Visokorangirani oficiri, pogotovo generali, u politici nisu međutim specifičnost postjugoslovenskih država. Uspešna vojna karijera u razvijenim zapadnim demokratijama pouzdana je ulaznica za visoku politiku ponekad i za put do samog čela države. Samo u proteklom veku na čelu SAD u dva mandata bio je general Dvajt Ajzenhauer (Dwight D. Eisenhower), a Francusku je na primer nakon rata vodio Šarl de Gol (Charles de Gaulle). Američki državni sekretar Kolin Pauel (Colin Powell) bio je ne tako davno načelnik Glavnog štaba Oružanih snaga, a Džon Keri (John Kerry) sadašnji izazivač predsednika Sjedinjenih Američkih Država Džordža Buša (George Bush) oficir je i vijetnamski veteran.
Ipak mnogo toga je što postjugoslovenske države razlikuje od tih zemalja.
Profesionalni vojnici bili su politički angažovani još u nekadašnjoj Jugoslaviji, iako je stvaran utisak da to nije tako.
Zoran Dragišić sa Fakulteta civilne odbrane u Beogradu kaže Radiju Slobodna Evropa da je za današnje demokratske standarde to bio neshvatljiv položaj vojske i profesionalnih vojnika:
„JNA je bila neka vrsta povlašćene društvene kaste po pitanju plata, stanova, zdravstvenih ustanova, letovališta, zimovališta i slično. Vojska je imala povlašćeni položaj u društvu gde se pojavljivala kao vrlo aktivan politički faktor. Postojale su organizacije Saveza Komunista u republikama i u JNA kao poseban partijski organ. JNA se u političkim dešavanjima pojavljivala praktično kao sedma republika. To je za nedemokratska društva neshvatljiv položaj vojske.“
Pred raspad Jugoslavije, na samom početku devedesetih, nestala je čak i ovakva višedecenijska iluzija navodne „nepolitičke, narodne vojske“. Tadašnji vojni vrh pokušava da spasi nemoguće i stvara političku stranku u koju nastoji da ugura oficire, kaže Radiju Slobodna Evropa Ljubodrag Stojadinović, u to vreme oficir, kasnije načelnik Službe za informisanje, danas komentator lista „Politika“:
„Kada je bilo očito da Savez Komunista Jugoslavije prestaje da postoji, onda je tadašnji savezni sekretar Veljko Kadijević naredio jedno protiv ustavno naređenje oficirima da moraju svi biti članovi Saveza Komunista Pokreta za Jugoslaviju, inače će otići iz vojske.“
Ratovi devedesetih, nakon raspada Jugoslavije, izbacili su mnoge oficire u političku orbitu u svim tada nastalim državama. Tokom ratova se, razumljivo, na takve pojave nije gledalo sa naročitom kritikom, ali su mnogi visokorangirani vojnici isti stav zadržali i po okončanju ratova. Jedan od najdrastičnijih slučajeva dogodio se 2000. u Hrvatskoj kada je dvanaest, što aktivnih, što penzionisanih, generala i admirala direktno reagovalo na politiku države prema Haškom tribunalu. Predsednik Stjepan Mesić tada je penzionisao sedam generala i admirala.
Zlatko Gareljić, zamenik ministra odbrane u Vladi Ivice Račana:
„Tada su generali morali biti, i bili su, članovi vladajuće stranke. Razvijali su, ne ono što je uobičajeno u oružanim snagama svih demokratskih zemalja, lojalnost prema državi, nego i posebnu vrstu lojalnosti prema tada vladajućuj stranci i predsjedniku koji je istovremeno bio i vrhovni zapovjednik. Navedeni generali proistječu iz tog razdoblja i iz tog mentalnog sklopa.“
Krajem devedesetih, u tadašnjoj SR Jugoslaviji, najdrastičniji slučaj direktnog angažmana nekog visokorangiranog oficira u politici bio je slučaj tadašnjeg načelnika Generalštaba Nebojše Pavkovića.
