Dostupni linkovi

logo-print

Žrtva seksualnog zlostavljanja u ratu: Godine tišine i nemoći


Ilustrativna fotografija

Ilustrativna fotografija

Smrt je mnogo lakša nego živeti posle takve tragedije, a o tome nikada s nikim ne razgovarati, kaže Jeta (pravo ime izmenjeno - Jeta na albanskom znači život), žrtva seksualnog zlostavljanja tokom konflikta na Kosovu.

Jeta je u pedesetim godinama. Deluje starije, umorno, bez nade. Šapuće dok govori.
Ona, i njene tri ćerke, najmlađa od 13 godina starosti, silovane su septembra 1998. godine u regionu Drenice.

Kao i obično, većinu svog vremena je provodila u kuhinji, spremajući hranu za svoju višečlanu porodicu, staru majku, decu i unuke. Tako je i tog dana u planu imala da ispeče 17 vekni hleba.

Međutim, srpski tenkovi su već ušli u selo i većina žena sa decom su se spremala da napuste svoje kuće. Jetin suprug i stariji sin, kaže, krili su se po šumama.
Ipak, Jeta je mislila da njoj i njenim ukućanima neće ništa da se desi jer se radilo o ženama i deci. Ali, kada je videla tenk isped svoje kuća i čula kuknjavu, shvatila je da je možda pogrešila.

„Skočili su sa tenka u dvorište. Ušli su unutra, sa automatima. Pamtim da ih je bilo petoro, naoružanih. Ušli su jedan za drugim. I sećam se da su odmah stavili crne maske. Rekla sam ćerkama da dođu pored mene. Okupili smo se svi zajedno, i onda su nam rekli da odemo u podrum. Tu se i desila tragedija. Najmlađa ćerka je imala 13 godina“, kaže Jeta plačućim glasom.

Jeta o tome nikada nikome ništa nije rekla. Skupovima Centra za rehabilitaciju žrtava torture se pridružila 2013. godine, a ovo je prvi put da svoju priču iznese u javnost.

„Tu (u podrumu) se desilo sve ono najgore. Maltretirali su nas, udarali, zlostavljali. Nikada nisam izgubila svest. Čula sam šta se dešavalo. Ali u neko vreme sam prestala da razmišljam o sebi. Osećala sam se kao drvo. Samo sam čekala da vidim šta će nam se desiti. Da li ćemo umreti? Ustati? Da li će nas ubiti? Od smrti se nisam bojala. Čak sam više volela da nam se to desi. Starija je tražila da je ubiju. 'Ubijte nas, nemojte nas ostaviti žive', vikala je. Ona je sa psihičkim traumama i dan danas, i leči se. Drugoj ćerki su s mesta izvadili levu ruku. Govorila sam im tada da ćute, da budu tihe... Nisam znala kako da im otklonim strah“, navodi Jeta, s prekrštenim rukama na glavi, ostajući bez vazduha.

To je trajalo nekoliko sati, i kada se smračilo, maskirani su otišli, dodaje ona.

U večernjim satima stigao je svekar njene kćerke i kada je saznao šta im se desio rekao je:

„O ovome nikome ni reč. Ovo je veća tragedija od ubistva. Ovo mora ovde da ostane zakopano“.

Tako je i bilo. Odvedene su doktoru u susednom selu, a potom su bile u izbeglištvu na Kosovu.

Jeta svome suprugu o tragediji nikada ništa nije rekla. Nije smela. Znao je samo da su jednom bile zarobljene od Srba, i to je bio izgovor na plašljivo i traumatično ponašanje njenih ćerki.

„Čovek koji ti kaže 'kada bi te ikada neki Srbin pipnuo, oči bih ti izvadio, uši bi ti isekao i napustio'... kako o tome s njim razgovarati?“, pita se Jeta.

„Više bih volela da su me ubili, nego što sam to preživela. Ne osećamo zadovoljstvo života. Kad ti znaš šta ti se desilo, a tvoj suprug ne zna to o tebi, on ne može da zna za tebe šta ti se desilo, onda nisi u stanju da pred njim išta izraziš, i onda se nikada ne osećas dobro. I da su najlepši trenuci u pitanju, ti si u najgoroj poziciji. A to je ono najgore što se nama desilo“, kaže Jeta.

S obzirom da kaže da joj se najgore u životu desilo te 1998. godine, tokom bombardovanja i masovnog premeštanja žena i dece iz sela u selo, kaže da je ojačala, i tako je okolini davala snagu.

„Videla sam šta se meni desilo, da sam sama nešto teško preživela. Imala sam traumu, i nisam htela da to druge žene dožive. Nisam mogla da kukam. Straha nije bilo. Govorila sam im da se ne plaše smrti. Htela sam da budu dobro svi. Zauzela sam stav da moramo ići napred i nikako ne gledati iza“, kaže ona.

Jeta je samo jedna od velikog broja žena koje svojim muževima nisu ispričale šta se dogodilo tokom rata na Kosovu. U Centru za rehabilitaciju žrtava torture kažu da 80 posto seksualno zlostavljanih žena sa kojima oni sarađuju, nikada svojoj porodici nisu otkrili šta im se desilo.

Jetin dolazak u Prištinu na razgovor, mužu je obrazložila potrebom zdravstvene kontrole njene kćerke, koja je rođena bolesna, a istovremeno je i ratni veteran, jer je tokom granatiranja povredila ruku.

Ona ipak kaže da joj je tokom rata bilo lakše nego u periodu posle rata, kada je bila pod stalnim strahom da se o tragediji ne pročuje. Ovdašnje društvo, kaže, smatra da je to sramota za porodicu.

Skupština Kosova je inače u martu ove godine, posle 15 godina, odlučila da kategoriju silovanih osoba tokom rata na Kosovu uvrsti u zakon o statusu i pravima palih boraca, invalida, veterana, pripadnika OVK i civilnih žrtava rata i njihovih porodica. Ovim se reguliše status i prava silovanih osoba, kao i penzija u iznosu od 300 eura.

Da bi Jeta tako nešto ostvarila, kaže da mora da izmisli razlog tog prihoda. Novac joj je neophodan jer žive od invalidske penzije njene kćerke. Sada, posle 15 godina da kaže suprugu šta se desilo navodi da ne dolazi u obzir. Ali i pored toga, poručuje svim muškarcima da razgovaraju sa svojim suprugama ukoliko i malo sumnjaju da je moglo nešto da im se desi tokom rata. Da bi one mogle da nastave da žive.

„Sve bih dala kada bi muževi razgovarali sa svojim ženama koje su bile u rukama neprijatelja... Ako ja ništa od ovoga ne dobijem, možda će drugi. Ako sam je u gubitku, ne želim da i drugi budi u takvoj situaciji. Potrebna nam je društvena i državna podrška. Podizanje svesti kod muškaraca. Kada se to desi, onda ćemo i mi biti u miru“, poručuje Jeta.
  • 16x9 Image

    Amra Zejneli

    (1986) Rođena u Mitrovici. Diplomirala žurnalistiku i studije Evropske unije na Univerzitetu Floride u SAD. Novinarstvom se počela baviti 2001. godine. Radi na kosovskom javnom servisu, RTK, kao odgovorni urednik radijskog programa za zajednice, a kosovskom dopisništvu RSE-a pridružila se maja 2010.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG