Dostupni linkovi

logo-print

Ostati ili otići?


RSE: Gospodine Đuriću, dobro veče i dobro došli na talase Radija Slobodna Evropa.

ĐURIĆ: Dobro veče.

RSE: U ovom trenutku uključujemo i naš beogradski studio, odakle se javlja Miloš Teodorović:

S nama će večeras biti Lidija Perović. Lidija je trenutno urednik u izdavačkoj kući „Fernwood “ u Halifaksu, Kanada. Inače je završila Fakultet političkih nauka, u Beograd je došla 1992. godine sa Cetinja, a iz Beograda, odnosno Srbije i Crne Gore, otišla je 1999. godine u Kanadu, gde je i magistrirala na Univerzitetu u Halifaksu.

Sa mnom u studiju je student Biološkog fakulteta, član Studentske unije, Mirjana Hrvaćanin.

Dakle, večeras ćemo razgovarati o tome zašto mladi i dalje, pet godina posle Miloševića, hrle i na sve načine pokušavaju da odu iz zemlje, što pokazuju različita istraživanja. Uglavnom više od 50 odsto mladih ljudi želi da ode iz Srbije, i to se ne odnosi samo na elitno stanovništvo, ne odnosi se samo na studente nego i na ono stanovništvo koje nema obrazovanje.

Na početku bih pitao naše sagovornike iz inostranstva. Gospodine Đuriću, šta ste vi u Britaniji dobili što u Srbiji niste mogli?

ĐURIĆ: Nisam baš razmišljao o tome šta sam dobio. Naprosto sam postao emigrant bez nekih velikih razmišljanja. Samo sam hteo da pobegnem od situacije u zemlji. U ovih deset godina sam imao sreće da nađem posao koji je jako blizu onog što bi bilo idealno i tu sam veoma zadovoljan i to je ono što je najvažnije, što je velika razlika u odnosu na ono što sam imao do tada. Dobio sam nekakvu stabilnost. Kad živite u jednoj stabilnoj zemlji, onda je to sasvim drugi osjećaj. Jedna vrsta stabilnosti za porodicu i za razvoj karijere.

RSE: Osim stabilnosti i neke materijalne sigurnosti, da li na vaš odlazak utiče i činjenica da je u Srbiji i Crnoj Gori poremećen sistem vrednosti, da vlada mediokritetstvo? Da mlad čovek, ne samo što ne može da zaradi, nego nema ni mogućnosti ni da se iskaže, ni da napreduje u poslu, zato što, zbog poremećenog sistema vrednosti, nije u situaciji da napreduje i često mu je šef neko ko je mediokritet, da ne kažem neko ko mu nije ni do kolena?

ĐURIĆ: Mislim da je problem mnogo ozbiljniji. Skoro sam došao iz Beograda, bio sam do sada par puta u Srbiji i nekako je svaki put utisak bio lošiji. Ja sad imam utisak, po povratku, da je tamo situacija očajna, da su sve društvene vrednosti rasturene i zamenjene nekakvim kvazi vrednostima.

RSE: Kako recimo vaš kolega koji je ostao u Institutu za fiziku u Zemunu, koji prima 200, 300 ili 400 evra platu, koji je doktorirao, bio na raznim specijalizacijama u inostranstvu, dakle dokazao se ne samo u zemlji nego i u inostranstvu, može da se oseća kad vidi iznad sebe nekog skorojevića koji je na sumnjiv način zaradio pare i za koga milioni evra ne znače ništa? Verovatno je to jedan loš osećaj.

ĐURIĆ: Nije to generalno najvažniji problem. I ovde gde živim imate ljude multimilionere koji su taj novac zaradili uglavnom na legalan način, ali nije u tome problem. Ja sam imao sreću da je moj šef, dok sam radio u Institutu, bio jedan zaista izvanredan fizičar i jako drag kolega. Ovde u Engleskoj takvu osobu nisam uspeo da sretnem, s kojom bi blisko sarađivao. Znači, ja nemam taj problem. Ima jedan drugi problem. Imam utisak da je kvalitet rada u Institutu ranije bio mnogo viši. Mogli ste da imate seminare sa svetskim ekspertima, što domaćim, što stranim, koji su bili blizu Nobelove nagrade ili iz tog kruga naučnika. A sad je, pretpostavljam, tamo podvig da iko održi ikakav seminar.

RSE: Znači, osim novca, problem je i nemogućnost da čovek stručno, odnosno u svojoj profesiji napreduje.

Lidija, čuli ste našeg sagovornika iz Britanije. Koji je vaš utisak? Poslednji put ste u Srbiji i Crnoj Gori bili 2003. godine. Koliko se stanje promenilo u odnosu na 1999. godinu kada ste otišli?

PEROVIĆ: Često me pitaju ta pitanja i ovdje. Na žalost, ono što sam u prilici da kažem, to je da se samo sloj promijenio, da je samo gornji sloj režima otišao, ali da je čitava politička kultura i socijalni odnosi koji su do tada vladali i dalje ostali. Nadovezaću se na ono što je rekao gospodin Đurić. Zapošljavanje, konkursi i tenderi ovdje takođe nisu apsolutno otvoreni. I ovdje je važno koga znate i kakve kontakte uspostavite i tako dalje. Ali u poređenju sa nama, ova društva su mnogo meritokratnija i otvorenija što se toga tiče. Tako da čak i emigranti imaju šanse da uspiju.

RSE: Koliko je bio problem konkretno jezik? Vi radite kao urednik u jednoj izdavačkoj kući, magistrirali ste političku teoriju na tamošnjem fakultetu, znači jezik je izuzetno bitan, završili ste na jeziku koji nije vaš. Koliko vam je to predstavljalo problem?

PEROVIĆ: Teže je pisati beletristiku na stranom jeziku nego recimo analitičke ili akademske radove, eseje. Tako da sa te strane to i nije bio toliki problem. Ali ono što je nama nedostajalo recimo na Fakultetu društvenih nauka, ne znam da li se stanje sada popravlja, to je akademsko pisanje, pošto su kod nas ispiti uglavnom usmeni i komunikacija je uglavnom usmena. Ono što ja preporučujem ljudima koji upisuju postdiplomske vani u oblasti društvenih nauka i humanistike, to je da se uvježbaju, da se nauče kako da pišu stručne radove.

RSE: Šta ste tražili u Kanadi? Šta je bio vaš cilj, šta ste pokušali da pronađete i da li ste to prinašli?

PEROVIĆ: Ja sam oduvijek htjela da uređujem knjige, da pravim novine, da pišem… Od toga se nije moglo živjeti ni u Srbiji, ni u Crnoj Gori. Pisala sam za „Našu borbu“, znamo kako je „Naša borba“ završila. Pisala sam za „Dnevni telegraf“, on je isto zatvoren. Tako da je ovo bila odlična šansa da se gradi karijera, što ljudi moje generacije u ovim profesijama sa teškoćama mogu da urade u Srbiji i Crnoj Gori.

RSE: Mirjana, vi ste student treće godine Biološkog fakulteta u Beogradu. Želite li da odete ili da ostanete?

HRVAĆANIN: Želim da odem. Pogotovo sad slušajući moje sagovornike. Spomenuli su sve ono što su i moji motivi odlaska. Znači pre svega to stručno usavršavanje. Sudiram smer profesor biologije i hemije i praksa na mom fakultetu je minimalna i zaista je pitanje dobre volje profesora, kao i asistenata naravno, i njihove spremnosti da nam pomognu, da improvizuju nešto da bi smo za te četiri godine, koliko nam traju studije, nešto videli.

RSE: Hoćete da kažete da zapravo nemate uslove za rad.

HRVAĆANIN: Da. Znači to je prvi i osnovni problem. Malo je fakulteta koji zaista imaju uslove da u potpunosti ostvare smisao samog fakulteta. Takvih fakulteta je zaista jako malo. Moj fakultet nema ni zgradu. Dakle, to je jedan od ključnih razloga i to je vrlo deprimirajuće.

RSE: Vi i vaše kolege, koliko je meni poznato, studirate na četiri ili pet različitih lokacija u Beogradu. To je sudbina biološkog fakulteta. Da li bi zaključak mogao biti da vi ovde u Beogradu ne možete da steknete nivo znanja koji stiču vaše kolege na primer u Britaniji ili u Kanadi?

HRVAĆANIN: Teoretski nivo možete, ali praktični ne. A što se tiče i teoretskog dela, tu je opet pitanje i literature, jako je teško doći do te stručne i kvalitetne literature. Tu postoje raznorazne mogućnosti, da neki profesor napiše nešto, izda, ali to je onda dosta skupo, ili strana literatura, do koje je teško doći, a ako do nje i dođete, onda dosta košta.

RSE: Istraživanje Filozofskog fakulteta je pokazalo da više od polovine mladih u Srbiji želi da ode, uglavnom gonjeni materijalnim razlozima. U okviru priloga koji sledi čućete i razgovor sa studentima Učiteljskog fakulteta u Beogradu:

Ova zemlja ne pruža dovoljno uslova ljudima da rade u profesiji koju su odabrali i da žive normalno u svojoj zemlji, prema tome mislim da je to sasvim normalno. Naravno, ne opravdavam…

A zašto ne opravdavaš?

Ne opravdavam zato što su zemlje koje ne ulažu u obrazovanje, koje ulažu u te stipendije da neko drugi dođe kod njih, na dobitku, a mi smo na gubitku, zato što naši mozgovi odlaze kod njih koji uopšte ne ulažu u obrazovanje, a mi koji ulažemo u obrazovanje, ne ulažemo u to da ti ljudi koji završe fakultet za profesiju koju odaberu ne mogu da nađu posao, odnosno mogu da ga nađu, ali ne dobijaju dovoljnu nadoknadu za posao koji rade.

Nemaju dobre uslove ovde kod nas, pa idu vani i traže možda neki bolji život. Ako se to tamo može nazvati boljim životom.

Zašto misliš da možda i ne može?

Ne znači to što ćeš imati bolju platu da ćeš bolje živeti.

Zato što nema zaposlenja i uslova za život za mlade. Ne mogu da osnuju porodicu, ne mogu da žive normalno zato što nemamo normalne plate. Kad završe fakultet, ispadne da su oni sa srednjom školom mnogo bolje prošli nego mi što završavamo fakultete i što smo školovani.

RSE: Nedavno objavljeni rezultati opsežnog istraživanja analitičara Filozofskog fakulteta – istraživanje je sprovedeno u 2003. godini, godini ubistva srpskog premijera i vanrednih parlamentarnih izbora koji su na vlast doveli vlast Vojislava Koštunice – su pokazali da u Srbiji vlada atmosfera odlaganja. To se odnosi na sva životna pitanja, kako na završetak školovanja, tako i na zapošljavanje na primer. Građani, pokazuje istraživanje, čekaju bitniju promenu uslova da bi preduzeli važne životne korake. Pošto se stvari sporo menjaju, većina sanja o odlasku uz zemlje. Kako navodi istraživač, Dušan Mojić, to ne važi samo za studente na primer, već u podjednakoj meri za gradsku i ruralnu populaciju:

MOJIĆ: Pokazalo se da više od polovine i jednih i drugih namerava da napusti zemlju na duže vreme, znači verovatno trajno. Tu su neki različiti momenti, ali u suštini je nemoguće da se ostvari minimalna egzistencija. I jedni i drugi iz onako različitih uglova prosto ne vide ovde svoju perspektivu i nameravaju da napuste ovu zemlju.

Ja sa svojim Učiteljskim fakultetom teško da ću moći da radim negde preko.

Studiram sad Učiteljski fakultet i kad završim, radiću taj posao. Mogu da držim i neke privatne časove. Znači boriću se da ostanem, pa bilo kako. Problem je odnos prema akademskim građanima, uopšte se ne poštuju. Pogotovo prosveta i zdravstvo, to je skroz ponižavano.

Ali mislim da su sami prosvetni radnici do toga doveli svojim odnosom prema učenicima i prema radu i prema svemu ostalom. Vrlo je često da kažu – za tu platu što dobijam, dovoljno je da tu decu samo čuvam.

RSE: Istraživanje je pokazalo da mladi u Srbiji, u visokom procentu gonjeni istim razmišljanjima, beže i od sklapanja brakova. Istraživač Mirjana Bobić:

BOBIĆ: Većina njih je kao razlog navela nemanje stambenog prostora ili očekivanje da im oko stambenog prostora pomognu roditelji. I oni koji su privremeno iznajmili stan gledaju u pravcu svojih roditelja, odnosno porodice.

Pa ja već imam porodicu. U krugu Mašinskog fakulteta ista je atmosfera – svi gledaju da odu odavde. Ja ne bih volela da idem zbog svoje porodice, pa se nadam da će se nešto promeniti. Ali ako mi negde bude bolje, sigurno da ću otići.

Planovi? Nemam pojma. Za sad ih nemam. Planiram da završim fakultet, pa posle o tom potom.