Zoran Dragišić:
„Imali smo priliku da vidimo u toku Miloševićeve ,obnove i izgradnje‘, od 1999. godine do Miloševićevog pada, kako su se mnogi visoki armijski oficiri, prvenstveno načelnici Generalštaba, pojavljivali na svim skupovima SPS-a i JUL-a, na otvaranju mostova nakon NATO bombardovanja.“
U vreme rata u Bosni jedan od najpopularnijih generala Armije Bosne i Hercegovine bio je Jovan Divjak. I danas je gotovo neverovatno popularan. Da li ste nekada razmišljali o tome da se aktivirate u politici?
„Nikada o tome nisam razmišljao. Zulfikarpašić mi je nudio da budem potpredsjednik Bošnjačke stranke. Poslije dva i po sata razgovora shvatio je da moje namjere nisu da se bavim politikom.“
Da li ste nekada razgovarali sa svojim kolegama, koji su se kasnije aktivirali kao političari, zašto su to učinili?
„Nikada nisam kontaktirao bivše kolege, niti razgovarao sa njima o njihovom ulasku u politiku. O politici uopšte nismo razgovarali. Nemam mnogo veza sa onima koji su bili u JNA.“
Goran Svilanović, bivši ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore i penzionisani general Blagoje Grahovac, donedavni savetnik predsednika Svetozara Marovića, izjavili su u proteklih dvadesetak dana u različitim prilikama da službe bezbednosti koje su postojale u vreme Slobodana Miloševića još nisu praktično ni taknute. Ne računajući te službe koje su po prirodi posla daleko od očiju javnosti, ni u jednoj od država nastalih na području bivše Jugoslavije više nema slučajeva da aktivni oficiri direktno učestvuju u politici. Sada daleko više pažnje izazivaju političari - bivši generali i admirali.
U Srbiji i u Bosni i Hercegovini je nekoliko takvih osoba u politici, ali oni više nemaju presudnu političku težinu. Najviše ih je u politici u Hrvatskoj – u Saboru, strankama, udruženjima, na savetničkim položajima i u diplomatiji.
Hrvatska je, međutim, u odnosu na ostale države regije, i na ovom polju najdalje odmakla pa je precizno zakonom uredila problematiku profesionalnih vojnika u politici. Zlatko Gareljić:
„Imajući na pameti loša iskustva devedesetih usvojili smo zakon prema kojem djelatne vojne osobe, a isto tako i civili u službi oružanih snaga, ne mogu i ne smiju biti članovi političkih stranaka, ne smiju biti kandidati predstavničkih tijela bilo na lokalnim ili državnim razinama.“
Zašto profesionalni vojnici nakon uspešnih karijera u vojsci odlaze u politiku? Tarik Kulenović, koji se na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu bavi sociologijom vojske i rata:
„Časnici su u civilstvu traženi. Oni imaju funkciju motivatora. Trebate okupiti ljude i organizirati ih da funkcionišu kao jedna cjelina. Za same generale je to normalno, jer na vrhuncu svojih sposobnosti odlaze u mirovinu, a to za njih znači lagano umiranje. Normalno je da se žele okušati i pokazati da su sposobni.“
Zlatko Gareljić:
„Nakon kriznih situacija i ratnih sukoba, logikom tih kriza i operacija, generali dolaze u žižu javnosti. Osobno ili zbog ambicija stranke žele održati tu popularnost. To biva osobni ili grupni motiv za angažman i uz još neke moguće motive postaju pretpostavkom teze za politički razgovor i analizu.“
Tarik Kulenović:
„Kada vidite da je netko general znate da je u ratu obavio svoj posao dobro i da je sve funkcioniralo. Naravno da ćete i u politici dati njemu svoj glas, ako je to vaša politička opcija, jer imate povjerenja u njega na osnovu minulog rada.
Sledeće pitanje je zašto oficiri kada uđu u politiku odlaze ponekad u stranke koje zastupaju ekstremne stavove kao što je slučaj sa generalom Nebojšom Pavkovićem u Srbiji, Seferom Halilovićem u BiH ili admiralom Davorom Domazetom u Hrvatskoj?
