Vukovarske lekcije: Kulturom sećanja protiv kulture zaborava

Iva Martinović

Dvadesetak mladih iz Srbije posetilo je povodom dvadeset godina od pada Vukovara taj grad i položilo cveće na spomen obeležja žrtvama jednog od najmonstruoznijih zločina tokom rata u bivšoj Jugoslaviji.

Kulturom sećanja protiv kulture zaborava, dvadesetak studenata iz Pančeva nadomak Beograda u tišini je pratilo ratnog veterana Danijela Rehaka putem kojim su pre 20 godina prošli zarobljenici i ranjenici iz vukovarske bolnice do spomen obeležja na mestu gde je iz masovne grobnice iskopano više od 200 tela.

“Ovo je ovde mrtva zona, možete pucat koliko hoćete i niko vas neće čuti. Niko. Dio je bio močvaran i iz tog razloga su ih ovde zakopali. Mislili su da će ti ljudi istrunuti što prije,” priča Rehak.

Metalna vrata hangara u kom su Vukovarci čekali put ka gubilištu danas su zaglavljena kako se nikada više ne bi zatvorila, a na sredini mračne i hladne prostorije gori jedna sveća u koju se slivaju imena ubijenih. Od lica ljudi koja po zidovima kao zvezde svetle i gase se, njihovih ličnih dokumenata i sitnica pronađenih sa telima podilazi jeza. Retko je ko od onih sa kojima smo ovo mesto posetili i imao snage da govori.

„Ovde vidimo pravu narav rata kao nečeg najodvratnijeg što se čoveku može desiti i razmere te opšte destrukcije. Ovo je jedna pouka i poruka da se ovako nešto mora izbeći“, kaže nam jedan od studenata Filip Milenković.

Najveći utisak ostavila je vukovarka bolnica čije su podrumske prostorije ostale netaknute. Na plafonima hodnika mogu se videti krateri od granata, tu su i kreveti, oskudna medicinska oprema i aparati kojima je mali broj lekara i sestara održavao u životu stotine ranjenika do dana kada su iz bolnice izvedeni i odvedeni u pravcu Ovčare. Njihova imena i prezimena utisnuta su po zidovima hladnih i vlažnih hodnika, koja prate i video zapisi iz ’91. godine.

Uprkos velikoj zastavi Crvenog krsta postavljenoj na travnjaku, na dan je na bolnicu padalo 500 do 700 projektila. Bolnička dokumentacija koju je odnela bivša JNA još uvek se nalazi u Srbiji i nikada nije vraćena, no procenjuje se da je kroz ovu zgradu tokom rata prošlo 3 i po hiljade ranjenika.

„Ovde se i rađalo i umiralo, bio je to sastavni deo naših života. Mislim da bi ovaj muzej u vukovarskoj bolnici svi trebalo da obiđu da vide kako i na koji način su ljudi ovde preživljavali za vreme rata,“ rekao je Rehak.

Oni koji su ih tog dana obišli izašli su na hladan vukovarski dan bledih i skamenjenih lica. Te slike, kaže Filip Milenković, zauvek će mu ostati u sećanju.

„U tim prostorijama vi možete osetiti zadah tog odvratnog, odvratnog perioda. I onda počnete da razmišljate kako bi bilo da ste vi toliko vremena pod opsadom, pod bombama, u tom stanju straha i strepnje“, kaže Milenković.

Granate pretvarale dan u noć

Obilazak sa Danijelom Rehakom nastavlja se ulicama grada. Iako se Vukovar danas gradi, prizori razručenih kuća, spaljenog drveća i pustoši i danas vraća sećanja na grad koji je ’91. godine sravnjen sa zemljom.

„Na Vukovar je palo dva miliona granata. Rano su oni nama pretvarali dan u noć. U tri sata kada počnu da granatiraju – mrak, mrkli mrak. Svako ko te je zarobio te je mogao ubit, niko mu nije postavljao pitanje,“ priseća se Rehak.

Na klupi pored velikog belog krsta sedi nekadašnji vukovarski branitelj Martin Nedić. Pogleda prikovanog za Dunav i obalu preko puta svaki dan naviru sećanja i brojna pitanja na koja mu niko neće dati odgovore.

„Kada je došla ’91. stupio sam u rat i pitam se – ako je bila Jugoslovenska armija, zašto i meni nije dala oružje? Pa ja nisam napadao Kragujevac i Niš, ja sam branio svoj dom.“

Iako im je dan, kako kažu, bio težak i mučan, dvadesetogodišnjaci iz Srbije koji su slušali ova svedočenja uvereni su da bi svi njihovi vršnjaci morali da posete Vukovar i suoče se sa zločinom koji je počinjen u njihovo ime.

„Šokirali su me prizori razrušenih kuća i današnji dan ću zaista pamiti do kraja života. Nikada ranije nisam video tako nešto. Smatram da moramo da suočimo sa tom istorijom ako mislimo da i moja i naredne generacije žive u nekim boljim odnosima,“ kaže Žarko Jelisavčić iz Pančeva.

Nemanja Kranjc kao jedan od načina da se prošlost više nikada ne ponovi navodi primer Nemačke.

„Oni i dan danas neguju kulturu sećanja i obavezno je da se poseti muzeja holokausta. Mislim da to može biti dobar način da mladi ljudi prevaziđu ove probleme,“ navodi Kranjc.

Gradovi na dve obale ne odustaju

Uz stalna spoticanja, upravo na tome već godinama radi gradonačelnik Vukovara Željko Sabo, jedan od ’gradonačelnika za mir’, koji je mladima iz Srbije poželeo dobrodošlicu po dolasku u Vukovar. U gradskoj većnici podelio je sa njima svoja sećanja.

„Vukovar je izgledao kao Hirošima. Strašno je bilo. Svako od nas preživljava i svako od nas pamti kako je to bilo ’91. godine. Ne dao bog vama mlađima ili nama da se to ponovi i ikada više desi“, rekao je Sabo.

No, retki su u Srbiji oni koji će mu se u danima kada je sećanje neophodno, pridružiti u ovim porukama. Da na tome nije insistirala direktorka nevladine organizacije Građanska akcija Pančevo Ljiljana Spasić, uz podršku Fonda Biljana Kovačević Vučo, ni ova nekolicina mladih iz Srbije ne bi videla Vukovar.

„Tada je potpuno izgubljena vrednost života i nažalost već dvadeset godina nakon toga nije uspostavljena. Mi nemamo saosećanja, i dalje imamo jedan užasno odbijajući odnos prema suočavanju sa prošlošću, a ceo taj proces suočavanja se relativizuje, tako da to ostaje tema koja ne zanima previše Srbiju,“ kaže Ljiljana Spasić.

Uprkos tome, gradovi na dve obale Dunava ne odustaju.

„Šaljem vam poruku iz Vukovara i pružam ruku, a to činim i sa mojim susjedom preko puta Dunava jer je grad Vukovar ove godine sklopio povelju prijateljstva sa opštinom Bač i mi to činimo onako kako bi to trebalo bit,“poručio je mladima iz Srbije gradonačelnik Vukovara.

Na obali Dunava sa klupe ispod belog križa iz grada nas je ispratio stari Vukovarac Martin Nedić.

„Eno vidiš, tamo ulazi Dunav, a tamo preko puta, tamo izlazi...“