RSE: Nedavno je Doris Pak, visoki i uticajni funkcioner Evropske unije, predložila da se Kosovo stavi pod protektorat Evropske Unije. Prema njenoj ideji Kosovo bi imalo uslovnu nezavisnost i ne bi, kako ona kaže, bilo ni srpsko, ni albansko, već evropsko. Kako vi gledate na tu ideju, gospodine Antiću?
ANTIĆ: Podržavam odredjene elemente te ideje. Piitanje statusa Kosova i Metohije je vrlo kompleksno. S obzirom na stav da nema promene granica i da postoje strogo odredjena pravila kako mogu nastajati nove države, jasno je da Kosovo i Metohija neće, u okviru odredjivanja konačnog statusa, smesta dobiti nezavisnost. To bi otvorilo mnoga pitanja, ne samo na Balkanu, već i u Aziji, pre svega pitanje Tibeta, u budućnosti verovatno i Tajvana, pitanje Čečenije i tako dalje. Postoje, znači, mnoge formalne i stvarne prepreke u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.
HISA: Mi mislimo da Kosovo treba rešavati svoj finalni status na način koji smo nazvali nezavisnost plus. To znači da će u budućnosti i Kosovo i Srbija biti deo evropske porodice. U tom smislu Kosovo nije ni Čečenija, niti Tibet. Kosovo je deo Evrope, ne samo geografski, već i politički. Kosovo niti želi, niti može opstati na ovim prostorima kao nezavisna države 19. veka. Naprotiv, za Kosovo je važno da bude nezavisno upravo zbog toga da bi što pre pristupilo evroatlantskim integracijama. Da li se to može ostvariti preko protektorata? Sumnjam da bi Savet bezbednosti tako olako preneo Briselu ingerencije oko Kosova.
RSE: Da li je za vas i za vašu stranku prihvatljiva ideja o protektoratu Evropske unije nad Kosovom?
HISA: Neosporna je budućnost Kosova u evropskoj zajednici. Da li će se to ostvariti preko evropskog protektorata ne zavisi od Kosovara, već od Brisela i od Saveta bezbednosti.
RSE: Znači, vi faktički nemate definisan stav prema ideji o protektoratu.
HISA: Zar vi mislite da Doris Pak ima ovlaštenje da govori u ime Brisela. Mislim da taj stav nije definisan ni u samom Briselu.
RSE: Gospodine Antiću, mislite li vi da Doris Pak govori i u ime evropskih struktura ili manje-više u svoje ime?
ANTIĆ: Koliko znam, ona u svemu ovomene nastupa kao privatno lice, ona ima odredjena ovlašćenja. Inače, meni je nejasno šta podrazumeva koncepcija evropskog Kosova, kad se državnost te pokrajine gradi uz simbole i po modelu države 19 veka - nedeljivost i nemogućnost bilo kakve decentralizacije. Odbijaju se svaki pregovori, što je za mene znak slabosti, a ne snage.
HISA: Ne verujem da na Kosovu iko izbegava razgovore o decentralizaciji, ali suštinskoj, a ne onoj koju nudi Beograd i koja je eufemizam za podelu i kantonizaciju Kosova. Želi se podela Kosova, to javno izjavljuju razni politički subjekti u Beogradu. A ja mislim da nas upravo podela udaljava od evropskih integracija. To bi bio negativni presedan koji bi izazvao domino efekat u celoj regiji i vratio nas u vreme jugoslovenskih ratova. Kosovari su spremni da pregovaraju sa srpskom zajednicom oko decentralizacije, ali oko realne decentralizacije, jer je to pre svega njihov interes. Ali nisu spremni da pregovaraju o bilo kakvoj podeli.
RSE: Gospodine Antiću, gospodin Hisa kaže da albanska strana nije spremna da pregovara ni o kakvoj podeli. Medjutim, vaša stranka, G17 plus, nedavno je predložila da se za godinu dana održi medjunarodna konferencija o Kosovu, na kojoj bi se razgovaralo izmedju ostalog i o podeli na dva entiteta, srpski i albanski.
ANTIĆ: Mi smatramo da budućnost može da bude rešena samo istorijskim sporazumom izmedju Albanaca Srba, i to ne samo Srba sa Kosova i Metohije, pošto su odnosi dva naroda regionalni problem. A što se tiče podele ona bi se dogodila i u slučaju da Kosovu i Metohiji bude priznata nezavisnost u sadašnjim administrativnim granicama. Opet bi ostalo sto ili dvesto hiljada Srba s jedne strane granice, a negde oko sto hiljada Albanaca s druge strane granice. Promena granica je naravno nešto čemu ne treba težiti, ali u slučaju da do nje dodje dodje sporazumom izmedju dva naroda, to je onda nešto sasvim drugo. Zato je istorijski sporazum izmedju dva naroda najbolje rešenje.
HISA: Mislim da je istorijski dogovor izmedju Albanaca i Srba oko Kosova može postići samo uz jasne aspiracije da se bude deo Evrope. Pregovori koji se vode na toj osnovi jedinu mogu dati rezultate. Kad god su Izraelci i Palestinci pokušavali da razgovaraju o tome kome će pripasti Jerusalem, unapred se znalo da će pregovori propasti. Inače, jedna medjunarodna konferencija ne može ništa rešiti. Ona, na primer ne može rešiti probleme koji su doveli do 17. marta. Jedini način da se oni reše je da Kosovari preuzmu institucije vlasti i tako postanu odgovorni za ono što se dešava na Kosovu.
