Smrt mlade Kragujevčanke poslednja opomena

Tragična sudbina mlade Kragujevčanke Danice Ćirković, koja je umrla jer joj je nedostajalo 18.000 evra za transplantaciju srca u Austriji, na najdramatičniji način je upozorila na probleme gradjana Srbije čiji život zavisi od intervencija u inostranstvu. Javni apeli za pomoć teško obolelima sve su češći, jer su oni i njihove porodice najčešće prepušteni sami sebi.

Danica Ćirković (24), studentkinja ekonomije, bolovala je od kardiomiopatije zbog čega je čekala na hitnu transplantacija srca na klinici u Beču koja košta 130.000 evra. Njeni prijatelji i dobrotvori za nekoliko sedmica u humanitarnim akcijama uspeli su da prikupe 112.000, dok od države nije bilo novčane pomoći. Danica je preminula pre nego što je sakupljen ceo iznos za operaciju.

Radica Jovanović, iz Udruženja “Dobra vila za vas” koje pomaže teško obolelima, kaže za RSE da je smrt mlade Kragujevčanke poslednja opomena državi.

“Država mora da se zapita da li je u redu da nam deca umiru jer nema novca za lečenje. Plaćanje velikih suma za operacije teško bolesnih u inostranstvu su najčešće nepremostiva prepreka za njihove roditelje i najbliže, ali to ne bi smeo da bude slučaj sa državom. Ona mora da preuzme odgovornost i da počne da plaća lečenje i terapije deci koja boluju od teških i kod nas neizlečivih bolesti. Mnogo je lakše državi da pomogne da se nekome presadi srce na nekoj od svetskih klinika, nego da roditelji moraju da se muče i strahuju za život njihove dece.”

Kako se presadjivanje srca ne radi na klinikama u Srbiji, oni kojima je to potrebno na transplantacije uglavnom odlaze u velike svetske centre kao što je Hjuston, ili u austrijske bolnice u Gracu i Beču, jer tu intervenciju ovdašnje zdravstvo ne plaća ni za decu.

Porodica Danice Ćirković, majka bez posla i otac radnik “Zastava kamiona” sa minimalnom platom, tražila je pomoć države ali je na žalost, uprkos nekim usmenim obećanjima važnih ljudi u zdravstvu, ona izostala.

Samo nekoliko nedelja pre tragičnog kraja Danica je preko domaćih medija uputila apel za pomoć.

“Volela bih da i ja živim kao ostali ljudi, da mogu da ustanem, da prošetam, da živim normalan život… Ja samo želim da pošaljem poruku svim ljudima dobre volje da mi pomognu, da dobijem novo srce i novi život.”

Bitka sa sa vremenom je izgubljena i mlada Danica Ćirković, kojoj je do kraja studija ostalo samo još četiri ispita, nije dočekala spasonosnu operaciju. Sudbina te devojke pokazala je koliko su gradjani kojima je potrebna medicinska pomoć u inostranstvu prepušteni sami sebi i upozorila na manjkavosti domaćeg zdravstvenog sistema.

Medju mnogim ljudima za čije lečenje nema mogućnosti u Srbiji je i osmogodišnja Tijana Ognjanović, koja boluje od restriktivne kardiomiopatije, zbog čega joj je jedini spas presadjivanje srca u Hjustonu u Sjedinjenim Američkim Državama.

Njen otac Nebojša Ognjanović rekao je za RSE da je za to potrebno 500.000 dolara ali da je u domaćem fondu za zdravstveno osiguranje, kada se obratio za pomoć, dobio kratak obeshrabrujući odgovor.

“Nema novca, jednostavno nema novca. To su mi rekli. Pošto od našeg zdravstva nemamo nikakvu podršku pokrenuli smo humanitranu akciju za pomoć mojoj Tijani i do sada smo prikupili oko 210.000 evra. A potrebno nam je još najmanje 150.000 za odlazak u Ameriku. U borbi smo i sa vremenom jer u ovom trenutku niko ne može da prognozira koliko Tijana može da izdrži sa bolesnim srcem. Mi naravno ne odustajemo i nadamo se, ali malo vremena je ostalo jer joj život zavisi od operacije u Hjustonu.”

