Dostupni linkovi

logo-print

Ubistvo bez kazne


Podsetićemo vas na događaj od pre godinu dana:

Šesnaestogodišnji Nikola Kovačević preminuo je 17. marta prošle godine, od posledica povreda koje su mu u tuči, nekoliko dana ranije, naneli dvojica mladića.

Nikola je bio učenik beogradske gimnazije „Sveti Sava“. Kobnog dana, tokom velikog odmora, kupovao je sok u diskontu u ulici Vojvode Milenka. Po saopštenju policije, tu je došlo do kraće svađe između Nikole i dvojice njegovih vršnjaka, s inicijalima N. M i N. P. Oni su Kovačeviću naneli fatalne povrede glave, usled čega su mu vrlo brzo otkazali svi vitalni organi. Nakon reanimacije, održavan je u životu još tri dana, da bi potom preminuo.

Ovaj događaj izazvao je šok u javnosti. Ministar prosvete Slobodan Vuksanović išao je toliko daleko da je predložio i meru zabrane kretanja maloletnika bez pratnje roditelja posle ponoći:

„Maloletna deca, posle ponoći, bez pratnje roditelja, nemaju šta da traže ni na ulici, ni na javnim mestima.“

Osim što je naišao na burno protivljenje stručne javnosti, psihijatar Vesna Brzev-Ćurčić:

„Sve strašne stvari u gradu Beogradu se dešavaju uglavnom danju – i silovanja i ubistva i sve ostalo. Noć nije toliko strašna koliko se nama odraslima čini.“

Ministrov predlog nije zaživeo, baš kao ni rasprava o njemu. Ipak, činilo se da posle tragedije porodice Kovačević više ništa neće biti isto. To su zatražili i beogradski srednjoškolci i njihovi roditelji, koji su se 21. marta, u organizaciji vlade, okupili na protestu ispred hrama „Svetog Save“ - protestu održanom u znak sećanja na Nikolu:

„Tužna sam. Sve me ovo boli. Nama je isto drugarica iz odeljenja ubijena.“

„Moja poruka bi bila otprilike – da se više ne bijemo ni zbog čega.“

Nažalost, i ovaj događaj više je upamćen po tome što je tokom njegovog trajanja u centru Beograda nožem izboden jedan srednjoškolac – učesnik protesta. Na sreću, preživeo je.

Optuženi za ubistvo Nikole Kovačevića proveli su tri meseca u pritvoru. Sada su na slobodi, a sudski postupak skoro da nije ni počeo. Nikolin otac Pavle Kovačević tvrdi da je danas postupak u fazi u kojoj je bio dva meseca nakon tragedije. Na adresu porodice Kovačević, od strane nadležnih su stigle optužbe da vrše pritisak na sud. Tako je slučaj koji je potresao celu Srbiju postao jedan od primera nesposobnosti pravosuđa da zaštiti žrtve i pruži satisfakciju njihovim porodicama.

* * * * *

RSE: Naš gost je Pavle Kovačević, otac pokojnog Nikole Kovačevića. Gospodine Kovačeviću, kako su u sudu došli do tog zaključka da vi vršite na njih pritisak?

KOVAČEVIĆ: Ja sam odlazio u sud da se informišem, da pitam šta je, da molim da se stvar ažurira, da se pokrene. Svaki taj moj odlazak je tumačen kao pritisak na sud. Osim toga, kao pritisak na sud je tumačen i moj podnesak kojim sam ja dao nekakvo pravno shvatanje ili tumačenje tog događaja. Elementarno pravo svakog oštećenog u postupku je da se izjašnjava, da daje izjave i da šalje podneske.

RSE: Vi ste po struci pravnik.

KOVAČEVIĆ: Da, s obzirom da sam ja po struci advokat, dao sam jedno pravno mišljenje, koje nije obavezujuće ni za koga, već jednostavno moje shvatanje tog događaja.

