Dan je treći, mesec mart/ožujak, po horoskopu znak ribe, što je i moj znak. Sedim u prostorijama Granične policije na bečkom aerodromu! U 16:20 policajac je, proveravajući moj pasoš, na monitoru pronašao ONO! Poternica Republike Srbije za Dobrovoljačku, za koju su naši tvrdili da ju je Interpol u Lyonu stornirao. O tome nisam razmišljao u momentu kada me je policajac doveo u ove prostorije. To sam shvatio dok pratim kretnje dvojice policajaca od jednog do drugog monitora, kako pretražuju podatke i značajno se gledaju. Na početku, činilo mi se da će sve biti u redu, kao što je to bilo u novembru 2010. na aerodromu u Minhenu na mom putovanju za Berlin, na sahranu nemačke humanistice Bärbel Bohley - Lukić. Međutim, kada je kazaljka pokazala da je 17:00 sati, vreme ukrcavanja za Bolonju, shvatio sam da se radi o ozbiljnijoj stvari...
Ovde sedim već 2 sata. Miran sam, iako svestan da sam ostao nejasan Edi, tehničkom sekretaru u Udruženju „Obrazovanje gradi BiH“. Naime, Edo me nazvao oko 16:45 da proveri gde sam, zabrinut da se ne desi ono što mi se desilo. Uspeo sam mu samo reći „Javiću ti se kasnije!“. A, onda su mi oduzeli mobilni. Za ovih dva sata zvonio je najmanje 15 puta i svaki put sam znao da je kod Ede sve veći strah i neizvesnost - Što se ne javljam kada sam obećao?; Zašto ne odgovaram na pozive?... Situacija je za mene neizvesna. Ovi se ovde i dalje nešto dogovaraju, došaptavaju, mršte, caruju, nije mi teško da zaključim da misle da imaju posla sa ratnim zločincem! U više navrata tražim da mi uspostave kontakt sa Ambasadom BiH u Beču. Na kraju, policajac poziva, ali se niko ne javlja. Tražim da pozovem Edu – ne može! Mrda glavom, ne može dok ne dobije odobrenje od nekog (to razumem kroz njegovu mimiku) ...
U 19:50 uručen mi je papir na bosanskom jeziku u kome su napisana opšta uputstva o mojim pravima. Odmah sam uočio – mogu pozvati prijatelja, blisku osobu, te sam to zahtevao. Posle tridesetak minuta došla je službenica Austrian airlinesa – koja mi je pomogla da uspostavim kontakt sa Edom.
„Edo, molim te obavesti Alkalaja i Ahmetovića! Veri (ženi) kaži da smo se čuli, da je nisam mogao dobiti. Javi Ajni da obavesti one u Bolonji. Molim te nemoj širiti ovo.“ Edo prekida: „Ma Medaga već zna, javio mi se (Medaga živi u Pjaćenci, prijatelj Udruženja koji je trebao da me vidi u Bolonji) i još dvoje troje!“. Jedan kamen mi pada sa srca. Imam desnu ruku koja će sve učiniti da se u Sarajevu nešto preduzme.
A onda je počela policijska „obrada“. Fotografija en face, pa levo, te desno. Onda vožnja do policijske „laboratorije“ u krugu aerodroma, pa tu još jedno fotografisanje, kao u poslednjem broju „Gracije“ – baš sam lepo ispao na fotografiji! Pa, merenje visine, gledanje boje očiju, uzimanje otisaka prstiju na desetak načina, uzimanje brisa iz usta s leve, pa s desne strane i ponovo ... policijskim kolima do granične policije.
Četrdesetak minuta potom pojavi se Neven Kulenović, savetnik u Ambasadi BiH u Austriji koji odmah ratoborno nastupi da me treba bespogovorno pustiti. To kao da je otišlo u vetar i skoro da ga isteraše iz prostorije. „Ovo je građanin moje zemlje i ja ga moram zaštititi“, replicirao je. Neven je izvestio ministra Alkalaja da je sa mnom uspostavio kontakt.
Ubrzo zatim, evo ambasadora Harisa Hrlea. Bukvalno je uleteo u prostoriju taj borac ARBiH na početku u organu veze GŠOS (Glavni štab odbrane Sarajeva), a posle u prvim borbenim linijama na Igmanu i drugde. Veoma je uzbuđen, deluje depresivno, potišten. „Generale, šta nam to rade?“ Molim ga, bukvalno molim, da nema potrebe za takvom zabrinutošću – „Ja se osećam fantastično, hvala Vam što ste ste uključili u rešavanje ovog slučaja“. Haris me upoznaje sa merama koje je poduzeo, o ostvarenim kontaktima, o tome da je ministar Alkalaj već razgovarao sa austrijskim ministrom vanjskih poslova, koji je čak napustio prijem. O pokazanom interesu članova Predsedništva Komšića i Izetbegovića...
