Dostupni linkovi

logo-print

Crnogorsko-srbijanske turističke lepote


Edib DOBARDŽIC, docent fizike na Univerzitetu u Beogradu

Subota 7.10.2006.
Zvao je Ljubiša, kupac dela zemlje koja je zaostavština od dede, da mi kaže da dođem u ponedeljak u Bijelo Polje, da sredimo u "Katastru" i u "Urbanizmu" kupoprodajne papire. Otišao sam sa Tijanom da kupim kartu za poslovni voz Beograd-Bijelo Polje za nedelju u 14:30.

Nedelja 8.10.2006.
Tijana je spavala kod mene, a potom me ispratila na voz. Voz je, naravno, krenuo sa zakašnjenjem. Ovaj put “samo” jedan sat. U kupeu (2 razred), gde sam imao rezervaciju, bilo je svako sedište zaposednuto. Ipak sam se smestio. Jedan dekica, sa Kosova, ima 40 eura dodatak iz Srbije plus penziju plus boračku penziju, veoma edukovan, pomalo zaboravan, započinjao je razgovor sa svima osim sa mnom, pošto sam rešavao osmosmerke i ćutao. Vozom su šetala 2 policajca (neka vrsta specijalnih) i, kao i prošla 2 puta, tražili mi ličnu kartu i zapisali lične podatke u crni notes. Zbilja, zašto sam im baš ja uvek sumnjiv. Usput su usmeravali švercerke da ih pričekaju van kupea (kod WCa) i posle nekoliko minuta priče (možda i korupcije) pustili su ih. Nisu im ništa oduzeli (možda pare). Voz se zaustavio u stanici Vrbnica (granica Srbija-Crna Gora; poslovni voz tu ne staje) bez ikakvog razloga. Poslije ulaska u Crnu Goru, dekica je započeo priču sa mnom, pitajući me odakle sam i čime se bavim. Nekako baš u tom času se obnavljao moj ijekavski izgovor. Naravno, kao što to uvijek biva, započeo je filozofiranje o kvantnoj mehanici. Bijelo Polje je srećom brzo naišlo.
Stig'o sam kod mame i sestre i iznenadio ih dolaskom. Nijesam mogao da ih ne pitam zašto su glasale za Mila Đukanovića i Tarzana Miloševića, gradonačelnika mog rodnog grada? “Samo još ovaj put”, rekla je mama, kao i prethodnih desetak glasanja. Milo je, kao i svih tih sedamnaest godina i danas glavna tema. Ovaj put je kazao da napušta premijersko mjesto. Sjećam se, pošao sam u šesti razred osnovne škole kada je postao premijer Crne Gore.

Ponedeljak 9.10.2006.
Ustao sam u 9h i pio dvije kafe do 10:10, spremajući se da pozovem kupca. Zvao je on mene, čudeći se što se nisam ranije javio. “Kasno je da ‘završimo’ posao”, kaže. Uvjerili smo se u to čim smo stigli u “Urbanizam”, jer izvjesnog Belevića, za koga sada sumnjam da uopšte postoji, tamo opet nije bilo. Jedna od žena nam je ispričala 5 minuta nerazumljivih stvari poslije čega je počela da mi diktira šta da pišem i gdje šta da predam. Otišli smo u "Katastar", ispričali priču, poslije čega su se ovi čudili kako su se zakomplikovale stvari 'mog slučaja'. Kao da se "Urbanizam" i "Katastar" igraju gluvih telefona, naravno, zajedno sa mnom. Poslije smo otišli na plac da se sastanemo sa rođakom kupca (neki šef u elektrodistribuciji) koji je doveo svog inženjera da pogledaju kako može struja da se dovede na plac. Kupac mu je rekao za smetnju betonskog stuba (koji su, inače, bez pitanja postavili na plac), na šta je inženjer rekao da bi izmještanje (plus novi stubovi, plus priključci, plus kabla) koštalo više od 1000 eura, i takođe da bi trebalo da pita komšije za postavljanje stuba na njihov plac... Komplikacije koje su iznijeli upamtio sam dovde, dalje mi se smučilo da ih slušam.