RSE: Vaša borba za dokazivanje onoga što je pre godinu dana šokiralo javnost, traje već upravo toliko – godinu dana. Kako objasniti da se jedan takav događaj, koji je marta prošle godine izgledao kristalno jasan, tako razvukao da mi danas – marta 2006. godine – praktično skoro i da nemamo postupak?

KOVAČEVIĆ: U prvih deset dana je saslušan najveći deo svedoka i događaj je bio jasan verovatno i tada. To je bila situacija u kojoj je pravno on na neki način možda bio zaokružen. O tome ne mogu da govorim ja, to može samo sud. Ali čekao se nalaz obdukcije, koji je trajao dosta dugo – oko dva i po meseca.

RSE: Kako je uobičajeno u praksi, koliko dugo bi obično obdukcija trebala da traje?

KOVAČEVIĆ: Sama obdukcija, fizički, traje pet-šest sati, možda deset.

RSE: Zašto se onda čekalo na nalaz tako dugo? Kako je vama to objašnjeno?

KOVAČEVIĆ: Koliko sam ja shvatio, čekalo se na nalaz zato što su se radili kalupi, moždani isečci, koji su išli na nekakve kontraste, koji su morali da se suše i tako dalje, i sve je to trajalo. A onda se čekao i pismeni nalaz obducenata. Obdukciju je vršio profesor Obradović na Institutu za sudsku medicinu, sa timom obducenata.

RSE: Kako se kasnije taj predmet našao u rukama patologa Zorana Stankovića, aktuelnog ministra odbrane?

KOVAČEVIĆ: Posle toga je sud izdao naredbu za veštačenje mehanizma povređivanja, koje je radio doktor Stanković. To je usledilo posle nekih šest meseci od samog događaja.

RSE: Sve se to radilo kako b se našli konkretni, materijalni dokazi da su Nikoli nanete povrede.

KOVAČEVIĆ: Zaključak obdukcije je bio da je smrt nastala nasilno, tupom mehaničkom silom.

RSE: Zašto je to sve moralo toliko dugo da traje ukolikou celom slučaju imamo svedoke koji su videli momke koji su udarali Nikolu?

KOVAČEVIĆ: Ne znam.

RSE: Niste dobili odgovor na to pitanje?

KOVAČEVIĆ: Ne, nikada.

RSE: Kada govorimo o tužilaštvu, odnosno sudu, šta se tamo dalje događalo?

KOVAČEVIĆ: U međuvremenu smo i ja i moj opunomoćenik odlazili i molili da se stvar ubrza, da se to da na veštačenje i tako dalje, međutim s tim veštačenjem se razvlačilo. Prema izjavi veštaka, doktora Zorana Stankovića, on je 11. avgusta preuzeo predmet da bi veštačio. Posle tri meseca, rekao je da ne može da da potpuni nalaz zbog toga što nema kalupe. A prema rečima direktora Instituta, ti kalupi su uništeni.

RSE: Kako se to moglo dogoditi?

KOVAČEVIĆ: Ne znam. Sutradan, po prispeću nalaza veštaka u sud, moj opunomoćenik je doneo izjavu obducenata da su kalupi u Institutu i da su na raspolaganju sudu.

RSE: Na ovom slučaju su se promenile dve sudije. Koliko ste vi zadovoljni ponašanjem suda?

KOVAČEVIĆ: Da, promenile su se dve sudije. Prvi sudija Vesna Babšek se izuzela otprilike tada kad je stigao nalaz sudskih veštaka.

RSE: Iz kog razloga?

KOVAČEVIĆ: Ne znam. Ona je tražila izuzeće, pa ju je predsednik suda izuzeo.

RSE: Koliko sam ja informisan, ona je bila nezadovoljna time što su se mediji bavili tim slučajem.

KOVAČEVIĆ: Ne znam, to morate nju da pitate. Mediji se jesu bavili. Ali, verovatno, da se mediji nisu bavili, ne bi ni do ovde stigli.