U odnosu na to koliko se radi u drugim zemljama, da se toliko radi i ovde, živelo bi se isto. Jer tamo se radi, a ovde se ne radi. Samo se traže slobodni dani, eskiviranje, pa su prema tome i takve plate. Zato smo i došli dovde.

Da li bi ste ostali u Srbiji?

Da.

Zašto, zato što se malo radi?

Ne, nego zato što ako radiš dovoljno, možeš da zaradiš za sebe. A bilo gde da odeš, radićeš i po dvanaest sati i opet ćeš biti na istom.

RSE: Tako razmišljaju studenti Učiteljskog fakulteta u Beogradu. Da li se u Srbiji zaista tako malo radi?

ĐURIĆ: Pa ja mogu da poredim period dok sam bio u Institutu i ovih deset godina koliko sam ovde. I mogu da kažem da ovde daleko više radim nego što sam tamo radio. Ovde je to pitanje opstanka. Ukoliko ne učiš nove stvari koje bi mogao da prodaš negde na tržištu rada, ti si u vrlo teškoj situaciji, a tamo nemaš takav pritisak. Plus, naravno, mi stalno zaboravljamo na jednu vrlo važnu stvar, a to je raspad Jugoslavije, rat i sve ostalo, što je jedan poseban faktor u celoj priči.

PEROVIĆ: Mislim da je važno napomenuti da se tržište rada ovdje rapidno mijenja i da je mnogo drugačije nego što je bilo recimo prije dvadeset godina unazad. Mnogi poslovi su postali fragmentarni i nesigurni, mnogi ljudi rade pod ugovorima, kobinuju dva ili tri posla, pola radnog vremena. Takođe, ljudi koji rade ovdje se sele iz grada u grad svakih nekoliko godina. I da li ćete ostati u jednoj istoj karijeri čitavog života, to je takođe pitanje. Moguće je da ćete promijeniti tri ili četiri karijere. Posla ima, ali pod ovim uslovima.

RSE: Poznajete kakva je situacija u Srbiji i Crnoj Gori. Mislite li da se naši ljudi lako ili teško adaptiraju na takve uslove? Ovde su ipak ljudi navikli na neke standardne uslove rada koji se ne menjaju po dvadeset-trideset godina.

PEROVIĆ: Pa pretpostavljam da bi se mlađe generacije mogle lako da adaptiraju, ali kod generacije naših roditelja mislim da bi išlo teže.

RSE: Mirjana, kakvog su raspoloženja vaši prijatelji i vaše kolege? Da li se zaista preneo taj virus, ako tako mogu da kažem, straha od rada koji eto važi da važi u Srbiji?

HRVAĆANIN: Ne bih mogla da odgovorim generalno, jer zaista ne bih željela da sve mlade ljude strpam u isti koš. Mladi ljudi s kojima sam ja u kontaktu, ljudi iz moje organizacije i iz nekih drugih NGO sektora, to su zaista ljudi koji su spremni i da se adaptiraju, koji su svesni – OK, sad su naučili nešto, da to nešto možda jeste u ovom trenutku dovoljno, ali to ne znači da će biti dovoljno za godinu dana, svesni su da će morati ponovo da uče, da će morati da saznaju još neke nove stvari da bi uspeli dalje da opstaju, znači spremni su na to. Dok opet, nažalost, među tim mladim ljudima ima i onih na koje se to prenelo, da li sa njihovih roditelja, da li je sad to pitanje tih devedesetih godina ili nešto drugo, to je jedna zasebna tema, ali ne mogu da kažem da su svi spremni da uče i da usavršavaju sami sebe.

RSE: Prema istraživanju Studentske unije, 54 odsto studenata beogradskog univerziteta zapravo ima samo jedan motiv, a to je da odu u inostranstvo. Gospodine Đuriću, šta kažete na ovaj podatak?

ĐURIĆ: Mislim da to dovoljno govori, nemam ja tu šta da kažem. To je onako zastrašujuća cifra. I ja nemam neko pravo da kažem – nemojte da idete, kad sam ja otišao. Ali mislim da za svaku zemlju to mora da bude jako zabrinjavajući podatak.

RSE: Gospodine Đuriću, u kojoj meri mladi ljudi iz Srbije i uopšte sa Balkana, koji planiraju da odu, zaista imaju prilike da ostvare svoje snove?

ĐURIĆ: Sve zavisi od tržišta rada. Kao što je koleginica iz Kanade napomenula, u zapadnim zemljama sve proizvodne delatnosti se polako gase i tržište se menja u smislu usluga, menadžmenta, gde je, čini mi se, strancu jako teško da uspe. Prosto mu treba izvesno vreme da upozna sistem kako funkcioniše, da upozna mentalitet i ostale stvari. Grubo rečeno, neko je završio elektrotehniku u Beogradu, dolazi u Englesku da radi kao programer ili šta ja znam, postoji velika verovatnoća da nađe posao, ali je pitanje koliko poslova te vrste uopšte postoji u Engleskoj.

RSE: Mnoge firme sa Zapada izmeštaju svoje proizvodne kapacitete na Daleki Istok i u ostale zemlje u tranziciji sa jeftinijom, relativno stručnom radnom snagom. Dakle, konkretno u ovom trenutku, prema vašim saznanjima, šta bi bila najkurentnija profesija za mlade koji nameravaju da odu iz Srbije? Pomenuli ste elektrotehniku, da li ima još nešto što bi moglo da prođe.

ĐURIĆ: Meni se čini da je sada softver jedna od vodećih grana industrije u zapadnim zemljama. Znači bilo šta što ima veze sa softverom, ali mi je opet teško da dam savet pošto tu ima jako mnogo specifičnosti. Pretpostavljam da neko ko je programer i može da radi u pet-šest glavnih jezika koji su industrijski standard, ne bi imao problema. Opet, s druge strane, baš u toj oblasti je početnicima generalno jako teško da nađu posao, pošto u svim firmama traže iskustvo. Tako da je početak veoma težak, ali svakako da programeri najlakše mogu da nađu posao. Puno mojih prijatelja u Beogradu rade kao programeri i sasvim pristojno žive, rade za nekakve strane kompanije kao programeri u Beogradu.

RSE: Lidija, čuli ste kako razmišljaju studenti ovdje. Skloni su tezama da u inostranstvu koriste našu intelektualnu snagu i prosto raširenih ruku čekaju ljude iz Srbije koji bi došli i na neki način usavršili njihovo društvo. Imate li vi taj utisak da se zapravo spolja zloupotrebljava ono što se može nazvati našom nesrećom?

