Halo, dobar dan.
“Dobar dan.”
Zovem povodom ovog oglasa za prislušne uređaje.
“Izvolite.”
Pa, interesuje me šta sve mogu da radim s tim?
“Zašta vama tačno treba, pošto to nije sve isto, razumete? Ima više tipova uređaja.”
Jel‘ mogu, na primer, da devojku prisluškujem?
“Naravno da možete.”
A, kako? Kako to da uradim?
“Recimo hoćete da prisluškujete njen digitalni telefon. Kupiš digitalni snimač razgovora, uz njega dobiješ i kompletnu jednu centralu u koji ulazi ulazni kabl, znaš onaj što ide u telefon? To ide u ovu centralu, iz centrale ide drugi kabl do telefona. Faktički se na tu centralu vezuje taj digitalni snimač i onog momenta kad se aktivira razgovor na telefonu aktivira se i snimač i onda on snima razgovor. Razumeš šta ti pričam?”
A kako to da postavim?
“Vrlo jednostavno se to postavlja. Treba ti za sve to ukupno pet minuta posla.”
Još me samo interesuje da li je to protivzakonito. Je' to u redu, mislim, neće niko da me maltretira zbog toga, ako to provali da sam postavio?
“Pazite, da vam kažem nešto, po zakonu nije. Nemate pravo da prisluškujete bilo koga osim ako vam on lično ne dozvoli tako nešto.”
Samo jednim ovakvim pozivom na broj iz oglasa građani iz Srbije mogu nabaviti opremu za prisluškivanje svojih najbližih ili bilo koje osobe za čiju su privatnost zainteresovani. Po ceni od 400 evra pa naviše, jednostavno ćete dobiti komplet za slušanje fiksnih ili mobilnih telefona, snimače razgovora, bežične bubice u boji kože ili mikrokamere u obliku dugmeta, kao i mnoge druge uređaje tog tipa na kojim bi vam pozavideo i sam Džems Bond. Privatrni detektivi preplavljeni su zahtevima za privatno prisluškivanje, a Božidar Spasić, bivši službenik Državne bezbednosti i vlasnik privatne detektivske agencije SIA za naš program kaže za naš program da je špijuniranje praktično postalo nacionalni sport.
“Najrazličitiji dijapazon je zahteva za prisluškivanje. Obično, počinje se od toga da bi muževi hteli da prisluškuju svoje žene, za razliku od žena koje, recimo, traže da se njihovi muževi prate. Muževi su toliko neoprezni da odu, recimo, u toalet pa šalju poruku nekoj prijateljici i žene sve vide, i onda one traže da mi njega slušamo da vidimo o čemu se radi, itd. Uglavnom klijenti traže da im se dostavi kaseta. U jednoj situaciji smo pomešali nekoliko kaseta jer je bilo nekoliko zahteva, tako da su jedni ljudi slušali šta rade drugi, i zapravo zamalo da dođe do razvoda braka jer smo dali potpuno pogrešne kasete. Onda je čovek rekao pa ono nije glas moje žene, i onda smo shvatili o čemu se radi.”
Ko sumnja u svog supružnika a nema novca za iznajmljivanje privatnih detektiva, priča Spasić, stvar jednostavno uzima u svoje ruke.
“Supružnici sami između sebe prisluškuju pa često puta ispadnu smešne situacije da jedni drugima govore nešto putem tajnih prisluškivanja što ne mogu inače da im kažu javno.”
Naravno ovakva prisluškivanja su nezakonita tako da na primer onima koji špijuniranjem pokušaju da saznaju sve tajne životnog saputnika preti zatvor od tri meseca do tri godine. Advokat Milenko Radić:
“Jedno je bezazleno prisluškivanje, normalno i to je zabranjeno. Ali postoji prisluškivanje, recimo, i poslovnih razgovora. Postoji prisluškivanje na taj način što se skidaju faksovi, skidaju se i-mailovi, skidaju se ponude razne. Drugo, ljudi se ucenjuju sa tim podacima. Prema tome to je isuviše opasno.”
Po Radićevom mišljenju građane preko medija treba informisati da je prisluškivanje zabranjeno.
“Tek kada se objave te informacije onda se može računati da će se drastično smanjiti. Kako takvih informacija nema, sasvim normalno da građani mogu da kupe te uređaje razne, mogu sami da naprave i da prisluškuju.”
A dokle je stigla ova špijunska pomama, objašnjava Božidar Spasić:
“Čak je dotle došlo da se u pojedinim gradovima u Srbiji, posebno su po tome razvijeni Kruševac, Beograd i još neki gradovi, gde imate čitave male industrije tih prislušnih uređaja. To su male špijun bubice koje rade na baterije, ali na nekih sto, dvesta, trista pa do petsto metara, veoma lepo hvataju. Interesantno je da su počeli da stižu zahtevi sa sela. Verovatno da se radi o našim gastarbajterima koji žive u inostranstvu i tamo su se nagledali špijunskih filmova u kojima se dosta prisluškuju svi i svako.”
Bilo kako bilo, špijuniranje na Balkanu nije nova moda. Socijalni psiholog Jelena Vlajković, na kraju ove priče, tu sklonost ljudi sa ovih prostora objašnjava jednostavno ovako:
“Ja bih to tumačila tradicijom blakanskog špijuna. Praktično, ono što je prikazano u filmu ‘Balkanski špijun’, pokazalo se da su naši ljudi vrlo skloni takvim konstrukcijama i aranžmanima. Prema tome, neprijatelji su svuda oko nas, moramo da budemo oprezni i moramo da znamo šta drugi misle.”
Zato proverite vaše telefone i hitno pogledajte kultni film “Balkanski špijun”
“Dobar dan.”
Zovem povodom ovog oglasa za prislušne uređaje.
“Izvolite.”
Pa, interesuje me šta sve mogu da radim s tim?
“Zašta vama tačno treba, pošto to nije sve isto, razumete? Ima više tipova uređaja.”
Jel‘ mogu, na primer, da devojku prisluškujem?
“Naravno da možete.”
A, kako? Kako to da uradim?
“Recimo hoćete da prisluškujete njen digitalni telefon. Kupiš digitalni snimač razgovora, uz njega dobiješ i kompletnu jednu centralu u koji ulazi ulazni kabl, znaš onaj što ide u telefon? To ide u ovu centralu, iz centrale ide drugi kabl do telefona. Faktički se na tu centralu vezuje taj digitalni snimač i onog momenta kad se aktivira razgovor na telefonu aktivira se i snimač i onda on snima razgovor. Razumeš šta ti pričam?”
A kako to da postavim?
“Vrlo jednostavno se to postavlja. Treba ti za sve to ukupno pet minuta posla.”
Još me samo interesuje da li je to protivzakonito. Je' to u redu, mislim, neće niko da me maltretira zbog toga, ako to provali da sam postavio?
“Pazite, da vam kažem nešto, po zakonu nije. Nemate pravo da prisluškujete bilo koga osim ako vam on lično ne dozvoli tako nešto.”
Samo jednim ovakvim pozivom na broj iz oglasa građani iz Srbije mogu nabaviti opremu za prisluškivanje svojih najbližih ili bilo koje osobe za čiju su privatnost zainteresovani. Po ceni od 400 evra pa naviše, jednostavno ćete dobiti komplet za slušanje fiksnih ili mobilnih telefona, snimače razgovora, bežične bubice u boji kože ili mikrokamere u obliku dugmeta, kao i mnoge druge uređaje tog tipa na kojim bi vam pozavideo i sam Džems Bond. Privatrni detektivi preplavljeni su zahtevima za privatno prisluškivanje, a Božidar Spasić, bivši službenik Državne bezbednosti i vlasnik privatne detektivske agencije SIA za naš program kaže za naš program da je špijuniranje praktično postalo nacionalni sport.
“Najrazličitiji dijapazon je zahteva za prisluškivanje. Obično, počinje se od toga da bi muževi hteli da prisluškuju svoje žene, za razliku od žena koje, recimo, traže da se njihovi muževi prate. Muževi su toliko neoprezni da odu, recimo, u toalet pa šalju poruku nekoj prijateljici i žene sve vide, i onda one traže da mi njega slušamo da vidimo o čemu se radi, itd. Uglavnom klijenti traže da im se dostavi kaseta. U jednoj situaciji smo pomešali nekoliko kaseta jer je bilo nekoliko zahteva, tako da su jedni ljudi slušali šta rade drugi, i zapravo zamalo da dođe do razvoda braka jer smo dali potpuno pogrešne kasete. Onda je čovek rekao pa ono nije glas moje žene, i onda smo shvatili o čemu se radi.”
Ko sumnja u svog supružnika a nema novca za iznajmljivanje privatnih detektiva, priča Spasić, stvar jednostavno uzima u svoje ruke.
“Supružnici sami između sebe prisluškuju pa često puta ispadnu smešne situacije da jedni drugima govore nešto putem tajnih prisluškivanja što ne mogu inače da im kažu javno.”
Naravno ovakva prisluškivanja su nezakonita tako da na primer onima koji špijuniranjem pokušaju da saznaju sve tajne životnog saputnika preti zatvor od tri meseca do tri godine. Advokat Milenko Radić:
“Jedno je bezazleno prisluškivanje, normalno i to je zabranjeno. Ali postoji prisluškivanje, recimo, i poslovnih razgovora. Postoji prisluškivanje na taj način što se skidaju faksovi, skidaju se i-mailovi, skidaju se ponude razne. Drugo, ljudi se ucenjuju sa tim podacima. Prema tome to je isuviše opasno.”
Po Radićevom mišljenju građane preko medija treba informisati da je prisluškivanje zabranjeno.
“Tek kada se objave te informacije onda se može računati da će se drastično smanjiti. Kako takvih informacija nema, sasvim normalno da građani mogu da kupe te uređaje razne, mogu sami da naprave i da prisluškuju.”
A dokle je stigla ova špijunska pomama, objašnjava Božidar Spasić:
“Čak je dotle došlo da se u pojedinim gradovima u Srbiji, posebno su po tome razvijeni Kruševac, Beograd i još neki gradovi, gde imate čitave male industrije tih prislušnih uređaja. To su male špijun bubice koje rade na baterije, ali na nekih sto, dvesta, trista pa do petsto metara, veoma lepo hvataju. Interesantno je da su počeli da stižu zahtevi sa sela. Verovatno da se radi o našim gastarbajterima koji žive u inostranstvu i tamo su se nagledali špijunskih filmova u kojima se dosta prisluškuju svi i svako.”
Bilo kako bilo, špijuniranje na Balkanu nije nova moda. Socijalni psiholog Jelena Vlajković, na kraju ove priče, tu sklonost ljudi sa ovih prostora objašnjava jednostavno ovako:
“Ja bih to tumačila tradicijom blakanskog špijuna. Praktično, ono što je prikazano u filmu ‘Balkanski špijun’, pokazalo se da su naši ljudi vrlo skloni takvim konstrukcijama i aranžmanima. Prema tome, neprijatelji su svuda oko nas, moramo da budemo oprezni i moramo da znamo šta drugi misle.”
Zato proverite vaše telefone i hitno pogledajte kultni film “Balkanski špijun”
