Saša Grbić, dvadeset-petogodišnjak iz Banjaluke, završio je studij književnosti i sada je na postdiplomskim. Za Radio Slobodna Evropa objašnjava kako je izgledalo njegovo studiranje pre i pošto je nabavio kompjuter:
„Prve tri godine sam studirao uz pomoć oca. On mi je čitao svu potrebnu literaturu, ja sam to snimao na magnetofonske kasete i poslije to preslušavao i učio. Onda sam nabavio kompjutersku opremu, uz pomoć koje sam skeniram knjige i nakon toga s govornim sintezama i Brailleovim retkom čitam. To je za mene značilo puno, jer sam dobio potpunu samostalnost u čitanju i pisanju. Mogao sam da čitam sve ono što želim, nisam zavisio ni o čijoj pomoći. Znači kad god sam htio da čitam, mogao sam to da radim.“
Saša Grbić je jedan od malobrojnih slepih ljudi na prostoru bivše Jugoslavije koji imaju kompjuter sa Brailleovom tastaturom, jer je to preskupo, između deset i petnaest hiljada evra. Saša, međutim, ne koristi samo Brailleovu tastaturu, već i govorni program, pa njegov kompjuter može da mu čita knjige, novine, e-mail poruke…
Kragujevčanka Biljana Bošnjaković je izgubila vid 1991. godine prilikom eksplozije tromblonske mine koju je profesor doneo na čas istorije. Ona od tad živi u mraku, ali uz pomoć radija, kompjutera, knjiga i časopisa namenjenih slepima uspeva da prevaziđe svoj hendikep. Međutim, većini članova kragujevačkog Udruženja slepih dostupan je samo radio, a Biljana je jedina među četiristo članova tog udruženja koja ima kompjuter sa specijalnim programom za slepe:
„Naravno, na žalost, većina slepih i slabovidih to ne može sebi da priušti, za to nemaju finansijske mogućnosti. Od svih slepih u Savezu samo ga ja imam.“
Kakva je priča zagrebačke studentkinje koja je slepa? Kristina Šporčić, studentkinja je prve godine Filozofskog fakulteta, slepa od rođenja, kaže da ne može ni da zamisli kako su slepi studenti studirali pre pojave kompjutera:
„Upisala sam kroatistiku i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu. Pratim predavanje pomoću laptopa i uglavnom se oslanjam na profesora. Kad mi nešto što profesor kaže promakne, uglavnom pitam prvog kolegu.“
Kako nabavljate literaturu koju trebate?
„To je jako teško jer literature na Brailleovom pismu nema. Možda ima koja knjiga, ali je teško nabavljiva. Inače, mogu se skenirati knjige u Udruzi slijepih studenata ,Šišmiš‘. Damo knjigu koju nam treba skenirati i dobijemo je na CD-u ili na Brailleovom disku.
Što je za vas kompjutor?
„U ovoj situaciji mi je praktički sve. I prije su slijepi ljudi studirali i završavali fakultete, ali ne mogu da zamislim da knjigu od nekih tisuću i petsto stranica dobijem u nekih pedesetak svezaka na Brailleovom pismu.“
Kako se zove vaš pas vodič i koja je vrsta?
„Zove se Bart. To je labrador retriver žute boje.“
Mislite li da će vam biti teško na fakultetu?
„Neću reći da će mi biti lagano, sigurno mi neće biti lagano, ali za sada se snalazim. Svaki dan pratim predavanja bez problema. Kao i svaki normalan student. Mislim, normalan…“
* * * * *
Vlada Delić, profesor na Fakultetu Tehničkih nauka u Novom Sadu, sa svojom ekipom već desetak godina radi na softveru, govornom programu na srpskom jeziku. Tako da odnedavno postoji vrlo kvalitetan program na srpskom:
DELIĆ: U Srbiji i Crnoj Gori, po nekim mojim saznanjima, ima blizu petnaest hiljada slepih i slabovidih članova Saveza slepih i slabovidih, od toga svega njih stotinjak je umelo da koristi računar kada smo pre nepunih godinu dana završili ovu fazu razvoja, i odonda mislim da je taj broj već udvostručen, a mi se nadamo da ćemo kroz nekoliko projekata koje smo organizovali pokrenuti jedan lanac obuke slepih i slabovidih korisnika računara i da će vrlo brzo biti deset puta više slepih i slabovidih na srpskom govornom području koji će koristiti blagodati tih novih tehnologija, znači da ih bude bar hiljadu među tih petnaest, a možda i više hiljada vremenom, jer nije cilj da se slepi čovek nauči da koristi računar do ne znam kojeg nivoa, već je dovoljno da nauči da upali računar i da pusti da mu čita knjigu, pa je to već velika stvar. A dalje će svako spram nekih svojih mogućnosti i interesovanja naučiti i da skenira tekstove, da ode na Internet, da se dopisuje, da pretražuje tekstove… Znači mnogo stvari slepi mogu da rade na računaru kada imaju govorni softver na svom maternjem jeziku.
RSE: Slepi čovek na primer ima knjigu i ima kompjuter, kako on onda koristi taj vaš softver?
DELIĆ: Sve knjige, pre nego što su štampane u pisanom obliku, bile su u nekom elektronskom obliku i u tom obliku je potreban tekst računaru da bi on mogao da ga pročita naglas kao čovek. Ali ako nemate tu elektronsku formu knjige, nego je imate u štampanoj formi, da li knjigu ili novinski članak ili bilo šta, onda to može da se skenira pomoću klasičnih skenera i postoje takozvani OCR softveri koji prepoznaju slova na tim stranicama i one potom postaju dostupne ovom našem softveru i onda na taj način može da se pročita bilo koji tekst. Pored toga što smo najdalje odmakli u razvoju ove govorne tehnologije na području južnoslovenskih jezika, također smo najdalje odmakli i u razvoju druge govorne tehnologije, a to je prepoznavanje govora. To je praktično drugi smer govorne komunikacije između čoveka i mašine. Mi praktično učimo računar da razume i kad mu čovek nešto kaže. Na taj način te dve govorne tehnologije zajedno pružaju fantastične mogućnosti. Onog momenta kad čovek može da se obrati računaru na svom maternjem jeziku, da mu zada neku govornu komandu i da mu računar usmeno odgovori na traženo pitanje, onda on preko tog računara može na svom maternjem jeziku da razgovara i sa aparatima u domaćinstvu, može usmeno zadati kompjuteru koje informacije da mu pronađe na Internetu i tako dalje.
RSE: Kolika je cena ovog programa?
DELIĆ: Neka kalkulacija za prostore Srbije i Crne Gore, gde, rekao sam, ima sto slepih korisnika računara u populaciji od petnaest hiljada ljudi sa oštećenim vidom, dakle za sve njih koji već umeju da koriste računar, ukupna cena tog softvera je dvadeset hiljada evra. Znači nekih dvesto evra po primerku tog softvera. To naravno nije cena koja može da otplati višegodišnji timski rad na razvoju ove tehnologije, nego cena koja može da pokrije te troškove, da odemo na sto adresa u ovoj državi, da instaliramo taj softver tim ljudima, da im pomognemo, da im pružimo tehničku podršku i tako dalje.
* * * * *
Kakva je situacija u Crnoj Gori? Koliko slepih osoba koristi i može da koristi ovaj program. Božidar Denda, izvršni direktor buduće prve biblioteke Crne Gore za ljude sa oštećenim vidom:
„U Crnoj Gori je, na žalost, što se tiče tehnologije, stanje najlošije od stanja u svim republikama na prostoru bivše Jugoslavije. Ako vam kažem da od 1 105 slijepih u Crnoj Gori samo šest njih koristi personalni računar uz pomoć govornih programa i prate dostignuća i trendove u ovoj oblasti koji su danas aktualni svugdje u svijetu, onda možete i sami da pretpostavite kakve su kod nas prilike. Tome kumuje niz razloga. Između ostalog i to što država nije spremna da pomogne da osobe bez vida besplatno dobiju računar. To je rješenje koje postoji recimo u Hrvatskoj, Sloveniji i mnogim drugim zemljama iz okruženja.“
S obzirom da nema jezičkih prepreka, da li će ovaj program pomoći slepima u susednim zemljama Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini? Ankica Barbir Mladinović zabeležila je u Zagrebu:
Kad sjedi i radi za svojim kompjutorom, ravnatelj zagrebačkog kazališta slijepih „Novi život“, Vojin Perić, ničim ne odaje da ne vidi apsolutno ništa:
„Ispod tastature se nalazi jedna ploča na kojoj je jedan Brailleov redak i na Brailleovom retku ja mogu pročitati ono što se pojavljuje na ekranu, red po red ga pretvara u Brailleovo pismo i ja ga normalno čitam na Brailleovom retku ili ga slušam kad pustim govorni program. Malo ga je teško razumjeti, jer je program njemački, treba se priviknuti, ali ja sam se već priviknuo i normalno čitam knjige.“
Čuo je za kompjutorski govorni jezik za slijepe iz radionice novosadskog profesora Delića:
„Navodno je odličan i navodno je puno razumljiviji od ovog koji su radili na hrvatskom jeziku ovdje u Zagrebu.“
Karmen Nenadić, uz Danka Butorca i Maria Peršinića, najstručnije su osobe za to pitanje u Hrvatskoj i već surađuju s novosadskom ekipom profesora Delića. Trenutno obavljaju posljednje pripreme za prilagodbu „Anridera“, srpskog govornog kompjutorskog jezika, hrvatskom jeziku:
„,Anrider‘ ima dvije prednosti. Prvu što je srpski jezik bliži hrvatskom nego bilo koji drugi jezik, a druga je stvar to što oni rade na tom da se ide na sintezu govora koji je sličan prirodnom govoru.“
Ali to je na srpskom. Da li se to osjeti?
„Ako je dobro rađeno s akcentima, ako je napravljeno dobro, s jasnoćom govora, nema nikakvog razloga da nekom smeta što je to rađeno u Srbiji, zato što on čita točno ono što je na ekranu i to je najbitnije. Prema tome, ako piše ,lijepo‘, onda on to čita ,lijepo‘, neće čitati ,lepo‘ samo zbog tog što je rađeno u Srbiji.“
Karmen Nenadić:
„Oni imaju naglasak na prvom slogu, a mi na zadnjem, u tome je razlika i to će se prilagođavati. Onda u danom momentu računalu morate dati komadu da kaže ,točka‘, u srpskom jeziku se kaže ,tačka‘ i takve stvari. To je minimalna razlika, ali jednostavno kad to dugo slušate, počne vam smetati, zato se ide na te prilagodbe.“
Do kraja siječnja se očekuje prva verzija tog programa za Hrvatsku:
„Ovih dana bi trebala izaći prva prilagođena ta novosadska verzija za hrvatski, negdje krajem prvog mjeseca. Ne sa našim govornikom, nego sa njihovim, a u sljedećih šest mjeseci bi se išlo na snimanje s našim spikerima. To će raditi ljudi iz Novog Sada, u suradnji sa nama, mi ćemo im naći govornike, tu kod nas će se snimati, u tom smislu. Krajem godine bi trebala izaći kompletna hrvatska verzija ,Anridera‘, tako je dogovoreno sa Novosađanima.“
A do tad, preko Saveza slijepih, od studenog prošle godine i u Hrvatskoj se može kupiti originalna srpska verzija ,Anridera‘ i dobro se prodaje:
„Za nekih dva mjeseca već nekih desetak komada, što je vrlo solidno.“
Koliko to košta?
„Dvije tisuće šesto i pedeset kuna.“
To je zapravo skupo.
„Sva pomagala za slijepe su izrazito skupa.“
„Jedan Brailleov redak košta deset do petnaest tisuća eura, jedan govorni softver oko tisuću i pol eura, što je jako skupo, tako da pojedinac to jako teško sebi može nabaviti.“
„Jedno računalo za videću osobu u Hrvatskoj možete nabaviti za nekih dvije-tri tisuće kuna, sa svom potrebnom opremom, dok jedno računalo prilagođeno za slijepu osobu, sa Brailleovim retkom i sa svim potrebnim, košta preko pedeset tisuća. Za taj novac možete kupiti auto.“
* * * * *
Mithat Bjelošević, predsednik Udruženja slepih Bosne i Hercegovine:
BJELOŠEVIĆ: Nama su do sad bili dostupni govorni programi koji su se mogli „piratovati“, tako da kažem, „krekovati“, što je zabranjeno zakonom, ali kad čovjek nema drugog načina, onda posegne i za takvim stvarima, u nevolji, želeći da bude u trendu. Na našem govornom području se pojavio program „Anrider“, čiji je autor gospodin Delić, profesor iz Novog Sada, i on bi mogao jako da zadovolji potrebe srpskohrvatskog govornog područja. Košta oko tristo pedeset eura.
RSE: Koliko slepih ljudi u Bosni uopšte ima kompjutere?
BJELOŠEVIĆ: Mislim da taj broj ne prelazi 25-30 ljudi. Većina njih je kompjutere dobila iz donacija, a to su pretežno mašine koje su već zastarjele.
RSE: A koliko je slepih?
BJELOŠEVIĆ: Računamo da u Bosni i Hercegovini ima oko pet hiljada slijepih.
RSE: A samo 25-30 njih ima kompjuter?
BJELOŠEVIĆ: Mislim da ih sigurno nema više. Skoro bih ih mogao i po imenu nabrojati.
* * * * *
Slepe osobe s engleskog govornog područja koriste govorni program još od početka devedesetih. Od sredine devedesetih je dostupan i na još nekoliko svetskih jezika. Autor govornog kompjuterskog programa na srpskom jeziku, Vlado Delić, o saradnji u regionu:
„Mi smo imali prezentacije u nekim centrima, i u Zagrebu i u Premanturi kod Pule, za hrvatske članove Saveza slepih, onda u Podgorici i još nekoliko mesta u Crnoj Gori, onda u Skopju na Dan belog štapa. U Sarajevu još nismo bili, ali vodimo sad neke razgovore i pregovore da dođemo i tamo da prezentujemo. Bili smo u Tuzli, bili smo u Banjaluci i tako dalje. Sada se upravo radi adaptacija hrvatskog govornog područja. Znači, u principu, kada je jedanput napravljen kvalitetan govorni softver za neke od južnoslovenskih jezika, onda je to puno lakše prepraviti na neki srodni jezik nego prepravljati neki potpuno nama strani jezik.“
* * * * *
S obzirom na mali broj ljudi koji imaju problema s vidom a imaju kompjuter, za većinu je zanimljivije šta se događa sa izdavanjem knjiga koje se slušaju, šta je s literaturom za studente… Evo šta je za Radio Slobodna Evropa rekao Uroš Čubrović, slepi student filologije u Beogradu, Odeljenje za albanski jezik:
„Što se tiče slepih i slabovidih osoba, ne postoji adekvatna literatura ni na Brailleovoj azbuci, niti snimljena na kasete i CD-ove, niti skenirana u elektronskoj formi, još uvek se ne izdaju udžbenici ni na jednom od tih načina. A mislim da to za izdavače ne bi bilo tako teško. Oni već imaju knjigu u elektronskoj formi u samom procesu i verujem da im ne bi bio problem da narežu nekoliko CD-ova za slepe i slabovide osobe. To je nešto iz čega oni sigurno ne bi mogli da profitiraju, ali bi učinili veliku stvar za nas. Pošto trenutno ne postoje adekvatni udžbenici za nas, mi smo rešili da ne sedimo skrštenih ruku, već da taj problem koji imamo rešavamo i pokrenuli smo akciju ,Naša knjiga‘. Snimamo knjige za slepe i slabovide osobe, studente – oni donesu kupljene knjige, mi ih snimimo na kasete ili ih skeniramo i posle prebacujemo na CD-ove i damo korisniku. Oni čim završe da koriste tu knjigu, vrate je i onda može da je koristi i sledeći student kojem je također ta knjiga potrebna.“
Govorni program otvorio je mogućnost i za još jedan projekat na kome radi novosadska ekipa – biblioteka za slepe, koju oprema profesor Vlado Delić:
„Radimo sada jedan projekat u školi u Zemunu za učenike oštećenog vida. To je praktično jedina specijalizovana ili najveća specijalizovana škola za učenike oštećenog vida, ima 205 slepih i slabovidih učenika osnovne i srednje škole, dakle tamo pravimo audio biblioteku. Sve njihove računare smo povezali u jednu mrežu i jednu bazu podataka punimo upravo knjigama, lektirom, časopisima u elektronskoj formi… To naravno dobavljamo od izdavača. Tako da će svaki slepi ili slabovidi učenik moći da stavi slušalice, pronađe lekciju koju želi i da mu mašina to čita dok ne nauči. U toku proleća, kada počnemo da punimo tu bazu podataka, obratićemo se svim izdavačkim kućama sa prostora bivše Jugoslavije da bi bilo na raspolaganju što više tekstova toj deci, a onda kasnije i drugim osobama širom Jugoslavije.“
* * * * *
Projekat „Knjige koje se slušaju“, za koji nije neophodan kompjuter, već mnogo jeftiniji CD uređaj, počeo je da se realizuje u Beogradu.
Osobe sa specijalnim potrebama, bilo da je reč o slabovidim ili slepim licima, najčešće su prepuštene same sebi kada je reč o njihovoj potrebi da se upoznaju sa novim književnim delima. U knjižarama je gotovo nemoguće naći savremene domaće ili strane autore na Brailleovom pismu ili u formi knjiga za slušanje. Stoga delo Lazara Ristovskog „Kako sam dobio Oskara“, koje je nedavno objavila Narodna knjiga u audio formatu, predstavlja neku vrstu izuzetka. Tako da o projektu „Knjiga za slušanje“ razgovaramo sa njegovim inicijatorom, novinarkom Isidorom Sekulić:
„Čitav smisao tog projekta jeste da se ljudima koji su hendikepirani utoliko što ne mogu da čitaju, dakle slepim ili slabovidim ljudima, omogući da mogu da slušaju knjige. Da napravimo CD koji će biti pristupačan svima onima koji ne mogu da čitaju, a na CD-u bi bile najnovije knjige ili stare knjige ili klasika, nije bitno. Kad je reč o ljudima koji bi to koristili, nije reč samo o onima koji ne mogu da čitaju, nego čak možda i o nekim umornim ljudima koji dođu s posla, pa mogu u nekakvom svom omiljenom položaju, ne da drže knjigu, već da puste CD i da prosto uživaju.“
Direktor Narodne knjige Miličko Mijević kaže da će do kraja godine izaći deset naslova u okviru projekta „Knjiga za slušanje“:
„Ljudi sa oštećenim vidom veoma teško dolaze do knjiga, nema uopšte literature za njih, a postoji velika potreba. To je jedini razlog zbog kojeg želimo da pomognemo. Napravili smo cenu koja pokriva samo troškove i deo honorara, da bude što pristupačnija. Nadamo se da ćemo u 2005. godini uraditi oko deset knjiga.“
Time će se bar delimično rešiti problemi osoba sa vizualnim nedostatcima oko nalaženja književnih dela, o čemu razgovaramo sa predsednikom Udruženja slepih i slabovidih Srbije „Beli štap“, Vesnom Nestorović:
„Mogu reći da je situacija jako loša. Ne da nema dovoljno, nego nema uopšte. Na prvom mestu pričam o mladim ljudima, ne postoji način da se kroz svoje školovanje u srednjoj školi, a pogotovo na fakultetima, mlad čovek snađe i da ima recimo na CD-u literaturu koja mu je potrebna. Da nađe recimo knjigu koja mu je namenjena za fakultetsko ili bilo koje drugo obrazovanje, a koju bi videći ljudi recimo mogli da slušaju dok se voze autom ili idu na put ili kad jednostavno obavljaju neki posao u kući.“
Predsednik Saveza slepih Srbije, Ranko Burić, ipak primećuje da slepa lica nisu sasvim zapostavljena u ovom društvu i da su im dostupna bazična izdanja iz različitih oblasti:
„Tradicija sistematskog školovanja slepih, pa na neki način i čitanja slepih u Srbiji, ima više od osamdeset i pet godina. Ali naravno da je jasno da se sve potrebe ne mogu zadovoljiti. Postoji autentično pismo za slepe, tačkasto, Brailleovo pismo, i pravi doživljaj čitanja jeste ustvari prevlačenje prstima preko tih redaka. Međutim, zbog glomaznosti i skupoće, uprkos sredstvima koja nisu mala i koja se u državi Srbiji ulažu u te knjige, knjiga i časopisa na Brailleovom pismu nema mnogo, iako sva osnovna literatura, mnoga filozofska dela, mnoga dela iz oblasti beletristike, i za decu i za odrasle, dela iz oblasti društvenih nauka (sociologije, etnologije…), ponešto iz oblasti prava, na Brailleovom pismu postoje. Međutim, zbog te glomaznosti koju sam pomenuo, ne uživaju popularnost kod mnogih slepih ljudi i Brailleovo pismo sve više potiskuje takozvana zvučna knjiga.“
Licima koja imaju problema sa vidom dostupna je, kako kaže Vesna Nestorović, i jedna specijalna biblioteka:
„Postoji naša biblioteka pri Savezu slepih Srbije i svi ti zapisi su urađeni na kasetama koje su četverokanalne. Tu imamo sreću da možemo da čujemo glasove spikera koji su to radili recimo pre trideset godina, ali problem je u tome što su te kasete baš tad i rađene, pa dolazi do pucanja i do svega. Što se tiče nove tehnike, započeli su nešto i kod nas, ali je u svetu sasvim normalno da vi na trafici kupite recimo audio izdanje ,Majstora i Margarite‘ ili bilo koje delo.“
S obzirom da izbor knjiga za slepa i slabovida lica u Srbiji ipak ne zadovoljava čitalačke potrebe, osobe sa ovom vrstom nedostatka upućene su na izdanja koja izlaze u zemljama bivše Jugoslavije, s obzirom da je to jezik koji još uvek svi dobro razumeju. Predsednik Udruženja „Beli štap“, Vesna Nestorović:
Tu smo prezadovoljni. Znači pri Udruženju ,Beli štap‘ postoji jedna lista koja se također zove ,Beli štap‘. Studenti su pokrenuli akciju ,Naša knjiga‘, ne samo iz gradova Srbije, već su se tu uključili i predstavnici iz Republike Srpske i iz Hrvatske i iz dosta zemalja. Svi ti ljudi koji su na bilo koji način obezbedili skeniranje knjiga, napravili su tu jednu zajedničku listu i postoji saradnja i velika uzajamna pomoć. Za nas ne postoje granice.
* * * * *
Slepi u Crnoj Gori do sada nisu imali adresu na koju bi se obratili kada im zatreba neka knjiga. Crna Gora je, naime, jedina država u regionu koja još uvek nema biblioteku za ljude sa oštećenim vidom.
