli neku odluku, pa onda nismo hteli da se to snimi. To je toliko neozbiljno. Kako nešto tajno može da se donese na sednici na kojoj sedi preko dvadeset ljudi, uključujući i ljude koji danas ne samo ekstremno kritično, nego i na jedan prosto neprihvatljiv način govore o toj vladi.
Uzimam za primer Mileta Isakova. Već je on dao izjavu za „Kurir“, svoj omiljeni list, i neki drugi, o tome da je tu urađeno nešto nezakonito. Ja mislim da je verovatno snimljeno sve, a neko namerno mistifikuje i hoće da kaže da su tu donesene neke tajnovite odluke. To je skandalozno. To nešto govori o Srpskoj radikalnoj stranci, ali govori, nažalost, i o sadašnjoj vladi. Ovo je primer kako Srpska radikalna stranka shvata svoju funkciju na javnoj sceni i ovo je primer na šta liči Odbor za bezbednost i zaštitu Skupštine Srbije koji je dobio da vodi predsednik Srpske radikalne stranke, koji ništa drugo ne radi nego govori o Sablji. Zanimljivo je da je taj gospodin inače zaštitio Bezbednosno-informativnu agenciju od svih pokušaja da ona odgovori na neka pitanja i tu se naravno – samo toliko da kažem da ne ostanem baš vašim slušaocima dužan – pokazuje jako bliska veza nekih predstavnika SRS-a i bivše Državne bezbednosti, odnosno današnje BIA-e. Znači, zanimljivo je da je gospodin Miršić vrlo aktivan kad treba zaštiti BIA-u, ali je nešto manje aktivan kada treba da brani istinu.
RSE: Mislite li da postoje neki konkretni kontakti sa nekim ljudima iz BIA-e?
KORAĆ: Ne samo da mislim, nego i znamo da postoje ti konkretni kontakti, ali, naravno, o tome će se, pretpostavljam, jednog dana mnogo više znati.
RSE: Da se vratimo malo na trenutak neposredno nakon ubistva premijera Đinđića. U medijima se takođe spekuliše nekim činjenicama da je tada u vladi nastala panika, strah od toga da će doći „Crvene beretke“, da će doći Legija u vladu. Šta se dešavalo neposredno, dakle nakon ubistva premijera?
KORAĆ: To je još jedna dezinformacija. Naravno, to je bio jedan strahovit šok za sve nas koji smo bili tamo. Moram da kažem da kod nas postoji jedna tendencija – to je vrlo neobično za Srbiju – da ljudi koji uopšte nisu učestvovali u nečemu, tvrde da su bili učesnici i da znaju. Znači, kod nas se javno laže nemilice. Nije bilo nikakve panike, naprotiv. Ako se sećate, vrlo brzo je dana poternica, uvedeno je vanredno stanje… To sve, naprotiv, pokazuje da su sve tadašnje državne institucije ustvari odlično funkcionisale. Ima jako mnogo svedoka da zapravo nikakve panike i ničeg sličnog nije bilo.
RSE: Da li biste možda na drugačiji način vodili rad vlade nego Komisija za utvrđivanje propusta u obezbeđenju premijera Đinđića, s obzirom da su se, recimo, pred Specijalnim sudom za ubistvo premijera čula mnoga svedočenja?
KORAĆ: Ne. Naša komisija je uradila dve stvari. Moram otvoreno da kažem da mislim da gotovo nijedan čovek u ovoj zemlji nije uopšte pročitao izveštaj te komisije, izuzev Miloša Vasića. Mislim da je izveštaj naše komisije pisan na jedan način koji je dao sažetu, suštinsku ocenu propusta i mesta gde je do tih propusta došlo. Znači, komisija je samo pokazala na kojim sve mestima je bilo tih propusta. I moram da kažem da je u originalnom predlogu komisije stajalo, i ostalo je u zaključcima vlade, znači kad je komisija to uputila vladi, da se unutar MUP-a i BIA-e napravi dodatna istraga i da se utvrdi konkretna odgovornost. Činjenica da je pet ljudi direktno snosilo konsekvence je odluka vlade, a ne komisije. Ja i dalje mislim da su to ključna mesta na kojima je zaista došlo do propusta. Njihovu odgovornost je utvrđivala vlada. Ja lično sad otvoreno moram da kažem da je više ljudi pozvano na odgovornost, ali to više nije bila naša odluka. Znači, mislim da se, nažalost, jedan broj ljudi izvukao i da nije ustvari snosio profesionalne konsekvence za svoj nerad i propuste u službi obezbeđenja.
RSE: Da li se slažete sa tvrdnjom Čedomira Jovanovića da u Srbiji funkcioniše zločinačko udruženje koga čine delovi vojske, policije, crkve i inteligencije i da to udruženje stoji iza ubistva Zorana Đinđića?
KORAĆ: Postoji više nivoa odgovornosti za ono što se desilo Zoranu Đinđiću i oni nisu jednaki. Postoji, naravno, najdirektnija i najneposrednija odgovornost pre svega ljudi koji su to organizovali i izvršili. Postoji odgovornost, koju za sada mi naslućujemo, ali još se ne može utvrditi, onih koji su podstrekavali, to je ono što je politička pozadina. Neke ideje imamo i nadam se da će te ideje kad-tad naša javnost uspeti, bar nešto od toga ili bar veći deo toga, da utvrdi. Postoji naravno odgovornost onih koji su vodili političku hajku protiv Zorana Đinđića. Mislim da Čedomir Jovanović govori pre svega o jednoj političkoj borbi protiv Zorana Đinđića koja je prevazilazila ono što jedno normalno društvo može da shvati političkom borbom. Znači, Zoran Đinđić je protiv sebe imao jedan blok takozvanih patriota ili pseudopatriota i taj blok nesporno postoji i taj blok je imao ogroman interes da se zaustave promene u Srbiji.
RSE: Ipak, stiče se utisak da imate neka saznanja, ali da ne želite da govorite konkretno o imenima.
KORAĆ: Ja sam u nekim trenucima govorio, a javnost nije reagovala. Iznosio sam neke činjenice koje imam, neko moje osećanje, neke moje zaključke i naravno da sam mnogo o tome razmišljao. Nema nikakve sumnje da je postojao politički kontekst. On nije samo u toj medijskoj hajci i političkom govoru koji je njega učinio lakom metom, već se naravno radi i o jednoj političkoj zaveri da se zaustave promene. Moram da kažem, sada kada praktično polako ovi odlasci u Hag prestaju da budu tema u Srbiji, pokazuju se reči Zorana Đinđića koji je rekao: „Ako neko misli da će da zaustavi promene mojim ubistvom…“, da je zapravo on još jedanput bio u pravu. Naravno, to više neće biti promene koje je on želeo, onako kako je on to brzo radio, koji je prepoznat od strane Zapada kao partner. Mi smo sada, ako tako mogu da kažem, ova vlast je nevoljni partner Zapada. Ona radi sve pod ogromnim pritiskom. Ali, vidite, ipak se takozvani „haški heroji“ nisu zaštitili posle ubistva Zorana Đinđića, nego su na kraju završili u Hagu. Ova vlast je, ako mogu tako da kažem, pre svega Koštunica, nevoljni pratilac promena. Međutim, ona je ipak pratilac, iako sa ogromnim zakašnjenjem. Ogromno vreme je potrošila dezavuišući prošlu vladu, puna revanšizma. Kad je došla pre svega Demokratska stranka Srbije na vlast, oni su govorili gomilu netačnih stvari i obećavali, ako se sećate, zatvore, sudske procese i na kraju, naravno, ništa se od svega toga nije desilo, zato što naravno nisu imali argumente, ni činjenice koje bi im omogućile da vode te procese, da hapse, da pokazuju korupciju i slično.
RSE: Nedavno je premijer Koštunica izjavio da tek sada, kada se nalazi na tom mestu, shvata sa kakvim sve problemima se suočavao Đinđić i da sada drugačije gleda na njegov rad. Takođe, članovi vlade, pa čak i oni iz Koštuničinog DSS-a, u ovom trenutku odaju priznanje i prethodnoj vladi za to što je zemlja u ovom trenutku dobila pozitivnu ocenu Studije o izvodljivosti. Kako vi, kao neko ko je bio u toj prethodnoj vladi, doživljavate sada tu naknadnu iskrenost?
