Dostupni linkovi

logo-print

Spomenici u Srbiji i simbolika šizofrenije državne politike


Memorijalni plato sa skulpturom posvećenom „žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine”

Memorijalni plato sa skulpturom posvećenom „žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine”

Skoro dve decenije traje mir između nekada zaraćenih država bivše Jugoslavije. Za to vreme, u Beogradu je do danas podignuto samo jedno, za deo javnosti sporno obeležje koje istovremeno izražava pijetet prema žrtvama ratova i poginulim borcima. Uprkos povremenim inicijativama iz nevladinog sektora, Srbija nije dobila spomenik onima koji su odbili da idu u rat niti je obeležila stratišta nesrpskih žrtava na svojoj teritoriji.

Antiratni pokret u Srbiji je devedesetih godina, u vreme dok je ratna mašinerija radila u punom jeku, bio dosta aktivan. Prikupljani su potpisi protiv ratova u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, organizovani su mirovni protesti, a pojedinci su ličnim činom dezerterstva odbili da se priklone zvaničnoj državnoj politici.

Rezervista Vladimir Živković je, na primer, sa vukovarskog ratišta dovezao tenk ispred Savezne skupštine, a žene iz vojvođanskog sela Trešnjevca sprečile su odlazak 200 vojnika u rat.

Svi oni i njima slični nisu dobili priznanje u vidu spomen obeležja, uprkos povremenim inicijativama građanskih udruženja. Reditelj i antiratni aktivista Lazar Stojanović ističe da spomenici ovde predstavljaju striktno domen države koja ni inače nije zainteresovana za građanske inicijative.

„Kod nas se na spomenike gleda kao na jednu vrstu simbola vlasti, a ne priznanja ljudima koji su nešto uradili. Inače ne znam kako bih tumačio spomenike vojvodama iz Prvog svetskog rata koji su za vreme ratova na teritoriji bivše Jugoslavije masovno podizani čak i u mestima koja nemaju nikakve veze ni sa događajima iz tih ratova niti sa tim ljudima. Imam utisak da ćemo pre stići u Evropu, nego što ćemo stvarno vratiti građanima njihovo pravo da biraju svoje vrednosti, svoje heroje i da ih obeležavaju svojim novcem, novcem prikupljenim od poreskih obveznika“, kaže Stojanović.

Vukovar, Sarajevo, Višegrad, Srebrenica, Tomašica, Kosovo... Ovo su samo neki od toponima zločina iz devedesetih. Neki od njih nalaze se na teritoriji susednih država. Drugi, pak, u Srbiji, poput logora Stajićevo i Begejci u kojima su bili zatvoreni i mučeni hrvatski zatvorenici.

Žene u crnom jedna su od retkih organizacija u Srbiji koja je u više navrata podnosila inicijative da se ratnim žrtvama srpskih zločina podignu spomen obeležja. Na to su podsećale gotovo u svakoj uličnoj akciji.

Akcija "Par cipela - jedan život", Beograd, 2010.

Akcija "Par cipela - jedan život", Beograd, 2010.

Nakon što je Narodna skupština Srbije 2010. donela Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici, ŽuC je organizovao akciju „Par cipela – jedan život“, koja je trebalo da bude zaokružena podizanjem spomenika žrtvama srebreničkog genocida, kaže Snežana Tabački iz Žena u crnom.

„Ideja je bila da se skupi 8.372 para cipela, koliko je zvanično bilo žrtava u Srebrenici. Posle te akcije smo pisali Komisiji Skupštine grada Beograda da nam omogući neki prostor gde bismo napravili taj spomenik. Zakasneli odgovor je otprilike glasio da oni misle da je potrebno obeležiti genocid, ali na mestu gde se dogodio, a ne u Beogradu“, kaže Tabački.

Era otkrivanja masovnih grobnica

Umesto spomenika žrtvama genocida, Beograd je, na inicijativu lokalne vlasti, marta 2012. dobio memorijalni plato sa skulpturom posvećenom „žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine”. Tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas tom prilikom je rekao:

„Ovaj plato će ostati ovde. Pamtićemo te ljude koji su bili ili civilne žrtve rata ili su poginuli verujući da su poginuli za slobodu svoje otadžbine.“

Ovaj spomenik je, smatraju pojedini stručnjaci, posledica toga što je država u postratnim godinama odbijala da se jasno pozicionira u odnosu na rat i svoju ulogu u njemu. Tako je beogradski monument postavljen preko puta Glavne železničke stanice postao simbol šizofrenije državne politike, kaže Vladimir Miladinović, umetnik i član umetničkog kolektiva „Četiri lica Omarske“.

„Čini mi se da je država pokušala da ide linijom manjeg otpora i da nađe neko rešenje koje bi zadovoljilo sve, što je potpuno nemoguće. Pre ili kasnije će morati da dođe do jasne politike u odnosu na te događaje. Na kraju krajeva, mi živimo danas u eri otkrivanja masovnih grobnica koje su jedan od najčvršćih dokaza koji govore o tome šta se dešavalo devedesetih u tim ratovima. Dakle, pitanje je vremena kada će ti odnosi da se definišu na neki malo bolji način“, objašnjava Miladinović.

I ove, kao i prethodnih godina, Žene u crnom su od lokalne vlasti u Zrenjaninu i Žitištu tražile su da postave memorijalne table na mestu nekadašnjih logora Begejci i Stajićevo, gde su dovedeni i mučeni hrvatski zatvorenici. Udruženje ratnih vojnih invalida Srbije pre nekoliko godina organizovao je protest protiv obeležavanja mesta stradanja nesrpskih žrtava u okolini Zrenjanjina.

Lokalna vlast se u međuvremenu promenila, a Žene u crnom, kako kažu, zvanični odgovor na svoj predlog do danas nisu dobile. Snežana Tabački iz ove organizacije kaže da srpsko društvo još uvek nije u potpunosti zrelo da se suoči sa sopstvenom odgovornošću, ali dodaje da bi to moglo da se promeni približavanjem zemlje Evropskoj uniji.

„Mislim da je jako bitan taj pritisak i da se verovatno pod pritiskom međunarodne zajednice i pre svega iz EU to polako menja", ističe Tabački.

"Da se razumemo, ja nemam iluzija o ovoj vlasti, ali mislim da ona, ipak, pod ovim pritiscima nešto čini i da se stvari malo pomeraju", dodaje.

Lazar Stojanović smatra da bi podizanje antiratnog spomenika za ovdašnje društvo značilo raskid sa kulturom koja kao heroje veliča ljude optužene ili osuđene za teške ratne zločine.

„Mislim da je jedno ozbiljno pretresanje istorije – ne kažem revizija, nego preispitivanje istorije – neophodno kao osnova da bi se gradili neki novi spomenici i da bi se glogov kolac konačno zabio u tu samozvanu, egocentričnu i rekao bih patološki agresivnu ratničku dušu negovanu tim mitovima o istoriji“, kaže naš sagovornik.

U jednom od svojih poslednjih intervjua, čuveni arhitekta Bogdan Bogdanović, autor brojnih remek-dela savremene arhitekture, ne skriva da mu je želja „svijet bez spomenika, svijet koji neće imati razloga graditi ih”.

Mi smo od te utopije još daleko. Razloga za podizanje iskrenog antiratnog monumenta nevinim žrtvama imamo. Nedostaje nam, čini se, samo volja.
  • 16x9 Image

    Dušan Komarčević

    Rođen 1986. u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na Katedri za skandinavske jezike i književnosti. Dopisnik beogradskog biroa RSE postao 2012. godine.

XS
SM
MD
LG