„To moramo posmatrati od slučaja do slučaja. Gospodin Domazet je nakon umirovljena izabrao tu političku opciju vjerojatno zbog osobnih motiva. Što se tiče gospodina Halilovića, njegova opcija rata i način borbe za BiH nisu bili prihvaćeni. Njega doživljavam kao ogorčenog čovjeka. Možemo to shvatiti kao jednu vrstu ogorčenja i upornosti borbe za svoju opciju.“
Zoran Dragišić:
„Mislim da postoje i neki praktični razlozi. Praktični razlozi su pokušaji da se zaštite od Haškog tribunala. Udruga branitelja Domovinskog rata se najviše angažovala oko generala Gotovine i generala Bobetka, haških optuženika. Formira se nešto što se zove haškim bratstvom. Pošto su oficiri ljudi koji su prilično ugroženi u ovim okolnostima u svim bivšim jugoslovenskim republikama oni traže izlaz u ekstremnoj politici.“
Tarik Kulenović:
„Haški sud radi u svom pravcu. Bez obzira na njihove pokušaje odlaska u bilo kojem pravcu Hag ih stiže.“
Ljubodrag Stojadinović:
„Mislim da je karijerizam boljka koja mnoge oficire, čak i neke od njih koji su predstavljali dobar potencijal, odvela do profesionalnog, a kasnije i do etičkog potonuća. Kod nas gde je vladala totalna politička i ideološka konfuzija, gde su levica i desnica bile na istoj strani, gde nije bilo lako definisati šta je to nacionalizam a šta levi ekstremizam, ljudi poput Pavkovića išli su tamo gde su izgledi za još veću vlast i za pogodnosti koju vlast pruža bile bolje. Zbog toga je, možda, Pavković pristupio Porodici i postao čovek koji je poništio one profesionalne potencijale koje je imao, posebno kada je počeo da govori iz avlije Mire Marković i da preti ljudima kako će on sprečiti da se na ulici uzme vlast. To je ambijent i to su pragovi na kojima prestaje profesionalni okvir. Ljudi koji prave svoje karijere i smatraju da mogu da naprave karijere za večnost gube tlo pod nogama. Kada lupe o tlo tek ne razumeju šta im se dogodilo. Smatraju da je to bila velika greška, ali da greška nije bila u njima već da im je neko izmakao tlo pod nogama i ostatak života moraju da provedu tražeći pravdu koju ne mogu naći, jer nisu u stanju da razumeju kako je došlo do pada. Da su razumeli kako se dolazi do pada, ne bi ni bili na tom mestu.“
Zašto se oni vrhunski oficiri najčešće ne bave politikom? Da li je to zbog toga što se i u drugim strukama vrhunski ljudi ne upuštaju u politiku jer je ona na Balkanu prljava, ili u vojsci postoje neki drugi razlozi?
„U vojsci postoje mnogi oficiri koji su vrhunski intelektualci, koji su jako sposobni i koji bi, da to žele, mogli da budu dobri političari. Ali u vojsci, i pored nekih nagoveštaja da će biti reformi i pomaka, i dalje vlada princip negativne selekcije, da su eliti draži podobni oficiri nego oni koji umeju da misle, koji su kreativni jer takvi najčešće postavljaju pitanja, oni sumnjaju, oni su skloni da ospore neke kanone koji su postavljeni na vrhovima. I ti što su na vrhu su tamo došli na osnovu negativne selekcije. To je zatvoreni krug. Ako neki mediokritet, koji je postao general ili načelnik Generalštaba, želi da ima oko sebe ljude koji mu se dive, mora da izabere oko sebe ljude koji su ispod njegovog mentalnog sklopa i intelektualnog nivoa, ispod njegovih mogućnosti. To odvaja one ljude koji su kreativniji i oni ne mogu da dođu do reči. Ako dođu do reči, njihove reči predstavljaju neku varijantu jeresa.“
Jedno od pitanja je: zašto profesionalni vojnici najčešće nisu uspešni u politici u državama zapadnog Balkana?
