Dostupni linkovi

logo-print

Četiri godine od ubistva Zorana Đinđića


Zoran PRERADOVIC, Dejan RADULOVIC, Slobodan KOSTIC

Na današnji dan pre četiri godine, u atentatu u dvorištu zgrade Vlade, ubijen je prvi demokratski premijer Srbije Zoran Đinđić. Različite političke grupacije, u različito vreme i na različitim mestima, odale su poštu pokojnom Đinđiću.

Zoran PRERADOVIĆ

Povodom godišnjice smrti premijera Srbije Zorana Đinđića, najpre su u ranim prepodnevnim satima cveće na njegov grob u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju položili majka ubijenog premijera Mila Đinđić, sin Luka, supruga Ružica i sestra Gordana Filipović. U isto vreme, poštu pokojnom Zoranu Đinđiću odali su i predsednik Srbije i Demokratske stranke Boris Tadić, kao i najuže rukovodstvo ove partije.

Nešto kasnije, premijer Srbije Vojislav Koštunica i ministri u njegovoj Vladi, položili su venac u dvorištu zgrade Vlade, na mestu gde je Đinđić ubijen. I nekadašnji članovi kabineta Zorana Đinđića učinili su isto oko podneva, nakon što je delegacija aktuelne Vlade već otišla.

Predstavnici koalicije okupljene oko LDP-a Čedomira Jovanovića, u pratnji više stotina građana, položili su cveće na mestu na kome je Đinđić ubijen, a potom i na njegovom grobu na Novom groblju.

Na mestu ubistva premijera, cveće su položili i predstavnici Romske partije i Unije Roma Srbije. Takođe, kolona građana u toku prepodneva u mimohodu odala je poštu Đinđiću.

Inače, suđenje prvooptuženom Miloradu Ulemeku – Legiji, nekadašnjem komandantu „Crvenih beretki“, koji se tereti za organizovanje atentata, Zvezdanu Jovanoviću koji je optužen za neposredno izvršenje ubistva, kao i drugim pripadnicima kriminalne grupe, u toku je pred Specijalnim sudom, a kraj dokaznog postupka očekuje se ovog meseca.

* * * * *
Demokratska stranka i Fond Zoran Đinđić odlučili su da ubuduće drugačije obeležavaju godišnjicu ubistva premijera Srbije Zorana Djinđića. U sećanje na Zorana, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu održano je finale prvog nacionalnog takmičenja u besedništvu pod nazivom „Besede u Zoranovu čast“.

Da bi jedna ideja zaista zaživela, važan je način na koji je interpretirana. Ideje prvog demokratskog premijera treba da žive kroz nove, mlade generacije govorima koji slede njegovu viziju:

„Treba da sagledamo gde su prepreke u nama da brže idemo na tom putu koji je, po mom mišljenju, ispravan. Da li imamo prava da kočimo neke pokušaje reformi? Da li imamo prava da se delimo, da se cepamo, da se klevećemo, da jedni drugima podmećemo?“

„Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami“, tema je prvog nacionalnog takmičenja pod nazivom „Besede u Zoranovu čast“. Mladi ljudi koji su pobedili u kvalifikacijama u više gradova Srbije, besedili su u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u čast Zorana Đinđića. Pobednik niškog takmičenja Nenad Čučević:

„Prestanimo da krivimo svetsku nepravdu, kosmičke sile ili neku zaveru. Krivi smo mi. Krivi smo jer nam nije stalo do nas samih. A takvi, bezvredni sebi samima, možda i zaslužujemo potop. Jedino zajedno možemo uspeti. A tada će nama i našoj lađi jedino nebo na horizontu biti granica. Mada, koliko znam, nebo i nema granicu.“

Aleksej Stepanov iz Kikinde, ovako je besedio o vremenu današnjem:

„Danas se dive nakazama, a izruguju učenima. I to nije priča iz nekog horor filma, to je priča iz Srbije 2007. godine. Mladi se danas šišaju kao Legija, čitaju njegove knjige, i ovoj zemlji je to kao normalno. U ovoj zemlji, koja ne pravi razliku između žrtve i ubice, sami smo sebi kriterijumi uspešnosti, i to i jeste naš najveći problem. Pa dokle ćemo sami sebi da prećutkujemo neke stvari. Kao, eto, super, prošli izbori, svi pobedili i uspeli. To vam dođe otprilike isto kao – super je što sam uspeo da se oženim, sada mogu da spavam ispred televizora, a žena više ne mora da brije noge. Strah me je da ova zemlja nikada neće izgledati onako kako mi to hoćemo.“

Pobednik kvalifikacija u Kragujevcu Nikola Aničić:

„Zašto su nam u podne kafići puni? Zašto su nam u podne ulice pune? E pa, gospodo moja, probićemo limite, radićemo duže, spavaćemo kraće, ali ćemo zato uživati u plodovima svoga rada.“

Mihaela Mitrović iz Subotice, koristila je metafore slično kao i nekad Zoran Đinđić:

„Na početku razvoja avijacije pitali su braću Rajt – kako je moguće da nešto tako veliko, tako teško, od metala, sa sve motorom, može uopšte da se održava u vazduhu? Kako? Kako avion leti? Orvel Rajt im je odgovorio: ,Avion leti zato što nema vremena da padne‘.“

