Sve je manje posla a sve veća neizvesnost među Srbima koji žive u selu Preoce. U ovom selu centralnog Kosova kao da je sve stalo. Neko veruje u bolje sutra a neko traži bolje mesto za svoju decu. Zoran Milenković je vlasnik prehrambene prodavnice. Stanje u selu opisuje kao vrlo loše.
“Narod se snalazi uzima na veresiju. Struju nemamo, živimo kao Indijanci kad gledamo američke filmove. Ne vidim nikakvu budućnost. Za moje troje dece ne vidim nikakvu budućnost. Kada dođu deca iz škole šta da im kažem, ne znaju deca šta je semafor. Čekam priliku da malo zaradim i da decu spasim odavde.”
Sličan odgovor se može čuti od mnogih meštana ovog sela, smeštenog pored magistralnog puta Priština - Skoplje. Valentina Jovanović se žali na ekonomsko stanje:
“Ja imam ćerku na fakultetu, primam minimalca 5.000, muž mi prima 15.000, a tri đaka imam u školi. Nikakva druga primanja nemamo. Kakva budućnost? Samo, nemamo gde pa moramo da živimo ovde.”
Selo Preoce ima jednu ambulantu i školu, a ostale usluge meštani traže u obliznjoj Gračanici. Mnogi su otvorili prodavnice i male butike, kojima posao teško ide jer je mali broj kupaca. Ono što pomaže ovim Srbima je uzgoj voća, povrća kao i uzgoj stoke i živine. Sava Lekić, vlasnik seoske benzinske pumpe, kaže da ljudi ne mogu da žive od svoga rada.
“Nema posla. Ja imam ovu malu pumpicu u kojoj prodajem 100 litara dnevno nafte, to je mizerija. Vrlo se teško dolazi do dinara, samo pojedini ljudi dolaze lako. Ja sam sitan čovek ali ja se bavim poljoprivredom, imama dosta para za život.”
Svi ovi problemi, kažu lokalni Srbi, utiču na njihovo viđenje budućnost. Oni kažu da će rešenje statusa biti trenutak njihove odluke. Inače, mnogi već znaju da je jedna od realnih opcija za rešenje statusa Kosova nezavisnost. Zoran Milenković.
“Svako može da priča ali ja znam kako živimo ovde. Znači, oni se samo bore za svoju fotelju. Ja od toga ne očekujem ništa. Za nas nije bitno dali je nezavisnost, za nas je završeno. Najgore je zbog dece, oni nemaju budućnost.”
Sava Lekić veruje u svoju budućnost na Kosovu ali ne zna kako će Srbi postupiti kada se status bude rešio:
“Albanci, ako žele da normalno žive sa Srbima, da vrate poverenje, mi i svet nezavisno Kosovo ne dajemo drage volje. Ako se dobije nezavisnost teško će Srbi i Albanci živeti na Kosovu.”
Prema rečima Valentine, mnogi Srbi će ostati na Kosovu bez obzira na status jer nemaju gde da odu:
“Pa šta da očekujem ja u Srbiji? Ovde malo radimo zemlju, snalazimo se. Ako bude lepo zašto da ne ostanemo ovde? Jeste da smo mi ovde manjina. Ja bih ostala, naprimer. Pa i u Srbiji nije neki život.”
Odgovarajući na pitanje da li veruje u zajedničku budućnost Srba i Albanaca, Valentina se seća ranijih dana:
“Ne znam, ja sam radila dosta sa Albancima u Kačaniku, ja sam bila jedina Srpkinja koja je radila sa njima. To je bilo nekada, a za sad, bogami, ne smem da kažem ništa. Ja sam jedina Srpkinja bila među njima, ali šta znam, da li je sve politika pa se sve okreće. Tada naprimer nije bilo loše.”
“Narod se snalazi uzima na veresiju. Struju nemamo, živimo kao Indijanci kad gledamo američke filmove. Ne vidim nikakvu budućnost. Za moje troje dece ne vidim nikakvu budućnost. Kada dođu deca iz škole šta da im kažem, ne znaju deca šta je semafor. Čekam priliku da malo zaradim i da decu spasim odavde.”
Sličan odgovor se može čuti od mnogih meštana ovog sela, smeštenog pored magistralnog puta Priština - Skoplje. Valentina Jovanović se žali na ekonomsko stanje:
“Ja imam ćerku na fakultetu, primam minimalca 5.000, muž mi prima 15.000, a tri đaka imam u školi. Nikakva druga primanja nemamo. Kakva budućnost? Samo, nemamo gde pa moramo da živimo ovde.”
Selo Preoce ima jednu ambulantu i školu, a ostale usluge meštani traže u obliznjoj Gračanici. Mnogi su otvorili prodavnice i male butike, kojima posao teško ide jer je mali broj kupaca. Ono što pomaže ovim Srbima je uzgoj voća, povrća kao i uzgoj stoke i živine. Sava Lekić, vlasnik seoske benzinske pumpe, kaže da ljudi ne mogu da žive od svoga rada.
“Nema posla. Ja imam ovu malu pumpicu u kojoj prodajem 100 litara dnevno nafte, to je mizerija. Vrlo se teško dolazi do dinara, samo pojedini ljudi dolaze lako. Ja sam sitan čovek ali ja se bavim poljoprivredom, imama dosta para za život.”
Svi ovi problemi, kažu lokalni Srbi, utiču na njihovo viđenje budućnost. Oni kažu da će rešenje statusa biti trenutak njihove odluke. Inače, mnogi već znaju da je jedna od realnih opcija za rešenje statusa Kosova nezavisnost. Zoran Milenković.
“Svako može da priča ali ja znam kako živimo ovde. Znači, oni se samo bore za svoju fotelju. Ja od toga ne očekujem ništa. Za nas nije bitno dali je nezavisnost, za nas je završeno. Najgore je zbog dece, oni nemaju budućnost.”
Sava Lekić veruje u svoju budućnost na Kosovu ali ne zna kako će Srbi postupiti kada se status bude rešio:
“Albanci, ako žele da normalno žive sa Srbima, da vrate poverenje, mi i svet nezavisno Kosovo ne dajemo drage volje. Ako se dobije nezavisnost teško će Srbi i Albanci živeti na Kosovu.”
Prema rečima Valentine, mnogi Srbi će ostati na Kosovu bez obzira na status jer nemaju gde da odu:
“Pa šta da očekujem ja u Srbiji? Ovde malo radimo zemlju, snalazimo se. Ako bude lepo zašto da ne ostanemo ovde? Jeste da smo mi ovde manjina. Ja bih ostala, naprimer. Pa i u Srbiji nije neki život.”
Odgovarajući na pitanje da li veruje u zajedničku budućnost Srba i Albanaca, Valentina se seća ranijih dana:
“Ne znam, ja sam radila dosta sa Albancima u Kačaniku, ja sam bila jedina Srpkinja koja je radila sa njima. To je bilo nekada, a za sad, bogami, ne smem da kažem ništa. Ja sam jedina Srpkinja bila među njima, ali šta znam, da li je sve politika pa se sve okreće. Tada naprimer nije bilo loše.”
