Film o odrastanju i sazrevanju u Srbiji, prikazanim kroz zbivanja i odnose učenika odeljenja jedne beogradske gimnazije, okosnica je ostvarenja „Pored mene“, trećeg po redu reditelja Stevana Filipovića. Kao i u svoja dva prethodna filma „Šejtanov ratnik“ i „Šišanje“ i ovde se Filipović bavi generacijom koju je pogodilo sve, od dominantnih nacionalističkih klišea (koji je često vode u ekstremizam i isključivost) pa do informaciono-tehnološke revolucije. U razgovoru za RSE Filipović govori koga je zapravo imao na umu radeći na ovom filmu:
Filipović: Mislim da je „Pored mene“, neka vrsta preseka, u stvari film o svim generacijama - sadašnjim generacijama srednjoškolaca i svim onim generacijama koje su napravile uslove da ova generacija srednjoškolaca bude takva kakva jeste. Sa jedne strane njihova profesorica Olja, koju igra Hristina Popović, mlada i puna entuzijazma, hoće da menja stvari. Na kraju tog lanca je direktorica Svetlana, old skul, neka SPS-ovska direktorka, koja se vratila ponovo na poziciju. Ona zatvara krug. Mislim da imamo sve nivoe, koji su neophodni, da bi se analitički posmatralo to, kako je došlo do ovoga što imamo sada.
RSE: To zvuči dosta obeshrabrujuće. Skoro da promene nema.
Filipović: Promene ima, samo je pitanje da li je promena na bolje ili na gore i kome je to bolje ili gore. Mislim da to dosta zavisi od našeg sistema vrednosti i kako posmatramo stvari.
RSE: Ako bismo posmatrali film, pre svega iz perspektive odrastanja u ovim uslovima, kao ključno mi se nametnulo pitanje da li se mlad čovek, dete, može zaštititi od uticaja sredine? Da li može izrasti u osobu drugačiju od dominantnih vrednosti u ovom društvu?
Filipović: Siguran sam da je moguće da neko izraste, a da ne primi vrednosti koje su sada deo mejn strima, ali mislim da je to zapravo pitanje statističke greške, a ne pravila. Upravo u tom balansu je negde ključ – moguće je, ali je sve teže i teže. Ta borba je sve veća i veća. Treba puno nekih čudnih faktora da se poklope da vas ne bi zahvatio taj talas mejn strima, koji je neumoljiv. U tome je ključni problem.
RSE: Da li film „Pored mene“ zapravo prikazuje trijumf kulture turbo – folka?
Filipović: Društvo u kojem živimo pokazuje neku vrstu trijumfa devedesetih i kulture turbo folka. To je onako kako je Srđa Popović govorio, državni udar, za sve stvari vezane za atentat na Đinđića i kasnije uzimanje vlasti nacionalističkih snaga. Nekoliko faktora je dolazilo sa različitih strana, ali nisu bile radikalne, odmah i sada, nego se kroz sve pore uvlačilo, da bi na kraju druga strana zapravo potpuno nestala.
RSE: Kada kažem trijumf kulture turbo folka, govorim u najširem smislu, sam film govori o generaciji koja zapravo ništa drugo nije ni mogla videti, koja je stasala u uslovima izloženosti dominantnoj kulturi, izrasloj u potpuno bolesnim uslovima. To su generacije i generacije. Od profesorke, pa do đaka.
Filipović: Ova generacija je zapravo mogla videti sve i svašta. Oni su deca digitalne revolucije, ako smo mi ostali priučeni u tom smislu. Nama se to desilo kada smo već bili polu-formirani a oni su rođeni u tome. Ceo spektar različitih informacija o tome što bi bio mejn strim je njima vrlo dostupan. Pitanje je da li oni imaju mogućnost da oforme aparat za analizu i procesing svih tih informacija. Mislim da nemaju. To je jedna od tema kojim se baš ozbiljno bavimo u filmu, koliko edukativni sistem osposobljava njih za kritičko razmišljanje.
RSE: Je li u njima ubijena svaka klica bunta, spremnosti za društvenu kritku?
Filipović: Mislim da je opasno da generalizujemo. Ako kažemo „oni“, celu jednu generaciju svrstavamo u isti koš i lepimo im etiketu. Ima nekih individualnih razlika. Između ostalog, mi smo sa klincima radili godinu dana na pripremama za film. Imali smo radionice. Oni su nekakav uzorak generacije, ne znam da li je statistički relevantan ili nije. Postoje ozbiljne razlike među njima pojedinačno. Neki su, i u tom silnom mraku, uspeli delimično da se formiraju i nauče neke super stvari, koje nisu najbanalniji mejn strim.
