Dostupni linkovi

logo-print

Maline ili Hag?


Ako Vladi Srbije i njenom premijeru politički ne dođu glave nevolje sa Hagom, onda će to učiniti proizvođači malina i radnici propalih industrijskih giganata. A može ovaj redosled nevolja da se poređa i obrnutim redom, izlazi na isto. U oba se slučaja radi o nekakvim blokadama: unutrašnji nezadovoljnici blokiraju puteve po Srbiji, a oni spoljni bi mogli da Srbiji blokiraju put ka evropskim integracijama sve dok se ona, odnosno njena vlast, napokon ne izvoli odlučiti na kojoj je strani i u kojem timu igra u ovoj istorijskoj sezoni. Uostalom, čini se da je i odnos Vlade prema problemima u oba slučaja sličan: prvo sistematsko ignorisanje, potom besciljno otezanje i gubitnička opstrukcija neminovnog, onda upadanje u cajtnot praćeno panikom i upornim pokušajima trgovine na sitno, i na kraju neslavno popuštanje nakon besmisleno zakomplikovane krize. S napomenom da ova poslednja faza u slučaju igranja žmurke s međunarodnom zajednicom tek predstoji, jer je ona prethodna faza ignorancije bila, izgleda, toliko duga i ubedljiva da je Vlada na kraju zaista uspela da sakrije haške optuženike i od same sebe, da ih zametne tako dobro da više ne može da ih pronađe ni ako joj, daleko bilo, zatrebaju.

S ovakvim rasporedom vodećih figura na šahovskoj tabli, Srbija se nužno ponovo nalazi u ozbiljnoj nevolji. Vojislav Koštunica i njegova stranka, kao dominantna u sadašnjoj Vladi, po svom su političkom habitusu uvek bili mnogo umešniji kao postavljači blokada za druge, nego kao oni koji bi trebali blokade da otklanjaju i da krče nekakav put, i to po mogućnosti onaj koji uistinu vodi nekuda. Zato se nije čuditi ovom fundamentalnom nesnalaženju Vlade u ovozemaljskim pitanjima. Iako je zemlja već više meseci usred nove serije ozbiljnih iskušenja, premijer je odabrao taktiku nevidljivosti, a kada su ga prilike ipak nekako izmamile na sunce, jedino što je njegova vlada uspela da uverljivo demonstrira jeste posvemašnje odsustvo pravca, strategije i vizije. Iako se valjda već bukvalno ceo politički relevantan svet izjasnio da oko saradnje sa Hagom i izručivanja optuženih nema ni cenjkanja ni tolerancije za neki novi krug ritualnog prenemaganja i zapomaganja, bliski Koštuničini saradnici spokojno nastavljaju svoje jalove pokušaje razmene sa drugom stranom, iako te »druge strane« naprosto nema. Vlada i dalje ne čini ništa merljivo i opipljivo da ispuni neke sasvim jednostavne i bazične međunarodne obaveze, i to one koje, pri tome, Srbiji ne mogu naneti nikakvu štetu, naprotiv. Slično je i kada su unutrašnji lomovi u pitanju: Vlada je progutala gorku pilulu u vidu novog predsednika Borisa Tadića tek kad joj je ovaj obećao ono najvažnije: da je neće buditi iz zimskog sna do daljeg; privatizacija i tranzicija praktično su stali, Vlada ne pokazuje da ima bilo kakvu ozbiljnu ideju šta će da radi sa slojem »gubitnika tranzicije«, ali zato velikodušno dopušta – linijom najmanjeg otpora i uz uverenje da ko ne radi ne može ni da pogreši – svakom nezadovoljniku koji ima kamion ili traktor na raspolaganju da slobodno zaustavi život u polovini države, uveren da mu Vlada, doduše, neće efikasno pomoći, ali ga neće ni sprečavati da svoj problem pretvori u sveopšti, niti će se potruditi da mu razbije iluziju da će moći zauvek od države da zahteva platu ili povoljniju cenu svog proizvoda.

Na drugoj strani, Boris Tadić se vratio iz Sjedinjenih država, i tako je čuvena »kohabitacija« počela da funkcioniše u praksi. Ono što je predsednik doneo sa druge strane okeana nije ništa drugo nego još više onoga što i premijer već ionako zna, mada se uspešno trudi da se to ne primeti. Bez obzira na svoja skromna ustavna ovlašćenja, Tadić je sada de facto vodeća politička ličnost u zemlji, i to već znaju svi – od berača malina do vrhova vašingtonske administracije. Jedan od ključeva Tadićevog vrtoglavog političkog uspona njegova je retorika konstruktivnosti i kooperativnosti, i to je do sada donelo dobra i njemu i Srbiji; sada bi već ipak bilo vreme da Tadića neki podseti da bi i ta kooperativnost morala negde da ima nekakve vidljive granice, jer će u suprotnom ona promeniti ime i zvaće se – saučesništvo u nečinjenju. U tom smislu prvi dugometražni televizijski nastup novog predsednika ne obećava baš mnogo: Tadić još istrajava na aspirinskoj retorici, a vreme je da Srbija konačno počne da radi na sebi, na svojim obavezama prema sebi i drugima, ili da u protivnom iz igre izađu svi oni koji u njoj ionako ne učestvuju, ali zato zauzimaju mesto.
XS
SM
MD
LG