Klappe 423
Dolaze dvojica novih likova, kasnije sam shvatio, iz zatvorske policije. Topli, prijateljski rastanak sa ambasadorom i Nevenom „do sutra ujutru“ . Zahvaljujem na njihovoj brizi i bez srkleta idem do policijskih kola. Put na novu destinaciju traje oko pola sata. Predat sam u ruke oniskog policajca, (a bilo je poslije ponoći), koji pravi more fotografija, daje mi da popunim upitnik, na našem jeziku gde je desetak pitanja o tome da li sam suicidan, jesam li pokušavao samoubistvo ili da li sam tome naklonjen, zadržava mi tašnu i kofer i daje mi platnenu kesu sa stvarima. Kroz bezbroj hodnika, niz pedesetak stepenika dovodi me do sobe broj 423. Klappe 423!
Soba je veličine oko 15m2, 6 kreveta na sprat, jedan slobodan, a na ostalim znatiželjna probuđena lica. Iz platnene kese vadim posteljinu, razmeštam je po krevetu, penjem se na jedini slobodan, ušuškavam se i pokrivam po glavi, pozivajući san u pomoć.
Noć sam proveo u relativno mirnom snu, bolje nego mnogih noći u Sarajevu. Ne znam zašto, ali uopšte nisam razmišljao o tome šta će se dešavati narednih dana. Držim se činjenice da će istina i pravda biti te koje će odlučiti o mojoj sudbini...
Oko sedam sati, 04. marta budi me oštar zvuk metalnih vrata, a policajac zove na kupanje. U kupatilu su već njih sedmorica, goli kao od majke rođeni. Naravno moj pimpek je najmanji, posebno otkako mi je oktobra 2009. dr. Aganović operisao prostatu! Sam se sebi smejem .... Razumeo sam policajca kada mi je rekao - doktor! Detaljan pregled - pritisak 160/80, šećer 14,1 (nikada ovako visok), težina 90 kg; daje mi Lopril za pritisak i kaže: “Dijeta!“ U sobi gde su i dalje veoma znatiželjni čeka me pola okrajka crnog hleba (nikada crnjeg nisam video!) . To je verovatno način da smanjim šećer u krvi! Baš sam zločest...
Vode me u prizemlje gde me ponovno slikaju kao što me je slikao Irfan Redžović za Graciju! Dozvoljavaju mi da iz kofera i tašne uzmem ono što mi je neophodno, daju mi potvrdu za ostavljene stvari (ne daju mi mobitel!). Jedan mladi čovek, kaže da je Beograđanin, radi u magacinu, daje mi, (shvatam da nije obavezan), čarape, donji veš, „Da li Vam treba džemper?“ (Nisam ga uzeo) i eto me ponovno u zatvorskoj sobi gde sam smešten.
... Brijem se, kad na vratima policajka strogog pogleda i stava. Rukom me poziva da je sledim. Prolazimo hodnicima između kojih su željezne rešetke, silazimo stepenicama ni broja im nisam zapamtio. „Gde me vodiš“, mislim se, ali sam potpuno miran. Smešta me u manju prostoriju (1,5m x1,5 m) sa tri fotelje. Čekam, a ne znam ni šta ni koga! Kad eto ti gospodina ambasadora, sa još trojicom saradnika: Asim Penava, Ante Zubac, Mithad Durak.
„Kako ste spavali?“; „Kako se osećate?“; „Da li ste sami u sobi?“; „Da li vam treba nešto?“ - pljušte pitanja. Naravno, pozitivno odgovaram jer zaista mi ništa ne treba. Šalim se, pričam viceve, pa i onaj – Kaže Mujo Sulji: Znaš li da sutra Dodik dolazi u Sarajevo? Pa šta, nisam ti ja Gavrilo Princip!
Jak kao zemljica Bosna
Grad je u groznici – zaključujem iz onoga što se moji gosti utrkuju da ispucaju. Na Sarajevo-x.com tri hiljade javljanja; ljudi pred Austrijskom ambasadom! Naviru emocije, unutrašnje suze; ne dopuštam im da izadju vani. Kažem da to nije način rešenja problema – postoje državni organi da reše ovaj slučaj. Kažu da Ganić zamera što nisu preduzete mere posle njegovog iskustva. Arnaut Damir iz Australije nudi pomoć, engleski sudija koji je vodio proces za Dobrovoljačku nudi pomoć. Gospodinu ambasadoru preporučujem da razgovara sa tužiocem Barašinom ...
Opet uzimam „stvar“ u svoje ruke, pričam viceve, šalim se, želim da ih uverim da sam jak kao zemljica Bosna. „Svaka vam čast generale!“ – reče Ante. Odoše uveravajući me da će sve biti u redu. Idu do tužioca da mu uruče neki dokazni materijal. Poželih im sreću (!) a ja se ponovno nađoh u sobi ...
Na obližnjoj katedrali otkucalo je tri četvrti, znači sada je 09:45. Juče u ovo vreme nas petero u Udruženju „Obrazovanje gradi BiH“ analizirali smo mesečni plan rada i utvrđivali zadatke za mart 2011. Safija, Mersiha, Meho, Edo i ja radimo to svakog meseca. Sada, ubeđen sam, zabrinuti za moju sudbinu, kuju plan kako da mi se pomogne. Govorili su mi mnogo puta da ne izazivam sudbinu. Ne mislim da je tvrdoglavost kvalitet, ali to ne mogu kontrolisati.
