Paradoksalna savezništva oko Kosova

Kao i u slučaju Gruzije, i u Azerbejdžanu i Jermeniji oprečni stavovi. Dok lideri Nagorno Karabaha podržavaju nezavisnost Kosova, vlasti u Bakuu se protive.

Khazar Ibrahim, portparol Ministarstva inostranih poslova Azerbejdžana (press konferencija u Bakuu, 18.2. 2008):

„Privremena Vlada Kosova je proglasila nezavisnost od Srbije. Ova deklaracija je u suprotnosti sa principima međunarodnog prava i nelegalna je“.

Drugačija je pozicija vođstva Nagorno Karabaha. Vahram Atanesian, predsednik spoljnopolitičkog komiteta Parlamenta u intervjuu za Radio Slobodna Evropa:

“Mislim da proglašenje nezavisnosti Kosova neće uticati na rešavanje pitanja Nagorno Karabaha, pošto je on već proglasio nezavisnost 10. decembra 1991. godine, ali može nesumljivo imati uticaj na međunarodno potvrđivanje njegovog statusa. Mislim da je priznavanje nezavisnosti Kosova faktički označilo raspad bivše SFRJ u pravnom smislu, što se ne može reći za konačno pravno potvrđivanje raspada bivšeg Sovjetskog Saveza, ukoliko se ne prizna nezavisnost novih država, uključujući i Nagorno Karabah”.

Jermenija koja zdušno podržava svoje sunarodnike u Nagorno Karabahu, takođe očekuje sada veće razumevanje međunarodne zajednice za poziciju ove regije. Premijer Jermenije Serž (Serzh) Sarkisian uoči proglašenja nezavisnosti Kosova (16. februar 2008):

„Mi bismo na neki način došli u povoljnu poziciju ako pojedine zemlje priznaju nezavisnost Kosova. Ako one priznaju nezavisnost Kosova a ne priznaju Nagorno Karabah, to će za nas značiti primenu duplih standarda“.

Sarkisian je u međuvremenu postao predsednik.

Kao po šablonu, i u slučaju Nagorno Karabaha, građani slede liniju političkih podela, u zavisnosti kojoj naciji pripadaju. Nakon poraza azerbejdžanske armije u ratu početkom 1990-tih, iz Nagorno Karabaha, sedam okolnih distrikta, kao i Jermenije, izbeglo je skoro milion Azerbejdžanaca. Oni smatraju da nezavisnost Kosova nikako ne bi smela da utiče na status Nagorno Karabaha.

Izbeglica: „To su različita pitanja. Možda bi Kosovo moglo da bude nezavisno, ali Karabah ne. Naravno, ja nisan stručnjak. No, Karabah je deo Azerbejdžana i ne može da se otcepi“.

Sadi Ahmadov (68), Džabrail (Jabrail) distrikt: „Ne, jer nema sličnosti između njih. Karabah ne može da se otcepi zato što je deo Azerbejdžana“.

Izbeglica iz distrikta Zengilan: „Karabah je azerbejdžanska teritorija. Neki pokušavaju da ga nam otmu, ali neće uspeti“.

Alijev (Alyev) Karam iz distrikta Fuzuli koji je sada pod upravom Azerbejdžana): „Ne. Karabah je azerbejdžanska teritorija i nema sličnosti između ova dva slučaja“

I građani Bakua, glavnog grada Azerbejdžana, podržavaju svoje izbegle sunarodnike iz Nagorno Karabaha i ostalih okupiranih distrikt:

Azerbejdžanac: „Ne, to nije moguće. Mi im nećemo to dozvoliti“.

Azerbejdžanac: „Nikada“.

Azerbejdžanac: „Po mom mišljenju, ne. Nezavisnost koja je data Kosovu može da uzburka slične etničke sukobe širom sveta“.

Azerbejdžanac: „Kosovo i Nagorno Karabah su različiti. Srbi su došli na Kosovo nekoliko vekova posle Albanaca. Ceo svet zna da je Kosovo albanska teritorija“.

Eksperti iz Azerbejdžana i Jermenije smatraju da bez obzira koliko se može različito sa pravnog stanovništa tumačiti da li je Kosovo presedan, nesumnjivo je da će imati politički uticaj na separatističke regije da nastave dosadašnji kurs.