KORAĆ: Mislim da je ovo što je rekao Koštunica najbliže nekom izvinjenju za ono što je govorio, ali, nažalost, to nije izvinjenje, znači on nije smogao snage da nešto o tome kaže. I s druge strane, ostaje gorak ukus da je on učinio mnogo toga da oteža položaj te vlade. Ja vas podsećam da je on 28. juna 2001. godine, na dan izručenja Miloševića haškim istražiteljima, rekao da je to protivustavan, protivzakonit akt, sa mesta predsednika tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. Znači, ne može se čak ni ovakvim jednim polupriznanjem da nije bio u pravu, izbrisati ono što je on objektivno otežao nama koji smo želeli da promenimo Srbiju. U vladi postoje ljudi koji ne propuštaju priliku da sa neskrivenom antipatijom govore o Zoranu Đinđiću i njegovoj vladi. Portparol tih snaga je svakako današnji ministar pravde Zoran Stojković. Znači premijer više o tome ne govori, ali, nažalost, još ima ljudi oko njega, ljudi od njegovog poverenja, koji nedvosmisleno, negativno i destruktivno govore o radu te vlade. Tako da moram da kažem da se stiče utisak da, ne samo da DSS u suštini nije promenila odnos prema te dve godine reformi Zorana Đinđića, zapravo tri godine reformi njegove vlade s drugim premijerom Živkovićem, nego se radi o nevoljnim reformama, kao što sam već rekao, iznuđenim od strane Zapada. Koštunica je po prirodi konzervativan političar, on ima jednu pastoralnu sliku Srbije, znači jednu inače potpuno pogrešnu sliku zemlje u kojoj živi, njene prošlosti. On najmanje vidi Srbiju kao moderno društvo. On je vrlo blizak ljudima koji veruju u kolektivizam i narodni duh. I mene nimalo ne čudi da je ovo što ste vi citirali, što je nesumnjivo pozitivno, ali po mom mišljenju ne opravdava sve ono što je uradio, po mom mišljenju je to samo jedna iznuđena izjava, meni se čini da je nešto drugo u pitanju. Koštunica je na kraju otkrio da ga je kampanja koju je vodio protiv mrtvog čoveka dovela dotle da je on najmanje popularan premijer Srbije.
RSE: Mislite li da obe strane, znači DS i DSS, imaju u ovom trenutku jasnu strategiju kako da vode zemlju ili se svo njihovo delovanje zapravo svodi na neku dnevnu politiku i stranački marketing?
KORAĆ: To su dve različite stranke i u različitim situacijama. Što se tiče Demokratske stranke Srbije, njoj je pečat dao Koštunica, on je i dalje predsednik te strane i ona je neodvojiva od njega. To je jedna konzervativna stranka koja je zapravo retko bila u prilici da bilo šta konkretno ponudi građanima i da se građani uvere o njenoj efikasnosti. Što se tiče Demokratske stranke, ona je pretrpela strahovit udarac smrću Zorana Đinđića. Zoran Đinđić je iza sebe ostavio jednu jako dobro organizovanu stranku. Čini mi se da je DS još uvek u fazi traganja za pravom politikom. To nije samo personalno pitanje, nego je to i pitanje opredeljivanja ove stranke. Čini mi se da je u ovoj fazi to stranka koja nema možda prave snage da sa onom žestinom koju je imao Zoran Đinđić uđe u političke okršaje i čini mi se da je kod nje došlo do jednog pomeranja bliže ka centru nego što je to bilo za vreme Zorana Đinđića. Moj politički protivnik nije Demokratska stranka, moj politički protivnik su Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije. Demokratska stranka je moj partner.
RSE: Mislite li da DS treba da se agresivnije ponaša i prema premijeru Srbije i prema Demokratskoj stranci Srbije, kao što je recimo insistirao Čedomir Jovanović dok je bio u stranci i sada nakon isključenja?
KORAĆ: Mislim da je veliki problem Demokratske stranke to što je njen predsednik ujedno i predsednik Srbije. Taj pojam kohabitacije je pre svega, da kažem, sa pozicije predsednika Republike, ali u političkoj areni kohabitacije u tom smislu nema. Meni nedostaju konferencije za štampu DS-a. Mislim da ona mora da se vrati na jedan veliki prostor, da ga osvoji. Zašto ona ne želi tu konfrontaciju? Ima tumačenja koja kažu da je smrt Zorana Đinđića stvorila jedan strah, jednu nesigurnost kod te stranke, da se boji da taj gubitak za nju ne bude fatalan na neki način, da dovede u pitanje njeno postojanje. Međutim, mislim da je došao trenutak kada Srbija zaista ne može da ide brže dalje ako nema jednu evropeizirajuću stranku, mislim u smislu njene faktičke pozicije na političkoj sceni, ne formalne. Mislim da bi bilo dobro da dođe do izvesnog, ako mogu da kažem, aktivnijeg, mnogo aktivnijeg ponašanja Demokratske stranke. Da li će do toga doći, to od mene ne zavisi.
RSE: Jedno od ključnih pitanja za Srbiju u ovom trenutku jeste i Kosovo. Čini se da ni po tom pitanju ne postoji jasna strategija Beograda. Politički lideri, osim što su se složili da će biti jednoglasni oko tog pitanja, bojim se da više ništa nismo čuli, niti razradu one formule – više od autonomije, manje od nezavisnosti. S obzirom da je premijer Đinđić neposredno pre ubistva insistirao na otvaranju pitanja Kosova, šta vi mislite koji su mogući pravci rešavanja problema?
KORAĆ: To je jedna interesantna i pomalo zaboravljena epizoda. Nažalost pred kraj njegovog života, on se vratio iz inostranstva i rekao nam je: „Ako će biti loše vesti o Kosovu, hajde da to brže čujemo, pa da Srbija ide dalje“. On je bio svestan nečega čega izgleda nije svesna politička elita u Srbiji. To je da je otvoren problem Kosova rak rana Srbije, u smislu da ona ne može ići u velike reformske zahteve, integracije sa otvorenim pitanjem jednog velikog dela svoje teritorije. I u suštini Zoran Đinđić je i tu bio u pravu. Problem je bio što Evropa tada nije bila spremna to da prihvati. Mislim da je ova priča – više od autonomije, manje od države, kao neka mantra bez smisla, ali ipak bih – hajde da bude i malo optimizma – rekao da vladajuća koalicija ipak nije nikada uslovila svoje učešće u razgovorima izjavom da ne želi da učestvuje u razgovorima u kojima bi se pitanje nezavisnosti Kosova uopšte stavilo na dnevni red. Moram da kažem da će naravno albanski predstavnici to staviti odmah na dnevni red. Tako da se, čini mi se, iz ove retorike i ovog ućutkivanja ljudi, poput Gorana Svilanovića, koji su se usudili da kažu nešto drugačije, znači jedna zastrašujuća haranga protiv Svilanovića, pokazuje da je vladajuća koalicija ipak nešto razumnija nego što se čini u prvi mah i da je ona ipak svesna da je rešenje kosovskog pitanja dugoročno najosnovniji interes Srbije. Tako da ja mislim da je Beograd pomalo uplašen od tih pregovora. Vladajuća koalicija za sada nema nikakav jasan javni stav, ali da ona u principu nije odbila da sedne za sto i da razgovara o svemu što je na stolu. Bilo bi fatalno kada bi ona dozvolila da oni koji su najodgovorniji u poslednjoj fazi za ovo što se dogodilo na Kosovu – Srpska radikalna stranka i ove kvazipatriotske ličnosti, počnu da diktiraju javni govor. Tako da ja ovde više gledam čega nema, nego čega ima. Ovo čega ima je ništa, ali je važno da nečega nema, a to je jedan ultimatum da se ne želi uopšte razgovarati o svemu što je na stolu, a moram reći da je, naravno, za albansku stranu nezavisnost osnovna stvar.
RSE: Pomenuli ste Gorana Svilanovića, bivšeg šefa diplomatije, i žestoke napade koje je on trpio ovih dana. U tom kontekstu da li možete da nam preciznije kažete kako doživljavate to što je on stavio svoj potpis na izveštaj Međunarodne komisije za Balkan koji preporučuje nezavisnost Kosova? Kako nacionalnu izdaju ili kao realnu politiku?