PEROVIĆ: Ne bih rekla da se zloupotrebljava. Ti ljudi su jednostavno prisutni, ponude svoje usluge i institucije ih onda zapošljavaju ili ne zapošljavaju, po svom nahođenju. Dodala bih da su najviše traženi ljudi iz prirodnih nauka, kompjuterskih nauka, biotehnologije, dok društvene nauke, humanistika, jezici nisu direktno profitabilni. Tako da u izgradnji karijere u tim oblastima treba imati drugačiji pristup. Mada i tu ima interesovanja za ljude sa međunarodnim iskustvom više nego recimo za ljude koji su stekli svo obrazovanje i radno iskustvo samo u jednoj zemlji.

RSE: Idemo u Podgoricu. Odliv mozgova je ozbiljan problem s kojim se Crna Gora suočava već duže vreme. Ali pored svesti o velikom gubitku, još uvek ne postoje ozbiljna istraživanja ni koliko je ljudi otišlo, a kamoli o dubljim posledicama po društvo.

Sreten Škuletić, profesor Elektrotehničkog fakulteta u Podgorici, nacionalni koordinator za saradnju sa UNESCO-om za visoko obrazovanje, o tome za naš program kaže:

ŠKULETIĆ: Četrdeset i devet ljudi iz nastavnog osoblja je napustilo univerzitet. Od toga je bilo 18 sa doktoratom nauka, 18 sa magistraturom, 23 asistenta, 10 docenata, osam redovnih i vanrednih profesora. Uzimajući u obzir tadašnju strukturu zaposlenih, to je otprilike negdje dvadesetak posto zaposlenih u nastavi. Mislim da bi takav odliv kadrova i za mnogo veću i razvijeniju sredinu nego što je Crna Gora bio veliki udar za njen uopšte razvoj i budućnost, a ne za malu Crnu Goru koja je ionako siromašna i po kadrovima i po svemu ostalom.

RSE: Profesor Škuletić kaže da vlada i univerzitet zajednički nastoje da različitim stimulativnim mjerama zadrže mlade visokoobrazovane ljude da ostanu u Crnoj Gori. To je bio i motiv pokretanja projekta sa UNESCO-om i kompanijom „Hewlett-Packard“ koji se odnosio na sprječavanje odliva kadrova sa prostora Zapadnog Balkana:

ŠKULETIĆ: Od „Hewlett-Packarda“ je dobijena određena oprema, i to veoma dobra i savremena oprema, a od UNESCO-a su dobivena određena sredstva i ona su iskorišćena da se stvore suvremeni uslovi i komunikacija s našim ljudima u inostranstvu. Tako da smo recimo dobili veoma dobre učionice, opremljene najsavremenijom opremom, povezali smo ih preko interneta sa svim svjetskim univerzitetima i dobili smo, što je vrlo važno, saglasnost značajnog broja naših ljudi koji su u ovom periodu napustili naš univerzitet da su raspoloženi da sarađuju, na način što bi oni povremeno dolazili, što bi povremeno imali fizički kontakt s našim univerzitetom i našim ljudima, a stalno bi bili virtuelno prisutni preko interneta i dobre opreme koju smo nabavili, dakle praktično stalno na usluzi našim ljudima ovdje, pogotovo mladim ljudima.

RSE: Studenti tehničkih nauka spadaju u kategoriju najpoželjnijih za strane poslodavce. Značajan dio se, i pored studija koje su još uvijek u toku, već odlučio:

Volio bih više da odem negdje van, pošto u Crnoj Gori nemam neke perspektive.

Ako se odlučiš na taj korak, koja bito zemlja bila?

Amerika najvjerovatnije, možda Engleska, pošto su uglavnom tamo te kompanije – Microsoft, IBM… Sve one su pretežno u Americi.

Ne bih odlazio, mislim da je ovdje super i za posao i za sve.

Pošto učim na albanskom jeziku, možda odem u Albaniju ili na Kosovo.

Neke od zemlja Zapadne Evrope, Amerika, Australija?

Pa možda Amerika.

Ako bi ovdje dobio posao u svojoj struci, koji bi bio adekvatno plaćen, da li bi u tom slučaju otišao?

Ne bih. Ovdje bih se zaposlio, ukoliko bih dobio neku adekvatnu platu.

Male su šanse da odem vani, ali male su šanse i da ovdje nađem neki bolji posao. Vidjećemo šta će biti. Važno je da sa ovo završim, ćemo poslije vidjeti.

Ja bih najradije ostao ovdje, ali ću vjerovatno otići, pošto ne vidim neku perspektivu u našoj državi da ostanem. To bi vjerovatno bilo neko englesko govorno područje, Australija, Engleska ili Amerika, svejedno. Što god tamo da radim, biće isplativije nego ovdje, gdje nas gazi svaki nepismeni privatnik koji je na ko zna koji način došao do svojih para.

RSE: Čuli ste studente sa Univerziteta u Podgorici. U nastavku o iskustvu Hrvatske iz koje je u poslednjih 15 godina otišlo dosta mladih i stručnih kadrova. Čujmo najpre šta kažu studenti na Univerzitetu u Splitu:

Na kojoj ste godini elektroenergetike?

Trenutno sam diplomant. Mislim da ću ostati u Hrvatskoj, da ću raditi u Hrvatskoj. Mislim da i ovdje ima dovoljno posla.

Studiram brodogradnju.

Da li razmišljate o odlasku van?

Da.

U koje zemlje?

Japan, Engleska, Njemačka. Bilo gdje, gdje od brodogradnje ima zarade.

Osim veće plaće, što još očekujete od tog zaposlenja?

Malo vidjeti svijeta, naučiti malo stranih jezika…

Što inače vaše kolege kažu na tu temu?

Skoro svi isto razmišljaju.

Studiram računarstvo i ići ću u inozemstvo u Dansku. Ovdje nema baš puno mogućnosti, pa je bolje otići negdje van.

Studiram elektrotehniku, smjer elektronika, prva sam godina i planiram, nakon što diplomiram, ostati u Hrvatskoj, po mogućnosti u Splitu i zaposliti se možda u nekoj informatičkoj firmi.

Koji je razlog za ostanak u Hrvatskoj?

Zato što volim svoju zemlju i želja mi je ostati u njoj i zato što vjerujem da će se stvari poboljšati.

