25. septembar 1991. Sreda
"Noćas sam lepo spavao. Kada sam se probudio, sunce je grejalo, bio je lep dan. Onda su došli neki oficiri i preneli nam kako nas osmoro treba da pređemo kod diverzanata, a ostali u miliciju. Mi smo poludeli jer nismo hteli da se razdvajamo. Posle toga sam otišao na šišanje, lepo sam se ošišao, oprao kosu i okupao se, naravno hladnom vodom. Popodne nije bilo posla, ležao sam pod šatorom i razmišljao. Uveče smo razgovarali o tome dalje, nismo želeli da se razdvajamo. Šta će biti sa nama to se još ne zna".
Ovo je deo dnevnika vojnika JNA Saše Todića kojim počinjemo priču o traganju porodice Stanojlović iz sela Trnovča kod Velike Plane za istinom o smrti njihovog sina Siniše koji je poginuo u Slunju, na ratištu u Hrvatskoj 1991. To je ujedno i priča o sudbini njegovih ratnih drugova, golobradih mladića koji su se, ne svojom voljom, našli u ratu.
"Ja sam imao utisak kao da smo mi tamo neke ovce na livadi. Nismo imali pojma ni gde pripadamo ni kome pripadamo, ni gde ćemo prenoćiti, ni ko će nas primiti”, priseća se Saša Todić, Sinišin drug iz kasarne u Slunju. "Često sam se pitao - šta ću ja tamo? Samo nas je drugarstvo držalo, ni roditelj ni braća nisu bili vezani kao što smo bili mi. Mi nismo u ratu, a ratuje se. Ono što se tamo dešavalo i šta je ovde prikazivano, to su dve potpuno različite stvari", reči su još jednog Sinišinog druga iz kasarne u Slunju. Bili su zajedno i to ih je držalo sve do kobnog 16 oktobra.
Dnevnik Saše Todića. 16.10. 1991. Sreda
“Kada sam stigao u Slunj bilo je oko 18.30. Tu me je dočekala strašna vest -Sinišu Stanojlovića je pogodio metak u lice i još gore - pogodio ga je naš drug Hadžić dok su njih dvojica čistili oružje. Počeo sam da plačem. Svima nam je bilo teško i celu noć nisam oka sklopio. Siiniša je teško ranjen prebačen na VMA. Ovaj, 16 oktobar nikad neću zaboraviti u svom životu.”
Siniša Stanojlović, teško ranjen, prebačen je na Vojno medicinsku akademiju u Beogradu, gde je nedelju dana kasnije preminio. Porodici Sttanojlović vojska je tada izdala dokument u kome piše:
"Razmatranjem priložene dokumentacije, kao i na osnovu službene evidencije i drugih opšte poznatih činjenica, Vojna pošta br. 2141, 14.11 . 1991 godine donela je rešenje na osnovu koga se vidi da je dana 23.10.1991. vojnik Siniša Stanojlović, koji je bio na službi u Vojnoj pošti 2082 Beograd, poginuo izvršavajući borbene zadatke kod Slunja, u borbi protiv paravojnih formacija Hrvatske, bez svoje krivice."
Milorad Božić, brat od tetke Siniše Stanojlovića, izrazio je sumnju u saopštenje vojske jer mu je teško ranjeni Siniša, pre smrti, na bolničkoj postelji nekako uspeo da kaže kako je stradao:
"To ranjavanje je bilo u smislu da mu je metak prošao kroz bradu, oštetio dušnik i glasne žice i on nije mogao da govori. Ali je imao mimiku na ustima i ja sam shvatio da mi je rekao da ga je ranio drug iz pištolja. Ja sam to onda ponovio, a on je klimanjem glave potvrdio da se to desilo. Međutim, zvanična verzija vojske je potpuno drugačija."
I sestra poginulog vojnika Slavica Radić kaže da joj je mnogo toga bilo sumnjivo:
"Sahranjen je u vojnoj uniformi ali bez počasti, što je u nama pobudilo sumnju. Na sahranu niko nije došao od vojnih organa."