RSE: Unutar tih radionica, da li su se manifestovale ideološke razlike onakve kakve gledamo u filmu ili makar slične?
Filipović: Svakako jesu. Ti likovi u filmu su u dobroj meri bazirani na njima ili makar na nekim ljudima koje su znali. Neke ekstremnije priče, bazirane na nečijim autentičnim ispovestima, smo skidali sa foruma. Ono što je zanimljivo, i što bih mogao da primetim, da se ja sad vratim na generalizacije i etikete, usled cele digitalne revolucije njima pažnja dosta manje traje. Mislim da je u pitanju jedna izuzetno apolitična generacija. Iz logičnih razloga, njima je politika, ekvivalentna sa jednom partijskom politikom, sa nečim što je prljavo i odvratno. Političko u širem smislu, kao koncept, poprilično, mnogi od njih pametniji i obrazovaniji, ne razumeju.
RSE: Imaju li želju da uđu u tu istu politiku?
Filipović: To je ključno pitanje. Ne samo da nemaju želju da imaju bilo kakve veze sa tim, nego je njima ideja društvene promene, koja dolazi odozdo, apstraktna, imaju ciničan otklon prema tome. Međutim, niko nikada sa većinom njih nije pričao o tome. Moja generacija je bila opsednuta politikom. Mi smo živeli sve te promene i imali smo možda naivnu nadu da nešto možemo da napravimo. Tako je njihova rasla na ruševinama tih ideala. Logično je da su takvi. Međutim, posle radionica, koje su trajale manje od godinu dana, mnogi od njih su se na neki način aktivirali. Mi smo na tim radionicama pričali o nekom širem spektru tema od onoga što pokrivamo u filmu. Zaista smo hteli da o svim tim važnim društveno-političkim pitanjima porazgovaramo sa njima.
RSE: Može li se reći da su kroz radionice, a pripremajući se za snjimanje filma, ušli u neku vrstu psihoanalize, da ne kažem psihodrame?
Filipović: Svi smo učestvovali u tome. Ako smo se bavili gej temom, mnogi od njih ne znaju nijednu gej osobu. Ne znaju ništa o tome, a imaju neke stavove. Vrlo brzo shvatimo da su ti stavovi neka opšta mesta. Kada smo krenuli u razgovore sa njima, on je donosio rezultat. Zapravo je tragedija koliko treba malo truda da biste nekoga pokrenuli na bilo koji način. A ni to malo truda se ne ulaže, a oni su prošli ozbiljno parče edukativnog sistema. Mnogi od njih su izašli iz srednjih škola ili su bili na fakultetu.
RSE: Kada smo kod te gej tačke u filmu, čitam u novinama da je ovo prvi srpski film koji eksplicitno govori o gej odnosu. Ne znam koliko je to tačno, ali zbog čega je bilo bitno smestiti gej priču u ovaj film?
Filipović: Poprilično je tragično da 2015. godine zapravo imamo prvi balkanski film gde imamo jedan gej poljubac, što je dosta dobar indikator stanja svesti u društvu. Mislim da je ta priča paradigmatična, baš u političkom smislu za društvo u kojem se nalazimo. Možemo da vidimo kako se taj model, neki obrazac nacionalističkog traženja krivca i traženja tog drugog koji je uvek neprijatelj, jako lako šeta. Imali smo Hrvate, pa smo imali muslimane, pa Albance, pa sada, kad nema toga, onda je LGBT populacija neka meta. Posle toga, meta može da bude zapravo bilo ko od nas. Mislim da to razobličuje suštinu nacionalizma.
RSE: Da li moguće odrasti u školama, kakve imamo u ovom društvu, biti gej, a ne biti diskriminisan?
Filipović: Vrlo teško, ali Lazar, kojeg igra Slaven Došlo, u filmu je neko ko je borac, koji je odlučio da neće da igra ulogu žrtve i da hoće da se postavi potpuno drugačije. Time što radi u svom životu, pokušava da ruši taj stereotip. On je bokser, on je nešto što nije ta stereotipna karikatura, nego pokušava da bude nešto drugo. Na neki način pokušava da agresijom uzvrati na agresiju.
RSE: Zaustavimo se na tom stalnom traženju grupa koje bi bile neprijateljske. Mi upravo sada živimo momenat u kom se situacija obrnula i mislim da se na to trebamo osvrnuti. Taj talas pozitivne impresije prema izbeglicama, koje su preplavile Srbiju, kako to objasniti, kome na tome treba zahvaliti? Moglo se očekivati da će odnos biti upravo drugačiji, s obzirom šta se sve ovde događalo. Gledamo uostalom drugačije odnose u Evropi.
