Dostupni linkovi

logo-print

Razumljiv šok i nevericu zbog ubistva petnaestogodišnje Tijane Jurić, u javnosti u Srbiji prati i svojevrsna kampanja za vraćanje smrtne kazne. Ovome je prethodila izjava ministra policije koji je, objavljujući ishod potrage za nestalom devojčicom, zažalio što je ta kazna ukinuta. Ulje na vatru dolili su i pojedini mediji, koji su lavinu zahteva za ponovnim uvođenjem smrtne kazne plasirali kao legitimno pitanje. U manjini ostaju oni koji će se tome usprotiviti i ukazati na opasnosti koje nose pozivi na državno ubistvo i javni linč.

Iz sata u sat povećava se broj ljudi koji se na društvenim mrežama priključuju grupama pod nazivima „Smrtna kazna za ubicu Tijane Jurić“. Komentarima koji pozivaju na javni linč osumnjičenog za njeno ubistvo priključuju se i tabloidi naslovima poput “Gorećeš u paklu” i slično. I mnogi sugrađani ubijene devojčice revoltirano izjavljuju da bi ovakve zločine trebalo kažnjavati najtežom kaznom, koja je u Srbiji ukinuta pre više od decenije.

“Mislim da ne treba za sve, ali za određena teška krivična dela, ubistva treba ponovo uvesti smrtnu kaznu jer bi neki, koliko god da su neuračunljivi, ipak razmišljali da ih čeka smrtna kazna za takvo delo. Evo Amerika koja je kao kolevka demokratije, koja je propagirala ljudska prava, nije u svim državama ukinula smrtnu kaznu. Ali mi izgleda uvek potrčimo da neke stvari prvi uradimo, a posle se mnogi kaju što su to uradili. Slepo trčimo za nekim stvarima, a nismo im dorasli”, kaže Milan Popović iz Subotice.

Podsećajući da je brojnim istraživanjima dokazano da smrtna kazna nema preventivno dejstvo i ukazujući na mogućnosti pogrešnih presuda, psiholog Žarko Korać navodi da donekle ima razumevanja za emocije koje je kod većine građana izazvalo brutalno ubistvo devojčice. Posebno imajući u vidu dvanaestodnevnu potragu koja je prethodila pronalasku njenog tela i vestima da je ubijena, a koju je javnost budno pratila. Međutim, trenutak kada bi država i njeni zvaničnici, koji emocije sebi ne bi smeli da priušte, trebalo da reaguju jeste onaj kada kreću pozivi na osvetničko ubistvo i javni linč.

Žarko Korać

Žarko Korać

“Tu histeriju jednim delom podstiču mediji, a državni službenici se ne usuđuju da jasno kažu da postoji Krivični zakonik, da Srbija ima Zakon, ima sudove i policiju koja je konačno uradila svoj posao i pronašla je čoveka za koga se pretpostavlja da je to uradio i to je sve što država može i treba da uradi, a udvaranje linču je katastrofa”, navodi Korać.

Umesto toga, među onima koji su javno zažalili što u slučaju ubistva Tijane Jurić u Srbiji nema smrtne kazne je upravo ministar policije Nebojša Stefanović, koji je uputio gotovo istu poruku kao naš sagovornik iz Subotice.

“Zbog ovakvog dela mi je nekada žao što je Srbija ukinula smrtnu kaznu i možda naše društvo nije bilo spremno za prihvatanje svih pravnih tekovina Evropske unije poput ukidanja smrtne kazne”, rekao je Stefanović i najavio da će se “u razgovoru s ministrom pravde založiti za pooštravanje kaznene politike kada su u pitanju ovakvi slučajevi”.

“Ova izjava ministra policije zaslužuje samo jedno – da taj ministar policije odmah ide sa svoje pozicije. Tog trenutka. Jer ministar policije ne sme da se bavi sudskom granom vlasti”, kaže antropološkinja Svetlana Slapšak, jedna od onih koji su davnih osamdesetih godina ustali protiv smrtne kazne u tadašnjoj Jugoslaviji.

U nastavku, Stefanoviću su se priključili i mediji, koji su njegovu izjavu prenosili bez ograda, legitimišući ovo pitanje i anketama “Da li ste za vraćanje smrtne kazne u Srbiji?”. U odgovoru, ni ministar pravde Nikola Selaković nije posegao za jasnim argumentima protiv. Navodeći da je kaznena politika u Srbiji dovoljno stroga, ukidanje smrtne kazne objašnjavao je obavezama Srbije na njenom evropskom putu.

“Kada je reč o ovakvim slučajevima koji su nekada kažnjavani smrtnom kaznom, koju smo morali da ukinemo kao i sve druge evropske države da bismo postali punopravna članica Saveta Evrope, za takvo krivično delo previđena je kazna zatvora do 40 godina“, rekao je Selaković i još dodao da smrtnu kaznu u Evropi ima jedino Belorusija.