Jovan Divjak:
„U BiH vladaju oni ljudi koji nemaju znanje. Mislim da prvo moraš imati znanje ako hoćeš da budeš političar. U BiH ne vidim ljude koji su dokazani naučni radnici da su uspešni političari. Imali smo takve primjere, a to je moj dragi ratni i predratni drug Šiber. On je pokušao ući u politiku kroz Republikansku stranku. Bio je i dve godine u parlamentu. I prije rata je bio u Skupštini BiH. Očito je da nije imao podršku iza sebe.
Političar mora imati, ne samo bazu u glasačima, već i materijalnu potporu da bi opstao. Na njegovom primeru vidi se da vojna lica u BiH, takva kakva jesu, nisu u stanju da se snađu u politici.“
Ljubodrag Stojadinović:
„Nema nikakvih problema da neko ko je bio general bude dobar političar. Većina njih su u svome ambijentu bili vlast na osnovu negativne selekcije. Kada su se našli u nekom drugom političkom ambijentu gde nema postavljanja, akata, direktiva i nekih drugih normi koje su neprikosnovene, našli su se u situaciji da moraju da se dokažu na izborima na kojima su propadali jer su bili prosečni ili mnogo ispod toga.
Mnogi kada skinu uniformu, kada pođu bez vozača i telohranitelja i kada se pojave sami bez oklopa u kojem su živeli toliko godina i po kojem ih ljudi prepoznaju, postaju nemoćni i sterilni, ljudima nemaju šta da kažu, a ono što kažu ne izaziva ljutnju već sažaljenje. Ljubičić je dobar primer toga. Čak i u ambijentu gde vlada politička prosečnost, kao kod nas, generali koji su pokušali da se bave politikom bili su ispod tog nivoa i zato su propadali.“
Naše sagovornike pitali smo na kraju kako u budućnosti vide profesionalne vojnike u politici nakon prestanka vojne karijere.
Zoran Dragišić:
„Na dobrom su putu. Slovenija je već ušla u NATO, Hrvatska u Partnerstvo za mir, BiH ulazi, a nadam se da će i Srbija u nekom doglednom periodu pristupiti toj integraciji. Tada će oružane snage u svim bivšim jugoslovenskim republikama zauzeti ono mesto koje oružanim snagama u demokratskim društvima pripada. Potom pojavljivanje bivših generala i drugih visokih oficira u političkim strankama i njihovo političko delovanje neće izazivati nikakve kontroverze i nikakve probleme jer će vojske kao sredine biti ,demokratske‘. Kažem ,demokratske‘ ali nema demokratskih vojski jer sve vojske počivaju na istim vojnim načelima. Možemo govoriti o vojskama demokratskih zemalja i vojskama ne demokratskih zemalja.
Kada se sve zemlje u regionu demokratizuju, kada dostignu neki evropski standard, tada će biti potpuno normalno da se neko ko je izašao iz vojske odluči za bavljenje politikom. Civilne institucije, pre svega parlamenti i vlade, imaju potrebu za znanjima iz vojnih oblasti i oblasti odbrane. Za odbranu se još i školuju ljudi na civilnim fakultetima dok za vojna pitanja ne možete naći stručnjake van vojske. Jedini stručnjaci koje možete naći van vojske, a koji nisu u vojsci, su penzionisani vojnici. Treba razmišljati i o tome da u jednoj normalnoj demokratskoj situaciji uključivanje penzionisanih generala u javni život ne bi trebalo da predstavlja nikakv skandal, niti da bude bilo kakve kontroverze.“
Tarik Kulenović:
„Mislim da je za mentalno zdravlje to dosta dobra situacija. Rat je jedna strahovita trauma za ljude. U američkom sistemu smatra se da se ljudi potroše u ratu i više nisu za tu službu. Odlazak u drugu profesiju, pa i u politiku, za njih je jedna vrsta resocijalizacije, suočavanje sa drugim mišljenjima i drugim načinima funkcioniranja. To je pozitivno jer tim, recimo to tako, počovječenjem generala mi prelazimo iz mitske funkcije. Cijeli Balkan je stoljećima odgajan na narodnim herojima, junacima iz junačkih pjesama. Tako su današnji generali možda nekakvi vitezovi, age ili begovi, junaci iz tih pjesama. Njihovim prelaskom u civilstvo prvenstveno se svode u realnost i na normalizaciju odnosa. Vidi se da je general živ čovjek koji je u jednom trenutku obavljao jedan posao pa ga je promijenio.“
Ipak mnogo toga je što postjugoslovenske države razlikuje od tih zemalja.
Profesionalni vojnici bili su politički angažovani još u nekadašnjoj Jugoslaviji, iako je stvaran utisak da to nije tako.
Zoran Dragišić sa Fakulteta civilne odbrane u Beogradu kaže Radiju Slobodna Evropa da je za današnje demokratske standarde to bio neshvatljiv položaj vojske i profesionalnih vojnika:
„JNA je bila neka vrsta povlašćene društvene kaste po pitanju plata, stanova, zdravstvenih ustanova, letovališta, zimovališta i slično. Vojska je imala povlašćeni položaj u društvu gde se pojavljivala kao vrlo aktivan politički faktor. Postojale su organizacije Saveza Komunista u republikama i u JNA kao poseban partijski organ. JNA se u političkim dešavanjima pojavljivala praktično kao sedma republika. To je za nedemokratska društva neshvatljiv položaj vojske.“
Pred raspad Jugoslavije, na samom početku devedesetih, nestala je čak i ovakva višedecenijska iluzija navodne „nepolitičke, narodne vojske“. Tadašnji vojni vrh pokušava da spasi nemoguće i stvara političku stranku u koju nastoji da ugura oficire, kaže Radiju Slobodna Evropa Ljubodrag Stojadinović, u to vreme oficir, kasnije načelnik Službe za informisanje, danas komentator lista „Politika“:
„Kada je bilo očito da Savez Komunista Jugoslavije prestaje da postoji, onda je tadašnji savezni sekretar Veljko Kadijević naredio jedno protiv ustavno naređenje oficirima da moraju svi biti članovi Saveza Komunista Pokreta za Jugoslaviju, inače će otići iz vojske.“
Ratovi devedesetih, nakon raspada Jugoslavije, izbacili su mnoge oficire u političku orbitu u svim tada nastalim državama. Tokom ratova se, razumljivo, na takve pojave nije gledalo sa naročitom kritikom, ali su mnogi visokorangirani vojnici isti stav zadržali i po okončanju ratova. Jedan od najdrastičnijih slučajeva dogodio se 2000. u Hrvatskoj kada je dvanaest, što aktivnih, što penzionisanih, generala i admirala direktno reagovalo na politiku države prema Haškom tribunalu. Predsednik Stjepan Mesić tada je penzionisao sedam generala i admirala.
Zlatko Gareljić, zamenik ministra odbrane u Vladi Ivice Račana:
„Tada su generali morali biti, i bili su, članovi vladajuće stranke. Razvijali su, ne ono što je uobičajeno u oružanim snagama svih demokratskih zemalja, lojalnost prema državi, nego i posebnu vrstu lojalnosti prema tada vladajućuj stranci i predsjedniku koji je istovremeno bio i vrhovni zapovjednik. Navedeni generali proistječu iz tog razdoblja i iz tog mentalnog sklopa.“
Krajem devedesetih, u tadašnjoj SR Jugoslaviji, najdrastičniji slučaj direktnog angažmana nekog visokorangiranog oficira u politici bio je slučaj tadašnjeg načelnika Generalštaba Nebojše Pavkovića.
Zoran Dragišić:
„Imali smo priliku da vidimo u toku Miloševićeve ,obnove i izgradnje‘, od 1999. godine do Miloševićevog pada, kako su se mnogi visoki armijski oficiri, prvenstveno načelnici Generalštaba, pojavljivali na svim skupovima SPS-a i JUL-a, na otvaranju mostova nakon NATO bombardovanja.“
U vreme rata u Bosni jedan od najpopularnijih generala Armije Bosne i Hercegovine bio je Jovan Divjak. I danas je gotovo neverovatno popularan. Da li ste nekada razmišljali o tome da se aktivirate u politici?
„Nikada o tome nisam razmišljao. Zulfikarpašić mi je nudio da budem potpredsjednik Bošnjačke stranke. Poslije dva i po sata razgovora shvatio je da moje namjere nisu da se bavim politikom.“
Da li ste nekada razgovarali sa svojim kolegama, koji su se kasnije aktivirali kao političari, zašto su to učinili?
„Nikada nisam kontaktirao bivše kolege, niti razgovarao sa njima o njihovom ulasku u politiku. O politici uopšte nismo razgovarali. Nemam mnogo veza sa onima koji su bili u JNA.“
Goran Svilanović, bivši ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore i penzionisani general Blagoje Grahovac, donedavni savetnik predsednika Svetozara Marovića, izjavili su u proteklih dvadesetak dana u različitim prilikama da službe bezbednosti koje su postojale u vreme Slobodana Miloševića još nisu praktično ni taknute. Ne računajući te službe koje su po prirodi posla daleko od očiju javnosti, ni u jednoj od država nastalih na području bivše Jugoslavije više nema slučajeva da aktivni oficiri direktno učestvuju u politici. Sada daleko više pažnje izazivaju političari - bivši generali i admirali.
U Srbiji i u Bosni i Hercegovini je nekoliko takvih osoba u politici, ali oni više nemaju presudnu političku težinu. Najviše ih je u politici u Hrvatskoj – u Saboru, strankama, udruženjima, na savetničkim položajima i u diplomatiji.
Hrvatska je, međutim, u odnosu na ostale države regije, i na ovom polju najdalje odmakla pa je precizno zakonom uredila problematiku profesionalnih vojnika u politici. Zlatko Gareljić:
„Imajući na pameti loša iskustva devedesetih usvojili smo zakon prema kojem djelatne vojne osobe, a isto tako i civili u službi oružanih snaga, ne mogu i ne smiju biti članovi političkih stranaka, ne smiju biti kandidati predstavničkih tijela bilo na lokalnim ili državnim razinama.“
Zašto profesionalni vojnici nakon uspešnih karijera u vojsci odlaze u politiku? Tarik Kulenović, koji se na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu bavi sociologijom vojske i rata:
„Časnici su u civilstvu traženi. Oni imaju funkciju motivatora. Trebate okupiti ljude i organizirati ih da funkcionišu kao jedna cjelina. Za same generale je to normalno, jer na vrhuncu svojih sposobnosti odlaze u mirovinu, a to za njih znači lagano umiranje. Normalno je da se žele okušati i pokazati da su sposobni.“
Zlatko Gareljić:
„Nakon kriznih situacija i ratnih sukoba, logikom tih kriza i operacija, generali dolaze u žižu javnosti. Osobno ili zbog ambicija stranke žele održati tu popularnost. To biva osobni ili grupni motiv za angažman i uz još neke moguće motive postaju pretpostavkom teze za politički razgovor i analizu.“
Tarik Kulenović:
„Kada vidite da je netko general znate da je u ratu obavio svoj posao dobro i da je sve funkcioniralo. Naravno da ćete i u politici dati njemu svoj glas, ako je to vaša politička opcija, jer imate povjerenja u njega na osnovu minulog rada.
Sledeće pitanje je zašto oficiri kada uđu u politiku odlaze ponekad u stranke koje zastupaju ekstremne stavove kao što je slučaj sa generalom Nebojšom Pavkovićem u Srbiji, Seferom Halilovićem u BiH ili admiralom Davorom Domazetom u Hrvatskoj?