KORAĆ: Moram reći da Svilanović zapravo nije prava tema većine tih koji mu sada organizuju „toplog zeca“ ili odjeke i reagovanja po nekim novinama. Tema je da se stvori jedna atmosfera u vladajućoj politici koja će pregovarati i neće moći uopšte da sedne za sto ako je tema nezavisnosti na dnevnom redu. Meni se čini da poneko u vladajućoj koaliciji to baš dobro ne razume. Drugim rečima, radi se o jednoj poruci, preko Svilanovića, Koštunici i onima koji će pregovarati. Mislim da je ovo ućutkivanje Svilanovića poruka pre svega vladajućoj koaliciji. Mislim da ona to nije dobro razumela jer njoj zapravo odgovara da se te teme otvore, da se pokaže da u Srbiji zapravo postoji jedna lepeza mišljenja, makar i tog manjinskog da je, nažalost, neizbežna samostalnost Kosova. Ali jedna stvar je sigurna, Srbija neće moći izbeći da se otvori pitanje Kosova i u tom smislu njoj će pre pomoći ovakvi solistički izleti, nego što se čini da to sad remeti opšte slaganje oko toga da je Kosovo od sada pa do kraja ljudske istorije deo suverene Srbije.
RSE: U kontekstu ove priče – gde se Srbija nalazi danas? Pre desetak dana na Pravnom fakutetu umalo da bude održana tribina pod nazivom „Deset godina oslobođenja Srebrenice“. Mislite li da tako nešto govori o tome da je u Srbiji izostalo suočavanje sa prošlošću?
KORAĆ: U Srbiji su učinjeni tek prvi koraci. To ide sporo i teško. Znači, sve dok god se Ratko Mladić u istraživanjima pokazuje kao pozitivan lik, onda me ne čudi da se pojavi i ovakav plakat. Inače, ja sam ga svojim očima video na mom, Filozofskom fakultetu, dakle evo svedoka. Zanimljivo je da je sutra taj plakat zamenjen drugim. Ja sam pratio genezu tog plakata prolazeći kroz hodnike fakulteta. Moram reći da sam bio šokiran kad sam to video. Da otkrijem jednu tajnu, ja sam obavestio najveći broj novinara i mojih prijatelja. Nisam se kolebao da ga pocepam, međutim onda sam pomislio da je besmisleno da ga pocepam, da je bolje razgovarati. Sutradan je on zamenjen plakatom na kome je pisalo „Istina o Srebrenici“. A treći dan je sklonjen i taj plakat. Tu se pokazalo da je pritisak ipak urodio plodom. Prodekan za nastavu na Pravnom fakultetu je to zabranio. To je bar mala pobeda pravde. Ali jeste užasavajuće da nekom mladom čoveku može da padne napamet da napiše da se proslavlja deset godina oslobođenja Srebrenice. To pokazuje da ćemo mi još dug put morati da pređemo kao društvo.
RSE: Vladan Batić, vaš kolega u prethodnoj vladi, ovih dana medijima izjavljuje kako je vlada u to vreme zapravo znala da se Ratko Mladić krije u Srbiji i ko ga krije, ali da ona prosto nije imala načina da ga uhapsi jer vojska nije bila pod njenim ingerencijama.
KORAĆ: To je tačno.
RSE: Imali ste te informacije?
KORAĆ: Godine 2001. Ratko Mladić se nije mnogo ni krio. On je bio po Beogradu. Hajde da sada kažemo nešto otvoreno, Ratko Mladić se u suštini krije – to je inače zanimljivo – od trenutka ubistva Zorana Đinđića. Znači, on se od marta 2003. godine ustvari suštinski krije, što je nešto vrlo zanimljivo. Da se te stvari ne mogu sakriti, valjda najbolje pokazuje slučaj Topčider, gde su nezavisna državna komisija i vojna komisija imale dijametralno suprotne zaključke o smrti dva mlada čoveka. Znači, ako je to moguće u 2005. godini, onda šta mislite šta je sve bilo moguće u 2001. godini? Znači, u centru Beograda imate jednu veliku kasarnu, sa jednom elitnom jedinicom, gde se dešava smrt dva mladića, gde se jednom neshvatljivom arogancijom vojno-istražne komisije odbacuju ozbiljna pitanja novinara. Imate slučaj komandanta te jedinice za kojeg se pokazalo da je tada, juna 2001. godine, kao zamenik komandanta gardijske brigade, sabotirao hapšenje Miloševića. Znači, ako se to dešava u centru Beograda, šta mislite kako to izgleda negde drugde, u nekom zabačenom malom mestu, u nekoj kasarni koja je u nekoj nedođiji, ko se usuđuje to da kontroliše i tako dalje? Ako me pitate da li je moguće da neko ko je blizak vojsci, ko je bio u vojsci, imao veze s vojskom, krije generala Ratka Mladića, ja sam ubeđen da se to dešava. I sada. Mislim da sam bio jasan, nisam rekao sa su to sada aktivna vojna lica, ali sigurno neko od njegovih ratnih drugova, u to uopšte ne sumnjam. On je veoma popularan u tom geografskom pojasu u okolini Drine. On očigledno prelazi Drinu i tu se negde krije, ne verujem da je otišao iz ove zemlje.
