Mnogo toga je u Jeljcinovom životu bilo atipično za ondašnju sovjetsku Rusiju. Sin sibirskih seljaka u partiju je ušao u vreme Hruščovljevih antistaljinističkih reformi 1961. kao tredesetogodišnji inženjer. Dvadeset narednih godina potrošio je uspinjući se korak po korak partijskom lestvicom rodnog Sverdlovska, danas Jekaterinburga. 1976. izbija na čelo partije te oblasti. Devet godina kasnije, istovremeno kada na vlast dolazi Mihail Gorbačov u Moskvu kao član Centralnog komiteta Komunističke partije stiže i Boris Jeljcin. Ulazi ubrzo u uske partijske krugove i postaje prvi sekretar moskovske partijske organizacije i član uticajnog Politbiroa.
Danas se zna za Mihaila Gorbačova i njegovu perestrojku, politiku otvaranja. Manje je poznato da je upravo Boris Nikolajevič Jeljcin bio taj koji je sopstvenim populizmom naterao Gorbačova da bude onakav kakvim ga mnogi pamte.
Jeljcin je naime 1987. počeo žestoko da kritikuje čelnike Partije na šta je odgovoreno hitnim smenjivanjem sa čela moskovske stranačke podružnice i izbacivanjem iz Politbiroa. Gorbačov ga se klonio. Dve godine kasnije usledila je osveta kada je Jeljcin ušao u prvi demokratski izabrani parlament – Kongres narodnih deputata. Maja 1990. Jeljcina biraju na čelo Vrhovnog Sovjeta Rusije. Mesec dana kasnije Rusija proglašava suverenitet unutar Sovjetskog Saveza, a Jeljcin istupa iz Komunističke partije. Godinu dana kasnije biće izabran za predsednika Rusije. Prvi put je tada čelnik najveće države sveta izabran na demokratskim izborima.
Moskva je tada prestonica i Sovjetskog Saveza i Rusije. Rivalitet nije mogao potrajati. Avgusta 1991. Gorbačovljevi bliski savetnici pokušavaju da svrgnu Jeljcina koji im se suprotstavlja.
"Tokom noći 18. na 19. avgusta legalno izabrani predsednik države je svrgnut sa vlasti. Bez obzira na razloge kojima je čin opravdan ono sa čime se suočavamo je čista reakcija, protivustavni udar. Uprkos teškoćama koje su našem narodu poznate demokratski proces u našoj zemlji je postao raširen i nepovratan. Narod Rusije je postao vlasnik svoje sudbine", rekao je tada Jeljcin.
Udar je propao. Bila je to njegova prva velika pobeda nad Gorbačovim.
Boris Jeljcin je, međutim, ubrzo počeo da vlada Rusijom u maniru benevolentnog autokrate. Izdavao je brojne dekrete kojima je liberalizovao ekonomiju i otvorio vrata stranim investicijama. Radnje su počele da se pune, granice su otvorene, bila je zapažena sloboda medija. Takva situacija iznedrila je čitavu lepezu nezadovoljnih gubitnika tranzicije. Predvodili su je komunisti Genadija Zjuganova koji su dominirali parlamentom. Jeljcin je 1993. raspustio skupštinu, poslanici opozicije su se zabarikadirali unutra, Jeljcin je poslao tenkove na njih, a kada je Bela kuća ispražnjena – vođe je pohapsio.
Prvi mandat okončao je u državi ekonomske stabilnosti, ali i političke katastrofe izazvane slanjem trupa u Čečeniju i vraćanjem odatle tela mnogih ruskih vojnika u crnim kesama. Tada počinje sve više vremena da provodi u bolnicama i sanatorijumima. Čudesno se povratio u kampanju za drugi mandat. 1996. je porazio komunistu Zjuganova. Iste godine podvrgnuo se operaciji četvorostrukog srčanog baj-pasa i to pod supervizijom čuvenog američkog kardio-hirurga Majkla Debejkija (Michael DeBakey). Čitavu tu i narednu godinu proveo je praktično na lečenju, a zemlja je za išla iz krize u krizu. Poslednji pokušaj da se vrati u politiku Boris Nikolajević je napravio 1998. smenjivanjem dugogodišnjeg premijera Viktora Černomirdina i stavljanjem mladog i ambicioznog Sergeja Kirjenka koji je obećavao reforme. Ali Rusija je 1998. upala u najtežu ekonomsku krizu od raspada Sovjetskog Saveza. Narod se oslobađao rubalja, opozicija je tražila predsednikovu ostavku, a Jeljcin je sedeo u svojoj dači.
Poslednjeg dana 1999. obratio se naciji preko državne televizije najavljujući odlazak sa političke scene: "Danas vam se obraćam poslednji put kao predsednik Rusije. Doneo sam odluku koju sam dugo razmatrao. Danas, poslednjeg dana odlazećeg veka idem u penziju".
Za naslednika je već bio odabrao Vladimira Vladimiroviča Putina.
Boris Nikolajevič Jeljcin je umro od srca u ponedeljak 23. aprila 2007, u 76. godini.
Danas se zna za Mihaila Gorbačova i njegovu perestrojku, politiku otvaranja. Manje je poznato da je upravo Boris Nikolajevič Jeljcin bio taj koji je sopstvenim populizmom naterao Gorbačova da bude onakav kakvim ga mnogi pamte.
Jeljcin je naime 1987. počeo žestoko da kritikuje čelnike Partije na šta je odgovoreno hitnim smenjivanjem sa čela moskovske stranačke podružnice i izbacivanjem iz Politbiroa. Gorbačov ga se klonio. Dve godine kasnije usledila je osveta kada je Jeljcin ušao u prvi demokratski izabrani parlament – Kongres narodnih deputata. Maja 1990. Jeljcina biraju na čelo Vrhovnog Sovjeta Rusije. Mesec dana kasnije Rusija proglašava suverenitet unutar Sovjetskog Saveza, a Jeljcin istupa iz Komunističke partije. Godinu dana kasnije biće izabran za predsednika Rusije. Prvi put je tada čelnik najveće države sveta izabran na demokratskim izborima.
Moskva je tada prestonica i Sovjetskog Saveza i Rusije. Rivalitet nije mogao potrajati. Avgusta 1991. Gorbačovljevi bliski savetnici pokušavaju da svrgnu Jeljcina koji im se suprotstavlja.
"Tokom noći 18. na 19. avgusta legalno izabrani predsednik države je svrgnut sa vlasti. Bez obzira na razloge kojima je čin opravdan ono sa čime se suočavamo je čista reakcija, protivustavni udar. Uprkos teškoćama koje su našem narodu poznate demokratski proces u našoj zemlji je postao raširen i nepovratan. Narod Rusije je postao vlasnik svoje sudbine", rekao je tada Jeljcin.
Udar je propao. Bila je to njegova prva velika pobeda nad Gorbačovim.
Boris Jeljcin je, međutim, ubrzo počeo da vlada Rusijom u maniru benevolentnog autokrate. Izdavao je brojne dekrete kojima je liberalizovao ekonomiju i otvorio vrata stranim investicijama. Radnje su počele da se pune, granice su otvorene, bila je zapažena sloboda medija. Takva situacija iznedrila je čitavu lepezu nezadovoljnih gubitnika tranzicije. Predvodili su je komunisti Genadija Zjuganova koji su dominirali parlamentom. Jeljcin je 1993. raspustio skupštinu, poslanici opozicije su se zabarikadirali unutra, Jeljcin je poslao tenkove na njih, a kada je Bela kuća ispražnjena – vođe je pohapsio.
Prvi mandat okončao je u državi ekonomske stabilnosti, ali i političke katastrofe izazvane slanjem trupa u Čečeniju i vraćanjem odatle tela mnogih ruskih vojnika u crnim kesama. Tada počinje sve više vremena da provodi u bolnicama i sanatorijumima. Čudesno se povratio u kampanju za drugi mandat. 1996. je porazio komunistu Zjuganova. Iste godine podvrgnuo se operaciji četvorostrukog srčanog baj-pasa i to pod supervizijom čuvenog američkog kardio-hirurga Majkla Debejkija (Michael DeBakey). Čitavu tu i narednu godinu proveo je praktično na lečenju, a zemlja je za išla iz krize u krizu. Poslednji pokušaj da se vrati u politiku Boris Nikolajević je napravio 1998. smenjivanjem dugogodišnjeg premijera Viktora Černomirdina i stavljanjem mladog i ambicioznog Sergeja Kirjenka koji je obećavao reforme. Ali Rusija je 1998. upala u najtežu ekonomsku krizu od raspada Sovjetskog Saveza. Narod se oslobađao rubalja, opozicija je tražila predsednikovu ostavku, a Jeljcin je sedeo u svojoj dači.
Poslednjeg dana 1999. obratio se naciji preko državne televizije najavljujući odlazak sa političke scene: "Danas vam se obraćam poslednji put kao predsednik Rusije. Doneo sam odluku koju sam dugo razmatrao. Danas, poslednjeg dana odlazećeg veka idem u penziju".
Za naslednika je već bio odabrao Vladimira Vladimiroviča Putina.
Boris Nikolajevič Jeljcin je umro od srca u ponedeljak 23. aprila 2007, u 76. godini.
