Danas je u 96-oj godini preminuo Erik Hobsbaum (Eric Hobsbawm), koga mnogi smatraju najvećim savremenim svetskim istoričarem. Rođen je u Aleksandriji 1917. godine, a obrazovao se u Austriji, Nemačkoj i Engleskoj.
Hobsbaum je bio član Britanske akademije i Američke akademije umetnosti i nauke, strani član Japanske akademije, kao i nosilac počasnih doktorata na univerzitetima nekoliko zemalja.
Do penzionisanja je predavao na Koledžu Birkbek Londonskog univerziteta, a potom na Novoj školi za naučna istraživanja u Njujorku.
Objavio je mnoštvo knjiga, među kojima su: Primitivni pobunjenici: istraživanja starih oblika socijalnih pokreta u XIX i XX veku (1959), Doba revolucije: Evropa od 1789. do 1848. (1962), Radnik: studije iz istorije rada (1964), Banditi (1969), Revolucionari (1973), Doba kapitala: 1848-1875. (1975), Radnici: svet rada (1985), Doba imperije: 1875-1914. (1987), Nacije i nacionalizam posle 1780: program, mit, realnost (1990), Odjek Marseljeze: osvrt na Francusku revoluciju posle dva veka (1990), Doba ekstrema: Istorija kratkog dvadesetog veka (1994), O istoriji (1997), Neobični ljudi: otpor, pobuna i džez (1998), Zanimljiva vremena: jedan život u dvadesetom veku (autobiografija, 2002), Globalizacija, demokratija i terorizam (2007).
Uveren da „istoričari ne bi trebalo da pišu samo za druge istoričare“, on se u većini radova obraća „svim onim čitaocima koji žele da razumeju svet koji ih okružuje i veruju da će im istorija otvoriti put ka tom cilju“. On je pisao, kako ističe Milan Subotić, za „idealnog čitaoca“ koga opisuje kao obrazovanog građanina čija zainteresovanost za
prošlost ne počiva samo na radoznalosti, već i na želji da se „razume kako i zašto je svet postao ovakav kakav je danas, te kuda on ide“.
Odbacujući danas uticajnu (postmodernističku) „dekonstrukciju“ istoriografskog narativa kojom se on svodi na puku „priču“ (fiction), Hobsbaum je u svojim knjigama uporno reafirmisao uverenje o mogućnosti racionalnog, objektivnog saznanja prošlosti, te iz njega izvedenu tezu o „korisnosti istorije za život“.Veran tradicionalnom „prosvetiteljskom projektu racionalnosti“, Hobsbaum upozorava da njegovo napuštanje vodi pretvaranju istorije u materijal za stvaranje i održavanje identitetskih i političkih mitova, a istoričare svodi na ulogu proizvođaèa maka za heroinske zavisnike.
On je isticao da „istorija prestaje da bude od koristi baš u trenutku kada nam je najpotrebnija“.
Hobsbaumova privrženost marksističkoj teorijskoj tradiciji i njegova pripadnost Komunističkoj partiji izazivali su sporove tokom Hladnog rata, a pogotovo u godinama nakon sloma „realnog socijalizma“. On je i dalje nepokolebljivo potencirao da je “san o Oktobarskoj revoluciji je još uvek negde u meni’”.
On nije u „demokratskim revolucijama“ video obećavajući „novi početak“.
Usred demokratske euforije 1991. godine, Hobsbaum je upozoravao:
„Problemi savremenog sveta neće zahtevati samo bolje društvo od onog koje je postojalo u prošlosti već, kako su to socijalisti uvek smatrali, drugaèčju vrstu društva. Ne samo jedno društvo koje bi bilo u stanju da spase čovečanstvo od sistema proizvodnje koji se oteo njegovoj kontroli, već društvo u kome će ljudi moći da žive
živote dostojne ljudskih bićaa – ne samo u komforu, već zajedno i u dostojanstvu. Zato je socijalizam još na dnevnom redu, stopedeset godina nakon Marksovog i Engelsovog Manifesta“. On priznaje da je grešio, ali “izazivam svakoga da pročita moje delo i pokaže kako su te greške uticale na njega. Napisao bih iste knjige bez obzira na moja lična mišljenja i uverenja”.
