Dnevnik za RSE vodio Veljo Samolov, novinar iz Beograda.
Subota, 7. mart 2009.
Ovo je 425. dan od kako sam dobio novo srce u Mejo klinici, u Ročesteru, Minesota... Prošlo je više od godinu dana od transplantacije, a niko u mojoj okolini ne prestaje da govori o čudu - na godišnjoj kontroli, pre mesec dana, lekar je na stalno nova pitanja o tome šta smem, a šta ne - rekao - možete sada šta hocete, vi ste zdrav čovek... I svi smo odahnuli - i Branka i Miloš i Marija i Gašsa, rodbina, svi naši prijatelji... Moguće je da ranije nisam zapažao, ali poslednjih meseci u čitavom regionu ima sve više informacija o transplantacijama organa svih vrsta. U gotovo svim transplant-centrima nekadašnje Jugoslavije, u prvi plan se ističu uspesi u presađivanju bubrega, ponegde, kao u Rijeci, uspešni su i u presađivanju jetre, ponegde kože, očiju, dok pluća, a pogotovo srce - retko ko i pominje, a zajedničko svim centrima - jeste stalni manjak donora i organa. Neki centri, kao Ljubljana, Zagreb, Rijeka, već su u sastavu Evrotransplant sistema i problem rešavaju nešto brže i lakše nego drugi. Ogroman korak u spoznaji da je dobro biti donor organa, učinio je pokojni papa Jovan Pavle II, koji je jasno rekao da je greh sahraniti bogatstvo koje može drugom čoveku da spasi život...
I baš ovih dana, u toku je neverovatan javni spor u Srbiji - pacijent tvrdi da mu je hirurg, tokom operacije koja nema veze sa tranplantacijom, ukrao - bubreg! Odmah se oglasio hirurg, kaže - ja sam mu spasao život, priča o krađi bubrega je izmišljena! Pacijent, opet, tvrdi - pre operacije sam imao oba bubrega, sada imam samo jedan - gde je drugi? I dodaje - na snimku u drugoj klinici - jednog bubrega nema, pa nema...Onda je sam ministar
zatražio dodatno snimanje da se najzad utvrdi šta je sa spornim bubregom - ima li ga ili ne! Na još jednom snimanju, koje je trajalo ukupno sedam sati - bubreg je snimljen, ali je najavljena i dodatna, inostrana ekpertiza...
U neuređenim zemljama sve je moguće - i svima se može i nikome se ne može verovati - ljudi suvereno tvrde da je crno - belo, a da belo ima crnu boju.
Kako u ovoj zemlji, u kojoj niko nikome ne veruje i u kojoj je sve sve moguće, promovisati donorstvo? Znate šta mi je rekao jedan prijatelj - dao bih, naravno, ali neću, oni će to dati nekom svom kao i sve drugo. E, pa ne dam im još i to!
Nedelja, 8. mart 2009.
Mesecima već, mediji u Srbiji objavljuju tekstove o navodno, organizovanom uzimanju organa nestalih Srba tokom ratnih sukoba na Kosovu pre deset godina - Specijalno tužilastvo u Beogradu tvrdi da ima i dokaze o monstruoznom činu, najavljuje opsežnu istragu, traži saradnju istražilaca u Albaniji, gde su te ilegalne otimačine organa obavljane, pominju se i imena nekih hirurga sa Kosova i iz Albanije, ali i zemalja iz kojih su u to vreme kupovali organe za transplantaciju...
I taman kada pomisliš da više nema dovoljno prljavštine kojom bi se još zagadio opšti prostor, stiže brzi demanti - identičnu tvrdnju o otimanju organa od nestalih, ali sada Albanaca, iznose neki mediji na albanskom jeziku i dodaju da su Srbi organizovali ilegalnu trgovinu, kupci i korisnici tih organa najčešce su bili Rusi...
Istina ili laž? Verovati ili ne? Nastavak rata drugim sredstvima?