Filipović: Ima tu nekoliko aspekata. Sa jedne strane, verovatno, taj pozitivni, jedna vrsta identifikacije, možda i osećaj krivice kod nekih ljudi. Nije tako puno godina prošlo od kada je talas izbeglica iz Hrvatske, i drugih delova gde su bili ratovi, dolazio ovde. Nismo se nešto proslavili načinom na koji su ti ljudi tretirani.
RSE: Da li je značajno to što je politička vladajuća elita zauzela takvu poziciju, afirmativnu, prema izbeglicama?
Filipović: Mislim da je značajno. Tu je i drugi aspekt koji je možda i neka kalkulacija. Mislim da je to super pozitivno i ne bih da budem preterano ciničan, ali činjenica da je Srbija neka međustanica na tom putu, sigurno menja način na koji će ljudi na vlasti da postupe. Verovatno bi, pretpostavljam, bila drugačija reakcija da je Srbija konačno odredište.
RSE: U filmu „Pored mene“, utisak je, pokušavate da date jedan mini model srpskog društva. Tu imamo sve likove, od ideološkog manipulatora, Sofije, do onog koji izvršava, preterano ne razmišlja, pa tako i poseže za nasiljem, kakav je Tadija. Jesmo li to mi?
Filipović: Nismo mi krenuli sa idejom da slikamo tako široku sliku. Mi smo zapravo krenuli od likova, što mi je bilo vrlo zanimljivo u celom procesu. Mi smo zapravo skicirali te likove. Prvo ja, na časovima sa svojim studentima, bazirano na nekim njihovim iskustvima u srednjoj školi, a zatim i scenaristkinja Milena Bogavac sa mnom. Onda smo kroz to došli do nekih situacija. Meni je makar to bio bolji način da se počne proces. Ako to zapravo pravi neku sliku društva, onda znači da smo izabrali jako dobar uzorak.
RSE: Ko je bio inspiracija za lik Sofije?
Filipović: Sofija je zapravo na neki način taj ideolog koji nikada ne uprlja ruke i čiji implicitni pozivi na nasilje često rezultiraju mnogo gadnim stvarima, a onda se ti ljudi povuku. Ja sam tako doživljavao ulogu DSS-a i Vojislava Koštunice u celoj priči oko atentata na (Zorana) Đinđića. Vrlo teško bi se u nekom sudskom procesu, mada je bilo pokušaja, moglo da upre prstom i da se dokaže neka uzročno posledična veza. Ako pričamo o ideologiji, koja je napravila neku vrstu potpore, i gde se ljudi koji su to uradili zapravo osećaju sigurno i osećaju da će imati neko utočište, mislim da se tu puno doprinelo na taj način. Ali u stvari, ako odemo šire, pa i do osamdesetih godina i ranije, imamo seriju nacionalističkih ideologa u Akademiji nauka i u svim sferama društva, koji su upravo na neki način tome doprineli i to radili.
RSE: Znači Sofija je opasnija od Tadije?
Filipović: Mislim da jeste. Tadija je neka vrsta polu-artikulisane udarne pesnice koja može da udari tamo ili ovamo, vođena nekim drugim motivima. Ideologija usmerava tu pesnicu. To nije nešto novo, niti je specifično za ovo društvo.
RSE: Sofiju glumi Jelena Puzić, Tadiju Darko Ivić. Svi su odlični u filmu, ali meni je jedan momenat takođe vrlo zanimljiv, a to je kada Sofija odgovara na pitanje profesorke, o knezu Pavlu Karađorđeviću, pa kaže: „Zaboga profesorka, pa knez Pavle je rehabilitovan“. Ta ideološka konfuzija dosta govori...
Filipović: Zato je i takav kraj filma i zato to tako funkcioniše. Oni će svi morati sami da se izbore za taj put, bez jasnih smernica.
RSE: Shvataju li oni suštinski šta je fašizam?
Filipović: Mislim da je jako teško suštinski shvatiti šta je fašizam, ako se tekovine antifašizma na ovaj način negiraju i ako se sve u principu relativizuje. Mislim da ozbiljan deo odgovornosti snose demokratske vlasti posle 5. oktobra, verovatno uključujući tu i Đinđićevu Vladu, zato što je ideološki konfuzna ili je uvek naginjala udesno. To je bio neki histerični antikomunizam, gde se (Slobodan) Milošević brkao sa komunizmom i tekovinama SFRJ, a mislim da su to poprilično različite zverke.