Crnogorska Vlada tek je oktobra prošle godine donijela odluku o formiranju posebne biblioteke za slijepe u Crnoj Gori. Međutim, proći će još jedan period dok građani sa oštećenim vidom budu u prilici da je koriste. Božidar Denda:
„Trebalo je da već tokom decembra prošle godine republički trezor u Crnoj Gori obezbijedi isplatu 25 hiljada eura, koliko je odlukom Vlade precizirano da se izdvoji za adaptaciju prostora u Njegoševoj 6, gdje će biblioteka biti smještena. Čim počne adaptacija, onda je već moguće praviti neke preciznije planove u vezi s početkom rada te biblioteke. Ovako je stvarno nezahvalno tako nešto prognozirati. Ali nadam se ipak da će to biti u prvoj polovini ove godine.“
U međuvremenu, prema riječima Dende, počeo je rad na prikupljanju budućeg bibliotečkog fonda. Već su im kolege iz država bivše Jugoslavije najavili donacije:
„Sigurni smo da to nisu prazna obećanja i od kolega u Savezu slijepih Srbije, potom smo dobili obećanja iz sarajevske biblioteke, one u Novom Sadu, dobre vibracije dolaze i iz Saveza slijepih Hrvatske, da ćemo, kad biblioteka bude otvorena, dobiti donaciju, dakle jedan broj njihovih izdanja kao poklon. Tako da se nadamo da ćemo, zahvaljujući svim tim donacijama, u startu imati nekoliko stotina naslova u audio formatu i jedan manji broj na Brailleovom pismu, što će biti dovoljno za početak. Planiramo da odmah po pokretanju biblioteke startamo sa izdavačkom djelatnošću i nadamo se da ćemo već poslije prvih godinu dana rada te biblioteke imati udvostručen ili utrostručen knjižni fond u toj biblioteci.“
Pravnica po struci, Mirjana Mugoša, jedna od rijetkih osoba sa oštećenih vidom u Crnoj Gori koja je imala mogućnost da koristi savremene tehnološke mogućnosti, član je novosadske biblioteke:
„Potpuno mi je dostupna ta vrsta literature, znači na CD-u, disketi, literatura koja se šalje mailom i tako dalje. Ali ja trenutno nisam u mogućnosti da od bilo koje izdavačke kuće – ne znam, recimo Službenog lista, obzirom da sam pravnik svakodnevno mi je potrebna ta vrsta literature – dobijem ta izdanja u elektronskoj formi. Hoću da kažem da se vodi jako malo računa o potrebama osoba oštećenog vida u tom pogledu.“
* * * * *
Kakva je u Bosni i Hercegovini ponuda knjiga koje se slušaju? Predsednik Udruženja slepih Mithat Bjelošević:
„Mi u Bosni i Hercegovini smo putem ove naše biblioteke snimili 30-40 knjiga na CD, nešto u MP3 formatu, nešto u običnom formatu. Problem je, međutim, u tome što ljudi nemaju uređaje za korištenje tih CD-ova, pogotovo kad je u pitanju MP3 format. Baš nedavno sam čitao Salingerov roman ,Lovac u žitu‘. Ovdje su pretežno počeli da snimaju neka religiozna djela – Bibliju, Kur’an i još nekakve vjerske knjige i neke sadržaje koji nisu baš tako interesantni, ali to su bili zahtjevi onih koji su davali sredstva. Mi u Bosni imamo jednu biblioteku. Postoji nastojanje da se osnuje još jedna u Banjaluci. Lično smatram da je to rasipanje para i da to nije dobro. Neki naši ljudi su tražili od Kanade da pomogne osnivanje tog centra u Banjaluci, međutim Kanađani su odgovorili da i oni, kao velika i bogata zemlja i u odnosu na BiH daleko ispred, imaju samo jedan centar za slijepe, a u okviru njega i tu biblioteku. Meni je jedno takvo razmišljanje sasvim logično. Neke institucionalne saradnje između naših biblioteka koje ste pomenuli nema, ali ljudi pojedinačno mogu koristiti knjige u Beogradu, u Novom Sadu i u Zagrebu.“
* * * * *
Zagrebačka biblioteka za slepe je adresa na koju se, izgleda, treba obratiti, jer je najopremljenija.
Hrvatska knjižnica za slijepe objavila je u 2004. godini oko 150 zvučnih knjiga na CD-ima, ističe ravnateljica knjižnice Sanja Frajtag:
„Nastojimo pokriti sva područja – lijepu književnost, domaću, stranu, popularnu znanost i sve ostalo.“
U jednom od dva studija zatječemo profesora književnosti Zvonka Jurčića sa, kako sam kaže, tek dva do tri posto preostalog vida, ali istančanog sluha i poznavanja računala, pa bez problema snima Snježanu Begić dok čita jednu od zvučnih knjiga:
„Knjiga se zove ,Niz vrijeme“ Michaela Crichtona. Trenutno radimo petu-šestu kazetu, što je neki deseti sat snimanja, a cijela knjiga će biti negdje oko trideset sati, ima oko petstotinjak stranica.“
Na kazetama i CD-ima glasovi su poznatih hrvatskih spikera i glumaca. Profesor Jurčić:
„Dolaze nam s radija ljudi kao što su Dubravko Sidor, Vjekoslav Madunić, Vlatka Bijegović, od glumaca Željko Duvnjak, Oto Levaj… Na CD snimamo jedno dvije-tri godine, to se polako uhodava, trebali su se raditi novi programi, tražili smo da nam neke firme malo izađu u susret i da nam to naprave i to je trajalo. S kazetama radimo dvadesetak godina, a prije toga su bile magnetofonske vrpce koje se koriste već nekih četrdeset godina.“
U samoj knjižnici Zagrepčanka Mirjana Mikac sa sinom Tomislavom. Oboje vrlo loše vide i upravo posuđuju jedan od CD-a:
„Imate li ,Grupu Pere Kvržice‘? To moramo naći za lektiru, a nigdje ne možemo pronaći.“
„Nego što nego imamo.“
„Ja znam recimo prati suđe i pustiti si na glas zvučnu knjigu i lijepo slušati na taj način. Sve mogu raditi i slušati.“
„Puno čitaju, to im je zapravo izgleda najveća razonoda. Najveća razonoda i najveći hobi. Iznajmljuju po dvije-tri knjige tjedno. Znatno više nego videći. Puno više nego recimo moji dečki i cura doma koji bi mogli normalno čitati.“
* * * * *
Priča o položaju slepih na Kosovu:
Predsednik Regionalnog udruženja slepih lica u Prištini Ejup Rašica, organizacije koja ima trista organizovanih članova, ističe kako je položaj ovih lica na marginama društvenog interesovanja i angažovanja:
„Slobodno možemo reći da je materijalni, ali i zdravstveni položaj naših članova nezavidan i mogu reći izuzetno težak. Većina od njih živi od socijalne pomoći, iako nije ni mali broj onih koji ni to nemaju. Ili da budem još jasniji, sve im nedostaje i za sve postoji potreba.“
Mentor Mripa, jedan od najpoznatijih radio moderatora i pevača na Kosovu, slep je od rođenja. Prošao je samo kroz jednu instituciju koja se bavi obrazovanjem slepih lica – Specijalnu školu za slepe u Peći, u kojoj u ovom trenutku nastavu pohađa 56 osoba:
„Verujte mi da ima slepih osoba koje otkada su završile školu nisu izašle iz svojih kuća.“
Na Kosovu u poslednjih šest godina, prema rečima naših sagovornika, nisu izdate knjige za potrebe slepih osoba. Sada zahvaljujući jednoj donaciji iz Holandije, pri Školi za slepe u Peći je obezbeđena jedna štamparija i započelo se sa pripremama izdavanja knjiga za slepe osobe. Inače do prije poslednjeg sukoba na Kosovu mogla se bez problema obezbediti literatura na albanskom jeziku, ali je značajan deo toga uništen tokom sukoba, a najvrednije stvari odnete van Kosova.