Pomalo se upoznajem sa starosediocima. Jedan je Slovak, drugi Rumun, dvojica Bugara, jedan crnac, ne znam odakle je. Komentarišu kako je veoma loše stanje u Sofiji, jedan od Rumuna tvrdi da je još gore u Bukureštu. Interesuje ih ko sam? Penzioner, uzvraćam. A što ste ovde (to se razumem sa Slovakom)? „Ne znam, putovao za Bolonju, pa me „zadržali“... Pred jedanaest sati pojavila se na vratima policajka koja mi je na francuskom rekla da pokupim sve svoje stvari i posle ručka idem – negde. Gde, zbog čega – ne mogu da nagađam! Za ručak nam dele raviole i čorbu od sočiva. Sedim za stolom sa petoricom, a crnac jede za stolicom. Njega nisu primili za sto! Ne verujem u rasizam, a tu je preda mnom u najružnijem obliku... Ko to i gde govori o ljudskim pravima? To je samo obična floskula i ništa više. Kakva osećanja to u sebi nose ovaj Slovak, Rumun i Bugarin, a države su im u Evropskoj uniji...
Pobediće istina i pravda
Negde je oko podneva, preseljen sam u novu prostoriju. Pitam se - zbog čega? Ali i ne pitam se – svejedno mi je. U ovoj prostoriji sa oko 10 m2 sada smo nas trojica – Poljak i jedan Nigerijac. Eno ga nešto pevuši. Uključen je TV, ima, mislim 8 kanala, naravno samo na nemačkom jeziku. Raspremio sam stvari, prilegao da se odmorim ...
Opet bučno otvaranje vrata. Vode me do sutkinje Istražnog suda. Istražni razgovor. Tražim advokata, branioca. Prevodilica je Milica Stojanović, - „majke mu odakle Srba na sve strane Planete?“, pitam se. Dobio sam zapisnik iz koga saznajem da ću biti u istražnom pritvoru do 14. marta do kada će tužilac donijeti odluku – oslobađajuća presuda ili sudski postupak po zahtevu tužilaštva Republike Srbije. Nadam se da će moji, naši, imati dovoljno dokumenata da ospore zahtev srpskog tužilaštva. InšAllah, kako se to često upotrebljava u dnevnom rečniku Bošnjaka... Nosim potpisani zapisnik razgovora sa austrijskom sutkinjom u kome piše da sam je zamolio da pogleda peti ili šesti nastavak BBC serije „Raspad Jugoslavije“. Možda će joj to dati ideju za pozitivnu odluku! Nadati se. Svi oko mene u životu govore – nada umire poslednja!
Potpuno smiren posle tridesetominutnog razgovora sa sutkinjom, družim se sa DANI-ma. I, gle čuda, uz mnoge tekstove nailazim i na onaj „Šta ako Berlin ne uspije“, kojeg potpisuje ambasador Haris Hrle. Zanimljiv je jedan od njegovih zaključaka: „Oni koji namjeravaju naškoditi BiH, iznutra ili izvana, teže uništavanju univerzalnih načela koja su se u BiH realizirala u neponovljivom susretu različitih religija, susretu iz kojega je rođena jedinstvena kultura, bosanskohercegovačka suština i njen duh“.
Evo još jednog poziva (oko 15:00) za hod kroz hodnike i penjanje uz stepenice. Ali, prostoriju već poznajem, napamet. Evo, meni drage osobe, Harisa ambasadora, (1963.), vršnjak mojih Želimira i Vladimira. I dalje je veoma napet i zabrinut. Prva rečenica mu bi – „Grad i Kanton Sarajevo su doneli odluku da plate najboljeg advokata da Vas brani! Sve naslovnice u novinama su posvećene vama“!
„A Dodik?“, pitam šeretski. „Trebalo je da davno bude uhapšen!", prenosi mi Dodikovu izjavu. Gle, seljaka, mislim, kakav je to papak, a nosi Karadžićev orden za odbranu RS!
Haris u jednom dahu prepričava šta se dešava u Sarajevu – od prezagrejanih internet linija do protesta pred Austrijskom ambasadom u gradu. Komentarišem da je to nepotrebno, da Vlada Austrije ništa sa tim nema. Rade po međunarodnim zakonima – to što se naše institucije nisu pobrinule da se poternice Republike Srbije neutrališu u Interpolu u Lyonu zaista nije problem Austrije. Pokazuje mi ambasador pismo iz Haga iz 2003. gde se navodi „da za Divjaka nema odgovornosti za Dobrovoljačku ulicu“.
Hrle i dalje veoma napeto, uzbuđeno priča šta je sve do sada uradio – poslali smo na stotine dokumenata tužilaštvu Austrije. Naravno, prenosi mi ljutnju Komšić Željka što sam ovo uradio „Stalno sam mu govorio da nikuda ne ide!“
Ambasador i ja dogovorili smo se da posredstvom medija prenesu moju poruku građanima: „Izvinjavam se što sam prijatelje, porodicu i građane doveo u stanje straha i neizvesnosti za moju budućnost. Organi Austrije rade svoj posao na profesionalan način. Istina i pravda pobediće i u ovom slučaju...“
Šahovski meč
Popričali smo i o drugim stvarima – onim koje su prošle, ovim sadašnjim i onim budućim. U mnogim stvarima smo saglasni pa i u činjenici da Dodikov arogantan stav prema BiH nema adekvatnog partnera i odgovor. Ono što se Dodiku snilo to se i obistinilo. Zamolio sam Harisa Hrlea da mi pozdravi suprugu Veru i sestru Nadu i prenese im da budu mirne i da će sve biti u najboljem redu.
Prijatno me je iznenadio što mi je uručio špil karata „Kolibri –PATIENCE“ od austrijske novinarke Livie Klingl. Ovu energičnu, kuražnu, inteligentnu, i Bosni posvećenu Austrijanku, upoznao sam još pre 19 godina, kada je redovno izveštavala o ratnim zbivanjima, posebno u Sarajevu. U četiri godine rata, preko 15 puta izveštavala je sa najopasnijih položaja u gradu. Izveštavanje za Der Standard, a posle za Kurier nastavila je i posle Dejtona. Pre tri godine zvala me je telefonom kada je uhvaćen Karadžić, pitajući me za mišljenje o tom događaju! Eto, šale radi, sada može intervjuisati Dodika i (srbijanskog) ministra (Ivicu) Dačića šta misle o mom pritvaranju!? Inače, prema Harisovim rečima, Livia se, preko svojih prijatelja, uključila u akciju da se što pre reši „moj slučaj“! Hvala joj ... Haris mi preporučuje „da se bavim gimnastikom i da u dobroj formi dođem u Sarajevo.“ „ Ja ću Vas, kad Vas puste, kolima ambasade lično odvesti u Sarajevo“, obećao je mlađahni Hrle.
Evo me ponovno među dvojicom dobro isfrustriranih četrdesetogodišnjaka Poljakom i Nigerijcem. Poljak je počesto u posebnom raspoloženju (lupa, viče, mumlja). Razumeo sam ga da je uhvaćen sa kokainom koji je progutao (verovatno u nekoj zaštitnoj kesici) i da su ga otkrili na rentgenu! To isto kaže za Nigerijca. Baš imam dobro društvo.
... Za večeru (17:30) dobijamo kolut krvavice i okrajak crnog hleba. Poljak mi nudi puter, zahvaljujem, pokazujem na napuhani stomak, grimasom objašnjavam da hoću da oslabim! ... Njih dvojica netremice prate TV program, ja dovršavam čitanje DANA, to sam već uradio sa Slobodnom Bosnom i vodim ovaj zatvorski dnevnik ...
Evo mi, u 19:30 pismo koje mi je uruči policajac uz potpis, od istražne sutkinje, koja me je kontaktirala prepodne! Na nemačkom je. Ipak, po ciframa (arapskim, a ne nemačkim, hahaha!), shvatio sam da me Srbija optužuje za 11 osoba ubijenih, 2. i 3. maja 1992. godine i da će me pod istragom držati do 18.marta. U dopisu sam uočio da se pominje i potvrda iz Haga iz 2003. da za mene nema odgovornosti. Eto, sledi šahovski meč između tužioca austrijske Republike i mog branioca (ne znam još ko je), ko će kojom varijantom doći u matnu poziciju! Uveren sam u istinu i pravdu. Ne da snosim bilo kakvu odgovornost za listu u Dobrovoljačkoj, već da sam situaciju smirivao. To zna celo pučanstvo, osim Dodikovog, u Bosni i Hercegovini i Evropi, i to zahvaljujući između ostalog i BBC seriji „Propast Jugoslavije“ i istorijskom „Ne pucaj!“
*U 2. nastavku Dnevnika Jovana Divjaka možete pročitati koliko komada kruha dobijaju zatvorenici u bečkom zatvoru, šta čita penzionisani general Armije RBiH, na koga misli dok otvara pasijans, zašto je život lijep, kako planira do prvog dana proljeća već biti u Sarajevu, te kakve veze s tim imaju sapuni u plastičnoj kutiji.
Osmog marta je oslobođen, ali je gotovo pet mjeseci čekao na konačnu odluku suda u Beču koji je odlučivao o zahtjevu Srbije. RSE objavljuje dnevničke zapise Jovana Divjaka tokom tih dugih pet mjeseci.
29. jula na sarajevskom aerodromu Divjaka su pored porodice, dočekali, prijatelji i stipendisti njegove fonadcije "Obrazovanje gradi BiH", koji su bili i glavni organizatori slavlja u sarajevskom Domu mladih. OVDJE možete pročitati kako je Sarajevo dočekalo Divjaka.
Sve nastavke Bečkog dnevnika Jovana Divjaka možete pročitati ovdje.
Divjak je rođen 1937. godine u Beogradu i uoči rata u BiH je bio pukovnik JNA. Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH i postavljen je za zamjenika komandanta i na toj poziciji ostaje i nakon formiranja Armije BiH.
RSE je nedavno zaključio objavljivanje Divjakovih ratnih dnevnika. Odlomke iz neobjavljene knjige “Ne pucaj!” možete pročitati OVDJE.