Mislim da niti Bosna i Hercegovina, niti Srbija i Crna Gora, a pre svega Srbija, neće imati evropske budućnosti dok se ne zatvori priča o Karadžiću i Mladiću i dok se oni ne pojave pred sudom.
RSE: Da li je prethodna vlada ipak u tom periodu pokušavala nešto da uradi? Da li ste obavestili međunarodnu zajednicu? Da li ste preduzimali neke korake da ga uhapsite?
KORAĆ: Ja se nisam time bavio, time se bavi MUP Republike Srbije.
RSE: Ali pretpostavljam da imate neke informacije.
KORAĆ: Mi sad pričamo o 2001. godini – Generalštab Nebojše Pavkovića je isti, ništa se nije promenilo, isti su ljudi. Ne samo da je vojska objektivno, naravno, veća oružana sila od policije, nego ona je uvek uživala mnogo veću zaštitu države. I vi bi praktično doveli do konfrontacije jedne policije, za koju je inače pitanje koliko je lojalna, i jedne vojske koja ima podršku stanovništva. U percepciji ljudi se stvarna vlast i formalna vlast izjednačuje. Ali to nije tako. Znači, bez obzira na ogromnu podršku naroda, mi smo došli na vlast bez oružane sile i time se može možda tumačiti taj očajnički pokušaj Zorana Đinđića da nekako neutrališe „Crvene beretke“, tu Jedinicu za specijalne operacije, i onda je dao, nažalost, te izjave da mi njima mnogo dugujemo za 5. oktobar. Mi njima, naravno, ništa ne dugujemo, posebno ne za 5. oktobar, ali mislio je da će tim izjavama da ih smiri. Nažalost te izjave su ostale i mnogi ih danas zloupotrebljavaju, mada su nesporno izrečene neoprezno. Znači, on to nije mislio o njima, niti je on bio fasciniran tom jedinicom. Suviše je Zoran Đinđić bio inteligentan i iskusan, znao je on odlično o kome se radi. Ali nije imao nikakav izlaz. Tada je on bio vladar u senci Vojislava Koštunice koji je bio najpopularniji i, nažalost, simbol 5. oktobra, iako je zapravo Đinđić arhitekta 5. oktobra. Autoritet Zorana Đinđića je postepeno rastao i bez ikakve oružane sile. Nesrećni Zoran Đinđić je krenuo u reforme a da nije u suštini imao nikakvu oružanu podršku oružane sile, a sa strane vojske je imao neprekidne sabotaže, pre svega od Koštunice i naravno kasnije načelnika vojne bezbednosti, danas već čuvenog generala Ace Tomića.
RSE: Da ovaj razgovor završimo pitanjem jednog posetioca našeg internet sajta, s obzirom da ste vi ovonedeljni on-line gost Radija Slobodna Evropa. Razmišljate li o svojim greškama u politici?
KORAĆ: Naravno, ja o tome često razmišljam. Ima mnogo stvari koje bih danas drugačije uradio, ili bih, da sam ponovo u toj situaciji, napravio nešto drugo, ili ne bih ni učestvovao u nekim stvarima. Grešaka je naravno bilo, i to ne malo, i mogao bih naravno i konkretno govoriti o onome što sam grešio. Ali voleo bih da niko ne sumnja u to da sam želeo jednu drugu Srbiju. Siguran sam da će te druge Srbije biti. Moje je opravdanje pred ovim vašim posetiocem sajta – želeo sam najbolje, ali, naravno, često nisam uspeo.
