Dostupni linkovi

Umesto predgovora


Atmosfera u Prištini uoči proglašenja nezavisnosti Kosova
Atmosfera u Prištini uoči proglašenja nezavisnosti Kosova
Kako se bližio 10. decembar 2007. godine, kada je isticao rok da međunarodna posrednička „trojka” (Frenk Vizner – SAD, Volfgang Išinger – EU i Aleksandar Bocan Harčenko – Rusija), podnese izveštaj generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija – bivalo je sve jasnije da je propao i poslednji pokušaj približavanja stavova Beograda i Prištine o statusu Kosova. Zapravo, dobri poznavaoci prilika na Balkanu nisu imali iluziju ni mnogo ranije da je moguć kompromis: neki su sumnjali u takvu mogućnost i pre početka bilo kakvih pregovora. Taj pesimizam bio je razumljiv jer su pozicije političkih elita Srbije i kosovskih Albanaca bile toliko ušančene da bi bilo kakav ustupak značio maltene izdaju nacionalnih interesa. Naravno, to ne znači da su Srbi i Albanci osuđeni na večitu surevnjivost i neprijateljstvo, već pokazuje koliko su duboko usađene političko-psihološke matrice o nacionalnim interesima, teritoriji, granicama, podozrenje prema drugom, tako da je oslobađanje od tih klišea preduslov za suštinski kompromis s drugim narodom.

Dakle, bilo je jasno da će u odsustvu sporazuma lideri kosovskih Albanaca proglasiti nezavisnost, što su odranije najavljivali, uz svesrdnu podršku većine zapadnih zemalja. Srbija, ukazujući da će to biti flagrantno kršenje međunarodnog prava, u čemu je posebno zdušno podržana od Rusije, upozoravala je da će time biti stvoren opasan presedan za etničke sukobe širom sveta, pre svega takozvane „zamrznute konflikte” na Kavkazu. Priština i većina zapadnih zemalja su, pak, tvrdili da je Kosovo jedinstveni slučaj, sui generis, i da neće negativno uticati na ostala krizna žarišta.

Prilikom pominjanja etničkih sukoba na Kavkazu, kao argument zašto Kosovo ne bi smelo da bude nezavisno, ili, pak, da su to potpuno različita pitanja – u Srbiji je pokazivano oskudno poznavanje prilika u tom regionu. Ako se izuzmu najuži stručni krugovi, mnoge na Balkanu na Kakvaz jedino asociraju dela poznatih pisaca, poput Puškinovog Zarobljenika Kavkaza, Ljermontovljevih Heroja našeg vremena, Tolstojevih Kozaka...

Moram da priznam da su i moja saznanja o Kavkazu bila na nivou opšteg obrazovanja. Želeo sam da istražim sličnosti i razlike između pitanja statusa Kosova i „zamrznutih sukoba” na Kavkazu, kao i u Pridnjestrovlju. Osim iščitavanja literature, razgovarao sam u proleće 2008. s desetinama političara iz tog regiona, zatim s međunarodnim posrednicima, tamošnjim i međunarodnim analitičarima. Kolege iz azerbejdžanske, jermenske, gruzijske, moldavske, ruske i severnokavkaske redakcije Radija Slobodna Evropa takođe su mi obilato pomogle u anketiranju običnih ljudi, pre svega izbeglica, najviše pogođenih ratovima i potom stanjem „zamrznutog mira”. Bila su to živopisna svedočanstva o stradanjima ljudi, njihovim predrasudama, etničkoj distanci, istovremeno i prisećanja na lepe trenutke zajedničkog života, odnosno multietničku koegzistenciju, ali pre svega želje da žive u miru i prosperitetu. Ako bi njihova imena i nacionalnost zamenili bilo kojima s Balkana – ne bi primetili razliku već zapanjujuću sličnost pa i istovetnost matrice etničkih sukoba svuda u svetu.
Iako su gotovo svi do dan uoči rata predviđali da je nastavak statusa kvo najrealnija opcija – zapaljivi Kavkaz ponovo je pokazao koliko je nepredvidljiv, uostalom kao i Balkan.

Ovaj poduhvat započeo sam u novembru 2007. i najpre je realizovan kao radijski i Internet projekat tokom juna i početkom jula 2008. S lajtmotivom proisteklim iz celog istraživanja, da je u odsustvu kompromisa najrealniji produžetak statusa kvo, planirao sam da materijal pretočim u knjigu. Kavkaz se, međutim, posle petnaestogodišnjeg relativno „zamrznutog stanja”, počeo naglo „otopljavati”, bolje rečeno eksplodirao je u ratu Gruzije i Rusije u avgustu 2008. Iako su gotovo svi do dan uoči rata predviđali da je nastavak statusa kvo najrealnija opcija – zapaljivi Kavkaz ponovo je pokazao koliko je nepredvidljiv, uostalom kao i Balkan. U svakom slučaju, vojnom intervencijom Rusije, pre svega njenim priznavanjem nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije – pala je u vodu teza o produžetku unedogled postojećeg stanja. To je za autora ove knjige značilo maltene započinjanje posla iznova. Ne samo da je promenjena osnovna teza, nego je i znatno proširen kontekst istraživanja, jer je postalo belodanije nego ikad da je za rešavanje etničkih sukoba malih naroda presudan odnos snaga među velikim silama. Kako su Atinjani na početku Peloponeskih ratova cinično poručili stanovnicima Milosa: „Veliki čine što mogu a mali trpe što moraju”.

Prikupljajući dodatnu građu stalno sam bio pod opterećenjem nepredvidljivog razvoja događaja, odnosno da bi moglo da proključa još neko krizno žarište, pre svega u susednom Nagorno Karabahu. U tom slučaju, rat u Gruziji bio bi „mačji kašalj”.
Dragan Štavljanin na promociji knjige u Podgorici, Foto: Savo Prelević

Nove napetosti između Rusije i Ukrajine u januaru 2009. zbog isporuke gasa Evropi ponovo su usporile pisanje knjige i vratile me u fazu prikupljanja dodatne građe. „Trka” za „kavkaskim duhovima” postala je mora, pogotovo u svetlu najava novog rata u Gruziji, odnosno intervencije Rusije. Do poslednjeg časa, 6. avgusta 2009. kada sam poslao tekst u štampu, bio sam prinuđen da dorađujem pojedine delove knjige zbog novih zbivanja. Pisanje knjige o događajima u toku uvek je skopčano s rizikom da autor nema dovoljnu distancu da sagleda sve relelvantne aspekte, pa može ostati nedorečen, pa čak i jednostran. Zbog toga sam svestan činjenice da ovaj rukopis, čim uđe u štampu, iziskuje dopunjeno izdanje, jer su događaji i procesi na Kavkazu i oko njega, zatim u međunarodnim odnosima, pogotovo posle avgustovskog rata u Gruziji, kao i svetske ekonomske krize – veoma dinamični i nepredvidljivi.

Nadam se, ipak, da će, ako ništa drugo, razmišljanja sagovornika u ovoj knjizi pomoći boljem razumevanju Balkana, Kavkaza i sveta u kome živimo, naročito sopstvene pozicije i interesa – na taj način i pozicije i interesa drugog, koji se nažalost mnogo češće doživljava kao neprijatelj nego kao sused. To je nužna pretpostavka za makar podnošljiv život, pre svega u multietničkim društvima.

Promocija knjige Dragana Štavljanina
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:04:31 0:00
XS
SM
MD
LG