Specijalni školski čas o 17. martu: U korist đaka ili protiv pomirenja

Deset godina od nasilja prema Srbima na Kosovu 17. marta posebno je obeleženo u osnovnim i srednjim školama u Srbiji. Po ideji Kancelarije za Kosovo i Metohiju koju vodi Aleksandar Vulin, Ministarstvo prosvete naložilo je da se deci održi školski čas posvećen tom događaju.

Kako je izgledao čas posvećen 17. martu za RSE objasnio je Uroš Momčilović, direktor beogradske Osnovne škole "Drinka Pavlović".

“To je bio prvi čas za sve razrede. Nastavnici su prethodno dobili materijal za pripreme i, naravno, svako od njih ima slobodu da kreira sadržaj. Sigurno da profesor istorije, pa primer, to radi na jedan način, a nastavnik fizičkog nešto drugačije. Ovakav poseban čas nije prvi put u školama. Sada se obeležava 17. mart. Na sličan način radimo kada je Dan državnosti Sretenje, pa onda imamo čas posvećen tom prazniku. Kada je bila godišnjica Milanskog edikta takođe smo imali čas na kom se deci objašnjavalo zbog čega se slavi.”

Ministarstvo prosvete naložilo je da se deci pročitaju izvodi iz teksta naslovljenog „Građa za školski čas posvećen pogromu“ u kom se navodi da, kako piše, „martovski pogrom nad srpskim narodom po svom intenzitetu i ekstremizmu sadrži sva obeležja etnocida“. Takođe, predloženo je da se đacima emituje i petnaestominutni dokumentarni film o događajima 17. marta.

Lazar Stojanović, iz REKOM-a - regionalne incijative za rasvetljavanje ratnih zločina i pomirenje, kaže za RSE da je izdvajanje jednog događaja iz ratne prošlosti, bez pominjanja ostalih, vrlo loš potez.

“Ali je veći problem to što se taj događaj i danas interpretira na način teorije zavere koji je potpuno neadekvatan. Da bi se neki događaji prevazišli oni moraju da budu jasni, o njima mora da se govori otvoreno, i potrebno je da se na temelju upoznatih činjenica izvrši pomirenje. Ako se ovakav događaj bez odgovarajućeg objašnjenja uzima kao nešto što treba redovno pominjati i obeležavati to onda ima upravo suprotno dejstvo. Ne deluje kao pomirenje već kao nešto što bi trebalo da bude zločin koji ne sme da se zaboravi.”

U materijalu za školski čas, događaji iz martovskog nasilja koje je trajalo od 17. do 19. marta 2004. nisu detaljnije opisani, samo su u brojevima navedene razmere stradanja i razaranja, bez objašnjenja da je među ubijenim i povređenim građanima u tim događajima bilo i kosovskih Srba i kosovskih Albanaca. Takođe, nije objašnjena ni uloga međunarodnih misija.

Pristup koji vraća u prošlost

Psiholog Jelena Vlajković zaključuje da takvo predavanje, izvučeno iz konteksta, za decu može da ima samo negativne posledice.

“Najgore što može da se desi je da uperimo prst i kažemo da se radi o Albancima koji su nam uradili to i to. Kao što smo se kada sam ja bila dete godinama igrali partizana i Nemaca, tako ćemo sada decu dovesti u situaciju da se jure i biju i da se u tome dele na Srbe i Albance. Na ovaj način pravi se atmosfera da pomiriti se sa Albancima maltene postaje čin koji nije patriotski. To naročito nije mudro sada kada postoji želja da se mirimo sa susedima. Prošlo je deset godina i deci treba hladne i bistre glave objašnjavati šta se dogodilo. Mora im se pružiti celovita slika svih događaja koji su se odigravali.”

Najveći deo građe vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju o martovskim događajima posvećen je njenoj analizi prirode viševekovnih srpsko-albanskih odnosa radi, kako se navodi, “boljeg razumevanja sadašnjeg statusa kulturnog nasleđa kao i mogućnosti za zaštitu i održivi razvoj srpskog kulturnog identiteta na Kosovu”. Uz to su po datumima nabrojani svi incidenti koji su se na Kosovu dogodili od 2012. do 3. februara ove godine.

Lazar Stojanović zaključuje da takav pristup, pogotovu ako se primenjuje u školama, vraća u prošlost.

“Meni to liči na one snage koje ne misle da Srbija treba da ide u Evropu. Na one koje smatraju da Srbija u stvari treba da slavi svoju kolonijalnu prošlost i da za vrednosti proglašava sve ono što je održavalo njenu nekadašnju mini imperijalnu poziciju.”

Pre deset godina, 17. marta, izbili su masovni neredi na Kosovu u kojima je živote izgubilo jedanaest Albanaca i osam Srba. U napadima kosovskih Albanaca uništeno je ili oštećeno oko 800 kuća, kao i 35 pravoslavnih crkava i manastira, a nekoliko hiljada Srba napustilo je svoje domove.