IlgarMamadov (Ilqar Mammadov), iz Istraživačkog I zastupničkog centra u Bakuu, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa:

„To već utiče na rešenje pitanja Nagorno Karabaha, jer Azerbejdžanci koji su se ranije oslanjali na OEBS kao na moćnu organizaciju sa čvrstim principima, sada vide da se ne pridržava tih istih principa. To znači da pozivanje na Helsinški akt više nije delotvorno, odnosno da njegovi osnovni postulati više ne važe, ili da postoje izuzeci u njihovoj primeni. Na taj način OEBS gubi kredibilitet i značaj kao platforma za pregovore u slučaju Nagorno Karabaha. To je žalosna činjenica. Druga posledica proglašavanja nezavisnosti Kosova jeste položaj mirovnih trupa. Ranije je Azerbejdžan bio veoma spreman da prihvati međunarodne mirovne snage u razlitičim fazama primene mirovnog plana. Međutim, na primeru Kosova vidimo da su mirovne trupe, koje su došle uz neku vrstu saglasnosti Beograda, kasnije postale instrument međunarodne garancije nezavisnosti Kosova. Mislim da će zbog toga Azerbejdžan preispitati svoj stav o mirovnim trupama kao sastavnom delu primene rešenja za Nagorno Karabah”.

I Žerar (Gerard) Libardian, savetnik prvog predsednika Jermenije Levona Ter Petrosijana tokom 1990-ih, sada profesor na Univerzitetu Mičigen u SAD, kaže za naš program da će nezavisnost Kosova imati uticaja.

“Samo proglašenje nezavisnosti Kosova nije toliko bitno, jer je i Nagorno Karabah to odavno učinio. Međutim, priznanje nezavisnosti Kosova od pojedinih ključnih međunarodnih faktora učinilo je sada pitanje Nagorno Karabaha još mnogo složenijim. Mada oni tvrde da je Kosovo poseban slučaj, nije reč ni o kakvom specifičnom pitanju jer postoje i drugi etnički konflikti, uključujući i Nagorno Karabah, čiji predstavnici zajedno sa Jermenijom ističu da ako Kosovo može da bude nezavisno, mi ćemo još sačekati da međunarodna zajednica i nas prizna. Nezavisnost je svakako dobra za Kosovare, međutim postojalo je jasno i čvrsto međunarodno pravilo koje je važilo i u vreme raspada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije da će biti priznati samo federalne jedinice koje su konstituisale ove dve federacije, a ne i autonomne republike i oblasti. To pravilo je važilo do priznavanja nezavisnosti Kosova. Sada je napravljen izuzetak. Koliko god zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova nastoje da objasne da je reč o jedinstvenom slučaju, činjenica je da takvu argumentaciju neće prihvatiti u Abhaziji, Južnoj Osetiji, Nagorno Karabahu ili Pridnjestrovlju i sada će još odlučnije tražiti da i njihova nezavisnost bude priznata”.

Drugačiji je stav Vafe Guluzadea, savetnika predsednika Azerbejdžana Hajdara Alijeva tokom 90 –tih godina.

„Mislim da nezavisnost Kosova neće uticati na rešenje statusa Nagorno Karabaha. Kosovo je dobilo nezavisnost zahvaljujući SAD čemu se protivila Rusija. Međutim ako govorite o politici, zaboravite na pravdu, međunarodno pravo. Jer, od Džingis Kana do danas stvarni faktor u politici je sila. Ko je moćan on je u pravu. Ako bi SAD želele da Nagorno Karabah ili Abhazija postanu nezavisni, to bi se i desilo. Rusija međutim nije to u stanju da uradi, jer je Amerika jedina supersila i može da čini sve što proceni da je u njenom nacionalnom interesu i svet to treba da shvati. Na primer, naša teritorija je okupirana, ali nismo u stanju da je povratimo. Slažem se da je Kosovo kolevka srpske istorije i njene državnosti, ali šta Srbija može da učini? Da pokaže emocije, protestuje, što i mi radimo, i to je sve“.

Sličnog mišljenja je I Aleksander (Alexander) Iskandarian iz Kavkaskog Instituta za medije (Caucus Media Institute) sa sedištem u jermenskoj prestonici Jerevan:

“Ne, generalno govoreći. Jer odluka o nezavisnosti Kosova nije zasnovana na međunarodnom pravu, već je politički motivisana. Ja razumem logiku kojom se rukovodio Zapad u priznavanju Kosova, kao i Srbije u protivljenju, a logika je politička. "Postoji 2 miliona ljudi u Evropi koji ne žele da ostanu u Srbiji. Mi ne znamo kako da to rešimo. Situacija ne može da ostane zamrznuta doveka". Ja ne govorim da li je ta odluka bila dobra ili loša već samo da je politički motivisana, a koreni, osnov za donošenje takve odluke se nalaze na Balkanu a ne u celom svetu”.