Ma, zovite to kako hoćete, tek, u tom bolesnom nadmetanju - pobednika nema, a gubitnika na svim stranama je koliko hoćeš... I opet pitanje - kako promovisati donorstvo, kad su mediji puni ovakvih tekstova. Umesto da donorstvo postane simbol darovanja života, što jeste, kod nas je simbol smrti i prevara. Ipak, ne verujem da će to prevagnuti...
Ponedeljak, 9. mart 2009.
Osamnaest godina kasnije, ovog 9.marta, opet je Vuk Drašković na Trgu Republike u Beogradu... Naravno, ovde već odavno nema one energije koja je izvela stotine hiljada građana na proteste protiv Miloševica. 18 godina posle - i dalje se u javnosti vrte iste priče o tome - kuda ide i gde je mesto Srbije - u Evropi, na Istoku ili drugde. Ako pitanja shvatate kao kviz, evo male pomoći - na ovdašnju političku elitu i dalje presudan uticaj imaju i dosadašnji nacionalisti - pobednici - oni iz Akademije nauka, iz crkve, oni - toliko zaljubljeni u opanak i blato, a ni novac, ma kakve čistoće, nije im mrzak...
Eh, gde je Miladin Životić, antiratni filozof, koji je još teških, ratnih devedesetih rekao - "borim se da kultura kojoj pripadam, bude što je moguće više univerzalno ljudska, a to mogu samo ako imam otvoren odnos prema kulturama drugih naroda - dakle - ne tragam na silu za razlikama u težnji da se što više razlikujemo i odvojimo kako bismo mogli da živimo..."
Utorak, 10. mart 2009.
Možda bi, pak, za nešto bolje razumevanje stanja Srbije danas, bilo korisno i dobro pogledati dnevne novine... Evo nekih naslova - "Svaka treća firma je nelikvidna", "čak 85.000 preduzeća nema ni dinara na računu", "Samo u Beogradu 100.000 porodica ne plaća stanarinu i komunalije", "Svaki treći radnik radi na crno", "Proizvođač šporeta na drvo i ugalj pokrenuo akciju - staro za novo, uz popust od 20 odsto", "Premijer Cvetković - neće biti gladnih"...
A o dubokoj zagledanosti u sopstveno dvorište, evo ilustracije - u TV prenosu fudbalske utakmice najboljih klubova Italije i Engleske, komentator je među igračima na terenu uporno prepoznavao Nigerijce, Irce, Bugare, Velšane, Srbe, Brazilce, Portugalce, Nemce, Holanđane... Jedino ga je zabrinjavao Drogba, čovek je iz Obale slonovače... Kako njega nazvati? Obaloslonovač? Zašto da ne!
Sreda, 11. mart 2009.
Godišnjica smrti Slobodana Miloševića, njegovi nereferomisani socijalisti, sada koalicioni partneri demokrata u vlasti, mogu biti zadovoljni, vratili su se.
Četvrtak, 12. mart 2009.
Šesta godišnjica ubistva Zorana Đinđica, čoveka koji je, sopstvenom energijom probudio nadu. Sada, kada ga nema, šest godina posle, vreme u kome živimo bi moglo da se definiše u samo tri reči - šest godina kašnjenja...
Simbolične su i tri kolone koje, svaka za sebe, stižu na njegov grob. Njegovi naslednici ništa nisu shvatili...
Petak, 13. mart 2009.
Danas snimam dnevnik za Radio slobodna Evropa, baš u vreme kada moja omiljena Republika i moj omiljeni Nebojša Popov beleže 20 godina izlaženja novine protiv straha, nasilja i mržnje, a za građansko samooslobađanje. Pogađate - nisu profitabilni. Tukli su se protiv Miloševića kada je trebalo, zagovaraju razumevanje razlika, insistiraju na poštovanju demokratske procedure, pokušavaju razumom da odrede kretanje društva u tranziciji. Mesečnik koji je davno stekao ime ne registrovanjem događaja, već aktivnim učešćem u demokratskim promenama, muku muči od broja do broja, ali uporni su, izlaze... Srecan rođendan, Republiko...
Subota, 7. mart 2009.