RSE: Zašto mislite?

KOVAČEVIĆ: Zato što je to, najblaže govoreći, jedna ležernost, ako nije i nešto drugo u pozadini.

RSE: Drugi sudija je Snežana Dilparić i ovaj predmet je sada u njenim rukama. Ja sam pokušavao da je kontaktiram, međutim ona je do 3. aprila na odmoru. Portparol Okružnog suda Ivana Ramić bila je juče nedostupna, baš kao i patolog u ovom slučaju, odnosno minitar odbrane Zoran Stanković. Pitam vas i kao čoveka iz struke, kao odvokata, da li je vama iznenađenje to što ovaj slučaj toliko dugo traje?

KOVAČEVIĆ: Veliko iznenađenje. Posebno što ne mogu uopšte da utvrdim razloge za to. Mogu samo da sumnjam u nešto, ali nemam nikakve materijalne dokaze za to. A znam da su se mnogo komplikovaniji slučajevi završavali u mnogo kraćim rokovima.

RSE: Šta mislite šta je u tim slučajevima presuđivalo?

KOVAČEVIĆ: Ažurnost suda. Ovde u ovom predmetu ima vrlo malo nepoznanica. A mnogo kompleksniji predmeti su završeni za mnogo kraći period.

RSE: Ovde zaista ima vrlo malo nepoznanica. Postoje svedoci, oni koji su videli šta se dogodilo, ali su otvorena i pitanja zdravstvenog stanja Nikole, pa se pominjalo da on možda ima aneurizmu. Da li vi to doživljavate kao nečiji pokušaj da zakomplikuje celu priču?

KOVAČEVIĆ: Apsolutno to tako doživljavam, jer on nikada nije imao aneurizmu. Bio je aktivni sportista, registorvani sportista. Svake godine je imao redovan ciklus turnira, takmičenja i utakmica. Da je imao bilo kakvu zdravstvenu anomaliju, to ne bi bilo moguće. Nalaz obdukcije je izričito konstatovao da ne postoji nikakva aneurizma. Međutim, sudija Vesna Babšek daje naredbu veštaku da da nalaz o mehanizmu povređivanja i mišljenje vezano za aneurizmu.



RSE: Ovaj slučaj je privukao veliku pažnju javnosti marta 2005. godine. Pretpostavljam da nema građanina Srbije koji nije čuo šta se dogodilo. Tu je bio i veliki izliv emocija – ljudi nisu krili koliko su potrešeni zbog svega toga. Bili su zabrinuti i za sigurnost svoje dece koja svakodnevno odlaze u školu, jer je Nikola, dakle, stradao na velikom odmoru koji traje petnaestak minuta. Kako objasniti to da se jedan takav slučaj ovako sporo rešava?

KOVAČEVIĆ: Ja ne znam.

RSE: Da li ste pokušali na bilo koji način, i kao advokat, da potražite objašnjenje u sudu?

KOVAČEVIĆ: Ja sam odlazio iks puta kod sudije, iks puta odlazio kod predsednika suda, pokušavao, ljudski molio da se stvar ažurira. Nikada ništa nisam tražio protivzakonito, niti sam ikad vršio ikakvu drugu vrstu pritiska. Međutim, ne mogu da shvatim zašto to toliko traje. Imate situaciju da je, znači, veštak uzeo predmet pre šest meseci. A materijale, odnosno te kalupe je preuzeo 16. marta, znači pre neki dan. Znači šest meseci traje ta komunikacija između veštaka i Instituta, odnosno veštak šest meseci nije otišao da preuzme kalupe.

RSE: Oni koji su optuženi za ubistvo su na slobodi. To su dva i dalje maloletnika, Nikolini vršnjaci. Kako se vi osećate povodom toga?

