Galerija Kulturnog centra Beograda postala je u utorak privremeno boravište za umetnike Marinu Marković i Borisa Šribara koji će do 17. januara u njemu, u okviru izložbe „Kritičari su izabrali“, izraditi niz instalacija sa temom položaja umetnika u današnjem društvu.
Na koji način se vrednuje umetnički rad u zemlji čija je Vlada iz budžeta izdvojila manje od 0,5 odsto sredstava za finansiranje kulture i šta u takvim okolnostima može da učini umetnik, neke su od tačaka koje dvojac Marković-Šribar nastoje da osvetle tokom devetodnevnog stanovanja u gradskoj kulturnoj instituciji.
Za to vreme umetnički par neće moći da napušta prostor koji će biti zatvoren i za posetioce. Predmet umetničke obrade biće, kako najavljuju umetnici, sve što se nalazi u galeriji: od čaše za vodu do kreveta u kojem Markovićeva i Šribar spavaju, a na koji način je ovaj inventar upotrebljen publika će moći da pogleda od 17. do 23. januara, kada će galerija KCB otvoriti svoja vrata javnosti.
Prema rečima Borisa Šribara, umetnici su zatražili neku vrstu „azila“ od Kulturnog centra Beograda, u nameri da prikažu egzistencijalnu poziciju umetnika. Zašto su o ovoje temi rešili da progovore unutar zatvorenog prostora galerije, a ne na nekom vidljivijem mestu, Šribar ovako objašnjava:
„Cela stvar je prosto ironična. Mislim da je ovo efikasniji i bolji način – ući u jednu značajnu instituciju koja je vezana za kulturu i postaviti to pitanje iznutra iz pozicije klasičnog izlagača“, objašnjava Šribar.
„Šta to znači biti samostalni umetnik, šta je njemu pruženo od strane društva? Od čega umetnik živi? Da li živi od vazduha i ljubavi ili su i njemu potrebna enka materijalna sredstva? To nam je bio cilj da predočimo“, dodaje ovaj umetnik.
Tokom više od četiri decenije, koliko se održava, izložba “Kritičari su izabrali” otvarala je prostor Likovne galerije KCB za brojne umetnike, a od 2001. godine je, u koncepcijskom smislu, modifikovana u autorsku izložbu laureata nagrade “Lazar Trifunović”, prestižnog priznanja za likovnu kritiku i kritičko pisanje o savremenoj umetničkoj sceni, koje se od 1992. dodeljuje u organizaciji KCB-a.
Kustos izložbe i dobitnik ove nagrade za 2010. godinu Nikola Dedić ističe da je umetnički postupak Marine Marković i Borisa Šribara vrsta snažnog političkog gesta unutar aktuelenog ideološkog konteksta.
„Ono što je važno za ovaj rad je to što on nastupa u vrlo specifičnom političkom trenutku u Srbiji, u uslovima kada recimo imamo donošenje novog budžeta u kojem imamo najmanji budžet namenjen za kulturu u istoriji Srbije. Ovaj rad problematizuje upravo to odsustvo kako specifične kulturne politike i kulturne strategije kad je u pitanju savremena umetnost, tako i odsustvo bilo kakve javne ili medijske sfere koja bi se ticala savremene umetnosti“, ističe Dedić.
Može li se u takvim okolnostima rešenje tražiti u umetničkom azilu, po uzoru na urbane artističke komune, slične onim koje su odavno nikle u evropskim gradovima poput Berlina? Boris Šribar smatra da može.
„SoHo i Čelsi u Njujorku su se razvili na taj način – od industrijskih delova do današnjih fancy krajeva. Država može da ima ozbiljan benefit ulaganjem u kulturu. To je ono na šta mi, između ostalog, želimo da skrenemo pažnju traženjem azila. Naravno da to nije pravi pandan političkom azilu, već jedna ironična situacija kroz koju to želimo da objasnimo“, zaključuje Šribar.
Na koji način se vrednuje umetnički rad u zemlji čija je Vlada iz budžeta izdvojila manje od 0,5 odsto sredstava za finansiranje kulture i šta u takvim okolnostima može da učini umetnik, neke su od tačaka koje dvojac Marković-Šribar nastoje da osvetle tokom devetodnevnog stanovanja u gradskoj kulturnoj instituciji.
Za to vreme umetnički par neće moći da napušta prostor koji će biti zatvoren i za posetioce. Predmet umetničke obrade biće, kako najavljuju umetnici, sve što se nalazi u galeriji: od čaše za vodu do kreveta u kojem Markovićeva i Šribar spavaju, a na koji način je ovaj inventar upotrebljen publika će moći da pogleda od 17. do 23. januara, kada će galerija KCB otvoriti svoja vrata javnosti.
Prema rečima Borisa Šribara, umetnici su zatražili neku vrstu „azila“ od Kulturnog centra Beograda, u nameri da prikažu egzistencijalnu poziciju umetnika. Zašto su o ovoje temi rešili da progovore unutar zatvorenog prostora galerije, a ne na nekom vidljivijem mestu, Šribar ovako objašnjava:
„Cela stvar je prosto ironična. Mislim da je ovo efikasniji i bolji način – ući u jednu značajnu instituciju koja je vezana za kulturu i postaviti to pitanje iznutra iz pozicije klasičnog izlagača“, objašnjava Šribar.
„Šta to znači biti samostalni umetnik, šta je njemu pruženo od strane društva? Od čega umetnik živi? Da li živi od vazduha i ljubavi ili su i njemu potrebna enka materijalna sredstva? To nam je bio cilj da predočimo“, dodaje ovaj umetnik.
Tokom više od četiri decenije, koliko se održava, izložba “Kritičari su izabrali” otvarala je prostor Likovne galerije KCB za brojne umetnike, a od 2001. godine je, u koncepcijskom smislu, modifikovana u autorsku izložbu laureata nagrade “Lazar Trifunović”, prestižnog priznanja za likovnu kritiku i kritičko pisanje o savremenoj umetničkoj sceni, koje se od 1992. dodeljuje u organizaciji KCB-a.
Kustos izložbe i dobitnik ove nagrade za 2010. godinu Nikola Dedić ističe da je umetnički postupak Marine Marković i Borisa Šribara vrsta snažnog političkog gesta unutar aktuelenog ideološkog konteksta.
„Ono što je važno za ovaj rad je to što on nastupa u vrlo specifičnom političkom trenutku u Srbiji, u uslovima kada recimo imamo donošenje novog budžeta u kojem imamo najmanji budžet namenjen za kulturu u istoriji Srbije. Ovaj rad problematizuje upravo to odsustvo kako specifične kulturne politike i kulturne strategije kad je u pitanju savremena umetnost, tako i odsustvo bilo kakve javne ili medijske sfere koja bi se ticala savremene umetnosti“, ističe Dedić.
Može li se u takvim okolnostima rešenje tražiti u umetničkom azilu, po uzoru na urbane artističke komune, slične onim koje su odavno nikle u evropskim gradovima poput Berlina? Boris Šribar smatra da može.
„SoHo i Čelsi u Njujorku su se razvili na taj način – od industrijskih delova do današnjih fancy krajeva. Država može da ima ozbiljan benefit ulaganjem u kulturu. To je ono na šta mi, između ostalog, želimo da skrenemo pažnju traženjem azila. Naravno da to nije pravi pandan političkom azilu, već jedna ironična situacija kroz koju to želimo da objasnimo“, zaključuje Šribar.
