Ni posle pet godina od zavrsetka konflikta i uspostavljanja medjunarodne civilne i vojne misije, mestani Gorazdevca nemaju slobodu kretanja. Prilaz selu kontrolisu vojnici KFORa. Milos Dimitrijevic, vlasnik lokalnog radija, kaze da se zbog brojnih problema dovodi u pitanje ostanak Srba:
“Sada evo vec je zima a mi ne mozemo da odemo na imanja koja su nam tamo uzurpirana ili da posecemo neko drvo radi ogreva. Ako se ovo nastavi kao u zadnjem periodu postoji indicija kod pojedinih roditelja da ce da isele svoju decu i svoje porodice u Srbiji a pogotovu omladina”.
Manje od polovine mestana Gorazdevca je zaposleno, a dodatni problem su iskljucenja elektricne energije. Oni koji rade u zdravstvu i prosveti primaju plate iz Srbije dok su pojedini zaposleni u UNMIKu i KFORu. Ipak najveci broj porodica je bez ikakvih primanja, koje zive od humanitarne pomoci, ali koja nije redovna. Zbog tako lose situacije u selu je formirana NVO “Briga”, koja zenama pruza mogucnost zarade od prodaje rucnih radova, koje najcesce kupuju vojnici KFOR. Direktor organizacije Miroslavka Simonovic kaze da i takvi pokusaji nailaze na probleme jer zbog nepostojanja slobode kretanja tesko se dolazi do neophodnog materijala:
“Nasa organizacija je osnovana 2002. godine u avgustu i broji oko 120 aktivnih clanica, koje se bave razlicitim aktivnostima, kao sto je domaca radinost, izrada starih suvernira, poslasticarstvom, imamo frizerski salon, prizionicu kafe. Zene koje se bave rucnim radom odrzavaju izlozbe svake nedelje u bazama KFORa. Pruzamo mogucnost svakoj zeni da moze da zaradi za svoju porodicu. Najveci problem kod nas je sloboda kretanja, nemamo pristup donatorima, cim nemas izlaz ne mozes stici do njih, jedino ako nas neko poseti”.
Osnovnu i srednju skolu, koje su smestene u jednoj zgradi, pohadja 212 ucenika. Kulturno-zabavni zivot mladih je vezan za druzenje i vecernje izlaske, uglavnom petkom i subotom u jednom seoskom kaficu. Medjutim mladih je sve manje i oni svoju buducnost vide van Gorazdevca.
Aleksandra Dasic ima 16 godina i ide u treci razred srednje ekonomske skole. Ona kaze da mladi odlaze cim zavrse skolu:
“Svi mladi cim zavrse cetvrtu godinu oni idu dalje, idu u Srbiju ili u Kosovsku Mitrovicu, da nastave dalje skolovanje”.
- Da li ti mozes da zamislis sebe kao osobu koja ce ostati ovde, da ovde zivi i radi i stvara porodicu?
“Pa ne bas, jer ovde nemamo ni uslova za posao ni za zivot, kako bih ja mogla da radim. Nema nijedno preduzece, ipak je ovo selo, nista se ne otvara novo”.
Spasoje Vukomirovic, ima 26 godina, nedavno je osnovao porodicu i ne nada se da ce biti bolje:
“Tesko, nemamo slobode, nemamo struje, omladine sve manje i manje, tesko. Omladina stvarno nema posla, ovo ostalo je na fakultetu u Mitrovici. Svaka godina je gora i gora”.
Milos Dimitrijevic istice da se izolacija sela nastavlja, bez ikakvih signala da ce se situacija poboljsati:
“Osecamo se pogotovu u poslednjem periodu da smo izolovani i nismo bezbedni, jer nemamo saradnju. Postoji UNMIK koji ima vlast, nijednom oni nisu odrzali neki sastanak ili neko obavestenje da su dali gradjanima, neke indicije da ce da bude boljitak da ce da se pokrene neka inicijativa ovde. Totalno nista nije, sve je zamrlo”.
“Sada evo vec je zima a mi ne mozemo da odemo na imanja koja su nam tamo uzurpirana ili da posecemo neko drvo radi ogreva. Ako se ovo nastavi kao u zadnjem periodu postoji indicija kod pojedinih roditelja da ce da isele svoju decu i svoje porodice u Srbiji a pogotovu omladina”.
Manje od polovine mestana Gorazdevca je zaposleno, a dodatni problem su iskljucenja elektricne energije. Oni koji rade u zdravstvu i prosveti primaju plate iz Srbije dok su pojedini zaposleni u UNMIKu i KFORu. Ipak najveci broj porodica je bez ikakvih primanja, koje zive od humanitarne pomoci, ali koja nije redovna. Zbog tako lose situacije u selu je formirana NVO “Briga”, koja zenama pruza mogucnost zarade od prodaje rucnih radova, koje najcesce kupuju vojnici KFOR. Direktor organizacije Miroslavka Simonovic kaze da i takvi pokusaji nailaze na probleme jer zbog nepostojanja slobode kretanja tesko se dolazi do neophodnog materijala:
“Nasa organizacija je osnovana 2002. godine u avgustu i broji oko 120 aktivnih clanica, koje se bave razlicitim aktivnostima, kao sto je domaca radinost, izrada starih suvernira, poslasticarstvom, imamo frizerski salon, prizionicu kafe. Zene koje se bave rucnim radom odrzavaju izlozbe svake nedelje u bazama KFORa. Pruzamo mogucnost svakoj zeni da moze da zaradi za svoju porodicu. Najveci problem kod nas je sloboda kretanja, nemamo pristup donatorima, cim nemas izlaz ne mozes stici do njih, jedino ako nas neko poseti”.
Osnovnu i srednju skolu, koje su smestene u jednoj zgradi, pohadja 212 ucenika. Kulturno-zabavni zivot mladih je vezan za druzenje i vecernje izlaske, uglavnom petkom i subotom u jednom seoskom kaficu. Medjutim mladih je sve manje i oni svoju buducnost vide van Gorazdevca.
Aleksandra Dasic ima 16 godina i ide u treci razred srednje ekonomske skole. Ona kaze da mladi odlaze cim zavrse skolu:
“Svi mladi cim zavrse cetvrtu godinu oni idu dalje, idu u Srbiju ili u Kosovsku Mitrovicu, da nastave dalje skolovanje”.
- Da li ti mozes da zamislis sebe kao osobu koja ce ostati ovde, da ovde zivi i radi i stvara porodicu?
“Pa ne bas, jer ovde nemamo ni uslova za posao ni za zivot, kako bih ja mogla da radim. Nema nijedno preduzece, ipak je ovo selo, nista se ne otvara novo”.
Spasoje Vukomirovic, ima 26 godina, nedavno je osnovao porodicu i ne nada se da ce biti bolje:
“Tesko, nemamo slobode, nemamo struje, omladine sve manje i manje, tesko. Omladina stvarno nema posla, ovo ostalo je na fakultetu u Mitrovici. Svaka godina je gora i gora”.
Milos Dimitrijevic istice da se izolacija sela nastavlja, bez ikakvih signala da ce se situacija poboljsati:
“Osecamo se pogotovu u poslednjem periodu da smo izolovani i nismo bezbedni, jer nemamo saradnju. Postoji UNMIK koji ima vlast, nijednom oni nisu odrzali neki sastanak ili neko obavestenje da su dali gradjanima, neke indicije da ce da bude boljitak da ce da se pokrene neka inicijativa ovde. Totalno nista nije, sve je zamrlo”.
