Dostupni linkovi

logo-print

Sudski ratovi nisu pokolebali novinare


2009. novinari su ustali protiv novog zakona o medijima u Srbiji, foto Vesna Anđić

2009. novinari su ustali protiv novog zakona o medijima u Srbiji, foto Vesna Anđić

Tužbe ih nisu pokolebale. Sudski ratovi su ih ojačali – kažu neki od novinara u Srbiji, kojima je dignitet profesije bio iznad dnevne politike i ideologije. Profesiju nisu zanemarili ni u devedesetima, u doba „čuvenog radikalskog zakona o informisanju“, ali ni posle 2000., kada je, protiv pojedinih kolega, krenula prava sezona tužbi.

Ako je išta pomerilo granice istraživačkog novinarstva u Srbije, u dvehiljaditim godinama, to je kultna emisija B92, Insajder, koja je razotkrivala najmračnije strane srpskog društva i u vreme Slobodana Miloševića, a još više nakon post-oktobarskih promena.

Mnogi sudski procesi su vezivani za činjenice koje je u javnost iznela autorka Brankica Stanković, od fudbalske, preko narko, putne mafije i mnogih drugih oblika organizovanog kriminala, pa sve do pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića. Veran Matić, glavni urednik informativnog programa ove televizije zato kaže:

„S jedne strane bilo je jako puno pretnji da će se tužiti B92 i to naravno u onom periodu kada se pripremaju emisije i kada nekim pretnjama i suđenjem nastoje da izbegnu da budu pomenuti, ali to se nikada nije desilo. Posle samih emisija dešavalo se najčešće da ti, koji su pretili, ne tuže. Imali smo i puno tužbi, od kojih nije ni jedna presuđena protiv B92.“

Najpoznatiji sudski rat, koji je vođen godinama, je rat između urednika E-novina, Pere Lukovića, i filmskog režisera Emira Kusturice. Ni jedna ni druga strana nije odustajala, Pera je uporno pisao u svom sve neobuzdanijem maniru, Emir je tužio.

Novinar nedeljnika Vreme, Miloš Vasić, ne jednom je bio pred sudom zbog škakljivih tema o kojima je pisao:

„Prvi čovek koji me je tužio, to je bilo 1990. godine, je bio čuveni Žarko Gavrilović, fašistički pop. Ja sam ga izgrdio zbog prekida predstave Sveti Sava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, od čega je i sve počelo. Za vreme Slobinog vakta, vrlo malo smo imali tužbi. Jednom prilikom me je tužila SPS, pa je odustala. Onda je Vreme tužio neki novosadski javni tužilac zbog neke Coraxove karikature, pa su i od toga odustali. Sezona tužbi za klevetu počinje tek posle 2000. Sve sam dobio, osim jedne jedine protiv Saše Tijanića. Parnica sa Biljanom Kajganić, protiv knjige Atentat na Zorana Đinđića, se vukla osam godina. Tu sam parnicu na kraju dobio“, kaže Vasić.

Vučićev zakon

Željko Bodrožić

Željko Bodrožić

Najčuveniji je slučaj Željka Bodrožića, koji je oštrio pero u svojim Kikidnskim novinama i uspeo na kraju da se izbori za pravdu. Koliko je bilo sudskih tužbi protiv njega, pitali smo ovog novinara:

„Bilo ih je i za vreme Miloševića, a nastavili su se i posle 2000. godine, sve do pre tri-četiri godine, kada smo dobili u Strazburu. Tada su prestale tužbe u lokalu. Drugi je slučaj istoričar Jovan Pejin, benko koga sam nazvao rasistom i fašistom. On je tvrdio da su Mađari lepi u Vojvodini jer imaju slovensko lice, da nisu Mađari, nego Srbi. Osudili su me svuda ovde, pa su me u Strazburu oslobodili. Tužbi je bilo nebrojeno. Po Šešeljovom Zakonu o informisanju, koji je donet 1998. godine, bilo je 15-tak tužbi, a posle smo prešli na Krivični sud. Tu ih je bilo nekoliko desetina. Zbog svega toga sam sigurno šest godina dobijao jednu trećinu plate", navodi Bodrožić.

U 90-im godinama na udaru vlasti, u primeni Zakona o informisanju, čiji su autori bili Radikali, pa taj rigidni zakonski akt nazivaju Vučićev zakon jer je donet u vreme njegovog ministrovanja, bili su novinari Nezavisnog udruženja, koji su se pobunili protiv Miloševićevske koncepcije patriotskog novinarstva.

„Najčešće su na udaru oni mediji koji se bave danas istraživačkim novinarstvom i tabloidi. To su dve vrste tužbi koje su karakteristične za ovaj trenutak srpskog novinarstva. Sada su aktualni parnični postupci sa visokom zahtevima, koji najčešće nemaju za cilj postizanje istine, nego pritisak na medije", kaže Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije, koje nosi breme iz 90-ih godina, tog, za novinarstvo, najsramnijeg perioda, kaže da ima dosta tužbi protiv članova njihovog udruženja, ali izdvaja najnoviji, takozvani 'Apatinski slučaj':

„U slučaju apatinskih medija, iako je tema osetljiva, reč je o samoubistvu devojčice, čak su i sudije priznale da su se novinari ponašali sa osećanjem, sa dužnim pijetetom i da su sve činjenice o kojima su pisali istinite. Sigurno ćemo dobiti zadovoljštinu na Evropskom sudu u Strazburu, ali tada već više taj medij neće postojati. Mi smo strahovito ogorčeni", naglašava Ljiljana Smajlović.

Srpsku medijsku scenu, međutim, pored pokušaja disciplinovanja tužbama, karakteriše tabloidizacija, poplava medija koji ne poštuju apsolutno nikakve uzuse. O tome, Dinko Gruhonjić, predsednik Društva novinara Vojvodine, kaže:

„U Srbiji, kao posledica izostanka lustracije u medijima, i dan danas imamo mnogo eklatantnog govora mržnje i pojedine medije, koje nazivam lažnim tabloidima, a za koje bi smo se mogli zapitati da li su oni mediji i da li su ljudi koji u njima rade zapravo zaista naše kolege? Oni ne vrše nikakvu funkciju javnog interesa, već služe za etiketiranje ljudi, za progone, za govor mržnje, pa čak imamo povratak pornografije u te takozvane tabloide.“
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

XS
SM
MD
LG