„Prve tri godine sam studirao uz pomoć oca. On mi je čitao svu potrebnu literaturu, ja sam to snimao na magnetofonske kasete i poslije to preslušavao i učio. Onda sam nabavio kompjutersku opremu, uz pomoć koje sam skeniram knjige i nakon toga s govornim sintezama i Brailleovim retkom čitam. To je za mene značilo puno, jer sam dobio potpunu samostalnost u čitanju i pisanju. Mogao sam da čitam sve ono što želim, nisam zavisio ni o čijoj pomoći. Znači kad god sam htio da čitam, mogao sam to da radim.“
Saša Grbić je jedan od malobrojnih slepih ljudi na prostoru bivše Jugoslavije koji imaju kompjuter sa Brailleovom tastaturom, jer je to preskupo, između deset i petnaest hiljada evra. Saša, međutim, ne koristi samo Brailleovu tastaturu, već i govorni program, pa njegov kompjuter može da mu čita knjige, novine, e-mail poruke…
Kragujevčanka Biljana Bošnjaković je izgubila vid 1991. godine prilikom eksplozije tromblonske mine koju je profesor doneo na čas istorije. Ona od tad živi u mraku, ali uz pomoć radija, kompjutera, knjiga i časopisa namenjenih slepima uspeva da prevaziđe svoj hendikep. Međutim, većini članova kragujevačkog Udruženja slepih dostupan je samo radio, a Biljana je jedina među četiristo članova tog udruženja koja ima kompjuter sa specijalnim programom za slepe:
„Naravno, na žalost, većina slepih i slabovidih to ne može sebi da priušti, za to nemaju finansijske mogućnosti. Od svih slepih u Savezu samo ga ja imam.“
Kakva je priča zagrebačke studentkinje koja je slepa? Kristina Šporčić, studentkinja je prve godine Filozofskog fakulteta, slepa od rođenja, kaže da ne može ni da zamisli kako su slepi studenti studirali pre pojave kompjutera:
„Upisala sam kroatistiku i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu. Pratim predavanje pomoću laptopa i uglavnom se oslanjam na profesora. Kad mi nešto što profesor kaže promakne, uglavnom pitam prvog kolegu.“
Kako nabavljate literaturu koju trebate?
„To je jako teško jer literature na Brailleovom pismu nema. Možda ima koja knjiga, ali je teško nabavljiva. Inače, mogu se skenirati knjige u Udruzi slijepih studenata ,Šišmiš‘. Damo knjigu koju nam treba skenirati i dobijemo je na CD-u ili na Brailleovom disku.
Što je za vas kompjutor?
„U ovoj situaciji mi je praktički sve. I prije su slijepi ljudi studirali i završavali fakultete, ali ne mogu da zamislim da knjigu od nekih tisuću i petsto stranica dobijem u nekih pedesetak svezaka na Brailleovom pismu.“
Kako se zove vaš pas vodič i koja je vrsta?
„Zove se Bart. To je labrador retriver žute boje.“
Mislite li da će vam biti teško na fakultetu?
„Neću reći da će mi biti lagano, sigurno mi neće biti lagano, ali za sada se snalazim. Svaki dan pratim predavanja bez problema. Kao i svaki normalan student. Mislim, normalan…“
* * * * *
Vlada Delić, profesor na Fakultetu Tehničkih nauka u Novom Sadu, sa svojom ekipom već desetak godina radi na softveru, govornom programu na srpskom jeziku. Tako da odnedavno postoji vrlo kvalitetan program na srpskom:
DELIĆ: U Srbiji i Crnoj Gori, po nekim mojim saznanjima, ima blizu petnaest hiljada slepih i slabovidih članova Saveza slepih i slabovidih, od toga svega njih stotinjak je umelo da koristi računar kada smo pre nepunih godinu dana završili ovu fazu razvoja, i odonda mislim da je taj broj već udvostručen, a mi se nadamo da ćemo kroz nekoliko projekata koje smo organizovali pokrenuti jedan lanac obuke slepih i slabovidih korisnika računara i da će vrlo brzo biti deset puta više slepih i slabovidih na srpskom govornom području koji će koristiti blagodati tih novih tehnologija, znači da ih bude bar hiljadu među tih petnaest, a možda i više hiljada vremenom, jer nije cilj da se slepi čovek nauči da koristi računar do ne znam kojeg nivoa, već je dovoljno da nauči da upali računar i da pusti da mu čita knjigu, pa je to već velika stvar. A dalje će svako spram nekih svojih mogućnosti i interesovanja naučiti i da skenira tekstove, da ode na Internet, da se dopisuje, da pretražuje tekstove… Znači mnogo stvari slepi mogu da rade na računaru kada imaju govorni softver na svom maternjem jeziku.
RSE: Slepi čovek na primer ima knjigu i ima kompjuter, kako on onda koristi taj vaš softver?
DELIĆ: Sve knjige, pre nego što su štampane u pisanom obliku, bile su u nekom elektronskom obliku i u tom obliku je potreban tekst računaru da bi on mogao da ga pročita naglas kao čovek. Ali ako nemate tu elektronsku formu knjige, nego je imate u štampanoj formi, da li knjigu ili novinski članak ili bilo šta, onda to može da se skenira pomoću klasičnih skenera i postoje takozvani OCR softveri koji prepoznaju slova na tim stranicama i one potom postaju dostupne ovom našem softveru i onda na taj način može da se pročita bilo koji tekst. Pored toga što smo najdalje odmakli u razvoju ove govorne tehnologije na području južnoslovenskih jezika, također smo najdalje odmakli i u razvoju druge govorne tehnologije, a to je prepoznavanje govora. To je praktično drugi smer govorne komunikacije između čoveka i mašine. Mi praktično učimo računar da razume i kad mu čovek nešto kaže. Na taj način te dve govorne tehnologije zajedno pružaju fantastične mogućnosti. Onog momenta kad čovek može da se obrati računaru na svom maternjem jeziku, da mu zada neku govornu komandu i da mu računar usmeno odgovori na traženo pitanje, onda on preko tog računara može na svom maternjem jeziku da razgovara i sa aparatima u domaćinstvu, može usmeno zadati kompjuteru koje informacije da mu pronađe na Internetu i tako dalje.
RSE: Kolika je cena ovog programa?
DELIĆ: Neka kalkulacija za prostore Srbije i Crne Gore, gde, rekao sam, ima sto slepih korisnika računara u populaciji od petnaest hiljada ljudi sa oštećenim vidom, dakle za sve njih koji već umeju da koriste računar, ukupna cena tog softvera je dvadeset hiljada evra. Znači nekih dvesto evra po primerku tog softvera. To naravno nije cena koja može da otplati višegodišnji timski rad na razvoju ove tehnologije, nego cena koja može da pokrije te troškove, da odemo na sto adresa u ovoj državi, da instaliramo taj softver tim ljudima, da im pomognemo, da im pružimo tehničku podršku i tako dalje.