Slapšak: Oko smrtne kazne nema prevlade većine

Nakon što je ministar policije obraćanju javnosti izneo detalje o tome kako je zločin počinjen, usledio je odlazak medija u kuću osumnjičenog za ubistvo, razgovori sa njegovom majkom, koju su pojedini listovi označili kao “majku monstruma”, te analize njegove ličnosti.

“Treba uvek imati na umu da to slušaju roditelji te nesrećne devojčice, da to sluša javnost, užasno su brutalni ti detalji i lično mislim da bi bilo bolje da neki od njih nisu izneseni u javnost. Dovoljno je brutalno to što je devojčica nađena zakopana na đubrištu i što je ubijena, a na suđenju ćemo eventualno doznati šta je bilo u glavi tog čoveka, naravno ako je on izvršio ubistvo”, kaže Žarko Korać.

Podsetimo, smrtna kazna je iz Krivičnog zakonika SR Jugoslavije izbrisana 2001. godine i zamenjena kaznom od 40 godina zatvora. Godinu dana kasnije te su promene uvedene i u Krivični zakon Srbije. Deceniju kasnije, ponovo je potrebno objasniti da je reč o civilizacijskoj tekovini.

Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

“Svirepo ubistvo je jedna stvar i tu zaista nema nikakve naročite milosti za počinioca kada bude osuđen posle dokazivanja i sudskog procesa. Ima, međutim, jedan drugi problem – ne može se jedna osnovna odluka koja je unesena u Ustav, koja osigurava neki civilizacijski plato sa kojeg se ne može više sići ni na koji način.

To se ne sme ponovo buditi i izazivati narod da o tome govori i da misli da ima nekakvo mišljenje u kojem većina može da prevlada. Oko smrtne kazne nema prevlade većine jer je većina ljudi uvek spremna da delegira državu da nekoga ubije za njih. Druga stvar u tom opštem kontekstu je – Srbija koja nije rešila problem rasprave o svojim ratnim zločinima i zločincima, sada hoće da ubija na osnovu smrtne kazne. Niko u Hagu nije osuđen na smrtnu kaznu jer ne postoji. I tako i treba da bude”, podvlači Svetlana Slapšak.

Ukidanju smrtne kazne prethodile su oštre debate koje su se decenijama vođene u bivšoj Jugoslaviji. Još 1963. za njeno ukidanje zalažu se filozofi i sociolozi okupljeni oko časopisa Praxis, 1980. advokat Srđa Popović podnosi peticiju Predsedništvu SFRJ, sa zahtevom da se pokrene postupak za zakonsko ukidanje smrtne kazne. Predsedništvo nije odgovorilo na ovaj zahtev, a godinu dana kasnije, jedanaest građana u Beogradu osniva Društvo za borbu protiv smrtne kazne. Svetlana Slapšak bila je jedna od članica “Udruženja za širenje znanja o smrtnoj kazni”.

“Bila sam u tom prvom društvu koje je Srđa Popović osnovao. Bili smo nekakvo društvo za debatu o smrtnoj kazni. Međutim, kada je postalo jasno da se u Srbiji ’83. godine ne može nešto više uraditi, Srđa Popović je ponovo imao ideju da to uradimo u Sloveniji, pa smo to uradili u stanu moga muža, u našoj dnevnoj sobi u kojoj sada sedim. Skupilo se petoro ljudi koji su bili spremni da to urade i napravljena je prva peticija protiv smrtne kazne koja je imala neverovatan uspeh. To je bila prva peticija koja je javno objavljena u Jugoslaviji, u časopisu Mladina i potpisalo je samo u Sloveniji preko tri hiljade ljudi.

Meni je u Beogradu potpisao peticiju Ivan Stambolić, Popit je potpisao u Ljubljani. Tu se potpisalo i nekoliko slobodoumnih katoličkih i pravoslavnih sveštenika, čak i ljudi iz Bosne i Makedonije, koji su se inače prosto bojali da potpisuju peticije. U Sloveniji tada već dvadesetak godina nije bilo nijedne izvršene smrtne kazne, a u Srbiji se uredno izvršavala ritmom od po četiri godine otprilike. I najzad, u svim tim zemljama je postepeno došlo do ukidanja smrtne kazne sa ulaskom u Evropsku zajednicu. Ona ima taj standard koji podupiru još neke neočekivane institucije, recimo Vatikan, i ta stvar u Evropi postaje nešto ispod čega se dalje ne može ići. Nikako.”, navodi Svetlana Slapšak.

  • 16x9 Image

    Iva Martinović

    Posle petooktobarskih promena počinje da radi na beogradskom radiju Studio B, u početku kao novinar-reporter, a potom i kao urednik informativnih emisija. U aprilu 2007. prelazi na RSE, gde radi kao novinar-reporter i voditelj dnevnih informativnih emisija.

  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

  • 16x9 Image

    Vesela Laloš

    Dopisnica Radija Slobodna Evropa i dugogodišnja saradnica iz Subotice za dnevni list "Danas".

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG