Gošća Press cluba je Vesna Pešić, sociološkinja, poslanica u Skupštini Srbije, osnivač Građanskog saveza i Centra za antiratnu akciju. Zajedno sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem vodila je građanske proteste u zimu 1996/1997. S njima nije bio Koštunica jer je rekao da ga nisu zvali.
PEŠIĆ: Tada su bili događaji jako intenzivni i jako zgusnuti. Društvo je bilo potpuno podeljeno na dva dela – mi i oni. I to MI je bilo veoma različito. Mi smo bili slični, ali linija podele je bila velika. Glavni san tog vremena je bio da se promeni Miloševićev sistem, da mu vidimo leđa. Vrlo malo smo razmišljali šta će biti kada mu vidimo leđa. Na kraju smo videli ta leđa, nešto malo se projektovalo šta će biti posle toga, mnogo toga nije ostvareno što se bilo obećalo, ali nešto i jeste. Nastupilo je razočarenje.
Demokratske promene su se dogodile, nema više lopovluka na izborima, bar za sada, a nadam se da ih neće biti ni u buduće. Demonstrirali smo i zbog toga. Neka sloboda je ipak povećana, proširena, ali su nastali novi problemi, o kojima nismo ni razmišljali kada smo se borili da Milošević ode.
Uvek sam iznenađena našom sporošću. Bila sam zapanjena i 1989. godine. Sada je obilježavano 20 godina od pada Berlinskog zida. Kao tadašnja disidentkinja, živela sam u dubokom uverenju da čim se ostvare slobode, ljudska prava, demokratija, višepartijski izbori, čim se skloni komunizam, da ćemo da zaplivamo u sred te slobode u demokratiju i da ćemo odmah da krenemo.
Dogodilo se nešto potpuno drugo. Zavladali su nacionalizmi i nacionalisti, čak smo ostali jedna mala usamljena grupa i svi su se prebacili na drugi kolosek. Umesto neke liberalizacije i sloboda, mi smo zaplivali u ratove i nacionalizam. Isto tako se i kasnije dogodilo. Ta očekivanja su možda uvek veća, mada se nešto od toga i ostvarilo. Ipak je život sada potpuno različit. Različit je jer smo onda bili potpuno izolovana zemlja, jedna zemlja koja se zvala otpadničkom, koja se kuvala u sopstvenom sosu, potpuno je bila uništena ekonomska struktura. Onda smo imali jednu jezivu inflaciju. Mislim da je taj 5. oktobar bio strahovito važan jer je srušio nešto što se neće nikada više ponoviti, Srbija više nikada neće ići u tu vrstu izolacije. Koliko god da nam je spor put prema Evropi, ulazimo u 10 godinu, devedesete se više neće ponoviti. To je prošlost.
PEŠIĆ: Mislim da te dve stvari baš i nisu povezane. Govorite o privrednim kretanjima, o tranziciji. Govorim o položaju naše zemlje. Mi smo bili kao u nekom kavezu, potpuno zatvoreni, potpuno izolovani, bombardovani. Mi smo bili u potpuno nemogućoj situaciji. O tome govorim. Neke stvari su raščišćene. Srbija, čini mi se da je naučila lekciju, pa i Koštunica, i niko je više nikada neće vući u neke takve ekstreme, kao što se to dešavalo devedesetih godina za vreme ratova, zločina i potpune destrukcije.
Živimo u jednoj zemlji koja nije postavila jednu infrastrukturu pravnog sistema, ili vladavine prava. Sada kažu da su 25-30 posto bile loše privatizacije, a možda i više. Mislim da to i nije tako strašno, obzirom da znamo koliko je ogromna korupcija. Zamislite da u jednom momentu morate da otpočnete sa privatizacijom svega postojećeg. To je ogromno. Tu su moguće mahinacije.