* * * * *
Kakva je situacija u Crnoj Gori? Koliko slepih osoba koristi i može da koristi ovaj program. Božidar Denda, izvršni direktor buduće prve biblioteke Crne Gore za ljude sa oštećenim vidom:
„U Crnoj Gori je, na žalost, što se tiče tehnologije, stanje najlošije od stanja u svim republikama na prostoru bivše Jugoslavije. Ako vam kažem da od 1 105 slijepih u Crnoj Gori samo šest njih koristi personalni računar uz pomoć govornih programa i prate dostignuća i trendove u ovoj oblasti koji su danas aktualni svugdje u svijetu, onda možete i sami da pretpostavite kakve su kod nas prilike. Tome kumuje niz razloga. Između ostalog i to što država nije spremna da pomogne da osobe bez vida besplatno dobiju računar. To je rješenje koje postoji recimo u Hrvatskoj, Sloveniji i mnogim drugim zemljama iz okruženja.“
S obzirom da nema jezičkih prepreka, da li će ovaj program pomoći slepima u susednim zemljama Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini? Ankica Barbir Mladinović zabeležila je u Zagrebu:
Kad sjedi i radi za svojim kompjutorom, ravnatelj zagrebačkog kazališta slijepih „Novi život“, Vojin Perić, ničim ne odaje da ne vidi apsolutno ništa:
„Ispod tastature se nalazi jedna ploča na kojoj je jedan Brailleov redak i na Brailleovom retku ja mogu pročitati ono što se pojavljuje na ekranu, red po red ga pretvara u Brailleovo pismo i ja ga normalno čitam na Brailleovom retku ili ga slušam kad pustim govorni program. Malo ga je teško razumjeti, jer je program njemački, treba se priviknuti, ali ja sam se već priviknuo i normalno čitam knjige.“
Čuo je za kompjutorski govorni jezik za slijepe iz radionice novosadskog profesora Delića:
„Navodno je odličan i navodno je puno razumljiviji od ovog koji su radili na hrvatskom jeziku ovdje u Zagrebu.“
Karmen Nenadić, uz Danka Butorca i Maria Peršinića, najstručnije su osobe za to pitanje u Hrvatskoj i već surađuju s novosadskom ekipom profesora Delića. Trenutno obavljaju posljednje pripreme za prilagodbu „Anridera“, srpskog govornog kompjutorskog jezika, hrvatskom jeziku:
„,Anrider‘ ima dvije prednosti. Prvu što je srpski jezik bliži hrvatskom nego bilo koji drugi jezik, a druga je stvar to što oni rade na tom da se ide na sintezu govora koji je sličan prirodnom govoru.“
Ali to je na srpskom. Da li se to osjeti?
„Ako je dobro rađeno s akcentima, ako je napravljeno dobro, s jasnoćom govora, nema nikakvog razloga da nekom smeta što je to rađeno u Srbiji, zato što on čita točno ono što je na ekranu i to je najbitnije. Prema tome, ako piše ,lijepo‘, onda on to čita ,lijepo‘, neće čitati ,lepo‘ samo zbog tog što je rađeno u Srbiji.“
Karmen Nenadić:
„Oni imaju naglasak na prvom slogu, a mi na zadnjem, u tome je razlika i to će se prilagođavati. Onda u danom momentu računalu morate dati komadu da kaže ,točka‘, u srpskom jeziku se kaže ,tačka‘ i takve stvari. To je minimalna razlika, ali jednostavno kad to dugo slušate, počne vam smetati, zato se ide na te prilagodbe.“
Do kraja siječnja se očekuje prva verzija tog programa za Hrvatsku:
„Ovih dana bi trebala izaći prva prilagođena ta novosadska verzija za hrvatski, negdje krajem prvog mjeseca. Ne sa našim govornikom, nego sa njihovim, a u sljedećih šest mjeseci bi se išlo na snimanje s našim spikerima. To će raditi ljudi iz Novog Sada, u suradnji sa nama, mi ćemo im naći govornike, tu kod nas će se snimati, u tom smislu. Krajem godine bi trebala izaći kompletna hrvatska verzija ,Anridera‘, tako je dogovoreno sa Novosađanima.“
A do tad, preko Saveza slijepih, od studenog prošle godine i u Hrvatskoj se može kupiti originalna srpska verzija ,Anridera‘ i dobro se prodaje:
„Za nekih dva mjeseca već nekih desetak komada, što je vrlo solidno.“
Koliko to košta?
„Dvije tisuće šesto i pedeset kuna.“
To je zapravo skupo.
„Sva pomagala za slijepe su izrazito skupa.“
„Jedan Brailleov redak košta deset do petnaest tisuća eura, jedan govorni softver oko tisuću i pol eura, što je jako skupo, tako da pojedinac to jako teško sebi može nabaviti.“
„Jedno računalo za videću osobu u Hrvatskoj možete nabaviti za nekih dvije-tri tisuće kuna, sa svom potrebnom opremom, dok jedno računalo prilagođeno za slijepu osobu, sa Brailleovim retkom i sa svim potrebnim, košta preko pedeset tisuća. Za taj novac možete kupiti auto.“
* * * * *
Mithat Bjelošević, predsednik Udruženja slepih Bosne i Hercegovine:
BJELOŠEVIĆ: Nama su do sad bili dostupni govorni programi koji su se mogli „piratovati“, tako da kažem, „krekovati“, što je zabranjeno zakonom, ali kad čovjek nema drugog načina, onda posegne i za takvim stvarima, u nevolji, želeći da bude u trendu. Na našem govornom području se pojavio program „Anrider“, čiji je autor gospodin Delić, profesor iz Novog Sada, i on bi mogao jako da zadovolji potrebe srpskohrvatskog govornog područja. Košta oko tristo pedeset eura.
RSE: Koliko slepih ljudi u Bosni uopšte ima kompjutere?
BJELOŠEVIĆ: Mislim da taj broj ne prelazi 25-30 ljudi. Većina njih je kompjutere dobila iz donacija, a to su pretežno mašine koje su već zastarjele.
RSE: A koliko je slepih?
BJELOŠEVIĆ: Računamo da u Bosni i Hercegovini ima oko pet hiljada slijepih.
RSE: A samo 25-30 njih ima kompjuter?
BJELOŠEVIĆ: Mislim da ih sigurno nema više. Skoro bih ih mogao i po imenu nabrojati.
* * * * *
Slepe osobe s engleskog govornog područja koriste govorni program još od početka devedesetih. Od sredine devedesetih je dostupan i na još nekoliko svetskih jezika. Autor govornog kompjuterskog programa na srpskom jeziku, Vlado Delić, o saradnji u regionu:
„Mi smo imali prezentacije u nekim centrima, i u Zagrebu i u Premanturi kod Pule, za hrvatske članove Saveza slepih, onda u Podgorici i još nekoliko mesta u Crnoj Gori, onda u Skopju na Dan belog štapa. U Sarajevu još nismo bili, ali vodimo sad neke razgovore i pregovore da dođemo i tamo da prezentujemo. Bili smo u Tuzli, bili smo u Banjaluci i tako dalje. Sada se upravo radi adaptacija hrvatskog govornog područja. Znači, u principu, kada je jedanput napravljen kvalitetan govorni softver za neke od južnoslovenskih jezika, onda je to puno lakše prepraviti na neki srodni jezik nego prepravljati neki potpuno nama strani jezik.“
* * * * *
S obzirom na mali broj ljudi koji imaju problema s vidom a imaju kompjuter, za većinu je zanimljivije šta se događa sa izdavanjem knjiga koje se slušaju, šta je s literaturom za studente… Evo šta je za Radio Slobodna Evropa rekao Uroš Čubrović, slepi student filologije u Beogradu, Odeljenje za albanski jezik:
„Što se tiče slepih i slabovidih osoba, ne postoji adekvatna literatura ni na Brailleovoj azbuci, niti snimljena na kasete i CD-ove, niti skenirana u elektronskoj formi, još uvek se ne izdaju udžbenici ni na jednom od tih načina. A mislim da to za izdavače ne bi bilo tako teško. Oni već imaju knjigu u elektronskoj formi u samom procesu i verujem da im ne bi bio problem da narežu nekoliko CD-ova za slepe i slabovide osobe. To je nešto iz čega oni sigurno ne bi mogli da profitiraju, ali bi učinili veliku stvar za nas. Pošto trenutno ne postoje adekvatni udžbenici za nas, mi smo rešili da ne sedimo skrštenih ruku, već da taj problem koji imamo rešavamo i pokrenuli smo akciju ,Naša knjiga‘. Snimamo knjige za slepe i slabovide osobe, studente – oni donesu kupljene knjige, mi ih snimimo na kasete ili ih skeniramo i posle prebacujemo na CD-ove i damo korisniku. Oni čim završe da koriste tu knjigu, vrate je i onda može da je koristi i sledeći student kojem je također ta knjiga potrebna.“
Govorni program otvorio je mogućnost i za još jedan projekat na kome radi novosadska ekipa – biblioteka za slepe, koju oprema profesor Vlado Delić:
„Radimo sada jedan projekat u školi u Zemunu za učenike oštećenog vida. To je praktično jedina specijalizovana ili najveća specijalizovana škola za učenike oštećenog vida, ima 205 slepih i slabovidih učenika osnovne i srednje škole, dakle tamo pravimo audio biblioteku. Sve njihove računare smo povezali u jednu mrežu i jednu bazu podataka punimo upravo knjigama, lektirom, časopisima u elektronskoj formi… To naravno dobavljamo od izdavača. Tako da će svaki slepi ili slabovidi učenik moći da stavi slušalice, pronađe lekciju koju želi i da mu mašina to čita dok ne nauči. U toku proleća, kada počnemo da punimo tu bazu podataka, obratićemo se svim izdavačkim kućama sa prostora bivše Jugoslavije da bi bilo na raspolaganju što više tekstova toj deci, a onda kasnije i drugim osobama širom Jugoslavije.“
* * * * *
Projekat „Knjige koje se slušaju“, za koji nije neophodan kompjuter, već mnogo jeftiniji CD uređaj, počeo je da se realizuje u Beogradu.