Koliko sam skužio, većina ljudi koji su završili faks 1995. godine ili čak prije, nitko se ne bavi strukom za koju su završili. Koliko vidim, u Hrvatskoj budućnost baš i nije bajna. Neki dan sam vidio jednog koji je završio FESB i sad je portir u banci. Možda mi se posreći da mi diploma stoji na zidu i dipl. ing. ispred imena, ali kruha u Hrvatskoj od toga baš velikog nema.

RSE: Kakvu strategiju razvija država Hrvatska? Ministar obrazovanja ima zanimljive ideje na koji način uključiti ljude koji su otišli da pomognu zemlji. Pripremio Goran Vežić:

Profesor na riječkom Medicinskom fakultetu, doktor Ante Simonić, koji je potkraj mandata Račanove Vlade bio njen potpredsjednik, naglašava da nitko u Hrvatskoj ne zna koliko je mladih, visokoobrazovanih ljudi napustilo zemlju i kaže da ta činjenica što egzaktni podaci ne postoje pokazuje odnos prema tom problemu:

SIMONIĆ: Mi smo vjerojatno tijekom posljednjih petnaestak godina izgubili, neki računaju, i do 150 tisuća visokoškolovanih, radnosposobnih mladih ljudi, jer su otišli u druge zemlje. Gubitak je strašan. Računajmo da je u svakog visokoškolovanog čovjeka uloženo nekoliko milijuna kuna, onda se vidi da siromašna Hrvatska, koja malo izdvaja za znanost, zemlja koja ima jako malo ljudi, svoje najelitnije ljude, koji moraju osigurati poželjnu budućnost ovoj zemlji, nekontrolirano gubi.

RSE: Državni tajnik za znanost, doktor Slobodan Uzelac, kaže da pojava odljeva mozgova sama po sebi kazuje da su uvjeti za rad znanstvenika u Hrvatskoj daleko ispod poželjnih i da je odlazak znanstvenika vani samorazumljiv. Hrvatska definitivno izvozi sivu masu, ali tu situaciju nastoji ili barem želi pretvoriti u svoju prednost. Lani je u Zagrebu i Vukovaru održan kongres hrvatskih znanstvenika u zemlji i inozemstvu. Radi se na tome da oni koji su uspjeli u znanosti vani da se vrate ili da barem surađuju sa domaćim institucijama. Slobodan Uzelac:

UZELAC: Mi mislimo da taj povratak ne mora biti fizički, on može biti radni, funkcionalni. Važno je da naši ljudi koji su vani rade i surađuju na zajedničkim projektima, na obostranu korist. Da se mijenjaju, da oni dolaze u zemlju, ali i da naši odlaze kod njih u inozemstvo, tamo gdje oni rade u povoljnijim uvjetima nego što su ovi naši. Kad se dakle tako postave stvari, onda sam podatak da je naših ljudi puno vani sam po sebi ne mora biti zabrinjavajući.

RSE: Jedan od primjera za potencijalne povratnike jeste akademik Miroslav Radman. Ovaj biogenetičar svjetskog glasa na čelu je Mediteranskog instituta za istraživanje života u Splitu koji tek treba početi djelovati. Ako on uspije, bit će putokaz i drugima da surađuju ili da se vrate sa svojim znanjem. No to je tek stvar budućnosti. Sadašnjost još uvijek mozgovima pokazuje suprotan putokaz. Doktor Ante Simonić:

SIMONIĆ: Suviše malo ulažemo u projekt znanja, izvrsnosti, obrazovanja, znanosti, primjene znanja kroz tehniku i slično. Iz bruto društvenog proizvoda izdvajamo manje od jedan posto, a bruto društveni proizvod nam je ispod šest tisuća dolara. Razvijene zemlje izdvajaju četiri do šest posto iz bruto društvenog proizvoda koji se kreće i oko 30 tisuća američkih dolara.

RSE: Viđenje hrvatskog ministra je da ljudi koji odlaze zapravo mogu na jedan specifičan način da pomognu zemlji time što su u toku informacija i time mogu da pomognu svojim kolegama, kako u struci, tako i u društvu u celini. Gospodine Điruću, da li je vas konkretno neko kontaktirao iz Srbije, pre svega iz vašeg bivšeg instituta, u smislu da pomognete, da sarađujete, da omogućavate razmenu podataka i tome slično?

ĐURIĆ: U ovih deset godina ja sam aktivno sarađivao sa mojim mentorom, koji je profesor u Institutu. Stalno objavljujemo radove iz te oblasti u kojoj sarađujemo i to će sigurno i ostati, koliko ja imam vremena za to, zbog toga što sam u potpuno drugoj oblasti od one gde smo radili zajedno. Dakle, ta saradnja je moguća, ali to je nesistematski, zasnovano na ličnom prijateljstvu i određenom interesu.

RSE: Kad bi bila sistematska saradnja, da li bi to moglo više da pomogne zemlji u njenom razvoju, a da bude u toku tehnoloških dostignuća.

ĐURIĆ: Pa ja ne bih bio toliko ambiciozan da kažem da ja mogu da pomognem, ali u svakom slučaju bi smo se mogli, sa nekim znanjima koje sam ovdje stekao, u budućnosti da se upustimo u nekakve nove oblasti, vezane za ono što smo do sada radili, a za šta recimo nismo ranije imali znanja i mogućnosti. Znači, ukoliko dobiju sredstva za otvaranje novih radnih mesta za nove saradnike, mogao bih da poslužim kao neka vrsta supervizora za oblast koju pozajem.

RSE: Ne samo vi kao pojedinac. Prema nekim procenama, poslednjih petnaestak godina iz Srbije i Crne Gore otišlo je nekoliko stotina hiljada ljudi, uglavnom mladih, stručnih kadrova. Lidija, u vašoj oblasti, koja je nešto drugačija od oblasti gospodina Đurića, da li biste bila u bilo kakvoj profesionalnoj komunikaciji sa sličnim izdavačkim kućama u Srbiji i Crnoj Gori.

PEROVIĆ: Za sada nažalost ne i mislim da je to jedno od najvažnijih pitanja pred našim državama – kako da vrate ovu elitnu emigraciju, kako da ih iskoriste, jer mi zaista možemo biti jako korisni za naše društvo. Tako da očekujem da će eventualno nekad projekti da se pojave, ali za sada nema još ništa.

RSE: Voleo bih da čujem vaše utiske o anketama koje ste čuli iz Hrvatske i iz Crne Gore. Čuli ste, Lidija, onog momka koji se na pitanje da li treba otići, ponovo vraća na ta neka pitanja koja manje-više zbunjuju svakog ko hoće da se bavi naukom, pominje Albaniju, albanski jezik i tome slično. Kako vam to zvuči kada sve posmatrate iz Kanade?