„To moramo posmatrati od slučaja do slučaja. Gospodin Domazet je nakon umirovljena izabrao tu političku opciju vjerojatno zbog osobnih motiva. Što se tiče gospodina Halilovića, njegova opcija rata i način borbe za BiH nisu bili prihvaćeni. Njega doživljavam kao ogorčenog čovjeka. Možemo to shvatiti kao jednu vrstu ogorčenja i upornosti borbe za svoju opciju.“
Zoran Dragišić:
„Mislim da postoje i neki praktični razlozi. Praktični razlozi su pokušaji da se zaštite od Haškog tribunala. Udruga branitelja Domovinskog rata se najviše angažovala oko generala Gotovine i generala Bobetka, haških optuženika. Formira se nešto što se zove haškim bratstvom. Pošto su oficiri ljudi koji su prilično ugroženi u ovim okolnostima u svim bivšim jugoslovenskim republikama oni traže izlaz u ekstremnoj politici.“
Tarik Kulenović:
„Haški sud radi u svom pravcu. Bez obzira na njihove pokušaje odlaska u bilo kojem pravcu Hag ih stiže.“
Ljubodrag Stojadinović:
„Mislim da je karijerizam boljka koja mnoge oficire, čak i neke od njih koji su predstavljali dobar potencijal, odvela do profesionalnog, a kasnije i do etičkog potonuća. Kod nas gde je vladala totalna politička i ideološka konfuzija, gde su levica i desnica bile na istoj strani, gde nije bilo lako definisati šta je to nacionalizam a šta levi ekstremizam, ljudi poput Pavkovića išli su tamo gde su izgledi za još veću vlast i za pogodnosti koju vlast pruža bile bolje. Zbog toga je, možda, Pavković pristupio Porodici i postao čovek koji je poništio one profesionalne potencijale koje je imao, posebno kada je počeo da govori iz avlije Mire Marković i da preti ljudima kako će on sprečiti da se na ulici uzme vlast. To je ambijent i to su pragovi na kojima prestaje profesionalni okvir. Ljudi koji prave svoje karijere i smatraju da mogu da naprave karijere za večnost gube tlo pod nogama. Kada lupe o tlo tek ne razumeju šta im se dogodilo. Smatraju da je to bila velika greška, ali da greška nije bila u njima već da im je neko izmakao tlo pod nogama i ostatak života moraju da provedu tražeći pravdu koju ne mogu naći, jer nisu u stanju da razumeju kako je došlo do pada. Da su razumeli kako se dolazi do pada, ne bi ni bili na tom mestu.“
Zašto se oni vrhunski oficiri najčešće ne bave politikom? Da li je to zbog toga što se i u drugim strukama vrhunski ljudi ne upuštaju u politiku jer je ona na Balkanu prljava, ili u vojsci postoje neki drugi razlozi?
„U vojsci postoje mnogi oficiri koji su vrhunski intelektualci, koji su jako sposobni i koji bi, da to žele, mogli da budu dobri političari. Ali u vojsci, i pored nekih nagoveštaja da će biti reformi i pomaka, i dalje vlada princip negativne selekcije, da su eliti draži podobni oficiri nego oni koji umeju da misle, koji su kreativni jer takvi najčešće postavljaju pitanja, oni sumnjaju, oni su skloni da ospore neke kanone koji su postavljeni na vrhovima. I ti što su na vrhu su tamo došli na osnovu negativne selekcije. To je zatvoreni krug. Ako neki mediokritet, koji je postao general ili načelnik Generalštaba, želi da ima oko sebe ljude koji mu se dive, mora da izabere oko sebe ljude koji su ispod njegovog mentalnog sklopa i intelektualnog nivoa, ispod njegovih mogućnosti. To odvaja one ljude koji su kreativniji i oni ne mogu da dođu do reči. Ako dođu do reči, njihove reči predstavljaju neku varijantu jeresa.“
Jedno od pitanja je: zašto profesionalni vojnici najčešće nisu uspešni u politici u državama zapadnog Balkana?
Jovan Divjak:
„U BiH vladaju oni ljudi koji nemaju znanje. Mislim da prvo moraš imati znanje ako hoćeš da budeš političar. U BiH ne vidim ljude koji su dokazani naučni radnici da su uspešni političari. Imali smo takve primjere, a to je moj dragi ratni i predratni drug Šiber. On je pokušao ući u politiku kroz Republikansku stranku. Bio je i dve godine u parlamentu. I prije rata je bio u Skupštini BiH. Očito je da nije imao podršku iza sebe.
Političar mora imati, ne samo bazu u glasačima, već i materijalnu potporu da bi opstao. Na njegovom primeru vidi se da vojna lica u BiH, takva kakva jesu, nisu u stanju da se snađu u politici.“
Ljubodrag Stojadinović:
„Nema nikakvih problema da neko ko je bio general bude dobar političar. Većina njih su u svome ambijentu bili vlast na osnovu negativne selekcije. Kada su se našli u nekom drugom političkom ambijentu gde nema postavljanja, akata, direktiva i nekih drugih normi koje su neprikosnovene, našli su se u situaciji da moraju da se dokažu na izborima na kojima su propadali jer su bili prosečni ili mnogo ispod toga.
Mnogi kada skinu uniformu, kada pođu bez vozača i telohranitelja i kada se pojave sami bez oklopa u kojem su živeli toliko godina i po kojem ih ljudi prepoznaju, postaju nemoćni i sterilni, ljudima nemaju šta da kažu, a ono što kažu ne izaziva ljutnju već sažaljenje. Ljubičić je dobar primer toga. Čak i u ambijentu gde vlada politička prosečnost, kao kod nas, generali koji su pokušali da se bave politikom bili su ispod tog nivoa i zato su propadali.“
Naše sagovornike pitali smo na kraju kako u budućnosti vide profesionalne vojnike u politici nakon prestanka vojne karijere.
Zoran Dragišić:
„Na dobrom su putu. Slovenija je već ušla u NATO, Hrvatska u Partnerstvo za mir, BiH ulazi, a nadam se da će i Srbija u nekom doglednom periodu pristupiti toj integraciji. Tada će oružane snage u svim bivšim jugoslovenskim republikama zauzeti ono mesto koje oružanim snagama u demokratskim društvima pripada. Potom pojavljivanje bivših generala i drugih visokih oficira u političkim strankama i njihovo političko delovanje neće izazivati nikakve kontroverze i nikakve probleme jer će vojske kao sredine biti ,demokratske‘. Kažem ,demokratske‘ ali nema demokratskih vojski jer sve vojske počivaju na istim vojnim načelima. Možemo govoriti o vojskama demokratskih zemalja i vojskama ne demokratskih zemalja.
Kada se sve zemlje u regionu demokratizuju, kada dostignu neki evropski standard, tada će biti potpuno normalno da se neko ko je izašao iz vojske odluči za bavljenje politikom. Civilne institucije, pre svega parlamenti i vlade, imaju potrebu za znanjima iz vojnih oblasti i oblasti odbrane. Za odbranu se još i školuju ljudi na civilnim fakultetima dok za vojna pitanja ne možete naći stručnjake van vojske. Jedini stručnjaci koje možete naći van vojske, a koji nisu u vojsci, su penzionisani vojnici. Treba razmišljati i o tome da u jednoj normalnoj demokratskoj situaciji uključivanje penzionisanih generala u javni život ne bi trebalo da predstavlja nikakv skandal, niti da bude bilo kakve kontroverze.“
Tarik Kulenović:
„Mislim da je za mentalno zdravlje to dosta dobra situacija. Rat je jedna strahovita trauma za ljude. U američkom sistemu smatra se da se ljudi potroše u ratu i više nisu za tu službu. Odlazak u drugu profesiju, pa i u politiku, za njih je jedna vrsta resocijalizacije, suočavanje sa drugim mišljenjima i drugim načinima funkcioniranja. To je pozitivno jer tim, recimo to tako, počovječenjem generala mi prelazimo iz mitske funkcije. Cijeli Balkan je stoljećima odgajan na narodnim herojima, junacima iz junačkih pjesama. Tako su današnji generali možda nekakvi vitezovi, age ili begovi, junaci iz tih pjesama. Njihovim prelaskom u civilstvo prvenstveno se svode u realnost i na normalizaciju odnosa. Vidi se da je general živ čovjek koji je u jednom trenutku obavljao jedan posao pa ga je promijenio.“