Dela Erika Hobsbauma prevedena su na sve veće svetske jezike i imala su ogroman uticaj na generacije istoričara u poslednjih pola veka.
Hobsbaum je bio član Britanske akademije i Američke akademije umetnosti i nauke, strani član Japanske akademije, kao i nosilac počasnih doktorata na univerzitetima nekoliko zemalja.
Do penzionisanja je predavao na Koledžu Birkbek Londonskog univerziteta, a potom na Novoj školi za naučna istraživanja u Njujorku.
Objavio je mnoštvo knjiga, među kojima su: Primitivni pobunjenici: istraživanja starih oblika socijalnih pokreta u XIX i XX veku (1959), Doba revolucije: Evropa od 1789. do 1848. (1962), Radnik: studije iz istorije rada (1964), Banditi (1969), Revolucionari (1973), Doba kapitala: 1848-1875. (1975), Radnici: svet rada (1985), Doba imperije: 1875-1914. (1987), Nacije i nacionalizam posle 1780: program, mit, realnost (1990), Odjek Marseljeze: osvrt na Francusku revoluciju posle dva veka (1990), Doba ekstrema: Istorija kratkog dvadesetog veka (1994), O istoriji (1997), Neobični ljudi: otpor, pobuna i džez (1998), Zanimljiva vremena: jedan život u dvadesetom veku (autobiografija, 2002), Globalizacija, demokratija i terorizam (2007).
Uveren da „istoričari ne bi trebalo da pišu samo za druge istoričare“, on se u većini radova obraća „svim onim čitaocima koji žele da razumeju svet koji ih okružuje i veruju da će im istorija otvoriti put ka tom cilju“. On je pisao, kako ističe Milan Subotić, za „idealnog čitaoca“ koga opisuje kao obrazovanog građanina čija zainteresovanost za
prošlost ne počiva samo na radoznalosti, već i na želji da se „razume kako i zašto je svet postao ovakav kakav je danas, te kuda on ide“.
Odbacujući danas uticajnu (postmodernističku) „dekonstrukciju“ istoriografskog narativa kojom se on svodi na puku „priču“ (fiction), Hobsbaum je u svojim knjigama uporno reafirmisao uverenje o mogućnosti racionalnog, objektivnog saznanja prošlosti, te iz njega izvedenu tezu o „korisnosti istorije za život“.Veran tradicionalnom „prosvetiteljskom projektu racionalnosti“, Hobsbaum upozorava da njegovo napuštanje vodi pretvaranju istorije u materijal za stvaranje i održavanje identitetskih i političkih mitova, a istoričare svodi na ulogu proizvođaèa maka za heroinske zavisnike.
On je isticao da „istorija prestaje da bude od koristi baš u trenutku kada nam je najpotrebnija“.
Hobsbaumova privrženost marksističkoj teorijskoj tradiciji i njegova pripadnost Komunističkoj partiji izazivali su sporove tokom Hladnog rata, a pogotovo u godinama nakon sloma „realnog socijalizma“. On je i dalje nepokolebljivo potencirao da je “san o Oktobarskoj revoluciji je još uvek negde u meni’”.
On nije u „demokratskim revolucijama“ video obećavajući „novi početak“.
Usred demokratske euforije 1991. godine, Hobsbaum je upozoravao:
„Problemi savremenog sveta neće zahtevati samo bolje društvo od onog koje je postojalo u prošlosti već, kako su to socijalisti uvek smatrali, drugaèčju vrstu društva. Ne samo jedno društvo koje bi bilo u stanju da spase čovečanstvo od sistema proizvodnje koji se oteo njegovoj kontroli, već društvo u kome će ljudi moći da žive
živote dostojne ljudskih bićaa – ne samo u komforu, već zajedno i u dostojanstvu. Zato je socijalizam još na dnevnom redu, stopedeset godina nakon Marksovog i Engelsovog Manifesta“. On priznaje da je grešio, ali “izazivam svakoga da pročita moje delo i pokaže kako su te greške uticale na njega. Napisao bih iste knjige bez obzira na moja lična mišljenja i uverenja”.
Dela Erika Hobsbauma prevedena su na sve veće svetske jezike i imala su ogroman uticaj na generacije istoričara u poslednjih pola veka.