RSE: Stavnovnici Nagorno Karabaha mogu da kažu - ako je Kosovo nezavisno zašto ne možemo i mi.

Iskandarian: Oni mogu to da kažu i oni će to reći. Neki to već govore. Neki su to govorili i nakon 1993. kada je Eritreja dobila nezavisnost. Mogu i da kažu povodom osamostaljivanja Bangladeša 1971. Međutim, ključno je pitanje da li će zbog priznanja Kosova odmah biti priznato i 50 drugih regija u svetu koje traže nezavisnost. Neće. No, svakako da između, na primer, Nagorno Karabaha i Kosova postoji slilčnost u pravnom smislu uz neke političke razlike. Ali, da ponovim, odluke se u svakom ovom slučaju zasnivanju na političkim razlozima a ne pravnim.

Rusija i Gruzija na istoj strani?!

Mada separatističke regije u svojim težnjama računaju na podršku Rusije dok se Gruzija, Azerbejdžan i Moldavija u očuvanju svogj teritorijalnog integriteta oslanjaju na Zapad – strane su paradoksalno promenjene u stavu o Kosovu. Tako su se Rusija, Moldavija, Gruzija i Azerbejdžan saopštile da neće priznati njegovu nezavisnost, dok su separatističke regije kao i zapadne zemlje pozitivno ocenile proglašenje nezavisnosti Kosova.

Bivši gruzijski ministar inostranih poslova Tedo Japaridze sumorno zaključuje:

„To je nadrealno, kako je došlo do toga da u slučaju „kosovskog presedana“, mi, Gruzijci, Azerbejdžanci i Moldavci, moramo da podržavamo rusku poziciju i budemo protiv Zapada“. (Zarakhovich, Yuri. „Russia Cashes in on Kosovo Fears“, Time, March 10, 2008)

Zvaničnici Azerbejdžana često optužuju Rusiju zbog neobjektivnog pristupa i podrške Jermeniji. Da li to znači da su sada Moskva i Baku, makar indirektno, na istoj strani protiveći se nezavisnosti Kosova, ili će se Azerbejdžan i dalje oslanjati na podršku Zapada.

Khazar Ibrahim, portparol Ministarstva inostranih poslova Azerbejdžana, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa:

„Mislim da smo prešli liniju kada jedna zemlja treba da bude dovedena u vezu sa drugom. Naša pozicija je zasnovanu na interesima, uverenjima, vrednostima i privrženosti međunarodnom pravu, a ne na savezu sa nekim”.

Ilgar Mamadov (Ilqar Mammadov), Istraživački i zastupnički centar u Bakuu:

Ne, Azerbejdžan se neće ni na koji način sada približiti Rusiji. Mada je Kosovo važno pitanje, to je samo jedno od mnogih koja su bitna za bilateralne odnose Moskve i Bakua koji su prilično kompleksniji nego odnosi između Rusije i Jermenije. Naime, Rusija pomaže Jermeniju ekonomski i vojno, što Jermenija koristi u držanju pod okupacijom dela Azerbejdžana, mislim na Nagorno Karabah. Kakvi su odnosi Azerbejdžana i Rusije svedoči i nedavna Rezolucija Saveta bezbednosti kojom se poziva na očuvanje teritorijalnog integriteta Azerbejdžana i mirno rešenje sukoba. Međutim, Rusija ne samo da je bila protiv već je vodila i kampanju u nastojanju da pridobije druge zemlje da glasaju protiv predloga Azerbejdžana. Na sreću, ovaj dokument nije usvojen."


Mamadov se ipak slaže da je sadašnja situacija pomalo paradoksalna:

“Svet je postao sulud. Srbi, Rusi su pravoslavci. Srbija prodaje oružje pravoslavnoj Jermeniji. S druge, strane Beograd dobija diplomatsku podršku muslimanskog Azerbejdžana oko pitanja Kosova. Mislim da je veoma opasno kada postoji toliko komplikovanih situacija i nepredvidivih reakcija”.