Divjak je među najomiljenijim komandantima Armije BiH i braniteljima Sarajeva i BiH. Nakon penzionisanja 1998. godine, postaje aktivan u nevladinom sektoru i javnom životu i vodi Udruženje Obrazovanje gradi BiH. Sve su to razlozi zbog kojih je njegovo zatočeništvo u Austriji uznemirilo ne baš nemoćno civilno društvo u cijeloj regiji, da bi se glasovima za njegovo oslobađanje pridružili i francuski intelektualci.
Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti.
Intervju Sabine Čabaravdić sa generalom Divjakom možete pročitati OVDJE.
Ovde sedim već 2 sata. Miran sam, iako svestan da sam ostao nejasan Edi, tehničkom sekretaru u Udruženju „Obrazovanje gradi BiH“. Naime, Edo me nazvao oko 16:45 da proveri gde sam, zabrinut da se ne desi ono što mi se desilo. Uspeo sam mu samo reći „Javiću ti se kasnije!“. A, onda su mi oduzeli mobilni. Za ovih dva sata zvonio je najmanje 15 puta i svaki put sam znao da je kod Ede sve veći strah i neizvesnost - Što se ne javljam kada sam obećao?; Zašto ne odgovaram na pozive?... Situacija je za mene neizvesna. Ovi se ovde i dalje nešto dogovaraju, došaptavaju, mršte, caruju, nije mi teško da zaključim da misle da imaju posla sa ratnim zločincem! U više navrata tražim da mi uspostave kontakt sa Ambasadom BiH u Beču. Na kraju, policajac poziva, ali se niko ne javlja. Tražim da pozovem Edu – ne može! Mrda glavom, ne može dok ne dobije odobrenje od nekog (to razumem kroz njegovu mimiku) ...
U 19:50 uručen mi je papir na bosanskom jeziku u kome su napisana opšta uputstva o mojim pravima. Odmah sam uočio – mogu pozvati prijatelja, blisku osobu, te sam to zahtevao. Posle tridesetak minuta došla je službenica Austrian airlinesa – koja mi je pomogla da uspostavim kontakt sa Edom.
„Edo, molim te obavesti Alkalaja i Ahmetovića! Veri (ženi) kaži da smo se čuli, da je nisam mogao dobiti. Javi Ajni da obavesti one u Bolonji. Molim te nemoj širiti ovo.“ Edo prekida: „Ma Medaga već zna, javio mi se (Medaga živi u Pjaćenci, prijatelj Udruženja koji je trebao da me vidi u Bolonji) i još dvoje troje!“. Jedan kamen mi pada sa srca. Imam desnu ruku koja će sve učiniti da se u Sarajevu nešto preduzme.
A onda je počela policijska „obrada“. Fotografija en face, pa levo, te desno. Onda vožnja do policijske „laboratorije“ u krugu aerodroma, pa tu još jedno fotografisanje, kao u poslednjem broju „Gracije“ – baš sam lepo ispao na fotografiji! Pa, merenje visine, gledanje boje očiju, uzimanje otisaka prstiju na desetak načina, uzimanje brisa iz usta s leve, pa s desne strane i ponovo ... policijskim kolima do granične policije.
Četrdesetak minuta potom pojavi se Neven Kulenović, savetnik u Ambasadi BiH u Austriji koji odmah ratoborno nastupi da me treba bespogovorno pustiti. To kao da je otišlo u vetar i skoro da ga isteraše iz prostorije. „Ovo je građanin moje zemlje i ja ga moram zaštititi“, replicirao je. Neven je izvestio ministra Alkalaja da je sa mnom uspostavio kontakt.
Ubrzo zatim, evo ambasadora Harisa Hrlea. Bukvalno je uleteo u prostoriju taj borac ARBiH na početku u organu veze GŠOS (Glavni štab odbrane Sarajeva), a posle u prvim borbenim linijama na Igmanu i drugde. Veoma je uzbuđen, deluje depresivno, potišten. „Generale, šta nam to rade?“ Molim ga, bukvalno molim, da nema potrebe za takvom zabrinutošću – „Ja se osećam fantastično, hvala Vam što ste ste uključili u rešavanje ovog slučaja“. Haris me upoznaje sa merama koje je poduzeo, o ostvarenim kontaktima, o tome da je ministar Alkalaj već razgovarao sa austrijskim ministrom vanjskih poslova, koji je čak napustio prijem. O pokazanom interesu članova Predsedništva Komšića i Izetbegovića...
Klappe 423
Dolaze dvojica novih likova, kasnije sam shvatio, iz zatvorske policije. Topli, prijateljski rastanak sa ambasadorom i Nevenom „do sutra ujutru“ . Zahvaljujem na njihovoj brizi i bez srkleta idem do policijskih kola. Put na novu destinaciju traje oko pola sata. Predat sam u ruke oniskog policajca, (a bilo je poslije ponoći), koji pravi more fotografija, daje mi da popunim upitnik, na našem jeziku gde je desetak pitanja o tome da li sam suicidan, jesam li pokušavao samoubistvo ili da li sam tome naklonjen, zadržava mi tašnu i kofer i daje mi platnenu kesu sa stvarima. Kroz bezbroj hodnika, niz pedesetak stepenika dovodi me do sobe broj 423. Klappe 423!