ANTIĆ: Srbija niti je voljna, niti bi smela da dozvoli, ako je ozbiljna demokratska država, da bude talac Kosova i Metohije na koje nema nikakav uticaj. Ja ću podsetiti da je u proteklih pet godina na Kosovu i Metohiji ubijeno 914 gradjana srpske nacionalnosti, da ima 1300 nestalih, medju kojima i oko 150 Albanaca, koji su stradali samo zato što su bili lojalni svojoj državi. S obzirom na sve te probleme mi bismo voleli da postoji spremnost albanske strane na pregovore bar u onoj meri kakva je postojala kod gospodina Rugove kada je 1998. i 1999. godine razgovarao sa Slobodanom Miloševićem. S druge strane bi nam bilo drago kada bi naši albanski sagovornici shvatili da Srbija u ovom trenutku već počinje da isplaćuje dugove Kosova i Metohije. Mi smo 2001. godine prihvatili da servisiramo dug od milijardu dolara. Dalje, iako većina Albanaca ne prihvata srpsku državu, činjenica je da nekoliko stotina hiljada njih i danas imaju jugoslovenske pasoše, pošto UNMIK-ovi pasoši još uvek nisu prihvaćeni svuda u svetu. Dalje, Srbija ulaže u zdravstvo, prosvetu i socijalnu zaštitu opština na Kosovu i Metohiji gde žive Srbi i time omogućuje tim paćenicima, koji su tamo ostali, da nekako prežive. Tu nije reč o imperijalnim aspiracijama na Mitrovicu, što nam prebacuje albanska strana, već se radi o humanitarnom problemu koji se mora rešiti.
HISA: Ne bih rekao da je Srbija talac Kosova, već obrnuto. Kosovo je talac jedne države u kojoj je ubijen premijer, što se nije desilo ni jednoj državi u tranziciji. Srbija se sporo oporavlja od Miloševićevog režima. U Srbiji još uvek leže tela mrtvih Kosovara koji nisu vraćeni svojim familijama. Gospodin Antić govori o tome kako Srbija pomaže Kosovo ulažući u prosvetu, zdravstvo i socijalnu zaštitu. Ja bih rekao da tu nije reč samo o humanitarnim ciljevima, već pre svega o finansiranju paralelnih struktura vlasti da bi se kontrolisala politička scena na Kosovu.
ANTIĆ: To nisu paralelne strukture, mi jedostavno plaćamo nešto što centralne vlasti u Prištini nisu u stanju. Samim tim što moramo da finansiramo opstanak jedne trećine gradjana Kosova i Metohije, koji nisu Albanci i koji su odlučili da i pored pritisaka ostanu tamo, mi smo faktički deo uprave na Kosovu i Metohiji, bez obzira što nam to nije formalno priznato. S druge strane, ja bih podsetio da su Kosovo i Metohija formalno u sastavu Republike Srbije, da su granice nepovredive i da je još Badinterova komisija priznala granice takve kakve su. I to je realnost. Nadam se da Albanci sa Kosova i Metohije imaju dovoljno demokratskog sluha da prihvate tu realnost. Srbija je spremna da ponudi široku autonomiju Kosovu i Metohiji u sastavu Republike Srbije i ta autonomija će biti definisana po ugledu na autonomije u Evropskoj uniji, ni manje, ni više. To, medjutim, ne isključuje razgovor o svim otvorenim pitanjima. Pošto je pitanje nezavisnosti nešto oko čega medju kosovskometohijskim Albancima postoji konsenzus, sigurno je da će i o tome biti reči. Do promene granica može doći jedino na osnovu sporazuma Srba i Albanaca koji bi prihvatila medjunarodna zajednica. Medjutim, mislim da to nije potrebno. Vlada Srbije je, predloživši kantonizaciju, ustvari podržala ideju o monolitnom Kosovu i Metohiji, zato što ideja o kantonima, kao što znate, podrazumeva da Kosovo i Metohija budu nisko decentralizovana oblast, pošto većina kantona, osim severnokosovskog, nisu naslonjeni na Republiku Srbiju.
RSE:Znači, podela Kosova bi došla u obzir samo ukoliko bi Kosovo postalo nezavisno. U tom slučaju bi došlo do menjanja granica.
ANTIĆ: Podela je jedno od rešenja. Postoji i ideja da se uspostavi medjunarodni odnosno evropski protektorat nad Kosovom i Metohijom i da se formira srpski entitet. U tom slučaju postojao bi dvojni suvereninet - Srbije i Evropske unije, to je predložio predsdnik naše stranke gospodin Labus.
RSE:Da li bi, gospodine Hisa, Albanci pristali na podelu ukoliko bi to vodilo ka nezavisnosti Kosova?