Roditelji su bili nezadovoljni saopštenjem vojske i istinu zatražili od jedinice gde je Siniša služio vojni rok. Pismo koje je porodici privatno poslao tadašnji komandant bataljona u Slunju razlikovalo se od zvaničnog saopštenja Armije. U njemu se kaže:
"Do ranjavanja je došlo ispred objekta u kasarni gde je Siniša bio smešten sa grupom vozača dana 16.10 .1991 godine oko 15 sati i 20 minuta. Zapravo, radi se o čišćenju automatskog pištolja u grupi od 4 vozača, među kojima je, nažalost, bio i vaš sin Siniša. Vojnik koji je pucao, Hadžić Nermin, stavljen je u izolaciju, a zatim prekomandovan u drugu jedinicu unutar puka. Od strane nadležnih organa utvrđeni su detalji i poveden postupak protiv vojnika" kaže se u pismu kapetana Petrovskog.
Nekoliko godina kasnije, zbog tuge za jedinim sinom umro je otac vojnika Siniše Stanojlovića. Voska je i dalje je ćutala. Članovi porodice kucali su na vrata nadležnih vojnih organa ali bez uspeha i tako već 15 godina.
"Nama je bitno da isteramo istinu. Nekoliko puta smo se obratili Ministarstvu odbrane, ali nismo dobili odgovor”, kaže Slavica Radić, sestra Siniše Stanojlovića.
U skromnoj seoskoj kući porodice Stanojlović u Trnoču kraj Velike plane ostala je samo majka. Ostala je potpuno sama sa istinom o sinovljevoj smrti koju još samo njegovi drugovi prepričavaju:
"Moj muž je išao u Palanku, u vojni odsek, da mu kažu kako se desilo i šta se desilo. Išao je jednom, drugi put, da bi mu treći put rekli da ne dolazi više i da će dobiti izveštaj kad se sve završi. Mi smo se pomirili sa sudbinom. Tuga je bila velika. Zbog nje je umro i moj muž. Ostala sam sama u sa svojom nesrećom. Ostaje mi jedino da odem na grob da se isplačem."
Ova priča je ispričana da bi izašla na videlo istina koja leži utamničena negde u vojnoj administraciji, sklonjena od javnosti. Na sada već izbledelim stranicama dnevnika Sinišinog ratnog druga Saše Todića ostalo je zabeleženo:
"Jako sam loše spavao, celu noć sam mislio na Singera, tako smo zvali Sinišu. Sećam se da su odjekivale eksplozije svega 30 kilometar od nas. Ali još mnogo, mnogo dalje bio je naš Singer."
"Noćas sam lepo spavao. Kada sam se probudio, sunce je grejalo, bio je lep dan. Onda su došli neki oficiri i preneli nam kako nas osmoro treba da pređemo kod diverzanata, a ostali u miliciju. Mi smo poludeli jer nismo hteli da se razdvajamo. Posle toga sam otišao na šišanje, lepo sam se ošišao, oprao kosu i okupao se, naravno hladnom vodom. Popodne nije bilo posla, ležao sam pod šatorom i razmišljao. Uveče smo razgovarali o tome dalje, nismo želeli da se razdvajamo. Šta će biti sa nama to se još ne zna".
Ovo je deo dnevnika vojnika JNA Saše Todića kojim počinjemo priču o traganju porodice Stanojlović iz sela Trnovča kod Velike Plane za istinom o smrti njihovog sina Siniše koji je poginuo u Slunju, na ratištu u Hrvatskoj 1991. To je ujedno i priča o sudbini njegovih ratnih drugova, golobradih mladića koji su se, ne svojom voljom, našli u ratu.
"Ja sam imao utisak kao da smo mi tamo neke ovce na livadi. Nismo imali pojma ni gde pripadamo ni kome pripadamo, ni gde ćemo prenoćiti, ni ko će nas primiti”, priseća se Saša Todić, Sinišin drug iz kasarne u Slunju. "Često sam se pitao - šta ću ja tamo? Samo nas je drugarstvo držalo, ni roditelj ni braća nisu bili vezani kao što smo bili mi. Mi nismo u ratu, a ratuje se. Ono što se tamo dešavalo i šta je ovde prikazivano, to su dve potpuno različite stvari", reči su još jednog Sinišinog druga iz kasarne u Slunju. Bili su zajedno i to ih je držalo sve do kobnog 16 oktobra.
Dnevnik Saše Todića. 16.10. 1991. Sreda
“Kada sam stigao u Slunj bilo je oko 18.30. Tu me je dočekala strašna vest -Sinišu Stanojlovića je pogodio metak u lice i još gore - pogodio ga je naš drug Hadžić dok su njih dvojica čistili oružje. Počeo sam da plačem. Svima nam je bilo teško i celu noć nisam oka sklopio. Siiniša je teško ranjen prebačen na VMA. Ovaj, 16 oktobar nikad neću zaboraviti u svom životu.”