Mislim da su mnogi ljudi stradali, naročito ljudi manjeg i nižeg obrazovanja. Možda smo u toj političkoj sferi i više napredovali, nego u ekonomskoj. Čini mi se da ta transformacija privrede, promena propalih preduzeća u neka bolja, ide veoma spora, pa ni sada nije Bog zna šta. Napravili smo jednu deindustrijalizaciju zemlje, ljudi su ostali bez posla, ali se ne vidi, pogotovo zbog svetske recesije, kako ćemo i kada bilo šta da izvozimo. Sada čekamo strane investicije. Čini mi se da se privredna struktura nije dovoljno brzo menjala, nije bilo dovoljno investicija, nismo tu transformaciju u privredi dovoljno brzo izveli, tako da je veliki broj ljudi stradao i mislim da još uvek strada od te tranzicije koja je nezavršena i koja je na neki način bila korumpirana i u velikoj meri propala.
PEŠIĆ: Ne delim to mišljenje jer gledam malo bliže Parlament. Mislim da je 2005. ili 2006. godine stupio na snagu Zakon o državnim službenicima. To je bio jedan neperfektan zakon, a zakoni uvek imaju neku manu, neku rupu, neku falinku, ali je bio dosta solidan zakon, koji je trebao da transformiše našu državnu administraciju.
Moderno društvo ne može da postoji bez uređene administracije, koja je potpuno neutralna. To znači da kada ministar uđe u svoje ministarstvo, kada se promeni vlast, može da dovede samo dva svoja savetnika, a svi ostali su profesionalna administracija. Takva promena se kod nas nije uspela dogoditi, iako je to bilo planirano.
Srbija je nasledila veliki broj činovnika, koji su bili jako dobro obučeni iz saveznih organa. Mi želimo da se uključimo u Svetsku trgovinsku organizaciju, ali ne znamo kada. Moramo da imamo priličan broj eksperata koji se razumeju kako se ulazi u to i šta to znači. Kada sam bila ambasador, videla sam na delu dve žene koje su ekspertkinje kada je ta stvar u pitanju. Tada je to bila savezna država Srbija i Crna Gora. Prvo su oterali veliki broj tih ljudi u penziju jer su oni bili obučena Titova i Markovićeva administracija, koja je znala poslove, koja se trošila godinama, ali je to bio jedan deo te administracije koji je bio bez političke linije.
Pošto se nisu otvarala nova preduzeća, a državna su se gasila, ljudi su u tim preduzećima ostajali bez posla. U svakom mestu, svaki grad, je imao po dve-tri veće ili manje fabrike, u koje su ljudi išli na posao. To je sve propalo, ali je radila opština. To je sociološka nužnost. Voda uvek nađe drugi tok. Umesto da se ta radna snaga uliva u obnovljenu ekonomiju, ona je probila neke lokalne državne institucije. Preko toga su i partije dobile moć, te su netransparentno uzele moć u svoje ruke jer su one postale biroi za zapošljavanje. Ako ne znaš šta da radiš sa detetom u malom mestu, koje je završilo školu, ali po ceo dan hvata zjale jer nema posla, dođeš kod onoga tamo iz DS-a i pitaš da li može da da 100 evra mom detetu, da nešto radi u toj opštini. Tako se to širilo. Svaka stranka je, da bi održavala svoju aparaturu i da bi posle toga imala aktiviste za vreme izbora, zapošljavala po partijskoj liniji. Tako je pao i taj zakon o državnoj administraciji jer su oni puštali partijske, a nikako da prime onaj zakon koji je rekao kako treba da izgleda neutralna administracija.
Što ste razvijeniji kao društvo, što je više institucija, vama treba više službenika. Tu ne smemo da se zavaravamo. Hoćete Agenciju za borbu protiv korupcije, hoćete Državnu revizorsku komisiju. Znate li koliko ima agencija, fondova i sličnih organizacija? Ako hoćete da svaka konzerva bude kontrolisana, ko će to da radi. Tu mora da bude ogromna administracija. Tu je i Agencija za novi Zakon o saobraćaju.
PEŠIĆ: A ko su ti stručnjaci?