Ovo je 425. dan od kako sam dobio novo srce u Mejo klinici, u Ročesteru, Minesota... Prošlo je više od godinu dana od transplantacije, a niko u mojoj okolini ne prestaje da govori o čudu - na godišnjoj kontroli, pre mesec dana, lekar je na stalno nova pitanja o tome šta smem, a šta ne - rekao - možete sada šta hocete, vi ste zdrav čovek... I svi smo odahnuli - i Branka i Miloš i Marija i Gašsa, rodbina, svi naši prijatelji... Moguće je da ranije nisam zapažao, ali poslednjih meseci u čitavom regionu ima sve više informacija o transplantacijama organa svih vrsta. U gotovo svim transplant-centrima nekadašnje Jugoslavije, u prvi plan se ističu uspesi u presađivanju bubrega, ponegde, kao u Rijeci, uspešni su i u presađivanju jetre, ponegde kože, očiju, dok pluća, a pogotovo srce - retko ko i pominje, a zajedničko svim centrima - jeste stalni manjak donora i organa. Neki centri, kao Ljubljana, Zagreb, Rijeka, već su u sastavu Evrotransplant sistema i problem rešavaju nešto brže i lakše nego drugi. Ogroman korak u spoznaji da je dobro biti donor organa, učinio je pokojni papa Jovan Pavle II, koji je jasno rekao da je greh sahraniti bogatstvo koje može drugom čoveku da spasi život...
I baš ovih dana, u toku je neverovatan javni spor u Srbiji - pacijent tvrdi da mu je hirurg, tokom operacije koja nema veze sa tranplantacijom, ukrao - bubreg! Odmah se oglasio hirurg, kaže - ja sam mu spasao život, priča o krađi bubrega je izmišljena! Pacijent, opet, tvrdi - pre operacije sam imao oba bubrega, sada imam samo jedan - gde je drugi? I dodaje - na snimku u drugoj klinici - jednog bubrega nema, pa nema...Onda je sam ministar
zatražio dodatno snimanje da se najzad utvrdi šta je sa spornim bubregom - ima li ga ili ne! Na još jednom snimanju, koje je trajalo ukupno sedam sati - bubreg je snimljen, ali je najavljena i dodatna, inostrana ekpertiza...
Kako u ovoj zemlji, u kojoj niko nikome ne veruje i u kojoj je sve sve moguće, promovisati donorstvo? Znate šta mi je rekao jedan prijatelj - dao bih, naravno, ali neću, oni će to dati nekom svom kao i sve drugo. E, pa ne dam im još i to!
Kako u ovoj zemlji, u kojoj niko nikome ne veruje i u kojoj je sve sve moguće, promovisati donorstvo? Znate šta mi je rekao jedan prijatelj - dao bih, naravno, ali neću, oni će to dati nekom svom kao i sve drugo. E, pa ne dam im još i to!
Nedelja, 8. mart 2009.
Mesecima već, mediji u Srbiji objavljuju tekstove o navodno, organizovanom uzimanju organa nestalih Srba tokom ratnih sukoba na Kosovu pre deset godina - Specijalno tužilastvo u Beogradu tvrdi da ima i dokaze o monstruoznom činu, najavljuje opsežnu istragu, traži saradnju istražilaca u Albaniji, gde su te ilegalne otimačine organa obavljane, pominju se i imena nekih hirurga sa Kosova i iz Albanije, ali i zemalja iz kojih su u to vreme kupovali organe za transplantaciju...
I taman kada pomisliš da više nema dovoljno prljavštine kojom bi se još zagadio opšti prostor, stiže brzi demanti - identičnu tvrdnju o otimanju organa od nestalih, ali sada Albanaca, iznose neki mediji na albanskom jeziku i dodaju da su Srbi organizovali ilegalnu trgovinu, kupci i korisnici tih organa najčešce su bili Rusi...
Istina ili laž? Verovati ili ne? Nastavak rata drugim sredstvima?
Ma, zovite to kako hoćete, tek, u tom bolesnom nadmetanju - pobednika nema, a gubitnika na svim stranama je koliko hoćeš...