HISA: Ne, nikako. Podela Kosova bi značila ne samo negativan presedan već scenario uvlačenja regiona u nove konflikte. Iskustvo iz bliske prošlosti pokazuje da nije moguće preseljavati stanovništvo bez krvi. Takav scenario bio bi užasan za sve, i za Albance, i za Srbe, i za naše susede, i za medjunarodnu zajednicu. Srbija je dugo godina bila na Kosovu. Ja bih rekao čak i predugo i sama je rešila da tu više ne bude oštro zalupivši vrata za sobom. Beograd se više ne može vratiti na Kosovo. Ukoliko se to u Beogradu ne shvatiti ozbiljno, mislim da cemo teško moći oko bilo čega da razgovaramo. Mi više ne želimo i ne možemo dozvoliti da se naša sudbina odlučuje u Beogradu. Ono što mi možemo da uradimo je da priznamo pravo Beogradu da bude deo ozbiljnog razgovora o pravima Srba na Kosovu. Kosovskim Srbima treba ponuditi paket specijalnih prava i to treba da predmet dijaloga u kojem i Beograd može učestvovati . Mislimo da bi takva prava trebalo da dobiju i Albanci koji žive u dolini Preševa i da to takodjer treba biti deo jednog sporazuma.
RSE: Gospodine Antiću, gospodin Hisa kaže da Albanci smatraju da Beograd ne može više da se vrati na Kosovo. Medjutim, vaš predlog, predlog stranke G17, plus podrazumeva da se srpska vojska vrati u srpski entitet.
ANTIĆ: Da, ali u okviru procesa evroatlantskih integracija u kojem bi srpska vojska postala deo NATO bezbednosnog sistema. Da budem jasan. Demokratska vlast u Srbiji ne želi nikoga da okupira, ali Srbije ne može biti zaobidjena u pregovorima o statusu i budućnosti Kosova i Metohije. Meni je žao što sada čujem sličan rečnik koji sam imao prilike da čujem pre 1999. godine od Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. I tada je sila, ne medjunarodna, već lična i režimska bila na strani onih koji su to izgovarali. Bila je to ista priča - pregovaraćemo sa Republikom Albanijom o kulturnim pravima kosovskometohijskih Albanaca. Medjutim, ne mogu se stvari silom rešavati. To što kosovskometohijskih Albanaca ima skoro dva miliona, što su se održali na Kosovu i Metohiji i pored svih progona, što Srbi imaju nizak natalitet, što ih je dve trećine već otišlo s Kosova i Metohije i što će u budućnosti verovatno i dalje ići, to ništa ne znači u kategorijama pravda-nepravda. Ako neko misli da će podela koja bi se postigla dogovorom ukinuti postojanje manjina u Srbiji i na Kosovu i Metohiji, onda se vara. Uvek će ostati srpske enklave na Kosovu i Metohiji. Srbi u Orahovcu, u Štrbcima, u Zočištu nikada nisu živeli okruženi samo svojim sunarodnicima i nikada nisu živeli odvojeno od svojih albanskih komšija. I kada bi Kosovi postalo nezavisno, oni sigurno ne bi napustili svoja svoja mesta ukoliko ih ne budu pobili i proterali. Ja ne znam kakve će koristi biti od toga ako iz Leposavića budu izgnani Srbi, koji su tamo velika većina, i ako to mesto dobije naziv Albanik, kako već čitam u novinama "Bota Sot", i "Koha Ditore". Očigledno je da stvaranje nacije, a to se sada dešava na prostoru Kosova i Metohije, prati mnogo loših stvari. U 19. veku to je bilo podnošljivo, u 21. je to teško prihvatljivo. Uostalom, sve da kosmetski Albanci i dobiju ono što traže - nezavisnost i prava na oblasti Preševa, Bujanovca i Medvedje - nisam siguran da će ključni problemi koji postoje u kosovskom društvu i koji ga razdiru u ovom trenutku biti prevladani.
HISA: Bojim se da me gospodin Antić ili nije dobro čuo ili nije razumeo. Ni u jednom momentu nisam rekao da treba razgovarati o bilo kakvoj podeli, a o Preševu sam govorio samo u smislu obezbedivanja paketa specijalnih prava za tamošnje Albance.. Naprotiv, ja sam pobornik toga da se Kosovo ne deli jer će tradicionalna mesta kao što su Velika Hoča, Prilužje i druga najgore proći ukoliko dodje do podele. Problemu treba pristupiti realno kako bismo omogućili da i ljudi u Štrbcu i u Velikoj Hoči imaju sva prava, a ne da dodje do podele u smislu 19. veka, kako bi neki veliki Srbi s one strane Ibra želeli.
RSE: Gospodine Hisa, gospodin Antić je kao jednu od varijanata o kojoj bi trebalo pregovarati pomenuo i plan Vlade Srbije o širokoj autonomiji. Da li dolaze u obzir razgovori o bilo kakvoj autonomiji ?
HISA: To je stvarno prevazidjena i neozbiljna ponuda. Mislim da ni sam gospodin Antić, ukoliko je iskren prema samom sebi, ne veruje da je ta ponuda ozbiljna. To nije čak ni kupovina vremena, to jednostavno gubljenje vremena. Ukoliko gospodin Antić misli da nam na medjunarodnoj konferenciji, koju pominje, ponudi autonomiju Kosova, mislim da ćemo samo gubiti vreme, popiti dosta kisele vode, davati izjave po štampi, ali od toga neće biti ništa.
ANTIĆ: Da se našalim, ali govorim istinu - zdravo je piti kiselu vodu iz više razloga. I bolje je piti kiselu vodu, nego ponovo proživljavati ono što nam se dogadjalo proteklih pet godina kada je ubijeno 914 gradjana samo zato što ne govore jezik koji govori većina ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji. A što se tiče autonomije, želeo da kažem da je albanski narod, odnosno njegovi politički predstavnici, u februaru 1999. godine prihvatio autonomiju u okviru Srbije. I ja ne znam zašto je Milošević osoba s kojom se Albanci mogu bolje sporazumeti nego sa demokratskim vlastima Srbije. Da sam ja kosovskometohijski Albanac, ja bih tražio autonomiju u sastavu Srbije, iz mnogo razloga, a reći ću samo jedan: mislim da bi, s obzirom na sadašnje stanje i u Srbiji i na Kosovu i Metohiji, to značilo da će negde 2051-52. godine kosovski Albanci biti većina u Srbiji. Medjutim, hajde da razgovaramo otvoreno. Onaj ko neće autonomiju u sastavu Srbije hoće promenu granica. Ja lično nisam za promenu granica, ali, ako treba da ih menjamo, hajde da se dogovorimo da ih promenimo tako da svi budemo zadovoljni. Ja ne mislim da promena granica vodi ka etničkom čišćenju. Mislim da gore etničko čišćenje od ovog koje imamo sada ne postoji. Mislim da upravo prenošenje većih nadležnosti na nespremne kosovske institucije, sada već i jednonacionalne, dovodi do toga da se povećava nasilje.
HISA: Molio bih gospodina Antića da nam kaže ko je od kosovskih lidera 1999. godine prihvatio autonomiju.
ANTIĆ: Prihvatila ju je albanska delegacija samim tim što je prihvatila sporazum koji su velike sile ponudile u Rambujeu, a koji je Slobodan Milošević odbio, zbog čega je kasnije i došlo do NATO intevencije. Kosovu i Metohiji je bila ponudjena široka autonomija u sastavu Srbije koja je omogućavala predstavnicima Kosova i Metohije da imaju odredjen uticaj na federalne i republičke strukture, a Republici Srbiji prisustvo od dvanaest hiljada vojnika na Kosovu i Metohiji. Ja mogu da prihvatanje tog sporazuma od strane Albanaca shvatim kao pregovarački trik, medjutim, od pregovaračkih trikova se ne može živeti.
HISA: Ne verujem da se to može tako tumačiti, svi znamo šta se dešavalo u to vreme. Ukoliko gospodin Antić misli da sporazum iz Rambuje još uvek vredi, onda bih ga podsetio da je tim sporazumom bilo predvidjeno da Albanci nakon tri godine imaju pravo na referendum o nezavisnosti. Kao što vidite, tri godine su prošle, a nismo dobili pravo na referendum.
ANTIĆ: Koliko znam, predstavnici kosmetskih Albanaca nisu u Rambujeu predstavljali Republiku Kosovo, već albansku etničku zajednicu, kao što su i Srbi predstavljali srpsku etničku zajednicu. Dakle, referendum se odnosio na etničku zajednicu, a ne na teritoriju.
HISA: Kosovski predstavnici nijednog momenta nisu pristali na etnički referendum. Ja verujem da na kosovskoj političkoj sceni ne postoji etnički pristup, bilo oko referenduma, bilo oko menjanja granica, bilo oko gradjenja države.
RSE: I na kraju postavio bih vam još i ovo pitanje. Gospodine Antiću, da li je Kosovo definitivno izgubljeno za Srbiju.
ANTIĆ: Pre svega Srbija je prisutna na Kosovu i Metohiji upravo zbog toga što dosadašnji status Kosova i Metohije nije omogućavao da u socijalnom smislu tamo opstanu gradjani koji nisu Albanci. Činjenica da Srbija na taj način pomaže stabilnosti Kosova i Metohije, jer bi inače bilo mnogo više etničkog pomeranja i stradanja nealbanskih naroda. S druge strane, Srbija polaže pravo na Kosovo i Metohiju na osnovu formalnih prava. Ja naravno ne mislim da su formalna prava apsolutna, ali sam uveren da nikome u svetu nije do promene granica, uprkos tome što je većina predstavnika medjunarodne zajednice, koji su prisutni na Kosovu i Metohiji, spremna da prihvati nezavisnost. Tu pre svega mislim na Sjedinjene Američke Države i na velike zemlje Evropske unije. U Savetu bezbednosti je, medjutim, sasvim drugačija situacija i čini mi se da ćemo, ako ne budemo bili spremni da se dogovorimo, biti suočeni sa polurešenjima koja će dugo trajati i koja će donositi vrlo loše posledice i za jedan i za drugi narod.
RSE: Gospodine Hisa, po vama, da li je Kosovo definitivno izgubljeno za Srbiju?
HISA: Kosovo je otvoreno za nova rešenja u kojima Srbija ne treba da bude gubitnik, već komšija. I što pre oni subjekti u Srbiji koji sebe nazivaju demokratskim i koji su preboleli Miloševića to shvate utoliko bolje za mir u regiji. Srbija ne može nametati rešenja Kosovu, ona može samo pomagati u traženju konstruktivnih rešenja koja se tiču Kosova i celog regiona.
