„Evropski standardi su merila koja su poželjna za sve evropske narode. Ako smo Evropljani, to bi bilo od koristi svima nama, nikako na štetu.“
„Izgleda da drugog izlaza nema.“
„Pošto je ovde pod Slobodanom Miloševićem bila velika anarhija i nedisciplina, živeli smo bez ikakvih standarda. Sada nam je to nedovoljno objašnjeno da bismo to lakše prihvatili.“
Motivi ljudi su možda različiti, ali preko 70 odsto građana Srbije – pokazalo je i najnovije istraživanje novosadske agencije „Skan“ – opredeljeno je za priključene Srbije Evropskoj uniji. Na listi pozitivnog rejtinga, posle Srpske pravoslavne crkve i škola, građani Srbije svrstavaju i EU. S druge strane, međutim, najnegativniji stav izražavaju i dalje prema NATO-u i Haškom tribunalu, institucijama sa kojima sarađivanje istovremeno znači i neophodan uslov za priključenje Evropskoj uniji. Direktor agencije „Skan“ Milka Puzigaća za taj svojevrstan paradoks nudi sledeće tumačenje:
„Taj negativan stav je posledica prethodnih vremena i okolnosti u kojima smo funkcionisali, a Evropska unija je posledica projekcije naše budućnosti.“
Podaci iz anketa međutim ne daju odgovor i da li je po sredi dvotrećinska privrženost blagostanju ili vrednostima i principima na kojima takvo društvo počiva. Pavel Domonji iz Helsinškog odbora za ljudska prava smatra sledeće:
„Veliki je broj nezaposlenih, loš je standard, loše se živi, i kada ljudi optiraju za EU, oni pre svega optiraju za bolji život, to jest za pristojniju zaradu i za politički i ekonomski udobnije i komotnije društvo. Međutim, kada se analiziraju vrednosti i principi na kojima počiva Evropska unija, mislim da je tu procent ljudi koji iskazuju svoju privrženost EU daleko manji.“
Etnolog Ivan Čolović upozorava da u Srbiji u velikoj meri zapravo vlada ova logika:
„U Evropu Srbija da, ali Evropa u Srbiju ne daj bože. Šta to znači? To znači da mi možemo tamo da idemo, da im prodajemo našu robu, da malo vidimo kako oni žive, da osmotrimo. Ali ne daj bože da oni dođu kod nas i da nas uče pameti.“
To se potvrdilo i u nekim od odgovora u razgovoru sa građanima:
„Nameću nam nešto što ne možemo da postignemo. Iskreno rečeno, trebaju nam, ne možemo bez njih, pa i mi smo Evropa, ali mnogo nam traže.“
„Treba da idemo u korak sa svetom.“
„Tuđa ruka nas nikada neće pogladiti.“
„Dovoljni smo mi sami sebi, samo da se složimo.“
„Srbija i treba i mora da prihvati te standarde, zato što su to neki normalni standardi.“
Postavlja se, međutim, i pitanje preovlađujuće retorike na domaćoj sceni i o približavanju EU i njenim standardima, koju profesor Vojin Dimitrijević opisuje ovako:
„Moramo da idemo u EU, moramo da surađujemo sa Hagom, da spasimo naš narod hude sudbine. Imate niz tih nekih izraza – šta nam rade, šta su nam radili, šta se desilo, dogodio se narod… Mi u tome nismo učestvovali. Mi mso neke pasivne žrtve nekih teških događaja, a nismo svesni nekog interesa da naše društvo počne da živi po nekim standardima 21. veka.“
„Izgleda da drugog izlaza nema.“
„Pošto je ovde pod Slobodanom Miloševićem bila velika anarhija i nedisciplina, živeli smo bez ikakvih standarda. Sada nam je to nedovoljno objašnjeno da bismo to lakše prihvatili.“
Motivi ljudi su možda različiti, ali preko 70 odsto građana Srbije – pokazalo je i najnovije istraživanje novosadske agencije „Skan“ – opredeljeno je za priključene Srbije Evropskoj uniji. Na listi pozitivnog rejtinga, posle Srpske pravoslavne crkve i škola, građani Srbije svrstavaju i EU. S druge strane, međutim, najnegativniji stav izražavaju i dalje prema NATO-u i Haškom tribunalu, institucijama sa kojima sarađivanje istovremeno znači i neophodan uslov za priključenje Evropskoj uniji. Direktor agencije „Skan“ Milka Puzigaća za taj svojevrstan paradoks nudi sledeće tumačenje:
„Taj negativan stav je posledica prethodnih vremena i okolnosti u kojima smo funkcionisali, a Evropska unija je posledica projekcije naše budućnosti.“
Podaci iz anketa međutim ne daju odgovor i da li je po sredi dvotrećinska privrženost blagostanju ili vrednostima i principima na kojima takvo društvo počiva. Pavel Domonji iz Helsinškog odbora za ljudska prava smatra sledeće:
„Veliki je broj nezaposlenih, loš je standard, loše se živi, i kada ljudi optiraju za EU, oni pre svega optiraju za bolji život, to jest za pristojniju zaradu i za politički i ekonomski udobnije i komotnije društvo. Međutim, kada se analiziraju vrednosti i principi na kojima počiva Evropska unija, mislim da je tu procent ljudi koji iskazuju svoju privrženost EU daleko manji.“
Etnolog Ivan Čolović upozorava da u Srbiji u velikoj meri zapravo vlada ova logika:
„U Evropu Srbija da, ali Evropa u Srbiju ne daj bože. Šta to znači? To znači da mi možemo tamo da idemo, da im prodajemo našu robu, da malo vidimo kako oni žive, da osmotrimo. Ali ne daj bože da oni dođu kod nas i da nas uče pameti.“
To se potvrdilo i u nekim od odgovora u razgovoru sa građanima:
„Nameću nam nešto što ne možemo da postignemo. Iskreno rečeno, trebaju nam, ne možemo bez njih, pa i mi smo Evropa, ali mnogo nam traže.“
„Treba da idemo u korak sa svetom.“
„Tuđa ruka nas nikada neće pogladiti.“
„Dovoljni smo mi sami sebi, samo da se složimo.“
„Srbija i treba i mora da prihvati te standarde, zato što su to neki normalni standardi.“
Postavlja se, međutim, i pitanje preovlađujuće retorike na domaćoj sceni i o približavanju EU i njenim standardima, koju profesor Vojin Dimitrijević opisuje ovako:
„Moramo da idemo u EU, moramo da surađujemo sa Hagom, da spasimo naš narod hude sudbine. Imate niz tih nekih izraza – šta nam rade, šta su nam radili, šta se desilo, dogodio se narod… Mi u tome nismo učestvovali. Mi mso neke pasivne žrtve nekih teških događaja, a nismo svesni nekog interesa da naše društvo počne da živi po nekim standardima 21. veka.“