PEROVIĆ: Starije generacije emigranata ovdje dovode sva svoja politička razdvajanja i dijeljenja, dok recimo mlađe generacije nalaze načine da premoste te razlike. Mislim da u regiji moramo da sarađujemo jedni sa drugima, sa Albancima, sa Hrvatima, sa susjedima, drugog načina nema.

RSE: Na kraju anketa iz Podgorice i iz Splita oba momka su govorila na način – ne želim da ostanem u zemlji u kojoj se ne poštuje ni minimum nekih vrednosti i tome slično, studiram, ali ta diploma ništa ne vredi. Dakle, opet se vraćamo na taj sistem vrednosti. Da li je dakle veći problem u tom novcu, koji je naravno veoma bitan, ili taj potpuno poremećen sistem vrednosti, u kome neko ko je stručan se oseća maltene poniženim, a neko ko je mnogo manje spsoban ima mnogo više šansi za napredak na društvenoj lestvici?

HRVAĆANIN: Da, svakako da jeste. Novac jeste problem, to možemo da zaključimo i iz ovih anketa, ljudi su uglavnom govorili – samo da dobijem diplomu, pa posle kako god da bude, gde god da budem radio, da li u svojoj struci ili ne. Znači neko ulaže u sebe četiri-pet godina na fakultetu, nažalost je malo tih koji sve to u roku završavaju, ali zaista je ponižavajuće za njih da znači posle toliko ulaganja i žrtvovanja, da li u finansijskom smislu ili ako uzmete samo taj momenat koji nimalo nije zanemarujući – ne potcenjujem ljude koji nisu fakultetski obrazovani, ali neki sistem vrednosti mora da se poštuje. Ali kod nas, nažalost, nemamo šta da poštujemo, sistem vrednosti ne postoji. Mogu da kažem da zaista ne postoji ili ako ga neko vidi, to je definitivno, po meni, poremećen sistem vrednosti. I zaista ne bih želela da se nađem u takvoj situaciji da je neko ko je nižeg obrazovnog stepena neko ko će da mi šefuje ili kako god to da nazovem. Zaista mislim da to nije u redu, da nije nešto što se podrazumeva u normalnim zemljama.

RSE: U istraživanju Studentske unije se pokazalo da više od 70 odsto studenata beogradskog univerziteta nikada nije bilo u inostranstvu.

HRVAĆANIN: Kad smo dobili rezultate tog istraživanja, verujte mi da sam ostala bez teksta.

RSE: Zašto vas to čudi? Kada ste vi poslednji put bili u inostranstvu?

HRVAĆANIN: Bila sam pre dve godine. Prvi put sam bila u inostranstvu kad mi je bilo šest godina, onda nisam izlazila iz zemlje jedno 12 godina, i onda sam otišla za Sloveniju 2000. godine, ali sam se dobro namučila da bih došla do vize, jer je tada ambasada bila u Mađarskoj. Tako da se nisam iznenadila u tom smislu, kao – otkud to, bilo mi je vrlo jasno, ali sam se iznenadila u smislu da je to strašno, znači da zaista 70 posto ljudi nije izašlo odavde. I onda pričamo o sistemu vrednosti, o tome kako je nešto uređeno kod nas i kao mi smo zadovoljni time, a nemamo pojma kako je to u nekim drugim zemljama i tu je osnovni problem.

RSE: Da li vlada u vašoj generaciji „strah od sveta“, koji očigledno ne poznajemo?

HRVAĆANIN: Postoji želja, i to je ono što mene ohrabruje i raduje, ali u isto vreme postoji i ta holofobija i od nepoznatog i uopšte od ljudi i taj problem sa jezikom. Postoji strah, ali vidim i želju kod tih mladih ljudi da odu. Pitanje jeste i podrške njihovih roditelja koliko su oni za to. Ali da, nažalost, strah postoji.

RSE: Prema onome što sam danas pronašao na sajtu Ministarstva inostranih poslova SiCG, jedini četiri države sveta u koje građanin Srbije i Crne Gore može otići bez ikakvih problema, bez ikakvih viza jesu Andora, Maldivska ostrva, Peru i pominje se još na sajtu Egipat, ali ja ne bih smeo sa sigurnošću reći da je zaista tako. Zašto je bitno da mladi ljudi putuju?

ĐURIĆ: Ovaj podatak da 70 posto nije nigde išlo i taj poremećeni sistem vrednosti, to je samo pokazatelj jedne potpune getoizacije Srbije i Crne Gore. Takva getoizacija ima katastrofalne posledice. Ja sam recimo primetio da jako mnogo mladih ljudi koje sam sreo, dece prijatelja, između 25 i 30 godina, završili su fakultet i sada nešto svi čekaju. Oni su prosto u jednom produženom adolescentnom periodu. Tako se ponašaju i tako i izgledaju. Imaju, čini mi se, veliki strah da iskoraknu u taj realni svet. Za putovanja sama po sebi ste našli pogrešnog sagovornika, jer ja nekako nisam pristalica turizma i putovanja. Iz ove ankete se jasno vidi o čemu se tu radi.

RSE: Lidija, vi ste 1974. godište. Pre nego što ste otišli u Kanadu, koliko ste putovali?

PEROVIĆ: Nažalost minimalno. Htjela bih da se vratim na onih 70 procenata. Pitanje je koliko ljudi od tih 70 procenata nije putovalo zato što nije imalo mogućnosti, a koliko zato što nije htjelo da napusti zemlju. Mislim da je veći broj ovih prvih. Imigracioni zakoni zapadnih zemalja favorizuju bogatije aplikante čak i za najobičnije turističke vize. Favorizuju profesionalce koji ne žele da emigriraju i tako dalje. Tako da je poprilično teško putovati što se tiče dobijanja viza i što se tiče finansija potrebnih za putovanje.

RSE: Koliko i ova činjenica da mladi nisu putovali, da ne poznaju standarde i vrednosti u nekim drugim zemljama, u zemljama u koje bi otišli, takođe otežava njihov eventualni dolazak i adaptaciju?

PEROVIĆ: Sigurno. Apsolutno da. Ljudi takođe ne mogu da si priušte kompjuter s internetom. Ne mogu da si priušte kurs stranog jezika. To je sve, pretpostavljam, dio istog problema.

RSE: Navešću još jedan podatak iz istraživanja Studentske unije: 90 odsto studenata se izjasnilo da su najveći problemi na njihovim fakultetima tehničke prirode, dakle upravo to – kompjuteri i tome slično.