ANTIĆ: Podržavam odredjene elemente te ideje. Piitanje statusa Kosova i Metohije je vrlo kompleksno. S obzirom na stav da nema promene granica i da postoje strogo odredjena pravila kako mogu nastajati nove države, jasno je da Kosovo i Metohija neće, u okviru odredjivanja konačnog statusa, smesta dobiti nezavisnost. To bi otvorilo mnoga pitanja, ne samo na Balkanu, već i u Aziji, pre svega pitanje Tibeta, u budućnosti verovatno i Tajvana, pitanje Čečenije i tako dalje. Postoje, znači, mnoge formalne i stvarne prepreke u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.
HISA: Mi mislimo da Kosovo treba rešavati svoj finalni status na način koji smo nazvali nezavisnost plus. To znači da će u budućnosti i Kosovo i Srbija biti deo evropske porodice. U tom smislu Kosovo nije ni Čečenija, niti Tibet. Kosovo je deo Evrope, ne samo geografski, već i politički. Kosovo niti želi, niti može opstati na ovim prostorima kao nezavisna države 19. veka. Naprotiv, za Kosovo je važno da bude nezavisno upravo zbog toga da bi što pre pristupilo evroatlantskim integracijama. Da li se to može ostvariti preko protektorata? Sumnjam da bi Savet bezbednosti tako olako preneo Briselu ingerencije oko Kosova.
RSE: Da li je za vas i za vašu stranku prihvatljiva ideja o protektoratu Evropske unije nad Kosovom?
HISA: Neosporna je budućnost Kosova u evropskoj zajednici. Da li će se to ostvariti preko evropskog protektorata ne zavisi od Kosovara, već od Brisela i od Saveta bezbednosti.
RSE: Znači, vi faktički nemate definisan stav prema ideji o protektoratu.
HISA: Zar vi mislite da Doris Pak ima ovlaštenje da govori u ime Brisela. Mislim da taj stav nije definisan ni u samom Briselu.
RSE: Gospodine Antiću, mislite li vi da Doris Pak govori i u ime evropskih struktura ili manje-više u svoje ime?
ANTIĆ: Koliko znam, ona u svemu ovomene nastupa kao privatno lice, ona ima odredjena ovlašćenja. Inače, meni je nejasno šta podrazumeva koncepcija evropskog Kosova, kad se državnost te pokrajine gradi uz simbole i po modelu države 19 veka - nedeljivost i nemogućnost bilo kakve decentralizacije. Odbijaju se svaki pregovori, što je za mene znak slabosti, a ne snage.
HISA: Ne verujem da na Kosovu iko izbegava razgovore o decentralizaciji, ali suštinskoj, a ne onoj koju nudi Beograd i koja je eufemizam za podelu i kantonizaciju Kosova. Želi se podela Kosova, to javno izjavljuju razni politički subjekti u Beogradu. A ja mislim da nas upravo podela udaljava od evropskih integracija. To bi bio negativni presedan koji bi izazvao domino efekat u celoj regiji i vratio nas u vreme jugoslovenskih ratova. Kosovari su spremni da pregovaraju sa srpskom zajednicom oko decentralizacije, ali oko realne decentralizacije, jer je to pre svega njihov interes. Ali nisu spremni da pregovaraju o bilo kakvoj podeli.
RSE: Gospodine Antiću, gospodin Hisa kaže da albanska strana nije spremna da pregovara ni o kakvoj podeli. Medjutim, vaša stranka, G17 plus, nedavno je predložila da se za godinu dana održi medjunarodna konferencija o Kosovu, na kojoj bi se razgovaralo izmedju ostalog i o podeli na dva entiteta, srpski i albanski.
ANTIĆ: Mi smatramo da budućnost može da bude rešena samo istorijskim sporazumom izmedju Albanaca Srba, i to ne samo Srba sa Kosova i Metohije, pošto su odnosi dva naroda regionalni problem. A što se tiče podele ona bi se dogodila i u slučaju da Kosovu i Metohiji bude priznata nezavisnost u sadašnjim administrativnim granicama. Opet bi ostalo sto ili dvesto hiljada Srba s jedne strane granice, a negde oko sto hiljada Albanaca s druge strane granice. Promena granica je naravno nešto čemu ne treba težiti, ali u slučaju da do nje dodje dodje sporazumom izmedju dva naroda, to je onda nešto sasvim drugo. Zato je istorijski sporazum izmedju dva naroda najbolje rešenje.
HISA: Mislim da je istorijski dogovor izmedju Albanaca i Srba oko Kosova može postići samo uz jasne aspiracije da se bude deo Evrope. Pregovori koji se vode na toj osnovi jedinu mogu dati rezultate. Kad god su Izraelci i Palestinci pokušavali da razgovaraju o tome kome će pripasti Jerusalem, unapred se znalo da će pregovori propasti. Inače, jedna medjunarodna konferencija ne može ništa rešiti. Ona, na primer ne može rešiti probleme koji su doveli do 17. marta. Jedini način da se oni reše je da Kosovari preuzmu institucije vlasti i tako postanu odgovorni za ono što se dešava na Kosovu.