Soba je veličine oko 15m2, 6 kreveta na sprat, jedan slobodan, a na ostalim znatiželjna probuđena lica. Iz platnene kese vadim posteljinu, razmeštam je po krevetu, penjem se na jedini slobodan, ušuškavam se i pokrivam po glavi, pozivajući san u pomoć.
Noć sam proveo u relativno mirnom snu, bolje nego mnogih noći u Sarajevu. Ne znam zašto, ali uopšte nisam razmišljao o tome šta će se dešavati narednih dana. Držim se činjenice da će istina i pravda biti te koje će odlučiti o mojoj sudbini...
Oko sedam sati, 04. marta budi me oštar zvuk metalnih vrata, a policajac zove na kupanje. U kupatilu su već njih sedmorica, goli kao od majke rođeni. Naravno moj pimpek je najmanji, posebno otkako mi je oktobra 2009. dr. Aganović operisao prostatu! Sam se sebi smejem .... Razumeo sam policajca kada mi je rekao - doktor! Detaljan pregled - pritisak 160/80, šećer 14,1 (nikada ovako visok), težina 90 kg; daje mi Lopril za pritisak i kaže: “Dijeta!“ U sobi gde su i dalje veoma znatiželjni čeka me pola okrajka crnog hleba (nikada crnjeg nisam video!) . To je verovatno način da smanjim šećer u krvi! Baš sam zločest...
Vode me u prizemlje gde me ponovno slikaju kao što me je slikao Irfan Redžović za Graciju! Dozvoljavaju mi da iz kofera i tašne uzmem ono što mi je neophodno, daju mi potvrdu za ostavljene stvari (ne daju mi mobitel!). Jedan mladi čovek, kaže da je Beograđanin, radi u magacinu, daje mi, (shvatam da nije obavezan), čarape, donji veš, „Da li Vam treba džemper?“ (Nisam ga uzeo) i eto me ponovno u zatvorskoj sobi gde sam smešten.
... Brijem se, kad na vratima policajka strogog pogleda i stava. Rukom me poziva da je sledim. Prolazimo hodnicima između kojih su željezne rešetke, silazimo stepenicama ni broja im nisam zapamtio. „Gde me vodiš“, mislim se, ali sam potpuno miran. Smešta me u manju prostoriju (1,5m x1,5 m) sa tri fotelje. Čekam, a ne znam ni šta ni koga! Kad eto ti gospodina ambasadora, sa još trojicom saradnika: Asim Penava, Ante Zubac, Mithad Durak.
„Kako ste spavali?“; „Kako se osećate?“; „Da li ste sami u sobi?“; „Da li vam treba nešto?“ - pljušte pitanja. Naravno, pozitivno odgovaram jer zaista mi ništa ne treba. Šalim se, pričam viceve, pa i onaj – Kaže Mujo Sulji: Znaš li da sutra Dodik dolazi u Sarajevo? Pa šta, nisam ti ja Gavrilo Princip!
Jak kao zemljica Bosna
Grad je u groznici – zaključujem iz onoga što se moji gosti utrkuju da ispucaju. Na Sarajevo-x.com tri hiljade javljanja; ljudi pred Austrijskom ambasadom! Naviru emocije, unutrašnje suze; ne dopuštam im da izadju vani. Kažem da to nije način rešenja problema – postoje državni organi da reše ovaj slučaj. Kažu da Ganić zamera što nisu preduzete mere posle njegovog iskustva. Arnaut Damir iz Australije nudi pomoć, engleski sudija koji je vodio proces za Dobrovoljačku nudi pomoć. Gospodinu ambasadoru preporučujem da razgovara sa tužiocem Barašinom ...
Opet uzimam „stvar“ u svoje ruke, pričam viceve, šalim se, želim da ih uverim da sam jak kao zemljica Bosna. „Svaka vam čast generale!“ – reče Ante. Odoše uveravajući me da će sve biti u redu. Idu do tužioca da mu uruče neki dokazni materijal. Poželih im sreću (!) a ja se ponovno nađoh u sobi ...
Na obližnjoj katedrali otkucalo je tri četvrti, znači sada je 09:45. Juče u ovo vreme nas petero u Udruženju „Obrazovanje gradi BiH“ analizirali smo mesečni plan rada i utvrđivali zadatke za mart 2011. Safija, Mersiha, Meho, Edo i ja radimo to svakog meseca. Sada, ubeđen sam, zabrinuti za moju sudbinu, kuju plan kako da mi se pomogne. Govorili su mi mnogo puta da ne izazivam sudbinu. Ne mislim da je tvrdoglavost kvalitet, ali to ne mogu kontrolisati.
Pomalo se upoznajem sa starosediocima. Jedan je Slovak, drugi Rumun, dvojica Bugara, jedan crnac, ne znam odakle je. Komentarišu kako je veoma loše stanje u Sofiji, jedan od Rumuna tvrdi da je još gore u Bukureštu. Interesuje ih ko sam? Penzioner, uzvraćam. A što ste ovde (to se razumem sa Slovakom)? „Ne znam, putovao za Bolonju, pa me „zadržali“... Pred jedanaest sati pojavila se na vratima policajka koja mi je na francuskom rekla da pokupim sve svoje stvari i posle ručka idem – negde. Gde, zbog čega – ne mogu da nagađam! Za ručak nam dele raviole i čorbu od sočiva. Sedim za stolom sa petoricom, a crnac jede za stolicom. Njega nisu primili za sto! Ne verujem u rasizam, a tu je preda mnom u najružnijem obliku... Ko to i gde govori o ljudskim pravima? To je samo obična floskula i ništa više. Kakva osećanja to u sebi nose ovaj Slovak, Rumun i Bugarin, a države su im u Evropskoj uniji...