Utorak 10.10.2006.
Jutro u Osnovnom sudu sa sestrom i majkom. Predmet je ostavinski postupak koji bi u Beogradu bio završen za pet minuta. Službenica pokraj ugašenog kompjutera vježba testove za polaganje vozačkog ispita. Reče da dođem za deset dana. Pepeljara joj prepuna, mnogo puši. U Crnoj Gori je pušenje na javnim mjestima zabranjeno već dvije godine.
Pričam doživljaj iz Suda Seadu Sadikoviću sa kojim pijem kafu u jednom kafiću u centru Bijelog Polja. „Znaš, kao donaciju poklonili su im najmodernije kompjutere, pa ih je to mnogo usporilo u poslu“, kaže. Sead je novinar i moj brat od tetke. Izvan Crne Gore tu vezu, uglavnom, nazivaju rođačkom. Planiram putovanje nazad u Beograd. Sead je nedavno išao do Palića. Prošao cijelu Srbiju uzduž u nekim užasnim autobusima i ugruvao se. „Šta im šćela veća država od ove koju sad imaju“, čudi se. Kupio sam karte sa rezervacijom za prvi razred. Čekajući da stigne voz, sjeo sam u kafanu, pio, i gledao na putu djecu koja stopiraju auta, psuju vozače koji im ne stanu i vuku za rukav policajca da im zaustavi nekog. Sjeo sam u jedan prazan kupe i dosađivao se. Tokom puta sam očekivao dva policajca. Držao sam olovku, (vratila mi se ekavica) i rešavao sudoku. U jednom trenutku su ušli policajac i policajka. Pogledali me i prošli.
NAPOMENA: Za izbegavanje neprijatnosti sa policajcima uzmi prvi razred, drži olovku, i izgledaj pametno.

Sreda 11.10.2006.
Napravili smo Tijana i ja tradicionalnu šetnju Zvezdanim gajem preko bulevara (kralja Aleksandra) do centra. Na bulevaru čovek pljunuo (uz sve propratne zvuke) trotoar. Zašto se uvek iznenadim? U Bijelom Polju se dešavaju iste stvari. Na bulevaru, od Cvetkove pijace do Đeram pijace, dva policajca idu, desnom stranom, i pozdravljaju se sa prodavcima robe na kartonskim kutijama. Od Đerma pa do centra nije bilo uopšte takvih prodavaca.
PREDLOG: U sve turističke ponude (i za Crnu Goru i za Srbiju) uvrstiti i pljuvanje u javnosti i bacanje đubreta na metar od kante za đubre.
POSLEDICA: Turisti dolaze da vide i da fotografišu ova čuda.
PREDLOG 2: Napraviti još fotografija policajaca koji se pozdravljaju sa preprodavcima.

Četvrtak 12.10.2006.
Ujutru, kao po običaju, sam dodavao pisanije za članak i spremao prezentaciju za dolazeća predavanja. Otišao sam do druga i pomagao mu da se preseljava. Preseljavali smo ga nekih 8 sati. Ogulio sam kožu sa delova dva prsta. Čim sam stigao u stan, legao sam i odmah zaspao.

Petak 13.10.2006.
Peščanik. Uživanje. Radio B92 i dalje slušam do 12h ali sam prestao, totalno, da gledam TV B92 zbog Big Brother-a i velike kampanje za njega. Na fakultetu sednica naučno-nastavnog veća i pored ostalog izbori za savet fakulteta. Otišao sam do Tijane. Odlazeći od nje sam naišao na Mioljuba (njenog oca) koji mi je rekao da bi trebalo da je nagovaramo da ode na nekoliko meseci negde u Evropsku uniju. Imao je tužilački-ubedljiv ton. Kao da sam, sada, ja taj koji je kontroliše. Uostalom, evo baš sada, na kraju ovog dnevnika, kažem joj da ide. Baš da vidim koliko će da mi nedostaje.
XS
SM
MD
LG