PEŠIĆ: Oni imaju masu tih ugovora po delu. Donosite Zakon o ravnopravnosti polova. Nisu to male stvari. Postoje silni upitnici šta sve treba da zadovoljite da bi ste to ostvarili. Svaki put kada hoćete da bude nešto kontrolisanije, ako nećete da vam paradajz bude isprskan, morate da dovedete ljude. A ko su to nego činovnici. Stalno administracija raste.
Rekla sam u Skupštini - Vi ste nas maltretirali da danima razgovaramo o smanjivanju broja službenika na lokalnom nivou i 2.400 službenika na republičkom nivou. Doneli ste neke limite koliko može da ih bude, a onda čitam u novinama da zapošljavate novih 4.000 službenika. Koje će te to da izbacite? Da li mlade i talentovane, koji su završili škole, koji će da prave profesionalnu administraciju, ili ćete da zadržite svoje partijske kadrove? Mi pojma nemamo ko je na tim listama, nemamo uvida u to. Oni hoće da otpuste jedan deo, ali već planiraju da povećaju u 2010. godini ukupan broj službenika.
PEŠIĆ: Mislim da socijaldemokratija nikada nije ni otišla sa ovih prostora. Evo i sada je ona na vlasti, sem G17 Plus, koji za sebe kažu da su neka desna stranka. Ni Milošević nikada nije oduzeo sva ona davanja koja su postojala. Kada je bila neimaština, toga nije bilo. Ponešto je skresano. Možda besplatno zdravlje ne valja, možda je to loše, mada kada si u bolnici imaš velike troškove. Možda su najviše udarili po školama, možda je školovanje postalo suviše skupo za neke, ali mislim da je to dosta promenjeno. Možda nemamo na okupu jednu jaku, profilisanu stranku levice, kao što je postojala u Hrvatskoj sa Račanom, koja je još iz onog vremena preživela, ili kao što postoji u Sloveniji. Mislim da je socijaldemokratija ovde uvek bila jača, nego bilo koja druga struja. I one desne stranke, kao Radikali, su proklamovale hleb za dva dinara.
U Hrvatskoj smatraju da je Josipović bio najbolji kandidat. Smatraju da je on jedan veoma pristojan čovek. On je profesor Univerziteta, veoma obrazovan, bavi se muzikom i on ostavlja najbolji utisak. Mislim da je on najbolji kandidat tamo.
PEŠIĆ: Mislim da je to političko pitanje. Hrvatska je podnela tužbu protiv Srbije za genocid, ali mislim da Mesić, i ljudi koji su bili na vlasti do sada, nisu bili u pravu kada nisu hteli da povuku tu tužbu. Sa ove strane je bilo ponuda da se razgovara o tom pitanju, ali da se ne ide sa hrvatskom tužbom protiv Srbije, niti da mi tužimo Hrvatsku, nego da idemo na neku vrstu dogovora. To je bila politika koja se odavde vodila. Hrvatska nije htela da povuče tu tužbu, pa se ovde smatralo da je najbolji način da se na tu tužbu odgovori nekom vrstom kontra tužbe, da to bude više kao jedan akt.
Očekujem, ako bude izabran Josipović, da njegova politika dovede do toga da se dogovorimo sa Hrvatima, da oni i mi povučemo te tužbe. Mislim da je to najbolje rešenje i svako ko ima malo razuma bi se složio sa tim da ne treba da podnosimo tužbe jedni protiv drugih. Tuđman je podneo tu tužbu, bio je HDZ na vlasti, ali i Mesić je bio HDZ-ovac. Možda će sa novim predsednikom stvari da se promene. Mislim da kod nas postoji raspoloženje da se obe tužbe povuku.
RSE: Da li ste očekivali da ćemo tako sporo da se razvijamo i tako sporo da prilazimo Evropskoj uniji?
