Sidiki: Islamu je potrebno više od evropske "reformacije"

"Pitanje reformi u islamu stalno postavljam, ali ne samo da se oponaša reformacija u Evropi jer je to bio veoma krvav i užasan period. Na starom kontinentu još postoje sektaški sukobi kao, na primer, u Severnoj Irskoj", kaže za Radio Slobodna Evropa Mona Sidiki (Siddiqui), profesorka islamskih i međureligijskih studija na Univerzitetu u Edinburgu.

„Neophodna je interna rasprava u islamskom svetu koja bi pomogla da se shvati da on može biti imaginativan i uvećan, ali ne kroz izolacionistički stil života, ne retorikom „mi“ i „Zapad“, već i da su muslimani deo Zapada. Mnogi muslimani prihvataju umereniju varijantu pluralizma, ali i dalje postoje znatni segmenti islamskog sveta koji se tome protive, insistirajući da se treba boriti protiv drugih zato što su 'nas osvajali i sada žele da ugnjetavaju islam'.

Ne znam da li će se ta bitka ikada okončati“, kaže Mona Sidiki.

Ona je rođena u Pakistanu i sa pet godina je došla sa roditeljima u Britaniju. Autorka je više knjiga kao što su: “Kako čitati Kuran”, “Dobar musliman: razmišljanja o klasičnom islamskom pravu i teologiji”, “Hrišćani, muslimani i jevreji”.

RSE: Po mnogim ocenama, EU ne reaguje na izbegličku krizu u skladu sa temeljnim vrednostima na kojima počiva. Tako mađarski premijer Orban smatra da je reč o dugoročnom problemu koji može dovesti čak i do promene demografske strukture na starom kontinentu imajući u vidu i veću stopu priraštaja stanovništva među muslimanima nego na Zapadu. Istovremeno, turski premijer Davutoglu je optužio Evropu da reaguje kao „hrišćanska tvrđava“.

Sidiki: Ova kriza je poslednja u nizu kao deo veoma složenog pitanja imigracije o čemu godinama traje polarizovana debata u Evropi u smislu da li su migranti teret ili su doprineli prosperitetu.

Dakle, ta rasprava se fokusira na ekonomski aspekt, migranti se doživljavaju kao brojevi, kao bezimene individue. Sada smo odjednom videli stvarne ljude, njihova lica, sa imenima i prezimenima, porodicama koji beže od ratnih strahota.

To je dovelo do promene percepcije u evropkim društvima koja pokazuju veću solidarnost, spremnost da pomognu i prihvate izbeglice, što ilustruje marš u Londonu pre nekoliko dana. Problem je što je ta debata o imigraciji veoma polarizovana. Međutim, realnost je negde u sredini.

Lako je govoriti o migrantima u atmosferi straha, pre svega o muslimanima kao „drugima“ koji menjaju naš, evropski stil života. No, Evropa se menja i to konstantno. U stvari, ona i opstaje i napreduje zbog te spremnosti da se menja.

Evropska društva su u poslednjih nekoliko decenija veoma dobro organizovana, stabilna i mirna, tako da sada strahuju da nešto može da uzdrma tu stabilnost, ugrozi njihov prosperitet i mir. Stoga je veoma lako doživljavati izbeglice kao pretnju evropskom društvu koje je uglavnom samodovoljno sa stanovišta potreba.

RSE: Da li je „Islamska država“ pre svega refleksija geostrateškog nadmetanja između sunita i šiita i sveukupne pat pozicije na Bliskom istoku imajući u vidu rivalstva regionalnih sila i interese Zapada, naročito SAD u tom području. Kako objašnjavate jačanje islamskog radikalizma u poslednje dve decenije, dok je 1960-70-ih situacija bila nešto drugačija, imajući u vidu delovanje sekularnih pokreta kao, na primer, Naserov u Egiptu?

Sidiki: Postojale su različite faze islamskog radikalizma: Ciljevi Al kaide i „Islamske države“ se razlikuju. Da, ISIS je apsolutno produkt geopolitike na Bliskom istoku, pre svega sukoba sunita i šiita. Međutim, po mom mišljenju, ključni je problem što su kampanja i ideologija „Islamske države“ tako privlačni za mnoge evropske muslimane.