Gospodine Đuriću, kako vam zvuči ideja o povratku?

ĐURIĆ: Ne vidim da se išta pozitivno promenilo u odnosu na situaciju kada sam ne samo otišao, nego i pre toga – kada sam razmišljao da odem. Tako da povratak sigurno ne dolazi u obzir. Čak ni u periodu posle penzionisanja i slično.

RSE: Lidija, isto pitanje, razmišljate li o povratku?

PEROVIĆ: Za sada ne. Možda ako se dese drastične promene. Ali u skorijoj budućnosti ne.

RSE: Negde na početku emisije gospodin Đurić je pomenuo da ne samo što je u Britaniji dobio mogućnost da radi nešto od čega može dobro i da zaradi, pomenuo je i mogućnost da se negde prijatnije i opuštenije živi. U čemu se to najviše ogleda?

ĐURIĆ: Dok sam živeo u Srbiji, recimo u zadnjih desetak godina, svi dobro znamo kakva je tu situacija bila. Prosto ste uvek u nekoj situaciji vanrednog stanja i to prosto deluje jako loše.

RSE: Da li je samo ta činjenica da bolje zarađujete i da možete profesionalno da se iskažete razlog ili je sama situacija u Srbiji dovoljan razlog da neko kaže – nema šanse da se vratim? Da li ste vi uspeli, deset godina ste u inostranstvu, da se u potpunosti integrišete u britansko društvo, ne samo u profesionalnom okruženju? Kad bi situacija u Srbiji bila nešto bolja, da li biste razmišljali o povratku?

ĐURIĆ: Lično se nisam integrisao u britansko društvo u smislu da sam postao Englez ili Britanac. Kada ste imigrant, imate neki plivajući identitet, nefiksirani identitet. Tako da ustvari gledate sa strane i jedno i drugo. Što je u mom slučaju jako dobro.

RSE: Je li to plivajući identitet ili raspolućeni identitet? Da li ste još uvek jednom nogom, u mislima ili na bilo koji drugi način u Srbiji, a drugom nogom tamo?

ĐURIĆ: Ne. Ja jednostavno nisam nijednom nogom u Srbiji. Ja sam emotivno vezan za svoje prijatelje tamo i rodbinu i to ostaje, to se ne menja. Ali pomisao da bih tamo živeo mi je u nekom smislu noćna mora. Nije stvar u materijalnom. I ovde je jako teško, čoveku treba sigurno jedno pet-šest godina da bi se materijalno nekako stabilizovao, to je standardna priča. Prosto imate društva koja postoje, postoji društvena organizacija, postoji nešto što se zove stabilnost i nekakva normalnost, a u Srbiji imate potpuni raspad društva i to je situacija koja je meni lično apsolutno nepodnošljiva. To znači razaranje svih društvenih vrednosti, svih moralnih vrednosti, svaki put kada sretnete svoje prijatelje, oni su prosto sluđeni i očajni zbog cele situacije. Znači jedna zemlja gde su se izmešali biznis, kriminal, politika, tajne policije i sve ostalo.

RSE: A kada bi Srbija postala sređena zemlja, kao recimo Češka ili Mađarska, da li biste onda promenili mišljenje?

ĐURIĆ: Ja ne vidim snage koje bi to za sada mogle da promene. U tome je problem. Prosto Srbiji treba jedna temeljna denacifikacija i to je jedan izuzetno ozbiljan problem. Nemačka posle Drugog svetskog rata je prošla kroz taj period, ali kako mi se čini ne sasvim uspešno. Onda su generacije koje su rođene posle Drugog svetskog rata, kada si stasale sedamdesetih, počele da preispituju to. Srbija sada ima jedan mnogo teži problem, zbog toga što nema nikakvu podršku ni iznutra ni spolja da ta denacifikacija započne.

RSE: Mnogi su očekivali da će nakon petooktobarskih promena u Srbiju stići mnogo stranih firmi, kao što je slučaj u Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj, a što bi mladim i stručnim kadrovima omogućilo pristojan posao i u zemlji. Međutim, zbog pomenute političke nestabilnosti, veoma se malo stranih kompanija odlučuje da investira u Srbiju. Uglavnom je reč o trgovinskim firmama i bankama. Zato je, po rečima Bobana Ilića iz beogradske ekspoziture Neumann International, kompanije koja pronalazi stručnjake za strane firme koje planiraju biznis u Srbiji, najtraženiji profil „prodavci raznih roba“:

ILIĆ: Moramo da priznamo da je najtraženiji onaj profil koji može da obavlja prodajnu delatnost. Dakle, tu nismo toliko osetljivi na samu edukaciju, obzirom da se pokazalo da ljudi različite edukacije mogu jako uspešno da se bave prodajom, barem na našem tržištu. To je nekada prosto osetljiva tema za mlade ljude koji su završili tehničke fakultete, jer je verovatno njihov san bio da se bave sopstvenom strukom, da se možda bave naučnim radom ili razvojnim poslovima. I kada shvate da njihove kolege koje su već dugo, nekoliko godina, u prodaji, žive jako dobro i napreduju u karijeri, kada se prvi put suoče sa tim saznanjem da će, ako ostanu u zemlji, morati barem da razmišljaju o sopstvenom prelasku u prodaju i da možda tu budu između ostalog i zadovoljni, ali to je teško znati u početku, tada se ti mladi ljudi najčešće odluče da kao alternativno razmišljanje prihvate i razmišljanje o odlasku u inostranstvo. Mi nemamo puno investitora koji su razvili sopstvenu proizvodnu ili razvojnu delatnost.

RSE: Imamo nekoliko stranih banaka. U kojoj meri se traže recimo bankari, odnosno ljudi specijalisti za tu oblast?

ILIĆ: Pitanje vezano za bankarstvo je odlično pitanje, obzirom da je bankarstvo bilo jedna od prvih industrija koja je krenula u vrlo snažnu ekspanziju ovde nakon promene 2000. godine. Problem s kojim smo se suočili je bio kako pronaći rukovodioce, dakle vrhunske bankare koji bi mogli da budu odmah rukovodioci stranih banaka, banaka koje su došle i investirale svoj kapital u našu zemlju. Obzirom da se radilo o tome da naš bankarski sistem pre promene nije imao komercijalnu svrhu postojanja, banke su u međuvremenu jako puno investirale u edukaciju mladih kadrova koji dolaze sa završenim fakultetima i rekao bih da je bankarstvo danas u Srbiji zaista jedna svetla tačka. Što se tiče proizvodnih firmi, firmi za koje imamo sreću da ih u poslednje vreme imamo sve više na našem tržištu, one značajno utiču na poboljšanje slike u zemlji i zadovoljstva mladih ljudi, prosto zato što proizvodne delatnosti nisu toliko skoncentrisane samo u gradu Beogradu.