I Gruzija se našla na istoj strani sa Rusijom u nepriznavanju nezavisnosti Kosova.

Giorgi Khutsishvili, direktor Međunarodnog centra za rešavanje sukoba i pregovore sa sedištem u Tbilisiju:

“To je verovatno jedino pitanje među mnogima, gde su pozicije Rusije i Gruzije veoma bliske. Mi nismo protiv nezavisnosti Kosova, već načina na koji je ostvarena, jer se time ohrabruju separatisti. To je moglo da se uradi na drugačiji način i u kasnijim fazama. Kada je reč o odnosu Gruzije i Zapada, mi ne očekujemo da NATO pošalju svoje trupe i reši pitanje statusa Abhazije i Južne Osetije za nas. Mi želimo da postanemo članice Alijanse kako bi se stvorilo stabilnije okruženje. Na primer, sada ima mnogo incidenata duž linije razdvajanja zbog izostanka bezbednosti. Članstvo u NATO bi nam pomoglo da eliminišemo ove probleme”.

Denis Samut (Dennis Sammut), izvršni direktor nevladine organizacije “LINKS” sa sedištem u Londonu, kaže za Radio Slobodna Evropa da je razumljiv oprez Moldavije, Gruzije i Azerbejdžana.

„Da, to je paradoks i mislim da oni shvataju da je ovo sada malo čudna situacija. Mislim da je ovakva reakcija Moldavije i Azerbejdžana bila očekivana. Da su ove države priznale nezavisnost Kosova, onda bi se to shvatilo kao njihovo prihvatanje secesije, tako da moraju biti vrlo oprezni. No, ponavaljam, ni jedna vlada neće uzeti primer Kosova da na njemu u budućnosti gradi svoju pregovaračku poziciju u rešavanju konflikta. Ovo se isto odnosi i na Jermeniju, koja nije priznala nezavisnost Nagorno-Karabaha. Sve strane oprezno pristupaju u građenju svojih pregovaračkih pozicija i većina ih zna da se slučaj Kosova ne može sto posto preslikati na ostale prostore“.

Neizvesna budućnost

Dok se političari i pravnici nadgornjavaju da li je proglašenje i priznavanje nezavisnosti Kosova presedan sa stanovništa međunarodnog prava, nema sumnje da će to imati političke reperskusije jer će separatističke regije to koristiti kao dodatni argument za ostvarivanje svojih težnji.

Čarls (Charles) King, profesor američkog univerziteta Džordžtaun (Geogetown) u intervjuu za Radio Slobodna Evropa:

„Mislim da će ljudi govoriti da je presedan, ali ima slučajeva gde federalne jedinice postaju nezavisne države. Najbolji primer za to je raspad bivšeg Sovjetskog saveza ili bivše SFRJ. Ključna razlika je da je Kosovo jedina autonomna pokrajina koja je dobila nezavisnost. U bivšoj SFRJ, federalne republike su dobile nezavisnost, kao i republike u bivšem Sovjetskom savezu. U slučaju Kosova, to će predstavljati pravni presedan. Osnovno pitanje je da li će konflikti na istoku videti ovo kao politički presedan i koristiti ga u rešavanju svog statusa“.

Sergej Markov, ruski analitičar blizak Kremlju, smatra da UN primenjuje dvostruke standarde:

„UN bi trebalo da koriste slične principe za slične slučajeve. Nemoguće je govoriti samo o nezavisnosti Kosova a da se to ne odnosi i na Abhaziju, Pridnjestrovlje i Južnu Osetiju“.

Denis Samut, izvršni direktor nevladine organizacije “LINKS” sa sedištem u Londonu kaže da se moraju uzeti u obzir i druge okolnosti osim formalno pravnih:

„To jeste izuzetak. Međutim, moramo videti kako smo došli do ovakve situacije. Ljudi se pitaju da li je Kosovo presedan. Ako to pogledate sa striktno pravnog aspekta, to jeste presedan. Isto se dešavalo i u bivšem Sovjetskom Savezu, i u bivšoj SFRJ. S druge strane, realnost na terenu je drugačija. NATO je morao bombardovati Beograd kako bi zaustavio nasilje na Kosovu. Pozadina ovog slučaja je potpuno drugačija. Ukoliko pogledate međunarodni angažman u konflitkima u bivšim sovjetskim državama, on je odobren uz saglasnost svih strana. To je bio jedan od preduslova za međunarodni aganžman. Znači imate kompletno drugačiji kontekst. Dakle, može se reći da je Kosovo presedan. Ali to nije kraj priče. To je presedan samo u pravnom smislu, te se i druge okolnosti moraju uzeti u obzir“.

