Pošto je Srbija životno zainteresovana za priliv investicija iz inostranstva, svaki sukob dosadašnjih stranih ulagača sa domaćom vlasti izaziva veliku pažnju.
Tako je protekle nedelje izbio zanimljiv spor između francuskog Lafarža koji je pre dve godine kupio cementaru u Beočinu i lokalne skupštine opštine. Lafarž se požalio javnosti da su gradski političari povećali godišnju ekološku taksu, dakle svojevrsnu naknadu zbog zagađenja vazduha iznad grada, sa 30 na 356 miliona dinara – i da ova kompanija to nije spremna da plati. Menadžeri cementare ipak ističu da će platiti sve ono što su dužni u vezi ekološke zaštite po privatizacionom ugovoru i po državnom zakonu, te da će se na odluku lokalne vlasti žaliti Ustavnom sudu Srbije. Pri tome oni kažu da su nasledili dugogodišnju nebrigu za zaštitu okoline i da su dosada u ekološke filtere uložili više od 5 miliona evra, te da će samo u dve godine investirati u program zaštite od zagađenja 54 miliona evra, iako su se prilikom privatizacije obavezali da će toliko uložiti u roku od pet godina.
Na drugoj strani čelnici lokalne vlasti ističu da je Beočin protekle godine bio veoma zagađen zbog intenzivne proizvodnje u cementari i da je zagađenje u pojedinim danima veće od zakonom dozvoljenog i do sto puta.
U suštini, problem je fiskalne naravi. Pošto je Lafarž na dobrovoljnoj bazi, uz pomoć atraktivnih naknada, smanjio broj zaposlenih u Beočinskoj cementari sa 2000 na 700, lokalna vlast sada ima smanjene prihode, samo po osnovu izostalog poreza na zarade - od 105 miliona dinara godišnje. Ova činjenica pokazuje kako je u poreski sistem u Srbiji još uvek ugrađena snažna kočnica protiv efikasnijeg biznisa, jer lokalna vlast nije motivisana na takvo poslovanje na svojoj teritoriji, već je motivisana za što veću zaposlenost, dok je gubici takvih firmi ne zanimaju.
Tako je protekle nedelje izbio zanimljiv spor između francuskog Lafarža koji je pre dve godine kupio cementaru u Beočinu i lokalne skupštine opštine. Lafarž se požalio javnosti da su gradski političari povećali godišnju ekološku taksu, dakle svojevrsnu naknadu zbog zagađenja vazduha iznad grada, sa 30 na 356 miliona dinara – i da ova kompanija to nije spremna da plati. Menadžeri cementare ipak ističu da će platiti sve ono što su dužni u vezi ekološke zaštite po privatizacionom ugovoru i po državnom zakonu, te da će se na odluku lokalne vlasti žaliti Ustavnom sudu Srbije. Pri tome oni kažu da su nasledili dugogodišnju nebrigu za zaštitu okoline i da su dosada u ekološke filtere uložili više od 5 miliona evra, te da će samo u dve godine investirati u program zaštite od zagađenja 54 miliona evra, iako su se prilikom privatizacije obavezali da će toliko uložiti u roku od pet godina.
Na drugoj strani čelnici lokalne vlasti ističu da je Beočin protekle godine bio veoma zagađen zbog intenzivne proizvodnje u cementari i da je zagađenje u pojedinim danima veće od zakonom dozvoljenog i do sto puta.
U suštini, problem je fiskalne naravi. Pošto je Lafarž na dobrovoljnoj bazi, uz pomoć atraktivnih naknada, smanjio broj zaposlenih u Beočinskoj cementari sa 2000 na 700, lokalna vlast sada ima smanjene prihode, samo po osnovu izostalog poreza na zarade - od 105 miliona dinara godišnje. Ova činjenica pokazuje kako je u poreski sistem u Srbiji još uvek ugrađena snažna kočnica protiv efikasnijeg biznisa, jer lokalna vlast nije motivisana na takvo poslovanje na svojoj teritoriji, već je motivisana za što veću zaposlenost, dok je gubici takvih firmi ne zanimaju.