Iza toga stoje i neki privatni motivi nekih ljudi koji su bili na poziciji vlasti. Došli smo dotle da je u smislu istorijskog revizionizma dominantan diskurs desničarski i revizionistički, kao da sada odjednom imamo dva antifašistička pokreta, iako je jedan 90% rata sarađivao sa Nemcima.
Ono što je tu najopasnije, je to da se istorija više ne bavi činjenicama, nego sada imamo različite poglede, pa kao svaki je legitiman. Interpretacije mogu da budu različite i da to bude prihvatljivo, ali teško se sporiti oko činjenica. Ako se vraćamo na neki događaj, unazad 60 godina, i ako se i dalje sporimo oko nekih činjenica, onda smo u ozbiljnom problemu.
RSE: Zabrinjava li vas što slični procesi zahvataju i Evropu, Mađarska je otišla najdalje?
Filipović: Svakako. Živimo u jednom dosta nesigurnom svetu, makar mi koji smo, posle pada Berlinskog zida, zamišljali devedesetih tu Evropu koja ide u smeru koji se neće fundamentalno menjati. Te temeljne vrednosti bivaju pomerene i bivaju ponekad zamenjene, možda finansijskim interesima ili nekim drugim stvarima. Odjednom to više nije toliko važno.
Mislim da je jedna od temeljnih vrednosti Evrope antifašizam, tekovine sekularne države, građanskog društva i tako dalje. To čak i kod levice biva pomereno, preispitivano i zamenjeno nekim populističkim monodemagoškim idejama. To svakako čini čoveka poprilično nesigurnim i teško se snaći u svemu tome.
Vidimo šta se dešava i u zemljama okruženja. Hrvatska, kada je ušla u EU, je napravila ozbiljne korake unazad, u smislu odlaska u neku nacionalističku retoriku, koja na žalost nikad ne ostaje samo retorika.
RSE: Kad smo kod istorije, na premijeri filma bio je i bračni par Karađorđević. Imamo li neku reakciju?
Filipović: Nije loše što je građanin Karađorđević došao da pogleda film i ne znam tačno kakve su reakcije. Komunikacija nije loša stvar u svakom slučaju. Zatvaranje u neke hermetične svetove, mislim da može da bude problem. Mislim da svako od nas može da ima koristi da sazna šta misli ona druga strana.
RSE: Shodno informativnom haosu u kom mi živimo danas, sva pitanja se čine aktuelna. Aktuelni su i Karađorđevići i istorijska uloga kneza Pavla, a istovremeno i svi oni procesi koje upravo živimo. Novinarka Dubravka Lakić u „Politici“ kaže da film govori o generaciji koja je ostala „zaglavljena u tranziciji, koja se od društvenog stanja pretvorila u politički sistem“. Čini li vam se to kao bliska definicija? To su ljudi koji odrastaju usled jednog stalnog sistemskog stresa.
Filipović: Možda da, ali meni nije toliko tranzicija, koliko ono što smo rekli na početku, zapravo pobeda jedne nacionalističke paradigme na neki način na koji nisu možda, ni oni, ni mi, videli da će doći.
RSE: Oni žive u vremenu stalnih reformi, jedna reforma smenjuje drugu, a ne nauče ni šta je ona prethodna.
Filipović: Te reforme su, kao što vidimo, neka vrsta demagogije, neki demagoški okvir za celu tu stvar. Nema tu realnih reformi, pa da su oni žrtva procesa recimo. Čak ni neoliberali ne mogu da budu zadovoljni tim nasilnim uvođenjem divlje verzije neoliberalnog kapitalizma. I oni vide da je to demagogija i neka magla koja se prodaje. Ono što uvek ostaje su burazerske šeme i država kao resurs partije na vlasti.
RSE: Ovo je vaš treći uspešan film. Prvo smo imali „Šišanje“, slična tema, ispričana na brutalniji način, i „Šejtanovog ratnika“. Slutim da se producenti sada otimaju oko vas?
Filipović: Da li postoje producenti u Srbiji? Jako sam zahvalan svom producentu Branislavu Jeviću koji je imao hrabrosti da na neki način zajedno uradimo ta tri filma. Producenti, u tom klasičnom holivudskom smislu, u Srbiji gotovo da i ne postoje. Opet je to direktno skopčano sa načinima kako se kinematografija finansira. Mi smo mala subvencionisana kinematografija i konstantno smo u braku sa državom, čak i komercijalni filmovi ili oni koji pretenduju da budu komercijalni, repertoarski zavise na neki način od tih subvencija koje se dobijaju od države.