Pobediće istina i pravda
Negde je oko podneva, preseljen sam u novu prostoriju. Pitam se - zbog čega? Ali i ne pitam se – svejedno mi je. U ovoj prostoriji sa oko 10 m2 sada smo nas trojica – Poljak i jedan Nigerijac. Eno ga nešto pevuši. Uključen je TV, ima, mislim 8 kanala, naravno samo na nemačkom jeziku. Raspremio sam stvari, prilegao da se odmorim ...
Opet bučno otvaranje vrata. Vode me do sutkinje Istražnog suda. Istražni razgovor. Tražim advokata, branioca. Prevodilica je Milica Stojanović, - „majke mu odakle Srba na sve strane Planete?“, pitam se. Dobio sam zapisnik iz koga saznajem da ću biti u istražnom pritvoru do 14. marta do kada će tužilac donijeti odluku – oslobađajuća presuda ili sudski postupak po zahtevu tužilaštva Republike Srbije. Nadam se da će moji, naši, imati dovoljno dokumenata da ospore zahtev srpskog tužilaštva. InšAllah, kako se to često upotrebljava u dnevnom rečniku Bošnjaka... Nosim potpisani zapisnik razgovora sa austrijskom sutkinjom u kome piše da sam je zamolio da pogleda peti ili šesti nastavak BBC serije „Raspad Jugoslavije“. Možda će joj to dati ideju za pozitivnu odluku! Nadati se. Svi oko mene u životu govore – nada umire poslednja!
Potpuno smiren posle tridesetominutnog razgovora sa sutkinjom, družim se sa DANI-ma. I, gle čuda, uz mnoge tekstove nailazim i na onaj „Šta ako Berlin ne uspije“, kojeg potpisuje ambasador Haris Hrle. Zanimljiv je jedan od njegovih zaključaka: „Oni koji namjeravaju naškoditi BiH, iznutra ili izvana, teže uništavanju univerzalnih načela koja su se u BiH realizirala u neponovljivom susretu različitih religija, susretu iz kojega je rođena jedinstvena kultura, bosanskohercegovačka suština i njen duh“.
Evo još jednog poziva (oko 15:00) za hod kroz hodnike i penjanje uz stepenice. Ali, prostoriju već poznajem, napamet. Evo, meni drage osobe, Harisa ambasadora, (1963.), vršnjak mojih Želimira i Vladimira. I dalje je veoma napet i zabrinut. Prva rečenica mu bi – „Grad i Kanton Sarajevo su doneli odluku da plate najboljeg advokata da Vas brani! Sve naslovnice u novinama su posvećene vama“!
„A Dodik?“, pitam šeretski. „Trebalo je da davno bude uhapšen!", prenosi mi Dodikovu izjavu. Gle, seljaka, mislim, kakav je to papak, a nosi Karadžićev orden za odbranu RS!
Haris u jednom dahu prepričava šta se dešava u Sarajevu – od prezagrejanih internet linija do protesta pred Austrijskom ambasadom u gradu. Komentarišem da je to nepotrebno, da Vlada Austrije ništa sa tim nema. Rade po međunarodnim zakonima – to što se naše institucije nisu pobrinule da se poternice Republike Srbije neutrališu u Interpolu u Lyonu zaista nije problem Austrije. Pokazuje mi ambasador pismo iz Haga iz 2003. gde se navodi „da za Divjaka nema odgovornosti za Dobrovoljačku ulicu“.
Hrle i dalje veoma napeto, uzbuđeno priča šta je sve do sada uradio – poslali smo na stotine dokumenata tužilaštvu Austrije. Naravno, prenosi mi ljutnju Komšić Željka što sam ovo uradio „Stalno sam mu govorio da nikuda ne ide!“
Ambasador i ja dogovorili smo se da posredstvom medija prenesu moju poruku građanima: „Izvinjavam se što sam prijatelje, porodicu i građane doveo u stanje straha i neizvesnosti za moju budućnost. Organi Austrije rade svoj posao na profesionalan način. Istina i pravda pobediće i u ovom slučaju...“
Šahovski meč
Popričali smo i o drugim stvarima – onim koje su prošle, ovim sadašnjim i onim budućim. U mnogim stvarima smo saglasni pa i u činjenici da Dodikov arogantan stav prema BiH nema adekvatnog partnera i odgovor. Ono što se Dodiku snilo to se i obistinilo. Zamolio sam Harisa Hrlea da mi pozdravi suprugu Veru i sestru Nadu i prenese im da budu mirne i da će sve biti u najboljem redu.