Osobe sa specijalnim potrebama, bilo da je reč o slabovidim ili slepim licima, najčešće su prepuštene same sebi kada je reč o njihovoj potrebi da se upoznaju sa novim književnim delima. U knjižarama je gotovo nemoguće naći savremene domaće ili strane autore na Brailleovom pismu ili u formi knjiga za slušanje. Stoga delo Lazara Ristovskog „Kako sam dobio Oskara“, koje je nedavno objavila Narodna knjiga u audio formatu, predstavlja neku vrstu izuzetka. Tako da o projektu „Knjiga za slušanje“ razgovaramo sa njegovim inicijatorom, novinarkom Isidorom Sekulić:
„Čitav smisao tog projekta jeste da se ljudima koji su hendikepirani utoliko što ne mogu da čitaju, dakle slepim ili slabovidim ljudima, omogući da mogu da slušaju knjige. Da napravimo CD koji će biti pristupačan svima onima koji ne mogu da čitaju, a na CD-u bi bile najnovije knjige ili stare knjige ili klasika, nije bitno. Kad je reč o ljudima koji bi to koristili, nije reč samo o onima koji ne mogu da čitaju, nego čak možda i o nekim umornim ljudima koji dođu s posla, pa mogu u nekakvom svom omiljenom položaju, ne da drže knjigu, već da puste CD i da prosto uživaju.“
Direktor Narodne knjige Miličko Mijević kaže da će do kraja godine izaći deset naslova u okviru projekta „Knjiga za slušanje“:
„Ljudi sa oštećenim vidom veoma teško dolaze do knjiga, nema uopšte literature za njih, a postoji velika potreba. To je jedini razlog zbog kojeg želimo da pomognemo. Napravili smo cenu koja pokriva samo troškove i deo honorara, da bude što pristupačnija. Nadamo se da ćemo u 2005. godini uraditi oko deset knjiga.“
Time će se bar delimično rešiti problemi osoba sa vizualnim nedostatcima oko nalaženja književnih dela, o čemu razgovaramo sa predsednikom Udruženja slepih i slabovidih Srbije „Beli štap“, Vesnom Nestorović:
„Mogu reći da je situacija jako loša. Ne da nema dovoljno, nego nema uopšte. Na prvom mestu pričam o mladim ljudima, ne postoji način da se kroz svoje školovanje u srednjoj školi, a pogotovo na fakultetima, mlad čovek snađe i da ima recimo na CD-u literaturu koja mu je potrebna. Da nađe recimo knjigu koja mu je namenjena za fakultetsko ili bilo koje drugo obrazovanje, a koju bi videći ljudi recimo mogli da slušaju dok se voze autom ili idu na put ili kad jednostavno obavljaju neki posao u kući.“
Predsednik Saveza slepih Srbije, Ranko Burić, ipak primećuje da slepa lica nisu sasvim zapostavljena u ovom društvu i da su im dostupna bazična izdanja iz različitih oblasti:
„Tradicija sistematskog školovanja slepih, pa na neki način i čitanja slepih u Srbiji, ima više od osamdeset i pet godina. Ali naravno da je jasno da se sve potrebe ne mogu zadovoljiti. Postoji autentično pismo za slepe, tačkasto, Brailleovo pismo, i pravi doživljaj čitanja jeste ustvari prevlačenje prstima preko tih redaka. Međutim, zbog glomaznosti i skupoće, uprkos sredstvima koja nisu mala i koja se u državi Srbiji ulažu u te knjige, knjiga i časopisa na Brailleovom pismu nema mnogo, iako sva osnovna literatura, mnoga filozofska dela, mnoga dela iz oblasti beletristike, i za decu i za odrasle, dela iz oblasti društvenih nauka (sociologije, etnologije…), ponešto iz oblasti prava, na Brailleovom pismu postoje. Međutim, zbog te glomaznosti koju sam pomenuo, ne uživaju popularnost kod mnogih slepih ljudi i Brailleovo pismo sve više potiskuje takozvana zvučna knjiga.“
Licima koja imaju problema sa vidom dostupna je, kako kaže Vesna Nestorović, i jedna specijalna biblioteka:
„Postoji naša biblioteka pri Savezu slepih Srbije i svi ti zapisi su urađeni na kasetama koje su četverokanalne. Tu imamo sreću da možemo da čujemo glasove spikera koji su to radili recimo pre trideset godina, ali problem je u tome što su te kasete baš tad i rađene, pa dolazi do pucanja i do svega. Što se tiče nove tehnike, započeli su nešto i kod nas, ali je u svetu sasvim normalno da vi na trafici kupite recimo audio izdanje ,Majstora i Margarite‘ ili bilo koje delo.“
S obzirom da izbor knjiga za slepa i slabovida lica u Srbiji ipak ne zadovoljava čitalačke potrebe, osobe sa ovom vrstom nedostatka upućene su na izdanja koja izlaze u zemljama bivše Jugoslavije, s obzirom da je to jezik koji još uvek svi dobro razumeju. Predsednik Udruženja „Beli štap“, Vesna Nestorović:
Tu smo prezadovoljni. Znači pri Udruženju ,Beli štap‘ postoji jedna lista koja se također zove ,Beli štap‘. Studenti su pokrenuli akciju ,Naša knjiga‘, ne samo iz gradova Srbije, već su se tu uključili i predstavnici iz Republike Srpske i iz Hrvatske i iz dosta zemalja. Svi ti ljudi koji su na bilo koji način obezbedili skeniranje knjiga, napravili su tu jednu zajedničku listu i postoji saradnja i velika uzajamna pomoć. Za nas ne postoje granice.
* * * * *
Slepi u Crnoj Gori do sada nisu imali adresu na koju bi se obratili kada im zatreba neka knjiga. Crna Gora je, naime, jedina država u regionu koja još uvek nema biblioteku za ljude sa oštećenim vidom.