ANTIĆ: Srbija niti je voljna, niti bi smela da dozvoli, ako je ozbiljna demokratska država, da bude talac Kosova i Metohije na koje nema nikakav uticaj. Ja ću podsetiti da je u proteklih pet godina na Kosovu i Metohiji ubijeno 914 gradjana srpske nacionalnosti, da ima 1300 nestalih, medju kojima i oko 150 Albanaca, koji su stradali samo zato što su bili lojalni svojoj državi. S obzirom na sve te probleme mi bismo voleli da postoji spremnost albanske strane na pregovore bar u onoj meri kakva je postojala kod gospodina Rugove kada je 1998. i 1999. godine razgovarao sa Slobodanom Miloševićem. S druge strane bi nam bilo drago kada bi naši albanski sagovornici shvatili da Srbija u ovom trenutku već počinje da isplaćuje dugove Kosova i Metohije. Mi smo 2001. godine prihvatili da servisiramo dug od milijardu dolara. Dalje, iako većina Albanaca ne prihvata srpsku državu, činjenica je da nekoliko stotina hiljada njih i danas imaju jugoslovenske pasoše, pošto UNMIK-ovi pasoši još uvek nisu prihvaćeni svuda u svetu. Dalje, Srbija ulaže u zdravstvo, prosvetu i socijalnu zaštitu opština na Kosovu i Metohiji gde žive Srbi i time omogućuje tim paćenicima, koji su tamo ostali, da nekako prežive. Tu nije reč o imperijalnim aspiracijama na Mitrovicu, što nam prebacuje albanska strana, već se radi o humanitarnom problemu koji se mora rešiti.
HISA: Ne bih rekao da je Srbija talac Kosova, već obrnuto. Kosovo je talac jedne države u kojoj je ubijen premijer, što se nije desilo ni jednoj državi u tranziciji. Srbija se sporo oporavlja od Miloševićevog režima. U Srbiji još uvek leže tela mrtvih Kosovara koji nisu vraćeni svojim familijama. Gospodin Antić govori o tome kako Srbija pomaže Kosovo ulažući u prosvetu, zdravstvo i socijalnu zaštitu. Ja bih rekao da tu nije reč samo o humanitarnim ciljevima, već pre svega o finansiranju paralelnih struktura vlasti da bi se kontrolisala politička scena na Kosovu.
ANTIĆ: To nisu paralelne strukture, mi jedostavno plaćamo nešto što centralne vlasti u Prištini nisu u stanju. Samim tim što moramo da finansiramo opstanak jedne trećine gradjana Kosova i Metohije, koji nisu Albanci i koji su odlučili da i pored pritisaka ostanu tamo, mi smo faktički deo uprave na Kosovu i Metohiji, bez obzira što nam to nije formalno priznato. S druge strane, ja bih podsetio da su Kosovo i Metohija formalno u sastavu Republike Srbije, da su granice nepovredive i da je još Badinterova komisija priznala granice takve kakve su. I to je realnost. Nadam se da Albanci sa Kosova i Metohije imaju dovoljno demokratskog sluha da prihvate tu realnost. Srbija je spremna da ponudi široku autonomiju Kosovu i Metohiji u sastavu Republike Srbije i ta autonomija će biti definisana po ugledu na autonomije u Evropskoj uniji, ni manje, ni više. To, medjutim, ne isključuje razgovor o svim otvorenim pitanjima. Pošto je pitanje nezavisnosti nešto oko čega medju kosovskometohijskim Albancima postoji konsenzus, sigurno je da će i o tome biti reči. Do promene granica može doći jedino na osnovu sporazuma Srba i Albanaca koji bi prihvatila medjunarodna zajednica. Medjutim, mislim da to nije potrebno. Vlada Srbije je, predloživši kantonizaciju, ustvari podržala ideju o monolitnom Kosovu i Metohiji, zato što ideja o kantonima, kao što znate, podrazumeva da Kosovo i Metohija budu nisko decentralizovana oblast, pošto većina kantona, osim severnokosovskog, nisu naslonjeni na Republiku Srbiju.
RSE:Znači, podela Kosova bi došla u obzir samo ukoliko bi Kosovo postalo nezavisno. U tom slučaju bi došlo do menjanja granica.
ANTIĆ: Podela je jedno od rešenja. Postoji i ideja da se uspostavi medjunarodni odnosno evropski protektorat nad Kosovom i Metohijom i da se formira srpski entitet. U tom slučaju postojao bi dvojni suvereninet - Srbije i Evropske unije, to je predložio predsdnik naše stranke gospodin Labus.
RSE:Da li bi, gospodine Hisa, Albanci pristali na podelu ukoliko bi to vodilo ka nezavisnosti Kosova?