Subvencije su opet deo nekog procesa koji i dalje nije transparentan, koji i dalje nije oslobođen ogromne količine korupcije i nepotizma u svakom smislu.
Mislim da tu možemo ozbiljno da se ugledamo na hrvatski HABS, koji, ne samo da ima deset puta veći budžet za kinematografiju od Srbije, nego ima jedan sistem koji je toliko transparentan, da vi u svakom trenutku možete saznati gde ste u okviru tog procesa. To omogućuje jednu stvar, koja je nama jako važna, a to je jedna vrsta planiranja. Filmadžije ovde žive tako da ne možemo da vidimo šta će biti sutra, a kamo li za dve godine, a filmovi su nešto što mora da se planira ozbiljno unapred.
RSE: To znači da vi posle ovog filma, koji mi se čini da će da bude gledan, ne ulazite komotno u idući projekat?
Filipović: Ne. Mislim da te vrste garancije ne postoje. Kada sam bio na Novom Zelandu sa Ričardom Tejlorom, koji je dobio pet oskara za „Gospodara prstenova“, „Avatara“, „Narniju“, „King Konga“ i „Hobite“, on mi je rekao da zapravo ni oni, kao Oskarima nagrađivana kuća za specijalne efekte, jedna od najboljih na svetu, ne ulaze komotno u sledeći projekat, već je u pitanju ozbiljna borba. Inače, upoznali smo se kada je „Šejtanov ratnik“ bio prikazan u Weta Workshopu, to je njihova kuća za specijalne efekte. Svetska pretpremijera filma „Šišanje“ je bila u Park Road studiju Pitera Džeksona, gde je prvi put prikazan i „Gospodar prstenova“.
RSE: Šta danas jedan projekat za film mora da ima, da bi privukao donatora u Srbiji? Da li je to gledanost, da li je to društveni angažman, šta je to?
Filipović: Hajde da to podelimo na dva dela. Postoje fondovski filmovi, koji se oslanjaju na fondove, što regionalne, što domaće. Najveći problem tih filmova je što vrlo često ljudi koji se time bave, producenti, autori, koji razumeju kakav je sistem, dizajnirano prave filmove koji će moći da dobiju sredstva na konkursima. Kao rezultat toga imamo često neke poprilično neautentične projekte, gde se ta vrsta dizajniranosti i intervencije vidi.
Sa druge strane, ono što bi trebao da bude komercijalni film, mada je teško upotrebiti termin komercijalni, bolje da se kaže repertoarski, jer komercijalni bi značilo da zaradi sredstva i da se ta sredstva mogu investirati dalje. To je retko slučaj i sa izuzetno uspešnim domaćim filmovima. Jedan evro od bioskopske karte ide producentu nazad. Film koji košta 300.000 evra, najmanje što može da košta domaći igrani film, bi trebalo da ima 300.000 gledalaca, samo da bi isplatio sredstva koja su uložena u njega. To je praktično nemoguće. Filmovi koji dođu do te cifre i koji su prešli tu cifru, a radi se samo o par filmova u poslednjih par decenija, su koštali mnogo više. Zbog toga smo stalno vezani za neke vrste donacija od države. Onda ulazimo u onaj drugi problem o kom smo pričali.
Svima onima koji žele da se bave filmom savetujem da pokušaju da promene paradigmu, da nađu neke načine. Sada postoje mogućnosti. Desila se digitalna revolucija i možemo da snimamo filmove na razne zanimljive načine. Pokušajte da izmislite nešto što je van tog sistema, makar za prvi film. Teže je nama koji treba da imamo neki kontinuitet i koji bi trebali da živimo od toga. Za prvi film uvek možete da se žrtvujete i da pokušate nekako da uradite nešto što je van tog sistema, nešto što je vaše, što je originalno. Za privlačenje svih ljudi, koji bi eventualno pomogli, je najbitnije pokazati šta hoćete.
RSE: Zavšnica filma“Pored mene“ je takva da ostavlja prostora za optimizam, taman toliko da bi se preživelo. Može li se tako reći?
Filipović: Jeste. Pa i u radu sa tim klincima čovek shvati koliko smo ih olako sve otpisali i kako je to zapravo izgubljena generacija, koja je dobila tu etiketu izgubljena pre nego što je dobila neku realnu šansu. Njihov život je otvorena knjiga. Ni mi nismo formirane osobe, a kamoli oni. Mislim da nije loše da se ponekad zaustavimo i ako imamo priliku da im damo neku šansu, pa makar i jedan razgovor potrošimo na njih. Možda nas i iznenade.