KOVAČEVIĆ: Ja kćerki ne mogu da objasnim kako je to moguće. Deca iz škole i deca iz tog kraja, oni smatraju da je to jednostavno završena stvar, da je to tako i da je to ta kazna i da oni mogu i dalje da se ponašaju na sličan način.

RSE: Otac jednog od njih se pozivao na to da je sve to bio splet nesrećnih okolnosti.

KOVAČEVIĆ: Ne može da bude splet nesrećnih okolnosti ako je to onako kao što su meni deca pričala. Znači, Nikola je došao u taj diskont, čekao u redu za taj sok, oni su mu rekli da se skloni. On je odbio da se skloni, oni su ga udarili. On je vratio jednom od njih, nekakvim šamarom ili polušamarom. Onda se jedan uhvatio za ramena dvojici i udario ga nogom. I vrlo je lako moguće ta je to, ustvari, bio taj kobni udarac. Tako je bilo po priči dece koja su tu bila, odnosno koja su tu čekala u redu ispred tog diskonta.

RSE: Koliko ima svedoka, sa koliko dece je policija razgovarala?

KOVAČEVIĆ: Mi smo tamo dežurali i ta deca su zajedno sa nama dežurala tri dana, i u ta tri dana su oni nama u detalje to pričali. Nakon toga su usledile pretnje deci. Pretio im je neko ko je došao nekakvim automobilom i iz automobila im pretio. To smo mi prijavili policiji. Onda se događa to da su se deca u postupku povukla, odnosno uplašila su se. Što je meni potpuno razumljivo, jer se boje posledica. I onda su počele izjave da nisu ništa videli, da ne znaju i tako dalje.

RSE: Nikola je ostao upamćen u svojoj školi kao jedan od omiljenih učenika. On je trenirao vaterpolo u „Crvenoj zvezdi“. Dakle, bio je jedno dete za primer, kako to roditelji vole da kažu. Njegova prijateljica se zove Irena Slavić. Mi ćemo čuti njen maturski rad, to je pesma „Tražim te“, i ona ju je posvetila upravo Nikoli:

Senke prate me,
Sve boli i ne prestaje
I kad je leto, hladno je
I kad je dan, mračno je

Gde si sad?
Samo tišina spaja nas
U toj tišini čujem ti glas
U tom mraku vidim nas

Tražim te
Na mestima gde nestaje svet
Gde sve crno, belo je
Da li tu večno stanuješ

Tražim te
U vrtlogu sećanja nestajem
I gde god da se okrenem
Tvoj trag dotaknem

Noćas sam zvezde brojala
Od njih tvoj lik sam pravila
Trnom ruže krojila
Rekom tuge plovila

Sekunda k’o sat
I vreme leti u zaborav
Na prošlost slike sećaju
I opet kao da si tu

Tražim te
Na mestima gde nestaje svet
Gde sve crno, belo je
Da li tu večno stanuješ

Tražim te
U vrtlogu sećanja nestajem
I gde god da se okrenem
Tvoj trag dotaknem

RSE: Gospodine Kovačeviću, zašto vi mislite da ćete pravdu isterati time što ćete se obraćati medijima i što ćete više govoriti o onome što vam se dogodilo? Da li je moguće da imate više poverenja u medije nego u pravosuđe?

KOVAČEVIĆ: Pa posle godinu dana bezuspešnih pokušaja da se rad na slučaju ažurira, kao što to i zakon nalaže – to je, inače, i po zakon hitan postupak, posle iks pokušaja razgovora i sa sudijom i sa tužiljom i sa predsedikom suda, ja ne vidim više drugi način.

RSE: Koje ste godište?

KOVAČEVIĆ: Rođen sam 1956. godine.

RSE: Kada slušamo policijske izveštaje, oni se često pozivaju na to i iznose pokazatelje da je Beograd izuzetno bezbedan grad, da smo možda i na listi nekih od najbezbednijih gradova u Evropi. Mislite li da je ovo što se dogodilo Nikoli nešto što se događa bilo gde u svetu ili sadrži neke naše specifičnosti?