Diplomu za „Besede u Zoranovu čast“ dobilo je troje mladih retoričara. Po mišljenju žirija, najbolji besednik bio je Aleksej Stepanov iz Kikinde. Drugo mesto pripalo je Mihaeli Mitrović iz Subotice. Dok je trećeplasirani bio Aleksandar Boričić iz Novog Pazara. Iza Zorana Đinđića došli su neki novi klinci, oni koji demokratskog premijera nisu zaboravili. Možda u manjini, ali spremni za izazove:

„Većinom su u Srbiji i danas najpopularniji oni koji kažu: ,Mnogo brzo ide. Mnogo se zakoni zaobilaze‘. Vi niste ti, ali kad izađemo sutra na glasanje, onda će oni koji kažu ,sve što je brže od puža, to je prebrzo‘ da dobiju većinu. Zato što je takav mentalitet, koji mi treba da menjamo. Ili ćemo, kao manjina, da radimo nešto što većina ne prihvata i ne podržava. Ja nisam za to.“

* * * * *

Samo dan pre nego što je u više gradova Srbije obeleženo ubistvo premijera Zorana Đinđića, održan je pomen povodom godišnjica smrti Slobodana Miloševića. Ne samo da delimično preklapanje ovih događaja direktno dovodi u vezu dvojicu političara, nego je Miloševićevevo i Đinđićevo političko nasleđe povezano na taj način što jedno direktno isključuje drugo: na ono što je oličavao Miloševićev režim obrušila se svom snagom vlada Zorana Đinđića, sve ono sa čim Đinđić nije uspeo da se izbori predstavlja direktan uspeh Miloševićevih epigona. Sada kada ni Miloševića ni Đinđića nema među živima postavlja se pitanje čiji je politički koncept izvojevao pobedu. Sociolog Zagorka Golubović nakon niza istraživanja koja je sprovela u okviru Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, nema priviše iluzija o političkoj klimi koja dominira u Srbiji.

«Kada se porede nasleđe Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića, ovo drugo je u sve većoj ekspanziji. Mafijaški i zločinački režim, koje su bile glavne dominante Miloševićeve vladavine, i dalje su u usponu».

Mada je danas mnogo više onih koji se zaklinju u Đinđića nego u Miloševića, činjenica je da je mnogo toga što je Đinđić započeo da radi nakon formiranja kabineta 2001. sada leži odbačeno, napušteno i nezavršeno. Ne samo da je Srbija dalje od vrata Evropske unije nego što je to izgledalo 2003. pre nego što je Đinđić ubijen, nego je problem saradnje sa Haškim tribunalom sada gotovo nerešev, dok se samo Kosovo za koje se Đinđić borio, nalazi na korak od samostalnosti. Predsednik Srbije Boris Tadić primećuje u izjavi za naš program da nije do kraja realizovana nijedna kapitalna ideja Zorana Đinđića:

«Nismo u EU, nismo do kraja prišli evropskim društvima što nam je strategijski cilj, a nismo izmenili ni suštinske okolnosti u zemlji u kojoj živimo, ali jesmo u procesu približaavanja Srbije zajednici evropskih naroda ne samo u formalnom
smislu nego i u sadržinskom smislu.»

S druge strane sama činjenica da se u Haškom tribunalu sudi gotovo kompletnom državnom i vojnom vrhu iz vremena Slobodana Miloševića, dovoljno govori o prirodi tog režima. Nekada vladajuća, Socijalistička partija Srbije je desetkovana i umnogome proskribovana, članovi najbliže porodice nalaze se na policijskim poternicama zbog različitih kriminalnih dela, mada njegovi bliski saradnici i sada biraju reči kada govore o svom bivšem lideru. Za bivšeg glavnog urednika lista «Politika» Hadži Dragana Antića Slobodan Milošević je istorijska figura čija smrt i dalje nije razrešena:

«Smatrao sam da je Milošević nezasluženo satanizovan. On je bio izuzetno inteligentan, zanimljiv sagovornik i vešt političar. Što se tiče zbivanja na prostorima nekadašnje Jugoslavije, i Miloševićeve uloge u ratovima, mislim da treba da prođe još vremena da bi se stekla objektivna slika o njegovoj ulozi u svim tim zbivanjima.»

Uprkos tome što je godine rata, sankcija, bede i međunarodne izolacije polako počeo da prekriva zaborav, za političkog analitičara Milana Nikolića nema dilema o tome kakva je bila priroda Miloševićevog režima:

«Nema nikakve sumnje da je Milošević bio ratni zločinac, kako po onome što je radio na Kosovu, tako po posledicama njegovog angažovanja i uticaja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.»

Naravno i sam Đinđić je na kraju između ostalog platio cenu privremenog pakta sa ostacima tog režima, smatrajući da je to jedini način za mirnu smenu vlasti. No s obzirom na poražavajući učinak vladavine Slobodana Miloševića, i pokušaje Zorana Đinđića da vrati Srbiju u zajednicu evropskih naroda ostaje pitanje, kako je moguće da miloševićev vrednosni sistem i dalje određuje kurs Srbije. Sociolog Zagorka Golubović:

«Još za vreme života Zorana Đinđića, Vojislav Koštunica je učinio sve da omete izvršenje ciljeva koje je postavila ondašnja vlada. Koštunica je rasturio koaliciju stranka koje su srušile režim Slobodana Miloševića, i ne samo da je to uradio, nego je nastavio da širi glasine o Zoranu Đinđiću koje su potekle iz kuhinje bivšega režima. Stoga nasleđe Zorana Đinđića i danas živi kao jedna vrsta nostalgije za vremenom koje je presečeno njegovim ubistvom, tako da je teško u ovom trenutku reći da srpsko društvo na bilo koji način ide napred.»
XS
SM
MD
LG