Ma, zovite to kako hoćete, tek, u tom bolesnom nadmetanju - pobednika nema, a gubitnika na svim stranama je koliko hoćeš... I opet pitanje - kako promovisati donorstvo, kad su mediji puni ovakvih tekstova. Umesto da donorstvo postane simbol darovanja života, što jeste, kod nas je simbol smrti i prevara. Ipak, ne verujem da će to prevagnuti...
Ponedeljak, 9. mart 2009.
Osamnaest godina kasnije, ovog 9.marta, opet je Vuk Drašković na Trgu Republike u Beogradu... Naravno, ovde već odavno nema one energije koja je izvela stotine hiljada građana na proteste protiv Miloševica. 18 godina posle - i dalje se u javnosti vrte iste priče o tome - kuda ide i gde je mesto Srbije - u Evropi, na Istoku ili drugde. Ako pitanja shvatate kao kviz, evo male pomoći - na ovdašnju političku elitu i dalje presudan uticaj imaju i dosadašnji nacionalisti - pobednici - oni iz Akademije nauka, iz crkve, oni - toliko zaljubljeni u opanak i blato, a ni novac, ma kakve čistoće, nije im mrzak...
Eh, gde je Miladin Životić, antiratni filozof, koji je još teških, ratnih devedesetih rekao - "borim se da kultura kojoj pripadam, bude što je moguće više univerzalno ljudska, a to mogu samo ako imam otvoren odnos prema kulturama drugih naroda - dakle - ne tragam na silu za razlikama u težnji da se što više razlikujemo i odvojimo kako bismo mogli da živimo..."
Utorak, 10. mart 2009.
Možda bi, pak, za nešto bolje razumevanje stanja Srbije danas, bilo korisno i dobro pogledati dnevne novine... Evo nekih naslova - "Svaka treća firma je nelikvidna", "čak 85.000 preduzeća nema ni dinara na računu", "Samo u Beogradu 100.000 porodica ne plaća stanarinu i komunalije", "Svaki treći radnik radi na crno", "Proizvođač šporeta na drvo i ugalj pokrenuo akciju - staro za novo, uz popust od 20 odsto", "Premijer Cvetković - neće biti gladnih"...
A o dubokoj zagledanosti u sopstveno dvorište, evo ilustracije - u TV prenosu fudbalske utakmice najboljih klubova Italije i Engleske, komentator je među igračima na terenu uporno prepoznavao Nigerijce, Irce, Bugare, Velšane, Srbe, Brazilce, Portugalce, Nemce, Holanđane... Jedino ga je zabrinjavao Drogba, čovek je iz Obale slonovače... Kako njega nazvati? Obaloslonovač? Zašto da ne!
Sreda, 11. mart 2009.
Godišnjica smrti Slobodana Miloševića, njegovi nereferomisani socijalisti, sada koalicioni partneri demokrata u vlasti, mogu biti zadovoljni, vratili su se.
Četvrtak, 12. mart 2009.
Šesta godišnjica ubistva Zorana Đinđica, čoveka koji je, sopstvenom energijom probudio nadu. Sada, kada ga nema, šest godina posle, vreme u kome živimo bi moglo da se definiše u samo tri reči - šest godina kašnjenja...
Simbolične su i tri kolone koje, svaka za sebe, stižu na njegov grob. Njegovi naslednici ništa nisu shvatili...
Petak, 13. mart 2009.
Danas snimam dnevnik za Radio slobodna Evropa, baš u vreme kada moja omiljena Republika i moj omiljeni Nebojša Popov beleže 20 godina izlaženja novine protiv straha, nasilja i mržnje, a za građansko samooslobađanje. Pogađate - nisu profitabilni. Tukli su se protiv Miloševića kada je trebalo, zagovaraju razumevanje razlika, insistiraju na poštovanju demokratske procedure, pokušavaju razumom da odrede kretanje društva u tranziciji. Mesečnik koji je davno stekao ime ne registrovanjem događaja, već aktivnim učešćem u demokratskim promenama, muku muči od broja do broja, ali uporni su, izlaze... Srecan rođendan, Republiko...