Poslednja nada u inostranstvu

Kada iskoriste sve mogućnosti lečenja u domaćim bolnicama, poslednja nada za mnoge teško obolele u Srbiji su intervencije na savremenim klinikama u drugim zemljama.

Ali je put do njih trnovit i dugačak jer država plaća samo odredjene intervencije, uz obaveznu procenu zdravstvene komisije da li tretman u drugim zemljama ima šansu za uspeh.

Od ukupno 412 zahteva za lečenje u inostranstvu 2012. godine u Srbiji odobrena su 334, a u strane klinike otišao je najveći broj pacijenata sa neurološkim, onkološkim i kardiovaskularnim bolestima.

Medju njima nije bila Danijela Kovačević (20) iz Inđije koja se već tri godine nalazi u vigilnoj komi. Njena majka Vesna Drašković kaže za RSE da država ne želi da plati operaciju u inostranstvu, i pored toga što je njena kćerka u to stanje dospela na porodjaju u Novom Sadu.

“Tada je počeo pakao. Danijela je u porodilište otišla kao potpuno zdrava osoba, a onda je nakon carskog reza dobila sepsu i reoperisana je posle devet dana. Sutradan joj je stalo srce. Posle reanimacije tri dana je bila u potpunoj komi, a onda je otvorila oči i od tada je u stanju “budne kome”. Ne može da govori, niti sama da se hrani, može da hoda samo uz tuđu pomoć, nikoga ne prepoznaje pa ni svoju trogodišnju ćerkicu koju je rodila kada je sve počelo. Nada u njeno ozdravljenje nam se javila kada smo u Nemačkoj, u Forchajmu pored Študgarta, pronašli kliniku na kojoj može da se izleči. Dve tarapije koje traju nekoliko meseci koštaju 120.000 evra. Rakli su nam da je samo dovedemo, a da će je odande vratiti potpuno svesnu. To je za nas bljesnulo kao velika nada, ali je poražavajuće i tužno da država ne želi da nam pomogne. A mi novac za to nemamo i mučimo se preklinjući ljude da učine nešto…”

Gradjani Srbije, koji uspeju da prikupe novac za lečenje u inostranstvu, na operacije cerebralne paralize najčešće idu u Rusiju, dok decu obolelu od retkih bolesti, kao što je batenova, roditelji šalju na terapiju matičnim ćelijama u Kinu.

Radica Jovanović kaže da su mnogi prinudjeni da pomoć traže preko medija i nevladinih organizacija.

“Roditelji prosto žele da pokušaju da podignu svoju decu na noge, da im spasu živote. Ali, na primer, procenat uspešnosti operacija tumora na mozgu u Srbiji je bio dva posto. Dok je u Turskoj pedeset odsto. Ovde im niko nije garantovao da će preživeti operaciju. Pa to je razlog zbog kog roditelji bolesnu decu vode na klinike u inostranstvu. A to kako smo prindujeni da prikupljamo novac je posebna priča, to stvarno nema smisla. Skupljamo za operacije tako što dijagnoze bolesti i brojeve žiro-računa lepimo po banderama i izlozima, moljakamo estradne zvezde da otpevaju neki humanitarni koncert, stojimo kao prosjaci pored kartonskih kutija na sajmovima ne bi li se neko smilovao i ubacio neki dinar."

Vesna Drašković, majka Danijele Kovačević koja još čeka pomoć, kaže da je nada poslednje što ostaje jer vreme prolazi a novca nema.

“Ja se nadam svaki dan. I zbog toga što se nadam u stanju sam da se borim za svoje dete, jer od države očekujem mnogo a ne dobijam ništa. Oni prosto ne smatraju da Danijelina operacija treba da se plati iz zdravstvenog fonda. A ja nemam od čega. Ja za nju ne dobijam ni lekove, moja Danijela nema pravo ni na pelene. Šta više drugo da kažem… To je jezivo. Nemoć roditelja da pomogne svom detetu je strašnija od bilo čega."