KOVAČEVIĆ: Nije bezbedno ako se to dešava na školskom velikom odmoru. Nije bezbedno ako se znalo, kao što je nama školski policajac rekao, da tu decu drži pod prismotrom, te učinioce, zato što smatra da školskoj deci preti opasnost od njih. Znači, on je na izvestan način njih pratio i posmatrao, jer je smatrao da od njih preti opasnost deci koju on obezbeđuje.

RSE: Koliko je teško u takvim uslovima danas odgajiti dete koje prosto ne poznaje nasilje i ne poseže za nasiljem tako lako?

KOVAČEVIĆ: Jako teško. Stalno se pitam da li sam ga pametno učio. I žena i ja smo ga vaspitavali da ima svoju ličnost i svoje dostojanstvo, i to je rezultat toga što nije hteo da se skloni. Ali ga nismo učili nikakvoj agresiji. Da je uzvratio adekvatno, možda bi bio danas živ.

RSE: Pomenuo sam činjenicu da je ta tragedija prošle godine izazvala jako puno reakcija. Kad gledate iz ove perspektive, godinu dana kasnije, mislite li da je ono što se njemu dogodilo nešto promenilo kada je u pitanju ta bezbednost mladih?

KOVAČEVIĆ: Ja ne mislim. Ne mislim prvo zbog toga što čujem reakcije dece. Reakcije dece iz okruženju su – da se zločin isplati. Da je to što su oni bili u pritvoru sve i da je to završena stvar.

RSE: Šta kaže zakon? Mislite li da je to moguće? Maksimalna kazna je pet godina, nakon izmene Krivičnog zakona.

KOVAČEVIĆ: Da. Ne znam šta da vam kažem, ne mogu da prejudiciram, ali mislim da nije moguće. Ustvari se nadam da nije moguće. Ja jedino mogu da se nadam. Ja nisam nikakav osvetnik, ja ne tražim krv nečiju, samo sam tražio istinu. Ja godinu dana tražim istinu.

RSE: Verujete li da ćete je doseći?

KOVAČEVIĆ: Možda u izvesnom procentu. Dosta je ustvari zabrljano u tom predmetu.

RSE: Mislite da se cela stvar do te mere zakomplikovala da vi više ne možete da imate poverenja u to pravosuđe gde ste, da tako kažem, i hleb jeli u svojoj karijeri.

KOVAČEVIĆ: U ovom slučaju imam velike sumnje. Svako bi ih imao posle godinu dana. Ministar je pre dvadesetak dana rekao da je četiri stotine krivičnih predmeta zastarelo. Na to se nadovezala predsednik Vrhovnog suda koja je rekla da nije četiristo nego osamsto ili šesto, više ne mogu da se setim tačne cifre. To su krivični predmeti koji su zastareli. I ovde imate opasnost od promene tretmana ako bi napunili dvadeset i jednu godinu i tako dalje.

RSE: To bi podrazumevalo da se proces otegne na četiri godine.

KOVAČEVIĆ: Već imate efekte da je u međuvremenu promenjen zakon kojim su kazne prepolovljene. Znači, otezanje je imalo smisla i postignut je nekakav efekat, ako se to htelo.

RSE: Mislite li da je Nikola danas, ipak, simbol nečega, da je njegovo ime upamćeno?

KOVAČEVIĆ: Možda simbol žrtve, nevine žrtve. Potpuno bezazlene, neagresivne žrtve. Veselog, vedrog dečaka, dobrog i plemenitog.
  • 16x9 Image

    Miloš Teodorović

    Glavni i odgovorni urednik u beogradskom dopisništvu RSE od decembra 2014. Višestruko nagrađivan za rezultate postignute u istraživačkom novinskom, radio i TV novinarstvu.

XS
SM
MD
LG