Prijatno me je iznenadio što mi je uručio špil karata „Kolibri –PATIENCE“ od austrijske novinarke Livie Klingl. Ovu energičnu, kuražnu, inteligentnu, i Bosni posvećenu Austrijanku, upoznao sam još pre 19 godina, kada je redovno izveštavala o ratnim zbivanjima, posebno u Sarajevu. U četiri godine rata, preko 15 puta izveštavala je sa najopasnijih položaja u gradu. Izveštavanje za Der Standard, a posle za Kurier nastavila je i posle Dejtona. Pre tri godine zvala me je telefonom kada je uhvaćen Karadžić, pitajući me za mišljenje o tom događaju! Eto, šale radi, sada može intervjuisati Dodika i (srbijanskog) ministra (Ivicu) Dačića šta misle o mom pritvaranju!? Inače, prema Harisovim rečima, Livia se, preko svojih prijatelja, uključila u akciju da se što pre reši „moj slučaj“! Hvala joj ... Haris mi preporučuje „da se bavim gimnastikom i da u dobroj formi dođem u Sarajevo.“ „ Ja ću Vas, kad Vas puste, kolima ambasade lično odvesti u Sarajevo“, obećao je mlađahni Hrle.
Evo me ponovno među dvojicom dobro isfrustriranih četrdesetogodišnjaka Poljakom i Nigerijcem. Poljak je počesto u posebnom raspoloženju (lupa, viče, mumlja). Razumeo sam ga da je uhvaćen sa kokainom koji je progutao (verovatno u nekoj zaštitnoj kesici) i da su ga otkrili na rentgenu! To isto kaže za Nigerijca. Baš imam dobro društvo.
... Za večeru (17:30) dobijamo kolut krvavice i okrajak crnog hleba. Poljak mi nudi puter, zahvaljujem, pokazujem na napuhani stomak, grimasom objašnjavam da hoću da oslabim! ... Njih dvojica netremice prate TV program, ja dovršavam čitanje DANA, to sam već uradio sa Slobodnom Bosnom i vodim ovaj zatvorski dnevnik ...
Evo mi, u 19:30 pismo koje mi je uruči policajac uz potpis, od istražne sutkinje, koja me je kontaktirala prepodne! Na nemačkom je. Ipak, po ciframa (arapskim, a ne nemačkim, hahaha!), shvatio sam da me Srbija optužuje za 11 osoba ubijenih, 2. i 3. maja 1992. godine i da će me pod istragom držati do 18.marta. U dopisu sam uočio da se pominje i potvrda iz Haga iz 2003. da za mene nema odgovornosti. Eto, sledi šahovski meč između tužioca austrijske Republike i mog branioca (ne znam još ko je), ko će kojom varijantom doći u matnu poziciju! Uveren sam u istinu i pravdu. Ne da snosim bilo kakvu odgovornost za listu u Dobrovoljačkoj, već da sam situaciju smirivao. To zna celo pučanstvo, osim Dodikovog, u Bosni i Hercegovini i Evropi, i to zahvaljujući između ostalog i BBC seriji „Propast Jugoslavije“ i istorijskom „Ne pucaj!“
*U 2. nastavku Dnevnika Jovana Divjaka možete pročitati koliko komada kruha dobijaju zatvorenici u bečkom zatvoru, šta čita penzionisani general Armije RBiH, na koga misli dok otvara pasijans, zašto je život lijep, kako planira do prvog dana proljeća već biti u Sarajevu, te kakve veze s tim imaju sapuni u plastičnoj kutiji.
O Jovanu Divjaku
Jovan Divjak je uhapšen 3. marta u Beču po potjernici iz Srbije za slučaj "Dobrovoljačka ulica".Osmog marta je oslobođen, ali je gotovo pet mjeseci čekao na konačnu odluku suda u Beču koji je odlučivao o zahtjevu Srbije. RSE objavljuje dnevničke zapise Jovana Divjaka tokom tih dugih pet mjeseci.
29. jula na sarajevskom aerodromu Divjaka su pored porodice, dočekali, prijatelji i stipendisti njegove fonadcije "Obrazovanje gradi BiH", koji su bili i glavni organizatori slavlja u sarajevskom Domu mladih. OVDJE možete pročitati kako je Sarajevo dočekalo Divjaka.
Sve nastavke Bečkog dnevnika Jovana Divjaka možete pročitati ovdje.
Divjak je rođen 1937. godine u Beogradu i uoči rata u BiH je bio pukovnik JNA. Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH i postavljen je za zamjenika komandanta i na toj poziciji ostaje i nakon formiranja Armije BiH.
RSE je nedavno zaključio objavljivanje Divjakovih ratnih dnevnika. Odlomke iz neobjavljene knjige “Ne pucaj!” možete pročitati OVDJE.
Divjak je među najomiljenijim komandantima Armije BiH i braniteljima Sarajeva i BiH. Nakon penzionisanja 1998. godine, postaje aktivan u nevladinom sektoru i javnom životu i vodi Udruženje Obrazovanje gradi BiH. Sve su to razlozi zbog kojih je njegovo zatočeništvo u Austriji uznemirilo ne baš nemoćno civilno društvo u cijeloj regiji, da bi se glasovima za njegovo oslobađanje pridružili i francuski intelektualci.
Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti.
Intervju Sabine Čabaravdić sa generalom Divjakom možete pročitati OVDJE.