Crnogorska Vlada tek je oktobra prošle godine donijela odluku o formiranju posebne biblioteke za slijepe u Crnoj Gori. Međutim, proći će još jedan period dok građani sa oštećenim vidom budu u prilici da je koriste. Božidar Denda:
„Trebalo je da već tokom decembra prošle godine republički trezor u Crnoj Gori obezbijedi isplatu 25 hiljada eura, koliko je odlukom Vlade precizirano da se izdvoji za adaptaciju prostora u Njegoševoj 6, gdje će biblioteka biti smještena. Čim počne adaptacija, onda je već moguće praviti neke preciznije planove u vezi s početkom rada te biblioteke. Ovako je stvarno nezahvalno tako nešto prognozirati. Ali nadam se ipak da će to biti u prvoj polovini ove godine.“
U međuvremenu, prema riječima Dende, počeo je rad na prikupljanju budućeg bibliotečkog fonda. Već su im kolege iz država bivše Jugoslavije najavili donacije:
„Sigurni smo da to nisu prazna obećanja i od kolega u Savezu slijepih Srbije, potom smo dobili obećanja iz sarajevske biblioteke, one u Novom Sadu, dobre vibracije dolaze i iz Saveza slijepih Hrvatske, da ćemo, kad biblioteka bude otvorena, dobiti donaciju, dakle jedan broj njihovih izdanja kao poklon. Tako da se nadamo da ćemo, zahvaljujući svim tim donacijama, u startu imati nekoliko stotina naslova u audio formatu i jedan manji broj na Brailleovom pismu, što će biti dovoljno za početak. Planiramo da odmah po pokretanju biblioteke startamo sa izdavačkom djelatnošću i nadamo se da ćemo već poslije prvih godinu dana rada te biblioteke imati udvostručen ili utrostručen knjižni fond u toj biblioteci.“
Pravnica po struci, Mirjana Mugoša, jedna od rijetkih osoba sa oštećenih vidom u Crnoj Gori koja je imala mogućnost da koristi savremene tehnološke mogućnosti, član je novosadske biblioteke:
„Potpuno mi je dostupna ta vrsta literature, znači na CD-u, disketi, literatura koja se šalje mailom i tako dalje. Ali ja trenutno nisam u mogućnosti da od bilo koje izdavačke kuće – ne znam, recimo Službenog lista, obzirom da sam pravnik svakodnevno mi je potrebna ta vrsta literature – dobijem ta izdanja u elektronskoj formi. Hoću da kažem da se vodi jako malo računa o potrebama osoba oštećenog vida u tom pogledu.“
* * * * *
Kakva je u Bosni i Hercegovini ponuda knjiga koje se slušaju? Predsednik Udruženja slepih Mithat Bjelošević:
„Mi u Bosni i Hercegovini smo putem ove naše biblioteke snimili 30-40 knjiga na CD, nešto u MP3 formatu, nešto u običnom formatu. Problem je, međutim, u tome što ljudi nemaju uređaje za korištenje tih CD-ova, pogotovo kad je u pitanju MP3 format. Baš nedavno sam čitao Salingerov roman ,Lovac u žitu‘. Ovdje su pretežno počeli da snimaju neka religiozna djela – Bibliju, Kur’an i još nekakve vjerske knjige i neke sadržaje koji nisu baš tako interesantni, ali to su bili zahtjevi onih koji su davali sredstva. Mi u Bosni imamo jednu biblioteku. Postoji nastojanje da se osnuje još jedna u Banjaluci. Lično smatram da je to rasipanje para i da to nije dobro. Neki naši ljudi su tražili od Kanade da pomogne osnivanje tog centra u Banjaluci, međutim Kanađani su odgovorili da i oni, kao velika i bogata zemlja i u odnosu na BiH daleko ispred, imaju samo jedan centar za slijepe, a u okviru njega i tu biblioteku. Meni je jedno takvo razmišljanje sasvim logično. Neke institucionalne saradnje između naših biblioteka koje ste pomenuli nema, ali ljudi pojedinačno mogu koristiti knjige u Beogradu, u Novom Sadu i u Zagrebu.“
* * * * *
Zagrebačka biblioteka za slepe je adresa na koju se, izgleda, treba obratiti, jer je najopremljenija.
Hrvatska knjižnica za slijepe objavila je u 2004. godini oko 150 zvučnih knjiga na CD-ima, ističe ravnateljica knjižnice Sanja Frajtag:
„Nastojimo pokriti sva područja – lijepu književnost, domaću, stranu, popularnu znanost i sve ostalo.“
U jednom od dva studija zatječemo profesora književnosti Zvonka Jurčića sa, kako sam kaže, tek dva do tri posto preostalog vida, ali istančanog sluha i poznavanja računala, pa bez problema snima Snježanu Begić dok čita jednu od zvučnih knjiga:
„Knjiga se zove ,Niz vrijeme“ Michaela Crichtona. Trenutno radimo petu-šestu kazetu, što je neki deseti sat snimanja, a cijela knjiga će biti negdje oko trideset sati, ima oko petstotinjak stranica.“
Na kazetama i CD-ima glasovi su poznatih hrvatskih spikera i glumaca. Profesor Jurčić:
„Dolaze nam s radija ljudi kao što su Dubravko Sidor, Vjekoslav Madunić, Vlatka Bijegović, od glumaca Željko Duvnjak, Oto Levaj… Na CD snimamo jedno dvije-tri godine, to se polako uhodava, trebali su se raditi novi programi, tražili smo da nam neke firme malo izađu u susret i da nam to naprave i to je trajalo. S kazetama radimo dvadesetak godina, a prije toga su bile magnetofonske vrpce koje se koriste već nekih četrdeset godina.“
U samoj knjižnici Zagrepčanka Mirjana Mikac sa sinom Tomislavom. Oboje vrlo loše vide i upravo posuđuju jedan od CD-a:
„Imate li ,Grupu Pere Kvržice‘? To moramo naći za lektiru, a nigdje ne možemo pronaći.“
„Nego što nego imamo.“
„Ja znam recimo prati suđe i pustiti si na glas zvučnu knjigu i lijepo slušati na taj način. Sve mogu raditi i slušati.“
„Puno čitaju, to im je zapravo izgleda najveća razonoda. Najveća razonoda i najveći hobi. Iznajmljuju po dvije-tri knjige tjedno. Znatno više nego videći. Puno više nego recimo moji dečki i cura doma koji bi mogli normalno čitati.“
* * * * *
Priča o položaju slepih na Kosovu:
Predsednik Regionalnog udruženja slepih lica u Prištini Ejup Rašica, organizacije koja ima trista organizovanih članova, ističe kako je položaj ovih lica na marginama društvenog interesovanja i angažovanja:
„Slobodno možemo reći da je materijalni, ali i zdravstveni položaj naših članova nezavidan i mogu reći izuzetno težak. Većina od njih živi od socijalne pomoći, iako nije ni mali broj onih koji ni to nemaju. Ili da budem još jasniji, sve im nedostaje i za sve postoji potreba.“
Mentor Mripa, jedan od najpoznatijih radio moderatora i pevača na Kosovu, slep je od rođenja. Prošao je samo kroz jednu instituciju koja se bavi obrazovanjem slepih lica – Specijalnu školu za slepe u Peći, u kojoj u ovom trenutku nastavu pohađa 56 osoba:
„Verujte mi da ima slepih osoba koje otkada su završile školu nisu izašle iz svojih kuća.“
Na Kosovu u poslednjih šest godina, prema rečima naših sagovornika, nisu izdate knjige za potrebe slepih osoba. Sada zahvaljujući jednoj donaciji iz Holandije, pri Školi za slepe u Peći je obezbeđena jedna štamparija i započelo se sa pripremama izdavanja knjiga za slepe osobe. Inače do prije poslednjeg sukoba na Kosovu mogla se bez problema obezbediti literatura na albanskom jeziku, ali je značajan deo toga uništen tokom sukoba, a najvrednije stvari odnete van Kosova.