HISA: Ne, nikako. Podela Kosova bi značila ne samo negativan presedan već scenario uvlačenja regiona u nove konflikte. Iskustvo iz bliske prošlosti pokazuje da nije moguće preseljavati stanovništvo bez krvi. Takav scenario bio bi užasan za sve, i za Albance, i za Srbe, i za naše susede, i za medjunarodnu zajednicu. Srbija je dugo godina bila na Kosovu. Ja bih rekao čak i predugo i sama je rešila da tu više ne bude oštro zalupivši vrata za sobom. Beograd se više ne može vratiti na Kosovo. Ukoliko se to u Beogradu ne shvatiti ozbiljno, mislim da cemo teško moći oko bilo čega da razgovaramo. Mi više ne želimo i ne možemo dozvoliti da se naša sudbina odlučuje u Beogradu. Ono što mi možemo da uradimo je da priznamo pravo Beogradu da bude deo ozbiljnog razgovora o pravima Srba na Kosovu. Kosovskim Srbima treba ponuditi paket specijalnih prava i to treba da predmet dijaloga u kojem i Beograd može učestvovati . Mislimo da bi takva prava trebalo da dobiju i Albanci koji žive u dolini Preševa i da to takodjer treba biti deo jednog sporazuma.
RSE: Gospodine Antiću, gospodin Hisa kaže da Albanci smatraju da Beograd ne može više da se vrati na Kosovo. Medjutim, vaš predlog, predlog stranke G17, plus podrazumeva da se srpska vojska vrati u srpski entitet.
ANTIĆ: Da, ali u okviru procesa evroatlantskih integracija u kojem bi srpska vojska postala deo NATO bezbednosnog sistema. Da budem jasan. Demokratska vlast u Srbiji ne želi nikoga da okupira, ali Srbije ne može biti zaobidjena u pregovorima o statusu i budućnosti Kosova i Metohije. Meni je žao što sada čujem sličan rečnik koji sam imao prilike da čujem pre 1999. godine od Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. I tada je sila, ne medjunarodna, već lična i režimska bila na strani onih koji su to izgovarali. Bila je to ista priča - pregovaraćemo sa Republikom Albanijom o kulturnim pravima kosovskometohijskih Albanaca. Medjutim, ne mogu se stvari silom rešavati. To što kosovskometohijskih Albanaca ima skoro dva miliona, što su se održali na Kosovu i Metohiji i pored svih progona, što Srbi imaju nizak natalitet, što ih je dve trećine već otišlo s Kosova i Metohije i što će u budućnosti verovatno i dalje ići, to ništa ne znači u kategorijama pravda-nepravda. Ako neko misli da će podela koja bi se postigla dogovorom ukinuti postojanje manjina u Srbiji i na Kosovu i Metohiji, onda se vara. Uvek će ostati srpske enklave na Kosovu i Metohiji. Srbi u Orahovcu, u Štrbcima, u Zočištu nikada nisu živeli okruženi samo svojim sunarodnicima i nikada nisu živeli odvojeno od svojih albanskih komšija. I kada bi Kosovi postalo nezavisno, oni sigurno ne bi napustili svoja svoja mesta ukoliko ih ne budu pobili i proterali. Ja ne znam kakve će koristi biti od toga ako iz Leposavića budu izgnani Srbi, koji su tamo velika većina, i ako to mesto dobije naziv Albanik, kako već čitam u novinama "Bota Sot", i "Koha Ditore". Očigledno je da stvaranje nacije, a to se sada dešava na prostoru Kosova i Metohije, prati mnogo loših stvari. U 19. veku to je bilo podnošljivo, u 21. je to teško prihvatljivo. Uostalom, sve da kosmetski Albanci i dobiju ono što traže - nezavisnost i prava na oblasti Preševa, Bujanovca i Medvedje - nisam siguran da će ključni problemi koji postoje u kosovskom društvu i koji ga razdiru u ovom trenutku biti prevladani.
HISA: Bojim se da me gospodin Antić ili nije dobro čuo ili nije razumeo. Ni u jednom momentu nisam rekao da treba razgovarati o bilo kakvoj podeli, a o Preševu sam govorio samo u smislu obezbedivanja paketa specijalnih prava za tamošnje Albance.. Naprotiv, ja sam pobornik toga da se Kosovo ne deli jer će tradicionalna mesta kao što su Velika Hoča, Prilužje i druga najgore proći ukoliko dodje do podele. Problemu treba pristupiti realno kako bismo omogućili da i ljudi u Štrbcu i u Velikoj Hoči imaju sva prava, a ne da dodje do podele u smislu 19. veka, kako bi neki veliki Srbi s one strane Ibra želeli.
RSE: Gospodine Hisa, gospodin Antić je kao jednu od varijanata o kojoj bi trebalo pregovarati pomenuo i plan Vlade Srbije o širokoj autonomiji. Da li dolaze u obzir razgovori o bilo kakvoj autonomiji ?
HISA: To je stvarno prevazidjena i neozbiljna ponuda. Mislim da ni sam gospodin Antić, ukoliko je iskren prema samom sebi, ne veruje da je ta ponuda ozbiljna. To nije čak ni kupovina vremena, to jednostavno gubljenje vremena. Ukoliko gospodin Antić misli da nam na medjunarodnoj konferenciji, koju pominje, ponudi autonomiju Kosova, mislim da ćemo samo gubiti vreme, popiti dosta kisele vode, davati izjave po štampi, ali od toga neće biti ništa.