RSE: Tu je reč uglavnom o inžinjerima različitog profila.

ILIĆ: Tu su u igri sve moguće delatnosti. Sam proizvodni pogon najčešće podrazumeva dosta tehničkog osoblja, dakle inženjera i sličnih vrsta edukacija, ali svaka ta proizvodna delatnost podrazumeva i onu podršku u smislu prodaje, marketinga, finansija i tako dalje. Tako da čim imamo investitora koji je kupio nekakav veliki entitet, po automatizmu odmah imamo novu organizacionu strukturu, potpuno drugačiju od dotadašnje, što znači da se otvaraju mnoga nova radna mesta u svim strukturama, ne samo u tehnici. Obzirom da se promenio i sistem edukacije, mi se sada suočavamo sa mladim kadrovima koji dolaze s određenih privatnih univerziteta, gde su dobili jako dobru edukaciju i to je dobro, ali s druge strane razvili su jako visoka očekivanja i to je ono što nije dobro. Dakle, imamo mlade ljudi koji su stasali, koji su spremni da se otisnu u svet profesionalnog delovanja, ali su njihova očekivanja toliko visoka da prosto poslodavci nisu spremni da razmišljaju o njima.

RSE: Lidija, ima li mesta za nostalgiju?

PEROVIĆ: Za sada nema. Apsolutno se slažem sa gospodinom Đurićem da su ove zemlje relativno nekorumpirane u odnosu na nas, da se zna u većini sfera po kojim pravilima se igra. Javne službe su relativno pouzdane i nekorumpirane. Kad to dosegnemo, možemo govoriti o povratku mladih ljudi iz inostranstva. Ja sam u stadiju u kojem nemam potrebu da se osjećam „kod kuće“ u bilo kojem dijelu svijeta. To nije na Balkanu, to nije ovdje. S jedne strane to možda i nije najbolje stanje, s druge strane možda i jeste, jer u tom slučaju čitava planeta vam je kuća.

RSE: Marija, nakon svega što ste čuli, da li je vaša želja da odete iz Srbije, makar na usavršavanje, još jača ili ne?

HRVAĆANIN: Da. Posle svega što smo čuli, mislim da više nema šta da se doda, sve je vrlo jasno. Da, definitivno, na usavršavanje sigurno. Moja neka poruka mladim ljudima bi možda bila – idite, zaista na sve moguće načine pokušajte. Evo ja kao član Studentske unije Srbije zaista mogu i da im obećam da će Studentska unija da, kao što već jeste počela, radi na tom polju liberalizacije i viznog režima, da ćemo nastaviti da omogućavamo da mladi ljudi odu, vide. A onda smo valjda dovoljno svesni i odgovorni sa tih 25-26 godina da sami odlučimo i procenimo šta je za nas bolje, da li je bolje da odemo i da ostanemo tamo ili je bolje, što je meni posle ovog razgovora nekako najbliže, da odem, ali da na neki način pomognem, odnosno ostvarim neke kontakte. Ne mora to da bude fizički, kao što je Zoran rekao, ali da u tom nekom obrazovnom, edukativnom, kako god to nazovite, smislu da znači ostavimo tu vezu sa Srbijom, ili neka se vrate ovde. To će biti na njima da procene, ali svakako bi trebalo da izađu odavde i da vide šta je to što se dešava u regionu, a i šire u Evropi ili dosta šire.

Za kraj ćemo čuti primer jednog mladog momka koji je otišao iz Srbije i uspešno napravio karijeru u onome što svakako nije srpski proizvod. Radi se o Aleksandru Josipoviću. Momak je igrač, trenutno solista u Moulin Rougeu u Parizu:

JOSIPOVIĆ: Što se tiče moje profesije, ovdje u Francuskoj imaš koliko-toliko veći izbor, što u Srbiji nemaš. Nema šanse da se usavršavaš. I stvari su mnogo bliže iz Pariza nego iz Beograda. U Srbiji je sve vakumirano, slano ulaze i izlaze informacije što se tiče moje oblasti, dok su mi odavde pored Pariza ipak i London i Njujork mnogo bliži.

Napustio sam fakultet u Beogradu. Što se tiče osnovnog obrazovanja, Istočnoj Evropi ne može niko da priđe. To je definitivno tačno. Što se tiče tog generalnog obrazovanja, Srbija ima sjajan sistem. Po mom mišljenju neke stvari i nisu potrebne, ali ko zna za šta je to na kraju dobro. A što se tiče fakulteta, radiš ono što je propisano zakonom o obrazovanju i hteo ti ili nehteo moraš to da prođeš. E sad, šta ćeš dobiti na ispitu, to je to.

Imam utisak da njima administracija služi samo kao jedan sistem odbrane. Dolaze ljudi iz Afrike, iz Australije i drugih kontinenata, kao što dolaze iz Srbije, to je sasvim normalno. Ali on i da bi zaštitili sebe i svoje građane i da bi uveli red u državu koliko-toliko imaju takav sistem administracije. A da su najgori, nisu. Ima i Gorih od njih.

RSE: Kako doživljavaju ljude koji dolaze iz Srbije?

JOSIPOVIĆ: To uopšte nije tabu, niti ne znam ni ja šta. Kao prvo, Srbija nije najgora zemlja na svetu. Ima gorih i od Srbije. U Srbiji se misli da smo najgori i ne znam ni ja šta. Nemaju oni nekakve predrasude. Mi smo sami sebi nabili te komplekse.

Ovo je profesija kao profesija. Kao što je profesija biti novinar, tako je profesija biti profesionalni igrač. Što u Srbiji takođe nije prihvatljivo.

RSE: Da li ste jedini stranac u Moulin Rougeu?

JOSIPOVIĆ: Ne. Tu najmanje ima Francuza. Jesam jedini iz tog kraja, ali od nas 60-70, Francuza ima nekih četiri-pet. Najviše ima Australijanaca.

RSE: Kako to objasniti? Zašto Francuzi nisu zainteresovani?

JOSIPOVIĆ: Nije da nisu zainteresovani, ali postoje neke fizičke norme tipa visina, težina, visina pre svega, a Francuzi su nacija koja generalno nije mnogo visoka. Sa 1,65 m ne mogu da uđu u kompaniju i to im je problem.
XS
SM
MD
LG