PEŠIĆ: Tada su bili događaji jako intenzivni i jako zgusnuti. Društvo je bilo potpuno podeljeno na dva dela – mi i oni. I to MI je bilo veoma različito. Mi smo bili slični, ali linija podele je bila velika. Glavni san tog vremena je bio da se promeni Miloševićev sistem, da mu vidimo leđa. Vrlo malo smo razmišljali šta će biti kada mu vidimo leđa. Na kraju smo videli ta leđa, nešto malo se projektovalo šta će biti posle toga, mnogo toga nije ostvareno što se bilo obećalo, ali nešto i jeste. Nastupilo je razočarenje. Demokratske promene su se dogodile, nema više lopovluka na izborima, bar za sada, a nadam se da ih neće biti ni u buduće. Demonstrirali smo i zbog toga. Neka sloboda je ipak povećana, proširena, ali su nastali novi problemi, o kojima nismo ni razmišljali kada smo se borili da Milošević ode.
Uvek sam iznenađena našom sporošću. Bila sam zapanjena i 1989. godine. Sada je obilježavano 20 godina od pada Berlinskog zida. Kao tadašnja disidentkinja, živela sam u dubokom uverenju da čim se ostvare slobode, ljudska prava, demokratija, višepartijski izbori, čim se skloni komunizam, da ćemo da zaplivamo u sred te slobode u demokratiju i da ćemo odmah da krenemo.
Dogodilo se nešto potpuno drugo. Zavladali su nacionalizmi i nacionalisti, čak smo ostali jedna mala usamljena grupa i svi su se prebacili na drugi kolosek. Umesto neke liberalizacije i sloboda, mi smo zaplivali u ratove i nacionalizam. Isto tako se i kasnije dogodilo. Ta očekivanja su možda uvek veća, mada se nešto od toga i ostvarilo. Ipak je život sada potpuno različit. Različit je jer smo onda bili potpuno izolovana zemlja, jedna zemlja koja se zvala otpadničkom, koja se kuvala u sopstvenom sosu, potpuno je bila uništena ekonomska struktura. Onda smo imali jednu jezivu inflaciju. Mislim da je taj 5. oktobar bio strahovito važan jer je srušio nešto što se neće nikada više ponoviti, Srbija više nikada neće ići u tu vrstu izolacije. Koliko god da nam je spor put prema Evropi, ulazimo u 10 godinu, devedesete se više neće ponoviti. To je prošlost.
RSE: Zar nismo platili visoku cenu za ovo što sada imamo? Mnogi su platili time što su izgubili posao, što nisu nigde.
PEŠIĆ: Mislim da te dve stvari baš i nisu povezane. Govorite o privrednim kretanjima, o tranziciji. Govorim o položaju naše zemlje. Mi smo bili kao u nekom kavezu, potpuno zatvoreni, potpuno izolovani, bombardovani. Mi smo bili u potpuno nemogućoj situaciji. O tome govorim. Neke stvari su raščišćene. Srbija, čini mi se da je naučila lekciju, pa i Koštunica, i niko je više nikada neće vući u neke takve ekstreme, kao što se to dešavalo devedesetih godina za vreme ratova, zločina i potpune destrukcije. Zavladali su nacionalizmi i nacionalisti, čak smo ostali jedna mala usamljena grupa i svi su se prebacili na drugi kolosek.
Živimo u jednoj zemlji koja nije postavila jednu infrastrukturu pravnog sistema, ili vladavine prava. Sada kažu da su 25-30 posto bile loše privatizacije, a možda i više. Mislim da to i nije tako strašno, obzirom da znamo koliko je ogromna korupcija. Zamislite da u jednom momentu morate da otpočnete sa privatizacijom svega postojećeg. To je ogromno. Tu su moguće mahinacije.
Mislim da su mnogi ljudi stradali, naročito ljudi manjeg i nižeg obrazovanja. Možda smo u toj političkoj sferi i više napredovali, nego u ekonomskoj. Čini mi se da ta transformacija privrede, promena propalih preduzeća u neka bolja, ide veoma spora, pa ni sada nije Bog zna šta. Napravili smo jednu deindustrijalizaciju zemlje, ljudi su ostali bez posla, ali se ne vidi, pogotovo zbog svetske recesije, kako ćemo i kada bilo šta da izvozimo. Sada čekamo strane investicije. Čini mi se da se privredna struktura nije dovoljno brzo menjala, nije bilo dovoljno investicija, nismo tu transformaciju u privredi dovoljno brzo izveli, tako da je veliki broj ljudi stradao i mislim da još uvek strada od te tranzicije koja je nezavršena i koja je na neki način bila korumpirana i u velikoj meri propala.
RSE: Postali smo jedna nefunkcionalna i neefikasna država, sa ogromnim aparatom, što je možda moralo da se desi, obzirom da je vladajuća partija u koaliciji morala sve apetite da zadovolji. Postali smo jedna birokratizovana država i ta ogromna administracija sprečava državu da ide brže napred.
PEŠIĆ: Ne delim to mišljenje jer gledam malo bliže Parlament. Mislim da je 2005. ili 2006. godine stupio na snagu Zakon o državnim službenicima. To je bio jedan neperfektan zakon, a zakoni uvek imaju neku manu, neku rupu, neku falinku, ali je bio dosta solidan zakon, koji je trebao da transformiše našu državnu administraciju. Moderno društvo ne može da postoji bez uređene administracije, koja je potpuno neutralna. To znači da kada ministar uđe u svoje ministarstvo, kada se promeni vlast, može da dovede samo dva svoja savetnika, a svi ostali su profesionalna administracija. Takva promena se kod nas nije uspela dogoditi, iako je to bilo planirano.
Srbija je nasledila veliki broj činovnika, koji su bili jako dobro obučeni iz saveznih organa. Mi želimo da se uključimo u Svetsku trgovinsku organizaciju, ali ne znamo kada. Moramo da imamo priličan broj eksperata koji se razumeju kako se ulazi u to i šta to znači. Kada sam bila ambasador, videla sam na delu dve žene koje su ekspertkinje kada je ta stvar u pitanju. Tada je to bila savezna država Srbija i Crna Gora. Prvo su oterali veliki broj tih ljudi u penziju jer su oni bili obučena Titova i Markovićeva administracija, koja je znala poslove, koja se trošila godinama, ali je to bio jedan deo te administracije koji je bio bez političke linije.
Pošto se nisu otvarala nova preduzeća, a državna su se gasila, ljudi su u tim preduzećima ostajali bez posla. U svakom mestu, svaki grad, je imao po dve-tri veće ili manje fabrike, u koje su ljudi išli na posao. To je sve propalo, ali je radila opština. To je sociološka nužnost. Voda uvek nađe drugi tok. Umesto da se ta radna snaga uliva u obnovljenu ekonomiju, ona je probila neke lokalne državne institucije. Preko toga su i partije dobile moć, te su netransparentno uzele moć u svoje ruke jer su one postale biroi za zapošljavanje. Ako ne znaš šta da radiš sa detetom u malom mestu, koje je završilo školu, ali po ceo dan hvata zjale jer nema posla, dođeš kod onoga tamo iz DS-a i pitaš da li može da da 100 evra mom detetu, da nešto radi u toj opštini. Tako se to širilo. Svaka stranka je, da bi održavala svoju aparaturu i da bi posle toga imala aktiviste za vreme izbora, zapošljavala po partijskoj liniji. Tako je pao i taj zakon o državnoj administraciji jer su oni puštali partijske, a nikako da prime onaj zakon koji je rekao kako treba da izgleda neutralna administracija.
Što ste razvijeniji kao društvo, što je više institucija, vama treba više službenika. Tu ne smemo da se zavaravamo. Hoćete Agenciju za borbu protiv korupcije, hoćete Državnu revizorsku komisiju. Znate li koliko ima agencija, fondova i sličnih organizacija? Ako hoćete da svaka konzerva bude kontrolisana, ko će to da radi. Tu mora da bude ogromna administracija. Tu je i Agencija za novi Zakon o saobraćaju.
RSE: To treba da rade stručnjaci.
PEŠIĆ: A ko su ti stručnjaci?
RSE: To mora da bude ugovor o delu?