ANTIĆ: Da se našalim, ali govorim istinu - zdravo je piti kiselu vodu iz više razloga. I bolje je piti kiselu vodu, nego ponovo proživljavati ono što nam se dogadjalo proteklih pet godina kada je ubijeno 914 gradjana samo zato što ne govore jezik koji govori većina ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji. A što se tiče autonomije, želeo da kažem da je albanski narod, odnosno njegovi politički predstavnici, u februaru 1999. godine prihvatio autonomiju u okviru Srbije. I ja ne znam zašto je Milošević osoba s kojom se Albanci mogu bolje sporazumeti nego sa demokratskim vlastima Srbije. Da sam ja kosovskometohijski Albanac, ja bih tražio autonomiju u sastavu Srbije, iz mnogo razloga, a reći ću samo jedan: mislim da bi, s obzirom na sadašnje stanje i u Srbiji i na Kosovu i Metohiji, to značilo da će negde 2051-52. godine kosovski Albanci biti većina u Srbiji. Medjutim, hajde da razgovaramo otvoreno. Onaj ko neće autonomiju u sastavu Srbije hoće promenu granica. Ja lično nisam za promenu granica, ali, ako treba da ih menjamo, hajde da se dogovorimo da ih promenimo tako da svi budemo zadovoljni. Ja ne mislim da promena granica vodi ka etničkom čišćenju. Mislim da gore etničko čišćenje od ovog koje imamo sada ne postoji. Mislim da upravo prenošenje većih nadležnosti na nespremne kosovske institucije, sada već i jednonacionalne, dovodi do toga da se povećava nasilje.
HISA: Molio bih gospodina Antića da nam kaže ko je od kosovskih lidera 1999. godine prihvatio autonomiju.
ANTIĆ: Prihvatila ju je albanska delegacija samim tim što je prihvatila sporazum koji su velike sile ponudile u Rambujeu, a koji je Slobodan Milošević odbio, zbog čega je kasnije i došlo do NATO intevencije. Kosovu i Metohiji je bila ponudjena široka autonomija u sastavu Srbije koja je omogućavala predstavnicima Kosova i Metohije da imaju odredjen uticaj na federalne i republičke strukture, a Republici Srbiji prisustvo od dvanaest hiljada vojnika na Kosovu i Metohiji. Ja mogu da prihvatanje tog sporazuma od strane Albanaca shvatim kao pregovarački trik, medjutim, od pregovaračkih trikova se ne može živeti.
HISA: Ne verujem da se to može tako tumačiti, svi znamo šta se dešavalo u to vreme. Ukoliko gospodin Antić misli da sporazum iz Rambuje još uvek vredi, onda bih ga podsetio da je tim sporazumom bilo predvidjeno da Albanci nakon tri godine imaju pravo na referendum o nezavisnosti. Kao što vidite, tri godine su prošle, a nismo dobili pravo na referendum.
ANTIĆ: Koliko znam, predstavnici kosmetskih Albanaca nisu u Rambujeu predstavljali Republiku Kosovo, već albansku etničku zajednicu, kao što su i Srbi predstavljali srpsku etničku zajednicu. Dakle, referendum se odnosio na etničku zajednicu, a ne na teritoriju.
HISA: Kosovski predstavnici nijednog momenta nisu pristali na etnički referendum. Ja verujem da na kosovskoj političkoj sceni ne postoji etnički pristup, bilo oko referenduma, bilo oko menjanja granica, bilo oko gradjenja države.
RSE: I na kraju postavio bih vam još i ovo pitanje. Gospodine Antiću, da li je Kosovo definitivno izgubljeno za Srbiju.
ANTIĆ: Pre svega Srbija je prisutna na Kosovu i Metohiji upravo zbog toga što dosadašnji status Kosova i Metohije nije omogućavao da u socijalnom smislu tamo opstanu gradjani koji nisu Albanci. Činjenica da Srbija na taj način pomaže stabilnosti Kosova i Metohije, jer bi inače bilo mnogo više etničkog pomeranja i stradanja nealbanskih naroda. S druge strane, Srbija polaže pravo na Kosovo i Metohiju na osnovu formalnih prava. Ja naravno ne mislim da su formalna prava apsolutna, ali sam uveren da nikome u svetu nije do promene granica, uprkos tome što je većina predstavnika medjunarodne zajednice, koji su prisutni na Kosovu i Metohiji, spremna da prihvati nezavisnost. Tu pre svega mislim na Sjedinjene Američke Države i na velike zemlje Evropske unije. U Savetu bezbednosti je, medjutim, sasvim drugačija situacija i čini mi se da ćemo, ako ne budemo bili spremni da se dogovorimo, biti suočeni sa polurešenjima koja će dugo trajati i koja će donositi vrlo loše posledice i za jedan i za drugi narod.
RSE: Gospodine Hisa, po vama, da li je Kosovo definitivno izgubljeno za Srbiju?
HISA: Kosovo je otvoreno za nova rešenja u kojima Srbija ne treba da bude gubitnik, već komšija. I što pre oni subjekti u Srbiji koji sebe nazivaju demokratskim i koji su preboleli Miloševića to shvate utoliko bolje za mir u regiji. Srbija ne može nametati rešenja Kosovu, ona može samo pomagati u traženju konstruktivnih rešenja koja se tiču Kosova i celog regiona.