Ja mogu da shvatim zašto je takva politika zavodljiva za muslimane na Bliskom istoku i drugim regijama u kojima su stalni sukobi postali maltene prirodno okruženje. Međutim, zašto je ta ideologija privlačna za evropske muslimane koji žive bezbedno u Evropi? Nemam odgovor na to pitanje. Zbog toga se ISIS ne može tretirati samo kao izolovana grupacija.

RSE: Možda je razlog što nisu u dovoljnoj meri integrisani u evropska društva.

Sidiki: Zavisi šta podrazumevate pod integracijom. No, ne mislim da nisu dobro integrisani.

RSE: Na primer, veća je stopa nezaposlenih među mladim muslimanima u Francuskoj i Britaniji nego u većinskom delu tamošnjeg stanovništva.

Sidiki: Ne znam da li je u pitanju osećaj dela muslimana da nisu dovoljno integrisani u evropska društva ili generalno nezadovoljstvo životom. Mnogo je imigranata došlo u Britaniju sa indijskog potkontineta. Međutim, rekla bih da su Siki i Indusi veoma dobro integrisani, zašto onda ne bi i muslimani?

RSE: Da li je u pitanju i avanturizam, kao što su se pojedini mladi iz bogatih porodica uključivali u levičarske pokrete nakon Prvog svetskog rata?

Sidiki: Ljudima je potreban cilj kome teže, za koji se bore. Taj cilj je često imaginaran i ljudima je lako manipulisati tako da, na primer, deo muslimana u Evropi umesto privrženosti društvu u kome živi posvećen borbi za umu (globalnu islamsku zajednicu) iako ne zna tačno šta je to, kako je definisati.

Ti ljudi vremenom izgube orijentaciju čemu su zaista privrženi, odnosno lojalni, šta je u osnovi njihovog identiteta. Taj narativ, taj pristup treba kritikovati.

RSE: Oko deset hiljada islamista iz Evrope koji se bore na Bliskom istoku nije malo iako je to ogromna manjina imajući u vidu ukupan broj muslimana koji žive na starom kontinentu.

Sidiki: Ne znam da li će se povećati broj militanata iz Evrope pre nego što se stanje poboljša. Međutim, EU nije u stanju da reši bliskoistočnu krizu, kao i mnoge druge.

I same bliskoistočne zemlje nisu u stanju da reše krizu. Nisam sigurna da su arapske države zainteresovane da prevaziđu sektaške podele.

RSE: Osim rivalstva sunita i šiita, Irana i Saudijske Arabije, delovanja „Islamske države“, mnogi smatraju da treba kritikovati teološke postulate selafizma i vahabizma. Pristalice ovog pokreta nisu nužno teroristi...

Sidiki: Ali se zalažu za konzervativni, izolacionistički koncept islama koji je netolerantan ne samo prema pripadnicima drugih vera i uverenja, već i prema muslimanima koji ne slede ovo učenje.

Problem je što sve veći broj muslimana podržava ovaj izolacionistički model šerijata.

RSE: Jedan od problema je što u islamskom svetu ne postoji tradicija demokratije, pre svega u zapadnom smislu te reči, kao i sekularizma. Stoga neki smatraju da je islamu potrebna neka vrsta reformacije, nalik tom pokretu u hrišćanstvu u 16 veku.

Sidiki: To pitanje stalno postavljam, ali ne samo da se oponaša Reformacija u Evropi jer je to bio veoma krvav i užasan period. Na starom kontinentu još postoje sektaški sukobi kao, na primer, u Severnoj Irskoj.

Neophodna je interna rasprava unutar islamskog sveta koja bi pomogla da se shvati da on može biti imaginativan i uvećan, ali ne kroz izolacionistički stil života, ne retorikom „mi“ i „Zapad“, već i da su muslimani deo Zapada.

Mnogi muslimani prihvataju umereniju varijantu pluralizma, ali i dalje postoje znatni segmenti islamskog sveta koji se tome protive, insistirajući da se treba boriti protiv drugih zato što su „nas osvajali i sada žele da ugnjetavaju islam“.

Ne znam da li će se ta bitka ikada okončati.