Sabin Frejzer (Sabine Fraizer), direktor programa za Evropu u Međunarodnoj kriznoj grupi sa sedištem u Briselu:

„Teško je reći da je slučaj Kosova ojačao odlučnost vlasti u ova četiri separatistička entiteta, jer je njihova odlučnost već dovoljno jaka. Vlasti na ovim teritorijama ističu da su oni proglasili nezavisnost još u ranim 90-tim, te da su od tada organizovali različite oblike referenduma kako bi potvrdile svoju želju za nezavisnošću. Zbog toga mislim da slučaj Kosovo neće puno toga promeniti kada su u pitanju ove teritorije“.

„Ključno je da li će Rusija videti neku prednost od priznavanja separatističkih regija. Svaki od ovih konflikata je drugačiji, ali evo uzmimo Abhaziju. Ne mogu da zamislim kako priznavanje nezavisnosti Abhazije može biti u nacionalnom interesu Rusije. To bi podstaklo lokalni nacionalizam u drugim regijama Rusije da se jednog dana odvoje od federacije. Međutim, Rusija će uvideti da je trenutni status quo u ovim konfliktima u njenom nacionalnom interesu, i da Kosovo ne predstavlja presedan za ostale zamrznute konflikte“.

Žork Hajmelrajh (Joerg Himmelreich) iz nemačkog Maršalovog fonda sa sedištem u Berlinu kaže za Radio Slobodna Evropa da Zapad treba da promeni pristup:

„Zapad, pre svega EU, treba da razmišlja više strateški a manje tehnički. Zašto ne iskoristimo vezu koju pravi Putin između Kosova i separatističkih oblasti u Gruziji, i uzvratimo: „OK, ako želite takvu vrstu poređenja, onda molim vas prihvatite sve argumente kada je reč o Kosovu, kao što je involviranost međunarodne zajednice na tom području, što Rusija odbija u slučaju Južne Osetije i Abhazije“.

Sabin Frejzer iz Međunarodne krizne grupe:

„Samo da naglasim da ovi entiteti već 15 godina izražavaju želju za nezavisnošću. Oni su često u prošlosti tražili pomoć Rusije da ih prizna. Tako da ovo nije nešto novo i ne dovodi se u vezu sa Kosovom. Ovi entiteti redovno šalju pisma predsedniku Rusije, Dumi i ostalim parlamentarnim institucijama tražeći priznavanje nezavisnosti....Rusija je u prošlosti pretila da će priznati Abhaziju i Južnu Osetiju, ukoliko Kosovo proglasi nezavisnost. Ali, zanimljivo je da u proteklih par meseci nisu ispunili ove pretnje. Umesto toga, čuli smo izjave predsednika Putina da Rusija neće napraviti istu grešku koju je napravila Evropa u slučaju Kosova. Mislim da Rusija neće u skoroj budućnosti priznati ove provincije, ali će verovatno nastaviti da jača veze sa njima“.

Denis Samut smatra da je realnost na terenu drugačija:

Piter Ratland (Peter Ruthland), profesor Veslajn Univerziteta (Wesleyan) u SAD, kaže za Radio Slobodna Evropa da treba razlikovati pravni i politički aspekt uticaja nezavisnosti Kosova na separatisitčke regije u bivšem Sovjetskom Savezu:

„S tačke gledišta međunarodnog prava, argument presedana nije vrlo jak. Međunarodno pravo tretira svaki slučaj posebno. Ukoliko poredite ove slučajeve, oni su vrlo različiti. Na primeru Kosova, tu je većinsko albansko stanovništvo koje je glasalo za nezavisnost. U slučaju Abhazije, tu postoji problem raseljenog naroda koji bi, ukoliko im se dozvoli da glasaju, bio u većini. Takođe, isti problem je i sa Karabahom. To ne bi bio pravni presedan, nego političko pitanje. Rusija u principu kaže da će odgovoriti politički. To znači, ako politički ignorišete želje Srbije i gurate nezavisnost Kosova, onda se mi osećamo slobodno da delujemo onako kako želimo, te da ignorišemo mišljenja Zapada oko pitanja Gruzije ili Karabaha. Mislim da je to više politička, nego pravna pretnja“.