Siniša Stanojlović, teško ranjen, prebačen je na Vojno medicinsku akademiju u Beogradu, gde je nedelju dana kasnije preminio. Porodici Sttanojlović vojska je tada izdala dokument u kome piše:
"Razmatranjem priložene dokumentacije, kao i na osnovu službene evidencije i drugih opšte poznatih činjenica, Vojna pošta br. 2141, 14.11 . 1991 godine donela je rešenje na osnovu koga se vidi da je dana 23.10.1991. vojnik Siniša Stanojlović, koji je bio na službi u Vojnoj pošti 2082 Beograd, poginuo izvršavajući borbene zadatke kod Slunja, u borbi protiv paravojnih formacija Hrvatske, bez svoje krivice."
Milorad Božić, brat od tetke Siniše Stanojlovića, izrazio je sumnju u saopštenje vojske jer mu je teško ranjeni Siniša, pre smrti, na bolničkoj postelji nekako uspeo da kaže kako je stradao:
"To ranjavanje je bilo u smislu da mu je metak prošao kroz bradu, oštetio dušnik i glasne žice i on nije mogao da govori. Ali je imao mimiku na ustima i ja sam shvatio da mi je rekao da ga je ranio drug iz pištolja. Ja sam to onda ponovio, a on je klimanjem glave potvrdio da se to desilo. Međutim, zvanična verzija vojske je potpuno drugačija."
I sestra poginulog vojnika Slavica Radić kaže da joj je mnogo toga bilo sumnjivo:
"Sahranjen je u vojnoj uniformi ali bez počasti, što je u nama pobudilo sumnju. Na sahranu niko nije došao od vojnih organa."
Roditelji su bili nezadovoljni saopštenjem vojske i istinu zatražili od jedinice gde je Siniša služio vojni rok. Pismo koje je porodici privatno poslao tadašnji komandant bataljona u Slunju razlikovalo se od zvaničnog saopštenja Armije. U njemu se kaže:
"Do ranjavanja je došlo ispred objekta u kasarni gde je Siniša bio smešten sa grupom vozača dana 16.10 .1991 godine oko 15 sati i 20 minuta. Zapravo, radi se o čišćenju automatskog pištolja u grupi od 4 vozača, među kojima je, nažalost, bio i vaš sin Siniša. Vojnik koji je pucao, Hadžić Nermin, stavljen je u izolaciju, a zatim prekomandovan u drugu jedinicu unutar puka. Od strane nadležnih organa utvrđeni su detalji i poveden postupak protiv vojnika" kaže se u pismu kapetana Petrovskog.
Nekoliko godina kasnije, zbog tuge za jedinim sinom umro je otac vojnika Siniše Stanojlovića. Voska je i dalje je ćutala. Članovi porodice kucali su na vrata nadležnih vojnih organa ali bez uspeha i tako već 15 godina.
"Nama je bitno da isteramo istinu. Nekoliko puta smo se obratili Ministarstvu odbrane, ali nismo dobili odgovor”, kaže Slavica Radić, sestra Siniše Stanojlovića.
U skromnoj seoskoj kući porodice Stanojlović u Trnoču kraj Velike plane ostala je samo majka. Ostala je potpuno sama sa istinom o sinovljevoj smrti koju još samo njegovi drugovi prepričavaju:
"Moj muž je išao u Palanku, u vojni odsek, da mu kažu kako se desilo i šta se desilo. Išao je jednom, drugi put, da bi mu treći put rekli da ne dolazi više i da će dobiti izveštaj kad se sve završi. Mi smo se pomirili sa sudbinom. Tuga je bila velika. Zbog nje je umro i moj muž. Ostala sam sama u sa svojom nesrećom. Ostaje mi jedino da odem na grob da se isplačem."
Ova priča je ispričana da bi izašla na videlo istina koja leži utamničena negde u vojnoj administraciji, sklonjena od javnosti. Na sada već izbledelim stranicama dnevnika Sinišinog ratnog druga Saše Todića ostalo je zabeleženo:
"Jako sam loše spavao, celu noć sam mislio na Singera, tako smo zvali Sinišu. Sećam se da su odjekivale eksplozije svega 30 kilometar od nas. Ali još mnogo, mnogo dalje bio je naš Singer."
