Dostupni linkovi

logo-print

Žene Kruše: Život u selu bez muškaraca


U Velikoj i Maloj Kruši, dva sela u opštini Orahovac, po završetku rata na Kosovu gotovo da muškaraca više nije bilo.

Masakr koji se desio 26. marta 1999., lišio je života više od 110 muškaraca, starosti od 12-90 godina. Nakon što su bili odvojenih od svojih supruga i ostalih članova porodice, dovedeni su u napuštenu kuću, gde su snage VJ i MUP-a otvorile vatru na njih.

Potom, kuća je zajedno sa mrtvim telima bila zapaljena. Ženama je već bilo naređeno da odu za Albaniju.

Kada su se po okončanju rata vratile sa malom decom, očeva, muževa i sinova nije bilo, kuće su im bile zapaljene, imovina uništena. Bilo ih je više od 80 udovica, a preko 140 dece je ostalo bez očeva. Retko se kad moglo naići na muškarca u tim selima.

Bila je to velika katastrofa, kaže nam Fahrija Hoti, iz Velike Kruše, koja ni dan danas ne zna ništa o svom suprugu, Bashkimu.

Žene Velike Kruše su ubrzo osnovale Udruženje udovica u potrazi za nestalim osobama. Kucale su na razna vrata kako bi saznale nešto više o sudbini članova njihovih porodica, nemo su ih tražile godinama.

„Bio je to veoma dug i težak put. Ali, shvatile smo da od tog trčanja nema ništa. Nikoga nije doticalo to što se Bashkim nije vratio. Odlučile smo da se vratimo životu i počnemo da radimo“, kaže Hoti.

Udružene i deleći istu bol, one ubrzo počinju da obrađuju zemlju i ulažu napore da ožive mesto u kojem žive, koliko je god to bilo moguće. Pomoć koju su tada primale nije bila dovoljna ni za jedan par cipela, kaže Hoti, i stoga su žene bile primorane da se okrenu poslu.

Posvetile su se onom u čemu su bile najbolje – pripremi zimnice.

Udruženje udovica koje radilo na proizvodnji zimnice, 2005. godine brojalo je samo pet članova a danas je u tom biznisu uključeno više od 25 porodica, odnosno oko 100 žena. Potražnja za njihovim proizvodima je rasla iz godine u godinu. Pristizala je i pomoć sa strane.

Godine 2010. postaju zemljoradnička zadruga pod nazivom „Krusha“, koja danas svojim proizvodima snabdeva oko 28 marketa širom Kosova.

Ajvar, paprike u kiselom mleku i paprike punjene kupusom su tri najtraženija proizvoda.

„Naš prvi logo firme, 2005. godine, bila je jedna žena naizgled tiha i tužna, jer smo time hteli da pošaljemo poruku javnosti da patimo, da smo tužne, i da tražimo naše muževe. Ali, nakon te tišine, dobile smo i snagu. Naš logo danas je ista ta žena ali sa paprikama u rukama. Od traganja za našim muževima, danas obavljamo jako dobar biznis“, kaže Hoti.

U zadruzi "Krusha" i dalje rade samo žene. Same proizvode zimnicu i same raspodeljuju proizvode po celom Kosovu. Na raspolaganju im je samo jedna prostorija, gde se uglavnom rade pakovanja, a veliki broj žena zimnicu priprema i kod kuće.

Hoti kaže da za sad uspevaju da barem 70 posto ispune zahteve tržišta. Dodaje da, kada bi imali veću prostoriju, proizvodnja bi sigurno bila još veća.

„Osim toga što radimo, bavimo se i ostalim aktivnostima. Okupljamo se, razgovaramo. Počnemo i završimo posao o tome da li je ajvar dobar, dovoljno slan, ali sigurno je da se svaka pola sata prisećamo rata. Zašto se to desilo, kako? Uvek se pitamo, zašto su nas ostavili, zašto smo ostale same?“, ističe Hoti.

Ali, i pored toga, žene nastavljaju dalje sa radom, jer moraju.

Sabdere Hoti, takođe iz Velike Kruše, kaže da je najviše čini srećnom to što im je rad jako puno hvaljen.

„To je za nas najvažnije. Niko nam se nikad nije požalio na proizvode. Zarada i nije toliko velika, jer su troškovi veliki. Na ajvaru se dosta vremena provodi – kuva se 7-8 sati. Ali, tu smo svaki dan. Dešava se da nekad i ceo dan plačemo, ali hvala bogu da imamo jednu drugu. Tako nam i vreme brže prođe“, kaže Hoti.

Ovaj posao je jako ojačao žene koje su po završetku rata bile prepuštene same sebi. U mestu gde su uglavnom muškarci radili na obezbeđivanju životnih uslova, žene su morale da preuzmu ulogu glave porodice.

Time su shvatile da su sposobne za rad, da mogu pomoći porodici i da školuju decu. Bol ih međutim, nikada ne napušta.

„Ovo je zaista iznenađujuće. Žene koje su prošle kroz užas, danas, zajedno sa ostalim mlađim muškarcima, drže tržište. To je za čuđenje“, kaže Fahrija Hoti, menadžer Kurše.

Ona stoga poručuje svim ženama da ne odustaju od svojih snova.

„Apelujem na sve one žene koje veruju u sebe i koje se osećaju jakim, da se ne plaše rada, već trebaju da rade, da su udružene, i njihov glas mora da se čuje“, poručila je Hoti.
  • 16x9 Image

    Amra Zejneli

    (1986) Rođena u Mitrovici. Diplomirala žurnalistiku i studije Evropske unije na Univerzitetu Floride u SAD. Novinarstvom se počela baviti 2001. godine. Radi na kosovskom javnom servisu, RTK, kao odgovorni urednik radijskog programa za zajednice, a kosovskom dopisništvu RSE-a pridružila se maja 2010.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG