Dostupni linkovi

logo-print

Politika - Pravda 0:0


Hiljade ljudi protestovale su protiv nasilja u Beogradu nakon nasilne smrti francuskog navijača Brisa Tatona - fotografija iz arhive: Vesna Anđić

Hiljade ljudi protestovale su protiv nasilja u Beogradu nakon nasilne smrti francuskog navijača Brisa Tatona - fotografija iz arhive: Vesna Anđić

Ako ne valja pravosuđe, treba ga reformisati. A šta ako ne valja reforma? Onda se, valjda, vraćamo na početak. A šta zatičemo na početku? Ono zbog čega pravosuđe ne valja: višedecenijsko nasleđe autoritarnih, suštinski bespravnih poredaka, što ideološki rigidnih, što nacionalističkih.

Tako nekako danas deluje slika srpskog pravosuđa, bar kroz „incidentne“ presude svih vrsta, ponajčešće one kojima se – po mišljenju mnogih – nekako sistematski izbegava da se kaznena politika prema nasilju i nasilnicima učini efikasnijom i primerenijom realnoj društvenoj opasnosti. Što onda potpomaže generisanju novih krugova sve brutalnijeg i sve „besprimernijeg“ nasilja. Koje će ponovo proći nekažnjeno ili tako blago kažnjeno da će malo ko pokolebano zaključiti kako se „nasilje ne isplati“.

Tako to nekako načelno zvuči, a evo i sirove i surove prakse. Baš se nekako „zgodno“ namestilo da se usred tako reći vanrednog stanja tokom završne faze rukometnog prvenstva Evrope, dok su ujedinjeni navijački huligani i desni ekstremisti (to je, da se ne zavaravamo, takoreći jedno te isto) sprovodili prave ulično-drumske racije na nepoćudne – ovaj put, na hrvatske navijače - obznani presuda Apelacionog suda (dakle „izvršna“, tj. pravosnažna) po kojoj su prvostepene kazne počiniocima organizovanog nasilja u centru Beograda koje je, između ostalog, dovelo do smrti francuskog državljanina Brisa Tatona – prepolovljene. Uistinu dražesna poruka ohrabrenja potencijalnim prekršiocima zakona pred finale istog tog prvenstva...

Dobro, reći će neko, pa nije sud dužan da obraća pažnju na takve vanpravne efemernosti; njegovo je da sudi po zakonu, pa kako bude. Kome to i kada (ne) odgovara, to se suda ne tiče. „Neka se pravda vrši, pa makar i propao svet“, to je suština prava još od starih Latina. Sve bi to bilo u redu da nekako upadljivo često ne biva da se u sankcionisanju politički, verski, etnički, antimanjinski ili „sportski“ motivisanog nasilja ne bira najlakši mogući put – naime, najlakši po vinovnike, najteži po društvo, najtraumatičniji po žrtve. I još nešto: takva politika dovodi do daljnje degeneracije svih standarda i svih institucija. Evo primera, ni prvog, ni poslednjeg, a svakako ni najdrastičnijeg – samo najsvežijeg.

Ubrzo nakon presude Apelacionog suda u „slučaju Taton“ javio se Savez vojvođanskih Mađara – stranka članica vladajuće koalicije na nivou države, pokrajine Vojvodine i mnogih lokalnih samouprava – tražeći da Apelacioni sud, kad su mu već takvi kriterijumi, prepolovi i svojevremeno izrečene „drastične“ kazne za petoricu mladića iz Temerina, mađarske nacionalnosti (ukupno 61 godina zatvora), a koji su pre nekoliko godina brutalno prebili jednog mlađeg čoveka srpske nacionalnosti, ugrozivši mu život. Motiv tog napada nikada nije ozbiljno razjašnjen, ali je sud procenio da treba adekvatno kazniti njegovu bestijalnost, kao i preventivno delovati na znatnu društvenu opasnost.

Skandalozno nasilje „kažnjava“ se skandaloznim presudama, koje potom izvršna vlast ili političke stranke skandalozno upotrebljavaju za svoje potrebe. A potreba je zapravo samo jedna: doći na vlast, odnosno ostati na vlasti.
Zahtev Saveza vojvođanskih Mađara degutantan je gledajući i načelno i konkretno – s obzirom na okolnosti tog slučaja. Ali, teško da nije razumljiv: ako ga čitamo doslovno, s njim je prilično nemoguće složiti se, ali ako ga čitamo kao neku vrstu ironičnog komentara na „različitost aršina“ sudstva, onda on ima nekog (tužnog) smisla. Prostije rečeno, nije jasno zašto bi siledžije iz Temerina za „manji“ zločin prolazile proporcionalno gore od siledžija iz Beograda? Naravno, duboko je pogrešno uopšte ovako rezonovati i praviti takva poređenja koja neizbežno mirišu na pijačarenje s pravdom, ali tome ključno doprinosi upravo vrludava i bizarna politika (ne)kažnjavanja.

Otuda je jasno da se od početka ove priče nalazimo mnogo više na političkom nego na terenu prava i pravosuđa. A na tom terenu ima svega, uključujući i dugogodišnje otvoreno dodvoravanje političkih elita (naročito „desnih“) organizovanim nasilničkim bandama, potom njihovo potcenjivanje i razvodnjavanje i političke i pravne borbe protiv nasilja. Na kraju dobijamo ovo čemu prisustvujemo: skandalozno nasilje „kažnjava“ se skandaloznim presudama, koje potom izvršna vlast ili političke stranke skandalozno upotrebljavaju za svoje potrebe. A potreba je zapravo samo jedna: doći na vlast, odnosno ostati na vlasti. Ako zbog toga treba, recimo, umiljavati se siledžijama „demonskom“ demagogijom koja samo održava predrasude, poput one da ne treba da se iživljavaju „da ne bi bili isti kao Hrvati“, onda neka bude i to. Jer to se, veruju, politički isplati. Pitajte Ivicu Dačića, čoveka koji je lansirao ovu zaumnu misao. Dačić je trenutno drugi ili treći čovek po političkoj moći u Srbiji. I namerava da se popne još malo.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG