RSE: Otkad je pocelo sudjenje Sadamu Huseinu u Iraku, cuju se komentari u Srbiji da Irak i iracki sudovi nisu zreliji niti spremniji za sudjenje svom diktatoru nego sto je Srbija za sudjenje, ako ne Milosevicu, ono bar cetvorici optuzenih generala.
HULSMAN: Ja razumem sta oni kazu. Ali pogledajmo taj problem s druge strane: mislim da ce jedna od lekcija Miloseviceve haske stvarnosti biti da cemo sve cesce imati sudjenja optuzenima za ratne zlocine pred domacim sudovima – tamo gde je pravosudje spremno za takve procese. Zasto? Zato sto ne zelimo da ti procesi postanu sudski cirkusi, u sta se vec pretvorilo sudjenje Milosevicu. On, naime, koristi sud i obraca se istoriji samoj, odnosno, domacoj publici, do samog suda mu uopste nije stalo jer ga i ne priznaje. Mislim da je ta lekcija naucena, ali s druge strane, svi su saglasni da taj proces mora da se dovede do kraja. On nece trajati beskonacno, naprotiv, vec mu se vidi kraj. U sledecoj fazi moze se ocekivati da ce se sudjenja preneti u nadleznost lokalnih srpskih sudova. Sto se tice Karadzica i Mladica, medjutim, tu nema pregovora. Oni su pocinili najvece zlocine na evropskom tlu posle Drugog svetskog rata i zato je odluceno – i to ne samo od strane Sjedinjenih Americkih Drzava – da im se mora suditi pred medjunarodnim sudom, bez obzira na to da li se to nekom svidja ili ne. Da bi ponovo zauzela poziciju kljucnog igraca u regionu, za Srbiju je najbolje da ovo pitanje konacno resi i stavi ga ad acta. Mogu samo da dodam da iz vasingtonskog ugla gledanja, napretka nece biti dok se taj problem ne resi, ma sta se se mislilo o Tribunalu.
RSE: Dotaknimo za trenutak pitanje Kosova. Koliko jos dugo medjunarodna zajednica moze delovati u tom delu regiona vodjena politikom "standardi pre statusa"?
HULSMAN: Da, mislim da je pitanje "koliko jos dugo?" pravo pitanje. Smatram da je problem u tome – da budem krajnje direktan - sto niko ne zna sta da radi. Posle uzvratnog etnickog ciscenja koje se dogodilo, shvatilo se da Kosovo nije zrelo za nezavisnost, ali, s druge strane, niko na Zapadu ne misli da ce ono ostati, kao sto sada jeste, deo Srbije. U tom vakuumu se sve cesce cuje pitanje koliko dugo takvo stanje moze potrajati.
Vazan faktor u igri je i cinjenica da taj problem za Sjedinjene Drzave nema cak ni status sekundarnog. Amerika trenutno ima 3 prioritetna globalna problema: resavanje iracke krize, akciju protiv Al-Quaide i problem Severne Koreje. Na region o kome govorimo u Vasingtonu se gleda kao na problem koji je u nadleznosti Evropljana, u cemu, razume se, ima i geografske logike.
Ipak, mislim da za Sjedinjene Americke Drzave nije prihvatljivo nista sto bi moglo zaljuljati brod, voditi ka nestabilnosti, pa ce se Vasington, implicitno, zalagati za odrzanje statusa quo bez obzira sta o tome kaze Medjunarodna krizna grupa.
RSE: Dejtonski ugovor takodje je pod lupom preispitivanja. Drzite li da ce medjunarodna zajednica ici na njegovo ocuvanje ili demontiranje?
HULSMAN: Mislim da je stav o tome na liniji onog sto smo rekli o Kosovu. Ne verujem da ce Dejtonski ugovor biti uskoro demontiran. Taj deo regiona ce, kao i Kosovo, preci u evropsku zonu odgovornosti, Evropska Unija ce postepeno preuzimati vodecu ulogu, a Sjedinjene Drzave ce, zbog svojih vaznijih nacionalnih interesa, odrzavati samo izvesnu meru pristustva i ukljucenosti.
RSE: Vidite li datum, godinu, kada ce zemlje poput Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine postati clanice Evropske unije?
HULSMAN: Mislim da ce te zemlje na taj trenutak morati zaista jos dugo da cekaju. Evropska unija ce imati pred sobom zaista tezak zadatak u vezi sa kandidaturom Turske. Bez obzira sta odluci, ta odluka mora da se donese do kraja ove godine. Bugarska i Rumunija ce biti slececi kandidati za prijem. Sporazumi o pridruzivanju sa Srbijom i Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom su veoma izvesni i oni ce predstavljati veliki korak napred, ali sto se tice ulaska u redove evropske dvadesetpetorice, ne bih prihvatio rizik da nagadjam kada ce se to dogoditi. Sve sto mogu reci jeste da je taj trenutak jos veoma daleko. Ljudima u regionu mora se reci sta su realna ocekivanja jer je, s tim u vezi, posejano previse nerealnih nada.
HULSMAN: Ja razumem sta oni kazu. Ali pogledajmo taj problem s druge strane: mislim da ce jedna od lekcija Miloseviceve haske stvarnosti biti da cemo sve cesce imati sudjenja optuzenima za ratne zlocine pred domacim sudovima – tamo gde je pravosudje spremno za takve procese. Zasto? Zato sto ne zelimo da ti procesi postanu sudski cirkusi, u sta se vec pretvorilo sudjenje Milosevicu. On, naime, koristi sud i obraca se istoriji samoj, odnosno, domacoj publici, do samog suda mu uopste nije stalo jer ga i ne priznaje. Mislim da je ta lekcija naucena, ali s druge strane, svi su saglasni da taj proces mora da se dovede do kraja. On nece trajati beskonacno, naprotiv, vec mu se vidi kraj. U sledecoj fazi moze se ocekivati da ce se sudjenja preneti u nadleznost lokalnih srpskih sudova. Sto se tice Karadzica i Mladica, medjutim, tu nema pregovora. Oni su pocinili najvece zlocine na evropskom tlu posle Drugog svetskog rata i zato je odluceno – i to ne samo od strane Sjedinjenih Americkih Drzava – da im se mora suditi pred medjunarodnim sudom, bez obzira na to da li se to nekom svidja ili ne. Da bi ponovo zauzela poziciju kljucnog igraca u regionu, za Srbiju je najbolje da ovo pitanje konacno resi i stavi ga ad acta. Mogu samo da dodam da iz vasingtonskog ugla gledanja, napretka nece biti dok se taj problem ne resi, ma sta se se mislilo o Tribunalu.
RSE: Dotaknimo za trenutak pitanje Kosova. Koliko jos dugo medjunarodna zajednica moze delovati u tom delu regiona vodjena politikom "standardi pre statusa"?
HULSMAN: Da, mislim da je pitanje "koliko jos dugo?" pravo pitanje. Smatram da je problem u tome – da budem krajnje direktan - sto niko ne zna sta da radi. Posle uzvratnog etnickog ciscenja koje se dogodilo, shvatilo se da Kosovo nije zrelo za nezavisnost, ali, s druge strane, niko na Zapadu ne misli da ce ono ostati, kao sto sada jeste, deo Srbije. U tom vakuumu se sve cesce cuje pitanje koliko dugo takvo stanje moze potrajati.
Vazan faktor u igri je i cinjenica da taj problem za Sjedinjene Drzave nema cak ni status sekundarnog. Amerika trenutno ima 3 prioritetna globalna problema: resavanje iracke krize, akciju protiv Al-Quaide i problem Severne Koreje. Na region o kome govorimo u Vasingtonu se gleda kao na problem koji je u nadleznosti Evropljana, u cemu, razume se, ima i geografske logike.
Ipak, mislim da za Sjedinjene Americke Drzave nije prihvatljivo nista sto bi moglo zaljuljati brod, voditi ka nestabilnosti, pa ce se Vasington, implicitno, zalagati za odrzanje statusa quo bez obzira sta o tome kaze Medjunarodna krizna grupa.
RSE: Dejtonski ugovor takodje je pod lupom preispitivanja. Drzite li da ce medjunarodna zajednica ici na njegovo ocuvanje ili demontiranje?
HULSMAN: Mislim da je stav o tome na liniji onog sto smo rekli o Kosovu. Ne verujem da ce Dejtonski ugovor biti uskoro demontiran. Taj deo regiona ce, kao i Kosovo, preci u evropsku zonu odgovornosti, Evropska Unija ce postepeno preuzimati vodecu ulogu, a Sjedinjene Drzave ce, zbog svojih vaznijih nacionalnih interesa, odrzavati samo izvesnu meru pristustva i ukljucenosti.
RSE: Vidite li datum, godinu, kada ce zemlje poput Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine postati clanice Evropske unije?
HULSMAN: Mislim da ce te zemlje na taj trenutak morati zaista jos dugo da cekaju. Evropska unija ce imati pred sobom zaista tezak zadatak u vezi sa kandidaturom Turske. Bez obzira sta odluci, ta odluka mora da se donese do kraja ove godine. Bugarska i Rumunija ce biti slececi kandidati za prijem. Sporazumi o pridruzivanju sa Srbijom i Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom su veoma izvesni i oni ce predstavljati veliki korak napred, ali sto se tice ulaska u redove evropske dvadesetpetorice, ne bih prihvatio rizik da nagadjam kada ce se to dogoditi. Sve sto mogu reci jeste da je taj trenutak jos veoma daleko. Ljudima u regionu mora se reci sta su realna ocekivanja jer je, s tim u vezi, posejano previse nerealnih nada.