PEŠIĆ: Oni imaju masu tih ugovora po delu. Donosite Zakon o ravnopravnosti polova. Nisu to male stvari. Postoje silni upitnici šta sve treba da zadovoljite da bi ste to ostvarili. Svaki put kada hoćete da bude nešto kontrolisanije, ako nećete da vam paradajz bude isprskan, morate da dovedete ljude. A ko su to nego činovnici. Stalno administracija raste. Rekla sam u Skupštini - Vi ste nas maltretirali da danima razgovaramo o smanjivanju broja službenika na lokalnom nivou i 2.400 službenika na republičkom nivou. Doneli ste neke limite koliko može da ih bude, a onda čitam u novinama da zapošljavate novih 4.000 službenika. Koje će te to da izbacite? Da li mlade i talentovane, koji su završili škole, koji će da prave profesionalnu administraciju, ili ćete da zadržite svoje partijske kadrove? Mi pojma nemamo ko je na tim listama, nemamo uvida u to. Oni hoće da otpuste jedan deo, ali već planiraju da povećaju u 2010. godini ukupan broj službenika.
RSE: Videli ste rezultate prvog kruga izbora u Hrvatskoj. Kada bi Ivo Josipović pobedio u drugom krugu, da li je to dobro za nas, za region? Da li socijaldemokratija uspeva na ovim prostorima?
PEŠIĆ: Mislim da socijaldemokratija nikada nije ni otišla sa ovih prostora. Evo i sada je ona na vlasti, sem G17 Plus, koji za sebe kažu da su neka desna stranka. Ni Milošević nikada nije oduzeo sva ona davanja koja su postojala. Kada je bila neimaština, toga nije bilo. Ponešto je skresano. Možda besplatno zdravlje ne valja, možda je to loše, mada kada si u bolnici imaš velike troškove. Možda su najviše udarili po školama, možda je školovanje postalo suviše skupo za neke, ali mislim da je to dosta promenjeno. Možda nemamo na okupu jednu jaku, profilisanu stranku levice, kao što je postojala u Hrvatskoj sa Račanom, koja je još iz onog vremena preživela, ili kao što postoji u Sloveniji. Mislim da je socijaldemokratija ovde uvek bila jača, nego bilo koja druga struja. I one desne stranke, kao Radikali, su proklamovale hleb za dva dinara. U Hrvatskoj smatraju da je Josipović bio najbolji kandidat. Smatraju da je on jedan veoma pristojan čovek. On je profesor Univerziteta, veoma obrazovan, bavi se muzikom i on ostavlja najbolji utisak. Mislim da je on najbolji kandidat tamo.
RSE: Srbija sprema protiv tužbu jer je Hrvatska podnela Međunarodnom sudu pravde tužbu protiv nas zbog zločina u Hrvatskoj. Pozivamo se na situaciju oko Jasenovca u II svetskom ratu, ali Međunarodni sud pravde taj period ne uzima u obzir.
PEŠIĆ: Mislim da je to političko pitanje. Hrvatska je podnela tužbu protiv Srbije za genocid, ali mislim da Mesić, i ljudi koji su bili na vlasti do sada, nisu bili u pravu kada nisu hteli da povuku tu tužbu. Sa ove strane je bilo ponuda da se razgovara o tom pitanju, ali da se ne ide sa hrvatskom tužbom protiv Srbije, niti da mi tužimo Hrvatsku, nego da idemo na neku vrstu dogovora. To je bila politika koja se odavde vodila. Hrvatska nije htela da povuče tu tužbu, pa se ovde smatralo da je najbolji način da se na tu tužbu odgovori nekom vrstom kontra tužbe, da to bude više kao jedan akt. Očekujem, ako bude izabran Josipović, da njegova politika dovede do toga da se dogovorimo sa Hrvatima, da oni i mi povučemo te tužbe. Mislim da je to najbolje rešenje i svako ko ima malo razuma bi se složio sa tim da ne treba da podnosimo tužbe jedni protiv drugih. Tuđman je podneo tu tužbu, bio je HDZ na vlasti, ali i Mesić je bio HDZ-ovac. Možda će sa novim predsednikom stvari da se promene. Mislim da kod nas postoji raspoloženje da se obe tužbe povuku.